Књижевне новине

y\

“

SARTR I REČ

/

»Da bi se opštilo sa drugima treba mpotrebljavati obična sredstva misli... 'Ništa nije kobnije nego pesnička proza koja se sastoji n upotrebi reči radi sklada koji je suprotan njenom jasnom smislu«, kaže Sartr. Piščeve reči treba da isteknu iz samog pera, a me da ih traži, rečenice treba da budm banahne i automatske, ne samo njegove, nego svačije rezonuje njegov J anten u romanu Gadenje.

Tako misli o izraza pisac romana i drama, na momenat, mučnih za osetljiva čitaoca; filozof koji svuda nvodi svoju mudrost na štetu umelnosti i čija lica su često tipične krcacije dela s tezom, dovedena u razne okolnosti da bi dokazale filozofiju egzistencije, ničim ograničene slobode i potrebe stalnog ponovnog određivanja čoveka u novoj situaciji. Kroz njihove, mahom, neprirodne postupke izbijaju i nesvakodnevne, ne svačije misli i osećanja, i — običnom čoveku prilično strane — spekulacije o strahu i strepnji iz kojih se rađa ljubav vulgarizovana najgrubljom, sveobuhvatnom sekswalnošću. Pored toga, piščeva mržnja prema svim konvenctionalnostima, a maročito buržoaskom {arizejstvu.

Da li je, i koliko, Sartr uspeo da Mu svom izrazu pomiri takve suprotnosti moglo bi se suditi i po osnovnim elementima njegovog izražajnog oruđa — rečima.

On uzima reči pod neposrednim utiskom spoljnjeg sveta i razvoja svoje misli. I ne bira ih mnogo: prima u svoju književnu republiku retkih sloboda sve koji naiđu: popularne i familijarne; spiritualne i vulgarne, svih boja i nijansi. To najupadljivije izražavaju vulgarne reči. One se ponašaju razuzdano kao društvo primitivnih bića sa svim iskonskim osobinama necivilizovanog sveta. Ponekad ih izgovaraju, po tradicionalnom zahtevu, prosta lica, nevaspitani ljudi ili seljaci. Ali će u najviše slučajeva s njima pisac otstupali od tog pravila, pa će vulgarne reči moći da izgovara svako Sartrovo lice bez obzira na njegovo društveno poreklo, karakter ili temperamenat. Prema situacijama: kad ga napadne silina afekta, ili se nađe u nuždi samoodbrane; kad se obračunava sa svojom savešću, ili se zadesi u atmosferi seksualnosti. Njima će obilovati govor prostitutke, ali će ih sipati i srednjovekovni plemić, i biće, mnogo puta, lišen svake viteške uglađenosti. Elektra i Klitemnestra su u nekim okolnostima bez traga kraljevske uzvišenosti, pa se čak i Jupiteru po koja nametne. Al tu

"se ne stvara pravilo. U drugim prili-

kama će biti drukčije. Kaluđer će govoriti seljacima seljačkim govorom, grubim rečnikom,.radi utiska bliskosti koji želi da im nametne; inkarnacija Sartrove misli o čovečjem nastojanju da se pokaže pred drugima ne onakay kakav jeste, nego kakvu sliku hoce da drugi imaju o njemu. A negde će vulgarna reč pasti bez ikakvog sadržinskog opravdanja, u sasvim normalnom raspoloženju lica, jedino, valjda, zato što Sartr hoće da prostačkom reči frapira i iznenadi, da, makar i neopravdanošću njene upotrebe na mestu koje }oj po običaju i prirodi nc

odgovara, otstupi i od one, kod Sartra česte opravdanosti situacijom.

_ Mnogo manje odudara od opšteg ljudskog govora njegov bogati familijami i popularni elemenat: nepotpune negacije, skraćivanja, familijarni uzvici, poneke popularne konstrukcije, kao rečenica početa sa srećom da... sve ono što normativna gramatika ne bi dozvolila. Taj sastavni deo Sartrovog jezika imeo je w delo više izra-

\ ŽAN POL SARTER

Žajnosti i zanimljivosti, a istakao je i piščevu brigu da ostane svakodnevan, neusiljen, da iznalazi raznovr“ snost svoga izraza u svim bogatim tokovima {rancuskog jezika.

Kad se nalazi pred problemom rcči, Sartr-filozof može kao svako i kao reiko ko. Jer, prema njegovom shvalanju, svet je apsurdan: sve pa i reč. Naprimer reči koren i klupa

„su sasvim neopravdane. Uzalud on

pred korenom jednog stabla ponavlja: »To je koren«... reč se ne lepi na stvar, ne oslaje na njoj, nego u njegovoj svesti. Rokanten, nosilac njegovih ideja, ne voli, u jedan mah, ni da misli, jer se s mišlju neprestano i dosadno ponavljaju iste reči'i nedovršene rečenice. A. može da razmišlja i bez njih. Eto, tražio je reč apsurdnost, nije je našao, a nije mu baš bila ni neophodna. Reči čak i »nc postoje, kao ni boje ni mirisi«, ide do kraja Sartr, apstrahujući opravdanost njihova postojanja i vezanosti za predmet običajem ljudskog opštenja. Ali (sa Sartrom uvek >»ah«), naš pisac ne zaboravlja da reči dobijaju novi i neadekvatan smisao u novim okolnostima i pod uticajem novih kriter'ja; književna transpozicija poznatog filozofiranja negde već pročitanog, ali prikladnog za književni posao. I njega će pisac Gađenja iskoristiti i prilagoditi svojim potrebama.

On uzima reč od naroda, najobičniju, svakodnevnu i popularnu, daje joj novu funkciju, pomalo i filozofsku, i s takvom, po obliku neizmenjenom, uspešno prenosi čitaocu svoju misao

i osećanje. Pokvarenjak, svinja (Salaud), postaće termin »za svakog koga Sartr mrzi i Žigoše«, a najviše onaj buržoaski farisej, dobri otac porodice, dobri muž i građanin, koji će umreti u svom krevetu mirne savesti, a nikad neće saznati da je bio kukavica, da je dozvolio da bude

objekt, a ne subjekt. (Da se poslu- ·

žimo parafrazom Sartrovog „društveno filozofskog objašnjenja). I ne sa-

mo ovVa reč, sa svim njenim, Sartru dragim članovima familije, i druge su kod pisca doživele promene. Jer po filozofu-egzistencijalisti čovek je slobodan da daje stvarima bilo koji smisao, da bira, pa prema tome, i naziv. Zato Estel predlaže da se mrivi zovu otsuinima, Sartr naziva stvari bicima, svet mištavilom, a misliti oništavili, a da se ne upuštamo u isticanje kako — ·po rečima Kloda Roa —.naš pisac, pod uticajem Hajdegera, kuje filozofske reči aglutinacijom, kao imenicu ja-sam-se (le jeme-suis) ili Čaša-koja-se-ispija {Le verre se buvant) i slične. Pa ipak, mada tako, čudno sklopljene i izne-

nadne, plod ličnog izbora, one su,,

izgleda, baš po Sartrovom, neposredno pale, ali dovedene u odnose u koje ih svako ne bi nveo. Sartr nije složio, ni upotrebio reči u mnogim prilikama kao bilo ko iz prostog razloga što je u njemi uz umetnika stalno i nerazdvojno prisutan filozof, što svako ima nešto šlo ne želi ili ne može da'izrekne, a pisac Gađenja nije, kako sam kaže, »ni pop ni devica da se igra unutarnjeg Živola«. Ža njega nema neizrecivog.

Samo treba dodati: iako je ponekad zloupotrebio vulgaran izraz i deplasirao ga, Sartr je n osnovi, ma:o olstupao od običnog govornog jezika, i to najviše tamo gde su pisac i junak delovali po sili filozofije, a ne po impulsu svoje realne, ljudske suštine. Osnovni jezik filozofskih delova piščevih drama i romana oslao je popularizatorski jasan. Mada nastup filo-

zofiranja n njegovim književnim de lima deluje nekad na čitaoca neprirodno kao igra glumca van pozornice, njegove spekulacije m običnom dijalogu obwuzimaju već nekoliko trenutaka docnije, s njim uramjamo u misao tako da zaboravljamo izraz, dok. opet ne naiđe da nas otrgne i potseti na svoje prisustvo neki termin jašan najpre poznavaocu Sartrovc filozofije.

Govoreći o težnji ovog pisca da daje uvek novi izraz, Alberes je rekao da kelner može da posluži na pedeset raznih načina, ali da opedest prvi put mora ponoviti. Tako je i sa Sartrovim iznošenjem reči. Kao što misao o potrebi sklada između reči i smisla

izvire iz najboljih tradicija realizma, 1 ome' pisac, nu pogledu stila najviše ·

duguje (i pored hajdegerovskog neprihvatanja bilo kakvih propisa), tako on ima prethodnike i u načinu saopštavanja emocije manje-više Yeštim

baratanjem tipografskim priborom. O) ·

takvoj modi w Balzakovo vreme govorio je jednom,i Šarl Brino. Citirao

je pisca Kjudske komedije, Barbeja ·

d'Orvilia i Vilia de 1 la Adama. Ni njima, pored drugih, nije bila dovoljna interpunkcija za isticanje afektivne snage reči. Naš“ pisac štampa neke reči kurzivom, i u toj opremi daje im sve osobine svoga stava. Istaknute su, izgleda, ne po nekom predcdređenom. pravilu, nego pod uticajem trenutnog raspoloženja. Ali dok su s merom i uspehom jače namcinute čitaocu od ostalih reči u romanu, u dramama bar vizmelno, taj efekat je slabiji zbog istovetnog tehničkog oblika koji je dao opisu pozornice i radnje. Slično, sasvim obično, deluje njegovo isticanje personifikacija ili metafizičke prirode filozofskih reči kad ih piše velikim slovom kao Ništavilo, Pokvarenjak, Gađenje i druge.

U Sartrovim slikama, poređenjima i drugim stilskim kombinacijama satkanim na stalnim suprotnostima između težnje pisca da se zadrži na realnom i filozofa koji odvlači u sfere metafizike, reči su u stalnoj izmeni „svakodnevnog i samo njegovog, sklad-* nog i disparatnog, običnog i neobičnog. Nisu u njega retka svačija poređenja kao »miran kao bubica«, »glupa kao guska«, »beo kao sneg, ali isto tako nisu malobrojna ni samo njegova: »ružan kao podrigivanje«, »kopile kao Isus«, a njegov lekar, major u ratu, kad mu se oduzme čin i zvanje samo je »malo prljave vode koja u vrtlogu otiče kroz odvodnm cev za ·nečist.«

Sartr ne uzima reči bez yveze sa smislom, radi samog sklada, ali ih zbog harmonije sa smislom svoje {ilozofije, i ponekad namerne disharmonije, svojevrsno kida, sastavlja, ponavlja i razmešta. On je svojim mislima i uzbuđenjima satkao odeću od običnih niti, protkao je žicama koje su mogle da ispredu samo grube ruke iskonskog čoveka i poprskao mrljama vulgarnog nagona. Njihov raspored u slikama mogao je često, da se začne Sartrovim originalnim načinom, jedino u mašti filozofa egzistencije, rastrzanog problemima sukoba između čoveka" i okolnog sveta; neuspešnim iraženjem izlaza sa bespuća do koga je stigao sa svojim društvom.

Pera POLOVINA

»SAVREMENIK« I0

Pesnički prilozi u ovom broju »Savremenika« počinju — na uvođnom mestu — stihovima Veljka Petrovića: misao na smrt i neki detalji iz prirođe i života u refleksivnoj transpoziciji sadržaj su tih pesama, pomalo suvih i Kkrtih u izrazu, među kojima je pak najefektnija »Leptir na ruci«. Poprilično su suvoparni i stihovi Đuze MRadovića, izuzev u pesmi »Snoviđenja ivanjdanske noći« u kojoj ima svežine i prirodne lakoće izraza, ali sa poentom koja pada i rasplinjuje se. Pesme Zvezdana Jovića i Petra Pajića vetrbalističke su i prazne. Zanimljiva je pesma Vladimira V. Pređića »Popodne« koja ukazuje ma izvestan razvoj i napredak ovoga mlađog pesnika. Od proznih priloga tu su pripovetke: Branka Ćopića »Priča o Rimijanima« (vešto ispričana, ali u njegovom već dobro poznatom maniru) i Milana Sege »Dečak sa sviralom« (kao i Ćopičeva sa motivom detinjstva, pofsećajući po psihološkom podtekstu na pripovetku Juša Kozaka »Leteći anđeo«). »Estetički fragmenti« Dragana M. Jeremića sadrže niz tačmih opažanja o slobođi' stvaranja, humanističkoj disciplini umetnosti i realnosti umetničkog dela. Evo nekih Jeremićevih ticza: »Spontanost u umetnosti, kao i sloboda uopšte, nije ništa drugo nego znak savladane, potčinjene nužnosti« „»umet-

| nost kao humanizacija sveta upere-

nm je protiv objektivne nužnosti koja nema humano obeležie«: »ono što modernoj umetnosti najviše medostaje to su naivnost, široko otvoTene oči u svet i shvatanje stvaranja kao najvišeg životnog cilja ...« Među najznačajnije priloge u ovom

broju »Savremeuıka« spadaju pisma

4

"Tina Ujevića upućena Gustavu Krklecu; —"· upozorenje da bi možda trebalo prikupiti i objaviti korespondenciju najvećeg savremenog hrvatskog i jugoslovenskog pesnika koja bi pomogla proučavanju njegove poezije. "Treba još spomenuti esej Pavla Zorića o romansijerskom delu Mihaila Jalića, studiozno zamišljen ali sa onim manama u mnedđorađenom i umornom stilu Koje je Zorić opravđano pomenuo kritikujući pripovetke Dragoslavn

bića.

»LETOPIS«a 8-9

več o »Po-

Na počeiku.— neka bude pripoveci Momčila Milankova četak«. MHađena je u prilagođenom džemsdžojsovskom maniru, a moliv joj je sudbina domaćeg, vojvođanskog, provincijskog intelektualca, profesora, raspoznatljiva u izreci: sto godina, devedeset groša: kada se posle toliko gođina oklevanja mnajzad odluči da počne jedan posao, starog profesora zatiče i pretiče smrt. Uživanje je čitati ovu Milankovljevu pripovetku: kao pod prstima razaznaje se fini ritam i tok pripoveđanja. funkcija detalja i Dpsiholoških opažanja, piščeve igre rečima i poigravanje neumoljive Živofne zbilje sa njegovim junakom. Pripovetka Momčila Milankova vraća nam veru da se u ovoj literaturi ipak ponešto piše što se može normalno i s voljom čitati, i osetiti sadržaj, smisao, stvarni ljudski bol. »Bezalkoholni melanž« Boška Petrovića je zbirka Živopisnih skica za eventualne buđuće pripovetke; ili, jednostavno, zbirka životnih pojedinosti iz piščeve beležnice. od kojih ističem tekstove »Odgovore i »Prontovska konferen-

Gr1 cija«. Stihovi Dušana Matića krili,

pomalo prozaični. Stihovi Ivana VV. Lalića — pretežno artificijelni (»išpunjen vatrom nepoznate muzike. Uvodni napis Sergija Lukača »Optimistička poruka sportia«e ' optim{stički dobronamerno podržava ideju izvesnog sportskog larpurlartizrna koja je, naravno, u punoj suprotnosti sa onim što se đanas u Spolu radi i dešava. »Poetske vrednosti Jejtsove lirike«, članak Dušana Puhala, pokazuje autorovu sklonost ka analizi, ali bez celovitijeg, ukupnog sagledavanja Jejtsove poezije. Stalna rubrika književnih prikaza Dra»Od istog čitaoca« doinformativna i, istovme-

ška Ređepa je meno, dovoljno i pravilno MKritički

voljno

orijentisana.

»IZRAZ« I0

Helmut Mun u eseju »O pesničkoj sadržini« operiše pojedinim standardnim istinama o pesničkoj umetnosti (»Pesništvo može sve Što može govor«, »pesnički predmet mora biti značajan« itd.) ali dolazi do nekih

zanimljivih i ubedljivih zaključaka. Hrvoje Lisinski načinje temu »Slikarstvo Kao obrt i kao umjetnoste, dok Mila Stojnić piše o Gogolju. Nerkez Smailagić objavljuje drugi deo svoje studije »Industrija i Kkultura« koja pretstavlja pionirski posao u našoj sredini. Među kritikama, novih Knjiga valja istaći napise: Midhata Begića o »Konaku« Miloša Crnjanskog i R. Trifkovića »Mučilački putevi promašaja« tekst inače dušebrižnički patetičan. Vlađimir Petrić opširno i dokumen= tovano raspravlja o problemu ekranizacije · književnih dela. Rubrika »Pregled knjiga« ovoga je puta objektivno Kritička u sudovima i odmevena u njihovom formulisanuU.

»ŽIVOT« 9

Ovaj broj »Života« sačinjen je pretežno kao pesnički zbornik u kome su zastupljeni stihovi tridcsetorice savremenih jugoslovemskih pesnika Koji su, početkom jula, uTrećem jugosloven=

čestvovali na skom festivalu poezije. U toj šarolikoj koloni imena i tekstova pažnju privlače pesme Miroslava: Slav-

ka Muađera, Ganeta Todorovskog,

· Izeta Sarajlića i Slobodana Marko-

vića. »I cvjetove nekakve dodiriva–

li su mokrim usnama« — . tako se zove pripovetka Ćamila Sijarića; naslov pomalo neobičan, Sadržaj

pripovetke, međutim, u stilu i maniru ranijih Ssijaričevih proznih tekstova. Uz jeđan prevedeni članak Vaska Pratolinija to je sve iole Značajno što se steklo igmeđu Kkorica ovog broja »Života«.

M. L B.

MODERNI UBICA

ti nisi poludeo i izgubio

Zato što nije bilo tragova

Zato šbo nije bilo krvi na tvojim rukama i:

san, odmor svih ževih niko te nije nazvao ubicom

i ti svako jutro leš u kancelarija i |

u podne se yraćaš na ručak Zato što se tvoja žrtva nije

dalje hodati po zemlji

Zato što će ona i 2 Ti nećeš znati ni verovati

branila i

šta si učmio, i.

Zato što ti u ovom civilizovanom svetu niko nikada nije rekao da si nepošten

ti si siguran i bezbedan i

» Sve je dovoljno lažno pa neće pokazati tvoju pravu Živi i budi srećan

koliko ti sopstveno srce dozvoljava.

ne moraš prezati ni od čega i ogledala OSM sliku. ONI (DANO)

Mirjana' RADOVANOV,

Amerika

Životom i delom “Tomas. Vulf bio je i ostao najprisnije vezan za svoju zemlju. Ne samo da nije mogao da odobri” exodus američkih književnika i intelektualaca kojisu kao Gertruda Stejn i Ernest Hemingvej napuštali Ameriku da provedu nekoliko godina na levoj Obali Sene, ili da nepovratno srastu sa novom sredinom kao Henri Džems i T. S. Eliot, već je ukazivao na opasnosti takvog boravka po umetnički integritet.

Koreni Tomasa Vulfa su na Jugu, ali je on pripadao celoj Americi. Jedino se Volt Vitman može upoređiti sa Vuliom kako po obimu zadataka koji su obojica sanjali da ostvare, po želji da od jedne autobiografske istorije Stvore komentar o naciji kojoj su pripadali, kako i po zajedničkom idealu da se identifikuju sa opštim životom, sa Amerikom,

I za Vulfa „ovaj poznati svemir ima jednog potpunog ljubavnika, a to je najveći pesnik”, Amerika je bila Vulfov svemir, i on ga je naslikao lirski raspevano, rečima kojima je po snazi ekstaze teško naći ravne.

U toj sveobuhvatnoj ljubavi verovao je u budućnost svoje zemlje mađa je isticao da je „pravo Otkriće Amerike tek pred nama." Kao Vitman, verovao je nepokolebljivo u misiju pesnika. U predgovoru za „Vlati trave” podvukao je sledeće reči rapsoda iz Građanskog rata:

„Veliki pesnik je onaj koji izjednačuje. On svakom predmetu ili svojstvu daje njegove odgovarajuće srazmere... On je sudija različitog i on je ključ. On daje tamo gde je potrebno davati i uskraćuje tamo gde je potrebno uskratiti. Ljudi očekuju od pesnika da pokaže put između „stvarnosti i njihovih duša”.

I za Vulfa, kao i za Vitmana, naučnici, ljudi od egzaktne nauke. ustvari su „zakonodavci pesnika” jer njihova delatnost služi kao „temelj strukture svake savršene pesme”, Svaki put kada je napuštao A-

meriku osećao je gorak bol beskućništva, očajničku „čežnju. za

zemljom i strahovitu želju da se vrati. U toku jednog takvog izbeglištva shvatio je i psihološke motive iza kojih su se zaklanjali „ckspatrirci”. „Postalo mi je potpuno jasno”, kaže Vulf, „da to što su mnogi od nas radili tih godina kada smo bežali iz naše sopstvene zemlje i tražili pribežište u inostranstvu nije ustvari bilo traganje za mestom gde može da se

u delima

Tomasa Vulfa

rađi — već traženje mesta ' gde smo mogli da izbegnemo rad; da smo ustvari bežali tih godina ne

od filistarstva, materijalizma i ru. žnoće američkog života već od potrebe da se pošteno uhvatimo u koštac sa nama samima i potre. bom da iz našeg sopstvenog živo. ta i ličnog iskustva crpimo sadr.„ žaj naše umetnosti”.

I, konačno, Vulf je shvatio isti. nu „da se način da čovek otkrije sopstvenu zemlju sastoji u tome da je napusti; da je način du. se nađe Amerika da je čovek nađe u svom srcu, u. svom sećanju i u svom duhu — i to u jednoj. tuđoj zemlji”, ?

U svojim delima Vulf je pokušao da obgrli celu Ameriku i sve njene ljude. Njegove knjige obuhvataju sve — ođ džinovskihizapanjujućih spiskova lica i likova, varoši, građova, krajeva, država i zemalja u kojima je bio, do krajnje opširnih očajnički preciznih. o-.. pisa jednog donjeg stroja, opruga, točkova, zaštitnih cevi, prenosnih poluga, boje, težine i svojstava yvagona jednog američkog voza,

Stvarajući taj svoj obimni opus Tomas Vulf je uspeo da odbaci lični egoizam, i u završnim akordima pesnički je iskazao veliku želju — koju je ostavio kao svoj amanet — želju đa ga njegova zemlja apsorbuje s isto toliko ljubavi kao što je on nju apsorbovao,

Govoreći o američkoj njiževno„sti i Vulfovom delu Fokner kaže:

„Od svih Vulfovih i svojih savremenika ja stavljam Tomasa Vuifa na prvo mesto kao pisca jer

smo svi mi doživeli neuspeh,—<. a Vulf je u tom neuspehu ipak bio

najbolji zato što se” najupornije

trudio da najviše kaže... Čoveku o~

staje samo ovaj kratki život da piše, a ima toliko mnogo “a se kaže i, naravno, on želi da kaže sve pre no što umre. Divim se Vulfu stoga što je svim svojim silama nastojao da sve to iskaže; bio je voljan da žrtvuje stil, kompoziciju i sva pravila preciznosti dabi pokušao da vaskoliko iskustvo ljud skoga srca stavi na glavicu jedne čiode”,

A danas, dvadesetak gođina posle objavljivanja prve knjige, na Vulfa i njegova dela mogu se 6 pravom primeniti Prustove reči o Betovenovim kvartetima: „Jedno umetničko delo sazreva vremenom, čineći da sazrevaju njegovi poštovaoci i sazrevajući kroz njih”,

Vera iLiČ

REDITELJSKA SKRIVALICA

Ovo je za menc jedan nebrehtovski Breht ili tačnije, jedan izrazito putnikovski Jovan Pulnik w vlastitim rediteljskim asocijacijama · povodom »Gazde Puntile i njegovog sluge Malije«, a od svega toga je ostala najviše osmina gazde sa približno dvadesetinom sluge.

Kraće rečeno, Putnik je otputovao tako daleko od Brehta da je njihov scenski susret ponajmanje mogao !jčiti na to, iako je vrlo mnogo ao u pogledu preseka kroz samog Pulnika, koji je, kao reditelj, uvek novi, nevideni i nečuveni Putnik. Ali sa gledišta rcžije, naposletku. nije celishodno putovati bez autora, ona traži da reditelj na svom pulu bude autorov sapuinik, čak i onda kad se zove Putnik. n

To znači: sapuinik komada koji se prikazuje a ne telo koje se okreće oko sopstvene rediteljske osovine.

Ovom reditelju mora se priznali da svakičas menja osovine i dobro ih podmazuje uljem svojih truvaja, da ne škripe, ali one to ipak čine i, cvileći, pitaju: a gde li je autor? Nikad nisam voleo skrivalice, tu dokonu razbibrigu; međutim, u danom slučaju nije· posredi razbibriga već briga. Jer ovo je rediteljska skrivalica, Kako god okreneš tu i takvu režiju, videćeš samo nju i reditelja koji je pronašao najbolji način da ne pronađe autora i komad. Sve mi se čini da baš zbog toga nisam za skrivalice i \ostale rediteljske i nerediteljske tebuse. dugo KLAJN

VJETAR PIŠE

Sitni pijesak kao petit iz knjige, ukoričene u vrele stijene, stavljene u plavi morski izlog

a ponuđene vjetru,

da u većeri kasne,

po zalasku sunčeve pomorandže, ne ispušla iz oštre kandže balade pijeska strasne.

No vjetar

olovkom zašiljenom kao sandolina i sam piše knjigu

na prastaroj hartiji oblaka:

a, kriku brodske sirene,

kad se dim zamršeno vuče, nečitkom potpisu sličan,

o lom da puca vidik

od silnih boja i slika.

o plici što se vije uz krik,

o ribi što se wije bez krika.

Janko ĐONOVIĆ

MRSKI PSOVAC

Krastavi taj psovač, toneći u korov kažnjivi rugobe, sav u pretnji glasnih žica nabreklih od

bijesa što u klancu svom diže palaču (cigla po ciglu) psovanja ili

šuti no tako

da to još više potsjeća na milion mrskih

riječi nabrekle pakosti. ncizgovoreno izgovorenih.,

Đuro ŠNAJDER (Partodirao Lav ZAHAROV)

KNJIZEVNE NOVINE