Књижевне новине

ČAKAVSKI STIHOVI ·. Marina Franičevića

(»I tako sunca«, Lykos, Zagreb, 1959)

a ap. EZ) e. Marin Franičević višestruko se ba- nuća«), preko dnevnih napora, tru. ; tue

vi književnošću: u prvom redu on je esnik koji piše i na srpskohrvatskom (Hokavskom) književnom jeziku i na žakavskom dijalektu, zatim štampa eseje iz istorije naše literature od naj- starijih vremena do danas, objavljuje kritike o savremenim jugoslovenskim piscima, a, sem toga, zajedno sa pesnikom Jurom Franičevićem napisao - je i jednu dramu (>»Na otoku«). Nisu ovi podaci nimalo beznačajni, niti ih navodimo kao nekakav prigovor. To je samo dokaz mogućnosti i nasMojanja jednoga pisca ili pesnika da od - sebe našoj savremenoj literaturi da to više. Samo, izgleda da tu sada nastaje problem! Gde dati, u čemu dati, šta dati?! Kako dati

Na srpskohrvatskom književnom jeziku Franičević je objavio nekoliko zbirki pesama, i kad je nedavno izižao izbor iz te njegove lirike pod naslovom »Liuke bez sidrišta«, mogli smo konstatovati da tu ovaj pesnik nije dao ono što smo s pravom, nekada, pre rata, kao i od svakog mladog pesnika, očekivali: ta poezija je nekako štura, bez topline i neposrednosli; ona je sva U deskripciji, pa takav pečat nose čak i one pesme koje bi trebalo da budu izraz pesnikovih unutrašnjih nemira, bolova i čežnja, pesnikovih ljubavi i radosti, oduše-

vljenja i razočaranja. Kad ovo ka-

žemo, time ne mislimo reći da njegova poezija nije iskrena, da među tom hrpom pesama nećemo naći i nekoliko dobrih koje mogu čak i da nas ponesu. No to je, moramo priznati, za jednoga pesnika — da bi on to bio

u punom značenju te reči, da bi bio,

dakle, potpun, ceo — sasvim malo.

Međutim, za pesnika Marina Franičevića srećna je okolnost što se bavi pisanjem stihova na čakavskom dijalektu. On je još pre rata s Perom

Ljubićem štampao zbirku čakavskih

pesama »Na pojih i putih«, dok je

u posleratnom periodu izdao, takođe

na čakavskom, još nekoliko (»Govo-

renje Mikule Trudnega«, »Blišćavci«

i »Sridadneva«). No on nije prvi i _ jedini koji piše čakavskim dijalektom. IU novijoj hrvatskoj poeziji, pored njega, susretali smo i susrećemo ime” na Vladimira Nazora, Tina Ujevića, Mate Balote, Pere Ljubića, Drage Žervea i još nekih. Žalosno je što su većina njih umrli ili pak, kao Balota, prestali sasvim da pišu. Ustvari, Ma| rin Fratiičevič!je' jedini nosilac i pretstavnik naše poezije na čakavskom dijalektu; uz njega, javlja se i Zlalan Jakšić (zbirka pesama »Zavitri i spjaže«), ali još uvek neformiran, w potrazi za svojim izrazom, na putu da do njega zaista i dođe. Ne može li se ipak, upravo zbog iznete konstaTacije, govoriti O nestajanju, izumiranju dijalekaiske poezije uopšte?!

Svet Marina Franičevića nije nima lo nov u našoj književnosti, on ga nije pronašao, otkrio, no ga, odavno poznata, samo preneo i uobličio u (uspelim) pesničkim slikama. "Ta tvrdnja se ne odnosi samo na njegovu poemu »I tako sunca«, već i na ostale ?birke njegove čakavske poezije. iVledutim, za svakog pesnika i nije uve važno otkrivanje svetova, važnije Je davanje, prikazivanje njih. Upravo sa te slrane čakavska lirika Marina Franičevića ima svoju vrednost i u tom pogledu on je otišao mnogo Ga” lje od ostalih naših pesnika koji su stvarali na ovom dijalektu. Njegova pesnička slika je jaka, odmerena, sa •svim elementima života koga želi da prikaže: plastičnost je osnovna karak-

teristika Franičevićeve slike:

. »Juga, oštra tresu laštre i komoštra, još po žtradi lizu čmadi. Ognji lasnu u šušuru — parvo brime, sve za sime hropju hropi po lavuru, pošušti se gola mazga –· nad gošćicon i nad prućen, rev zaplije vas uzjućen i uzmućen. Inkanta se vris nad jamon, česmina se sva pokrije is mahramon, a maslina zauzlana, čemušana, iznad meje još skonsaje i varhovke podišaje«.

U poemi »I tako sunca« prikazan :lramatično,

+

je svet otočana sugestivno,od prvih jutarnjih svitanja (

KNJIŽEVNE

»Rasva-

NOVINE

da, znoja, radosti i boli (»Sridadneya«) do prvog zalaska sunca, sumraka i noći (pSmarknuća«). No to nije prikaz samo jednoga dana, kako bi se u prvi mah moglo pomisliti. Iako u Ovoj formi, otok i njegovi liudi dati su ovde ipak u širem planu, potpuno i sa svom raznolikošću njihova življenja. A život je tu, zna se, težak i mučan, tvrd, ali ne lišen i radosti,- sreće i svega ostalog čime 'je ispunjen čovekov život. Plastičnosti i sugestivnosti u slikanju foga sveta u mnogom ije doprineo Franičevićev izraz. Tu, u izrazu, i treba tiražiti

MARIN., ERANIČEVIĆ

novine ovoga pesnika; njega je Fianičević, na neki način, osavremenio,

otkrivši tako prave vrednosti čakav- :

skog dijalekta. S druge, međutim strane, on je uspeo, naročito u ovoj poemi, da se oslobodi strogih pesničkih formi, ukalupljenosti i sl.; a ni rima nije isforsirana, ona tu dolazi više po svojoj prirodi, sasvim spontano se nametala pesniku. Zato njegov izraz, oslobođen pesničkih pravila, ali ne i lišen poetskih elemenata, deluje ubedljivo, noseći u sebi bogatstvo sadržaja.

Osnovna slabest naše dijalekatske {i kajkavske i čakavske) poezije, pa, prema tome, i čakavskih stihova Marima TFraničevića, leži m njenoj deskriptivnostiy tu bolest, deskriptivnost, nosi ona od svoga postanja. No čini se da je wreme da se bar oni pesnici koji se njom danas bave oslobode toga manira: slikanja vanjskog sveta, tuđih patnji i veselja, jer život može najlakše i najbolje da se sagleda kroz samoga sebe. Bogata u svome izražajnom fondu, i dijalekatska poezija moći će da bude izraz pesnikovih uwnutarnjih trzaja i nedaća, zanosa i ushićenja, nosiće pečat pesnikove ličnosti. Tek tada će ta poezija po"slići svoju celovitost. Dade li nam takve pesme Marim Franičević — uneće time još jednu novinu u našu poeziju pisanu čakavskim dijalektom, na kome je i inače dao ono najbolje što je do sada napisao.

Tode ČOLAK

POL. RENE;

GOGEN: ZENE KOJE NOSE KAMENJE

IRI PESME

BEZ TAJNE Zaboravljaš zar? Nisi li

irajao u svemu što niče? Neosvetljeni te uzvisili izlično da wstoliče

olovnu mečitkost budućnosti, da ukrote munje „pustara,

da zemljotresom „prevrnu kosti, da podmladi se zemlja stara.

Iz munja je šiknulo' strujanje. Na čelični stani smisao. Nabreklim pulsom raste brujanje, konačno Jeste da bi zapisao ...

NEUGASIV ZABORAV

Četiri zebnje na čeliri strane, a još se voli i još sanja. U jezgro sidi, ćuti, ekrane duha pretvori u bitisanja.

Za privid ukrašen zvezdama ne plaćaj nijednim snom.

Seme je natrulo već u brazdama. Čast suncu ognjenom.

Produži taj smeh i preko irnja pređi u mir,dubok i plav.

U beloj krvi zlatnoga zrnja neugasiv je zaborav ...

PESMA

Skazaljke prst podignut

'u okno života kuca. Nedozvan zebeš, krčiš put, gasnući žar svetluca.

Otupi li oštrica mača,

i od sunčeve plinska svetlost postane ] jača nek ispolimnska

snaga ivoja ma vrata

kucne smrti. I kraj.

Ostaće ipak pesma od zlata, i njen, U SrCu, Sjaj ..«

Nikola DRENOVAC

Najnadabnutiji, najstrastveniji iu mač patnje, Dostojevski je na sa mim izvorima toga svog nadahnuća sagledao poniženog, tužnog, progonjenog i strahom mučenog čoveka. prišao njemu, poistaknut ljubavlju, težeći da zahvati do samog dna tih zamršenih svetova i da umetnički ovaploti skalu osećanja i bolova od tihe povučenosti u lastiti jad do pretnje i odluke. Ni u jednom svom, delu Fjodor Mihailovič nije potpuno otvorio krugove poniženja, bola i strave — sem ako se njihovim olvaranjem ne smatlra (kako je to činila nazadna kritika) propoved smernosti i poslušnosti. »Smiri se, gordi čoveče, i pre svega slomi svoju godost. Smiri se, besposleni čoveče, i pre svega počni raditi na svojoj nji“ vi«, — rekao je Dostojevski pred kraj života, 1880 godine, u »Govoru o Pužškinu«. Ali suštinom svog U meitničkog opusa, onim najdubljim, neprolazno moćnim u njemu, geni jalni pisac to nije kazao, uprkos vlastitom političkom opredeljenju, čak uprkos mnoštvu komponenata zamisli »Zločina i kazne«, »Idiota« i Braće Karamazovih«. Na primeru džinovskih umetničkih ostvarenja Dostojevskog našla je još jednu potvrdu, i to iz“

vanredno uverljivu, stara istina: genl-

'jalna umetnost reči ne može da bude suštinski regresivna; njoj nije SVOJ“ stveno da sputava čoveka, njena o” snova je humana, ma koliko da su stravična stanja naslikana na njenim stranicama, ma koliko da su primetni prodori mazadnih postavki u ovo ili ono delo. .

»Zapisi iz mrtvog doma« nastali su u vremenu kad je Dostojevski, raskinuvži sa ·svojim mladićkim utopističkim socijalizmom, postupno izgradivao društveno-političko opredeljenje ma liniji »smernosti i poslušnosti«. Doduše, ono još nije 'dobilo tada sve sadržaje i forme koje se jasno ogledaju u kasnijoj publicistici Fjodora Mihailoviča, a naročito u »Književnikovom dnevniku«, ali za ideje i nastojanja kružoka Butaševiča—Petraževskog pisac »Mrtvog doma«, već je imao stav negacije, umesto ran!jeg oduševljenja i privrženosti. Te ideje odvele su mladog Dostojevskog u jednu od ćelija petrogradske tvrđave, pa na gubilište, gde je u poslednjem trenutku izvedena gruba, ali pažljivo

POL RENE GOGEN: KOMPOZICIJA

(Povodom novog izdanja »Zapisi iz mrtvog doma«. Prevod i predgovor dr Milosava Babovića. »Narodna knjiga«. Beograd)

uvežbana inscenacija »careva milosrđa«, pa u robijašnicu blizu Omska, i četiri godine kasnije, — na krajnju periferiju ogromne i tužne carevine, u bataljon gde je »poručnik u ostavci« — doskorašnji robijaš dugo služio kao redov. Ali još u sibirskom »mrtvom domu«, pre nego što mu je kovač skinuo okov, pre nego što je istekla prva kazna (koja je prethodila sprovođenju Dostojevskog u Semipalatinsk, u bataljon čiji su vojnici prolazili kroz patnje i poniženja slična onima u robijašnici), književnik je prihvatio drukčiji odnos prema ruskoj stvarnosti. Ona je uglavnom ostala ista tokom godina koje je Dostojevski proveo u »mrtvom domu«. A u čemu se promenio — i u čemu se ipak nije promenio svet Dostojevskog? SEO

Na to pitanje umhogome odgovaraju upravo »ŽZapisi iz mrlvog doma«, knjiga velikog bola i neobične stvaralačke moći, knjiga, što duboko potresa, iako se pripovedanje u njoj razvija staloženo, mirno, takoreći izvan granica prosedea inače svojstvenog Dostojevskome, tj. izvan atmosfere najgušćeg | međusobnog prožimanja tragičnih, sudbonosnih motiva, maksimalnog vremenskog sažimanja mnoštva zbivanja i sukoba.

Unoseći u preispitivanje sebe samoga i vlastitih uverenja svu iskrenost jednog velikog (i mnogim varkama i nesnalaženjima opkoljenog) duha, sužanj Dostojevski je došao do zaključka da se sudbine ruskih ljudi, Rusije i celog čovečanstva ne mogu povezati sa učenjem utopističkog socijalizma, ni sa revolucionarnom orbom. I da domovinu spasava, snaži i čini jedinstvenom vlast monarha — tobož! — urasla svim korenima u rusko tle, u duh, pojmove i težnje narodne. (Na tom silaznom putu svoje političke i socijalne svesti, razviće Dostojevski po povratku u Petrograd publicističku propoved koja je upućivala na »duh rodnog tla«, na »jedinstvo« aara i naroda i, povrh toga, na izuzelnu svetsku misiju Rusije, uz isticanje njene uloge nosioca

opšteg moralnog preporoda). Ali laj rastanak sa ranijim sobom i prihvatanje mneodrživih koncepćija sa prizvucima misticizma nikad nisu mogli da postanu za Dostojevskog svršen čin. Počev od romana »Poniženi i uvređeni« | »Zapisa iz mrtvog doma« pa do svog poslednjeg retka genijalni stvaralac se borio sa sobom samim — ranijim i pravim. Čak ni svoje mladićko oduševljenje za utopistički socijalizam Fjodor Mihajlovič nije izneverio potpuno i u svemu, mada se odricao, mada je nameravao da preradi »Dvojnika« tako da »junak« tog dela, gospodin Goljadkin, postane levičar, prolivnik carizma — na-

ravno, pod oštrim satiričkim osvetljenjem. Međutim, za razumevanje stvara

laštva Dostojevskog, najbitnije je to da on nije niučemu izneverio svoj pređašnji odnos prema čoveku i čovekovoj patnji. Štaviše, upravo »Zo5pisi iz mrtvog doma« svedoče da je u tami omske robijašnice taj odnos, suočen sa mnoštvom patnji, poslao znatno produbljeniji, čovečniji. Snagom genija koji, polazeći od konkretnih okolnosti, posmatranih i unutarnje doživljenih u jasno omeđenim granicama socijalne stvarnosti i epohe, razvija obuhvatno, trajno delo na najširem planu, Fjodor Mihajlović je udahnuo »Zapisima« neprolazni život. Jasno obeležje određenosti, stravične realnosti imaju svi ti opisi ličnosti, navika, događaja u robijašnici, kao i sve biografije osuđenika, ali, stapajući. se u celinu, neiscrpno bogati materijal »Zapisa« znači izuzelno umetničko svedočanstvo o nesrecnim ljudima uopšte, o osudi koju ti ljudi izriču onima što su im oduzeli i. poslednju slutnju radosti i pravičnosti. o sukobima s poniženjima i nerazumevanjem.

Nasuprot tvrđenju pojedinih komentatora stvaralaštva Fjodora Mihajloviča — da je on uvek smatrao nekom vrstom neotstranjive društvena zakonitosti podelu čovečanstva na ponižene i one koji ponižavaju, — »Žapisi iz mrtvog doma« samim svojim smislom, iako »između redova«, vode borbu protiv sputavanja i porobljavanja čoveka, a to znači — i proliv okrutnih snaga suprotstavljenih !judskom dostojanstvu, upornih u naslojanju da čovek bude samo broj na ovom ili onom spisku (kao što je i sam Dostojevski u Sibiru »vođen pod brojem«, sa napomenom »pismen«). »Mrtvi dom« dočekao je Dostojevskog svirepom pretnjom. Pretio je da zanavek uništi sve Što je činilo smisao i svrhu dotadašnjeg književnikovog života. U prošlosti su ostali i grad na obali Neve, i iznenadna slava koju je Fjodoru Mihajloviću donela prva pripovetka, »Jadnici«,

oslojevsbi ı robija

i reči Bjelinskog: »Vi ćete biti veliki pisac... Prošlosti su pripali sporovi o budućnosti Rusije, o Šileru i Balzaku, o putevima umelnosl.. A i kratka, gorčinom protkana ljubav prema lepoj, pametlnoj, ironičnoj Pana jevoj.. Careva presuda povukla je tada, sredinom prošlog veka, strašnu, sudbonosnu graničnu crtu između svega doskorašnjeg (a ono je za Dostojevskog značilo ne jedan već hiljadu života) — i sužanjstva, tamnovanja uza zveku okova, među ljudima sa napola obrijanim glavama.

Ličnost i sudbina stvaraoca nisu postojale za vlast u toj robijašnici Nikolaja Prvog, u toj kući nesreće nad kojom je lebdela nemilosrdna despotska volja. Fostojao je samo robijaš kojem je zabranjivano da piše; zabranili bi mu i da misli — kad bi to bilo mogućno. Ali misao Fjodora Mihajloviča je neumorno dejstvovala i pod groznim pritiskom, iako mu nije u svemu odolela, iako je prihvatila mnogožta od pogleda stranih ranijem Dostojevskom — piscu » Jadnika«. Naporedo s tim, književnikova misao i osećanje prodrli su u regione bola, ranije neotkrivene i nepoznate Dostojevskom, možda jedva slućene kroz njegova pređašnja viđenja ljudskog bola i jada. Na skučenom prostoru tamnice, bezočno ugrožena, ali vitalna, umetnost Dostojeskog prilazi jednoj novoj temi. ;

Crpeći sa dna tuđih jada i bolova, iznoseći na svetlost dana desetine likova iz sužanjstva, Fjodor Mihajlovič, naravno, nije mogao, a nije ni hteo da sve pojave, slučajeve i uzroke svede na nekakav opšti nivo. Veličina »Zapisa« upravo i Jeste u tome što je svaki osuđenik pokazan na području svoje stvarnosti ili svoje ležnje, sa svojom istinom ili zabludom. A te su zablude mnogobrojne i teške. Surovost. primitivizam, pa i krajnja duhovna beda pojedinih robijaša dati su bez ikakve tendencije ulepšavanja u ime saosećanja — Upravo zato što je pravo ljudsko saosećanje stvaraočevo bilo ogromno. Ono je težilo. da pokaže pakao Omska

u prirodnim razmerama, ne prikriva-

jući nijednu od njegovih grozota» pa ni grozote sagledane wu psihologiji nekih osuđenika, među kojima je možda najimpresivnije naslikan »strašni čovek« Gazin. Ali, kao ljudska i u-

melnička protivteža takvim likovima,

dejstvuje na stranicama »Žapisa« čestitost, iskrenost i dobrota mladog Aleja, preko koga genijalni pisac kao da izgovara osnovnu poruku dela: poruku o Zivim dušama u »mrtvom domu«. | Te žive duše tražio je Dostojevski, i sam mučen svojom patnjom, svojim traženjem izlaza, a i prvim nastupima epilepsije. Zapažao je nepoverenje ogromne većine osuđenika prema »gospodi« i našao je ne malim delom objašnjenje u činjenici da iž. Lao. ZAHAROV Nastavak na 8 strani

•

Mnogo se prevodi kod nas: nove knjige, željne poznanstva i prisnog dodira sa čitalačkom publikom svakog dana osmehuju se iz knjižarskih izloga na 'one strasne i uvek radoznale čitaoce što budnim okom prate sve što se događa u našoj »književnoj republici«. Ali ako brojem književnih dela prevedenih sa stranih jezika možemo da budemo veoma za· dovoljni (mada, kada je reč o prevodilačkoj delatnosti, želje u pogledu broja dela koja treba prevesti nikada ne bi smele da budu neskromne li preterane), to ne bismo mogli reći i o vrednosti tih prevoda. Nisu retbi prevodi u kojima ima toliko teških prevodilačkih »sogrešenja« da i najdobroćudnijeg i cepidlačenju najmanje sklonog čitaoca obuzme pravedan gnev prema prevodiocu-»izdajniku«.

· Kao prirodna reakcija na neke vrlo

rđave prevode, ipojavilo se prošlih godina, Wu raznim časopisima, nekoliko vrlo iscrpnih stručnih kritika koje su pokazale svu štetnost nedovoljno stručnog i nedovoljno savesnog prevođenja. Ali dok se ti vrlo korisni prikazi, kojima se u neku ruku ostvaruje nešto što bi se moglo nazvati društvenim nadzorom u prevodilačkoj delatnosti, mogu takoreći na prste jzbrojati, mnogo bi prstiju bilo potrebno da bi se izbrojali prevodi koji bi trebalo da im budu na udaru. Tako se skoro redovno događa da rđavi prevodi prolaze bez one zaslužene kritike, i čitava njihova »ocena« svodi se na onu bezbojnu rečenicu na kraju prikaza samoga dela, u kojoj se pominju samo prevodiočevo ime i izdavač. Veoma su složeni i brojni uzroci

· delimičnog ili potpunog neuspeha jed-

nog prevoda i nije mi namera da o njima raspravljam u okviru ovog malog napisa. U ovo) prilici osvrnuo bih se samo na jednu pojavu koja mi se čini dostojna pažnje, jer sc sve češće sreće u prevodima. Reč je o nepotrebnoj, neopravdanoj i ružnoj upotrebi, ili, tačnije rečeno, zadržavanju stranih reči prilikom prevočenja. Čak i čitalac koji je vrlo daleko od nekog preteranog jezičkog čistunstva u čudu se pita, čitajući pojedine prevode, kako je moguće da neki prevodioci u tolikoj meri ponekad gube ijezičko osećanje da pored naših valjanih reči upotrebljavaju strane, nimalo bogatije značenjem, koje, povrh svega, nisu još stekle »pravo gra“ danstva« u našem jeziku. Pisac ovih redaka nedavno je pročitao prevod Cvajgove wrlo zanimljive knjige o Balzaku*) i tom prilikom, ne beležeći sve strane reči koje se u njemu“jav< ljaju nego samo one koje mu izgledaju zaista neprihvatljive, napravio sledeći njihov azbučni popis:

adoptirati, akvizicija, alire, alkoven, amizantan, „antišambrirati, atrakcija (ženska), apetisantan, afekcija, breve, Dbriskirati, versatilan, versatilitet, galoniran, devotan, dekoracije (u značenju ordeni), depravacija, depravirati se, diskrepancija, egzorbitantan, ekscesivno, elegan, enorman, enuncijacija, eskapada, etablirati se, eluzijn. ešofirati se, Žžirandola, ilegitiman, imortalitet, imperijal (krov kola), impeluozan, impetus, ingredijencija, inkulpant, intaktan, infern, infernalan, kafetijera, kolonel, konverzija, kon[esija (ispovest), luksuriozan, mezalijansa, mobilitet, modernitet, morozan, nobilitirati, parvenijski, pardon (oproštaj), penetrantan, pozitura, prekaran, presantan, profetski, rafinman, renitentno, respektabilan, refektorijum, refugijum, rodomontada, rotonda, ruinozan, sedanteran, sentimentalitet, socijeter, subalteran. sublimitet, timtditet, fantasterija, flagelantski, flaner, flanirati, furiozan, furor, šikanino.

Ali ovo nije sve. Prevodilac je u tekstu svoga prevoda ostavio niz fran cuskih reči, pa čak i delove rečenica koji su, naravno, pisani francuskim pravopisom, kao:

brevet d'imprimeur, bric-a-brac (uz reči trgovac i radnja), »chitelaine«, contre-coeur, dettes criardes, en gros i en dćtail, objets d'art, pied a terre,

partout, plaisanterie, prčte-nom, vic

| torrentielle; grande et noble femme,

cet ange d'amitić (66 str.), vivre la vie du sičcle mćme (103), faire sa cuisine litićraire (103), peintures de la vie individuelle (175) itd.

Pored toga, svi naslovi Balzakovih dela dati su u knjizi na francuskom, što ih čitaocu, koji taj jezik ne zna čini u većini slučajeva nerazumljivim. (Može neko i da bude ljubitelj Balzaka, pa da ipak ne zna francuske naslove njegovih dela.) Znam da se prevodilac, da bi se opravdao, može pozvali na Cvajga koji je isto tako postupio pišući svoje delo na nemačkom, ali to ne znači da prevodilac nije mogao da pri dnu odgovarajućih stranica di prevod francuskog teksta.

Ne upuštajući se u ocenjivanje Ovoga prevoda, jer mi to nikako nije ni bio cilj, mislim da mogu da zaključim da je upotreba navedenih stranih reči u njemu jedan njegov nedostatak koji odbija čitaoca, a zar to ne bi moralo da ražalosti svakog

prevodioca-umetnika? Branko JELIČ

*) Stefan Cvajg, Balzak, prev. Nika Milićević, »Narodna prosvjeta«, a"

rajevo 1959. ·