Књижевне новине

ŽAN LUJ BARO (crtež A. Klasa)

Nastavak sa 1 strane

pomoću kojih je ironizirano /Alsestovo podavanje fikcijama (Alsestov lik je, po Baroovoj zamisli, u prvom redu kontrapunktski osvetljavao osnovnu tezu režije). x

Režiju i glumu francuskih umetnika odlikovala je brižljivo kultivisana ekonomija izraza. Reditelj je pronašao tri bitno važna i u isto vreme gotovo neprimetna elementa pretstave u blago stilizovanoj scenografiji koja nagoveštava potrebnu salonsku almosferu, realističkom osvetljenju lišenom ekstravagantnih eflekata i kostimima koji nenametljivo otkrivaju intimne sklonosti junaka; slična diskrotnost je pratila i funkcionalan mizansem, u kome je tiho odzvanjala sva pre{injenost manira. jednog avno. formiranog društva. Daleko važniju ulogu su imala glumčeva. glasovna i plastična izražajna sredstva, koja su omogućila izvočačima xla spontano usvoje ı po“ tom prirodno izraze način govora i lični ritam junaka klasične komedije. Jednom rečju, Baroova trupa je uspešno demonstrirala ona svojstva, koja se obično smatraju atributmma francuskog pozorišta; istovremeno, stekli smo utisak da Barooy teatar neguje preterano objektivan odnos prema klasičnim komadima, odnos ispunjen

NLA

ELN PON ON -

srahopoštovanjem, koje guši oršginalnije kreativne na ec i težnju za savremenijim scen izrazom, kroz boje jeca 5 (ponovo da ožive ta ela prekrivena sivom patinom vremćma. Pred nama je bio, dakle, jedan

vekovima kultivisan i matematički liksiran pozomnični mehanizam, koji

očara\a #vojom uravnoteženošću, ali koji, : a svaki intensivniji polet mašte i pretvara pozorište u herbarijum starimskih komada, '

Dvetstaya na kojoj sa prikazane Lažne ispovesti pružila nam je nešto drukčiju slika o Baroovom odnosu pnema klasičnim „delima, L,ažne ispovesti su tipičan Marivoov komad, u kome taj zanimljivi framcuski cy prve polovme XVIII stoleća odlučno traga za novim pute vima u komediji. Suštimu Marivoove dramaturgije najbolje ćemo objasniti jednim „pamadoksom: za Marivoa možemo xeći da je Rasinov tragičan posoba preneo u komične okvire, da je Rasinovo intimno traganje po ljud skom srcu (postavio iprema ini, u kojoj još uvek iinjaja mnoga oD ležja komedije del arte — u Lažnim ispovestima to su karakterističan zaplet, čiji je razvoj potstican naizmeničnim „pojavljivanjem junaka na pozornici, i neke ličnosti komada, koie su očgledno bliski srodnici heroja tog komičnog italijanskog žanra. Rasin je posmatrao — kao što primećuje jedan poznati istoričar drame vaire i strasti žestokih ljubavi, a Marivo pratio tihe začetke aimpatičnih nežnosti: njegova namera je bila da delikatno analizira semtmmentalna osećanja i stvori prefimjenu psiholožku komediju, koja nije postojala prc njega.

Baro je smestio radnju komada u buržoaski enterijer, kome jedna Y\atoovska pozadina obezbeđuje izvesnu stilizovanu prozračnosšt i ljapkost,

Petstava je počivala na konverzacionom stilm glume, iza koje se diskretmo razwijala delikatna psihološka ali»

ka ljubavnih osećanja i ocrtavali o-

brisi nekoliko jedmostavnih tipiziranih ako

karaktera, "Trajno prisustvo iconije unosilo je jedan mov kvalitet w pretstavu i darovalo svežinu igri Bu ansambla. Reditelj je ma dva različita načina uvodio ironiju m zbirvanje? u prvom redu, glumci su slikajući sbrasti i ponašanje likova. komedije u mekom „karakterističnom | trenutku preuveličavali za nijansu i tako su» gerirali gledaocima da prate vazvoj događaja s vedrom ironijom; s druge strane, ironija je još direkinije zakoračivala u pretstavo. kada se ćeditelj služio tehnikom komirasta i ncpošredno sukobljavao preozbiljne glavne junake sa šeretskim sporednim 'ličnmostima, M kojima je očuvan trag nekadašnjes šapma heroja „komedije del

_ Dugo bi se moglo “gOworiti o pojedinim kreacijama, koje sa pretstav ljale mala remek dela glomačke ve štine (u tom slučaju, morali bismo spomenuti samog Baroa, Madken Reno i Simem Valer); izgleda, mečutim, da zasluga za uspelm glumu prvemstveno pripada reditehju Barow, koji ie različite elemenic pretstave | maajstorski uklopio u 'jedinstvema stihsku. celinn i pružio glumcima jedan mazički vazračem sistem mmnika i pokreta, čiji promenljivi vitam mneodoljivo dočarava reljefne i sugcstno oživljene likove.

Posle pretstavc člamovi Baroovog ansambla majstorski u grecitovali desetak pesama. francuskih autora (n širokom rasponu od Iafontema do Elijara) a Baro je demomstrmrao ne koliko duhovitih imskih tačaka, koje su nam još jednom pokazale da je apsoluma gipkost tela važam instrumenti svakog velikog glumca.

„MAKSIM (RNOJEVI(

NA BEOGRADSKOJ POZORNICI

WA: ri; O

Ne bise moglo reći da su dram ska dela Laze Kostića imala mnogo sreće na beogradskoj pozornici. 1I pored toga što je kritika, ne bez izvesnih rezervi, priznavala 'umetničku vrednost „Maksima Crnojevića”, i pored činjenice da se „bera Segedinac” danas ponovo oživljava na pozornici, oba ta dela nisu 8e, u prošlosti, često prikazivala u Beogradu. Ako %se sudbina Kostl\ićeve, „vordane” na beogradskoj pozornici ı može razumeti (OVO najslabije njegovo delo prikazano je samo nekoliko puta), neshvatljiv je mali broj prikazivanja „Maksima Crnojevića”, dela koje je, ipak, nailazilo na razumevanje i priznanje suvremenika. U tom pogledu karakterističan je, istina nešto docnije izrečen, Skerlićev sud, prema kome je „Maksim Crnojević”, iako prva Kostićeva drama, „književnija n> poznije drame iste vrste". Ni ova-– kav relativno blag sud, ni obnavljanje „Maksima Crnojevića” početkom ovog veka, sa najboljom glumackom podelom, nisu mogli da iz mene sudbinu ove Kostićeve drame na beogradskoj sceni.

„Maksim Crnojević” prviput je u aeogradu prikazan 25 oktobra 1870, dakle već u trećoj sezoni Narodnog pozorišta. Na premijeri su nastupi|i sve najbolji glumci beogradskog ansambla. Ivana Crnojevića tumačio je Adam Mandrović, umetnik koji je u svojoj dugoj i bogato, olumačkoj karijeri, pored nastupanja u Zagrebu i Sofiji, imao čast da godmu dana ranije, recitujuc:, počne svečanu pretstavu prilikom otvaranja stalne pozorišne zgrade u Beogradu. Naslovnu ulogu na pre mijeri igrao je Miloš Cvetić, dok su ostale uloge tumačili: Toša Jovanović (Miloš Obrenbegović), Đorđe Pe leš (Dužd mletački), Ljubica Kolarović (Jevrosima), Milka Grgurova (Anđelija) i Mara Grgur»va (Fileta). Na slucajno saćuvanom pozorišnom plakatu nema imena reditelja, Jer tada još nije bia uvedcna praksa da se na plakatima redovno navodi i ime reditelja. Na docnijim plakotima kao reditelj ove pretstave naznačen je Đura Rajković.

Tokom godina ova pretstava je menjala svoj lik, što je sasvim razumljivo, jer se i izvođački ansambl menjao. Glumce prve generacije, koji su nastupili na premijeri „Maksima Crnojevića“, zamenili su mlađi, dok su pojedini preuzeli druge uloge. Tako na sedamnaestoj pretstavi Ovog dela, održanoj

1895 godine (iz ovoga SC može: za-

· (Povodom pedesetogodišnjice smrti Laze Kostića)

ključiti koliko je retko prikazivan „Maksim Cmojević”) imamo sve no va glumačka imena, izuzev Milke Grgurove, koja je preuzela ulogi Jevrosime. Ivana Crnojevića igrao je Velja Miljković, dok je Ljubi Sta nojeviću bila poverema uloga Maksima. Zanimljivo je pratiti kako se menjao sud kritike o ovom delu. Ako bi se primeđbe starije kritike (ĐOrđe Maletić), koje seodnose na samu kompoziciju dela i na dramsku obradu likova, i mogle usvojiti, ne bi se mogle primiti neke čisto formalističke zamerke kojima se delo negiralo zbog romantičarskog tret mana likova i događaja. U ondaš-

LAZA KOSTIĆ U SVOJOJ POSLEDNJOJ DECENIJI

njem nacionalnom repertoaru „Mak sim Crnojević” itekako se odvajao cd „istoričeskih prikaza” ili od dra ma koje su vrlo jednostavno, na je dan šablonski način, transponovale sadržaj narodne pesme. Trebalo je da prođe više od pedeset godina do Skerlićevog priznanja, mada ni uno nije bilo potpuno i bez ograda. Takav stav Kritike doprineo je, na svoj način, malom broju izvođenja „Maksima Crnojevića” na beogradskoj pozornici. Sluh publike koja je uživala u komađima s pevanjem i u lošim dramama sa istoriskom sadržinom nije Dio naviknut na slobodnije romantičarske tonove, tako da je Laza Kostić za većinu pOosetilaca bio simomim za nerazumljivo i razbarušemo.

Popularnosti „Maksima Crnojevića” nije mnogo doprinelo ni dodeljivanje naslovne uloge Dobrici Milutinoviću, koji je u ovoj pretstavi imao jednu od svojih najuspć

lijih kreacija. „Osim Ovog što mu je od boga, mladi Milutinović „vađi sasvim ozbiljno svoj posao. Meme Je njegovo igramje u „Maksimu Cmojeviću” iznenađilo. Taj dojučerašmji početnik uspeo je vrlo, vrlo često dati logike onom Što Maksim govori, i to mije lako. štaviše, on je očevidno smislio a prema tome Udario u hamletsku žicu koju je Laza Kostić mislio da može nazreti,U. vodviljskoj avanturi svoga. jumaka... U ovoj prilici glavno je što mlađi glumac naš govori odlično stihove, a na toj sam ga probi ja čekao” pisao je o ovoj ulozi D. Milutinovića Dragomir Janković. U toj obnovljemoj pretstavi „Maksima Crnojevića“ 1902 godine bila je žapažena i još jedma uloga: to je Anđelija Jeleme Petković, kojoj je-to. bila odlična afirmacija i priprema za kasnije veće uspehe u sličnim. ulogama. .

U periodu posle Prvog svetskog.

rata, sve do 1955 godine, „Maksim Crnojević” je izvedem svega. dvaput. Neslavnu sudbimu. imala je obnova ovog dela, 5 marta 1935, u režiji Mate Miloševića, sa Teodorom Arsenović, Račom Plaovićem, Dušanom Radenkovićem i! Darom Milošević u glavnim ulogama. 1 pored toga što je Kritika imala pohvalnih reči o pojedinim glumačkim ocstvarenjima, pretstava u celini nije dobila priznanje. Režija je uglavnom ocenjena negativmo, osobito tendencija da se pretstavi udahne izvesni filmski tempo. — Nešto više sreće od drame imala je, u meduratnom periodu, Konjovićeva Opera, „Knez od Zete”, ze koju je libreto, prema „Maksimu Cmojeviću”, prerađio kompozitor, „mada se ni ovo delo nije dugo održalo na repertoaru. | „Maksim Crnojević” nije se često pojavljivao na repertoarskim lista ma beogradskog Narodnog pozorišta: sudbina scenskih đela Laze Ko

stića možda najbolje ilustruje činje .

nicu o tome kakav je nekad bio odnos prema delu ovog pesnika. Raško JOVANOVIĆ

9 KeMugoši Kami je wpotrebio kao pozadinu zbivanja jednm istoriska sitgaciju -— Rim muočem sa tiranijom ma početku naše ere -— 1 postavio u središte radnje jedmm povesma ličnost — rimskog imperatora Kaligula: komad slika iskušenje i dramu jednog društva predatog neograničenoj vlasti pojedimca i oživljawa naša be jna sumorna iskustva iz nedavnć evropske prošlosti, AJ sc zadržimo na tom najednoskavnijem tumačenju, lišićemo se mogiićnosti da potpimije razumemo delo i nećemo uspeti da objasnimo onaj duboko tragični kvalitet, koji prožima gotovo svaku akciju u komadu. Kad shvatimo da se pisac ne ograničava ma mehamičke analogije i pravolinisku osudu diktature, otkrićemo w Kaaliguli dramu jednog izuzetnog čoveka,\koji je poželeo da oslanc dosledan svojoj intimnoj potrebi za uUrediwanjem sveta prema vlastitom lika

i pokušao, gonjen suludom opsesijom,

da meru svih stvari izmeču zemlje i meba pronače wu mraku svoje duše. No ubrzo ćemo uvideti da i taj dram ski tok ustvari pretstavlja dramatičan okvir u kome se razvija jedna wažnija ideja: Kami želi da nam otkrije 'jexlan, kt savremene duhovne šituacije, koji po njegovom mnišljen}u izraženom 1 aliguli, prouzčrokuje našu tragediju, i dernonštrira nam kako se neograničena moć i sloboda individue neminovno degenerišu i kroz moralnu konfuziju vode samoimičtenju. ami nam kaže da smo im.gubili svaki smisao za odgovornost u jednom veku koji je do božanstva uzdigao sebične potrebe pojedinca i zaboravio da čovekov opstanak i postojanje naše vrste — U istoriskom i biološkom smislu — počivaju na, niza dobrovoljnih ili prisilnih ograničavanja individue. Mi ulazimo u pozorižšnu salu iz sveta, u kome se s dosaclom gleda na etičke norme, što je podjednako manifestovano i težnjom za ukidamjem svih konvencija na kolima počiva ljudska zajednica, i sYaikodnevnim bezrazložnim masiljima na ulicama milionskih mravinjaka, i besmislenim ponoćnim trkama na aulostradđama; u sali se suočavamo sa Za” boravljenom istinom da je naša sloboda uslovljena tuđom slobodom, i bivamo pogođeni očajanjem, da bismo za bremutak doživeli omaj sekund jasnog gledanja, u kome nam se wbkriva sva poraznost preteranog individualima, koji je trajno zatrovao duhovnu klimu maše epohe. Četiri očaravajuća svojstva krase Kamijevu dramu: u prvom redu, 'jedna retko plemenita ironija 'sa precizno određenom idejnom i dramaturškom funkcijom; piščev izrazit smisao Za pena gradaciju napetosti i UObličavanje karaktera; imaginatevan di-

PREVEDENI ESEJ

Plodonosna bolest

Ovaj esej Tomasa Mane nalazi se u zbitci dosad neobjavljenih tekstova koji će se uskoro pojaviti U izdanju

pariske izdavačke

pod naslovom »Otmemost duhac.

Jedna čovečnost upravo sazreva, ili se obnavlja · posle vekova zaborava da bi iz eokm biologije, koja

veruje da na mju polaže naročito

ključivi momopol, preistavu o životu i zdravlja. Ona napreže d nama sa više slobode, sa više samilosti, a iznad svega sa istinski većom brigom. Jer

se napreže da bdi nad

čovek nije samo biološko biće.

Kada je reč o bolesti, breba.

ko je bolesnik, ko je manijak, ko

koji ludak, kod kk bolest očigledno nema nikakve gee sa životom duha ,.

sa kulturom, ili je to jedan Niče,

U njihovom slučaju proizvod bolesti je važniji,

| paralizovani: da li je to bilo | |

risniji za Život i njegov razvitak nego bil koje garančuje mexlicina., Prava je „da održi Ma nee

esnici ne | mogu StVOTE · nosi između

stanje normalnosti, istina da se Život ne bi m bolesnog. Smafra se da

ništa osim Život nije kaćiperka, i možemo s donosna

govaraju. trenutka kad ih ljudi,

nija, mu se šćuju ga ciji koja se ne napaja samo će se oni zaklmjati imenom velikog

, zahvaljujaći nj ia i njegovom ludilu,

Oni će živeti u dobrom zdravlju od mnjegove mahnitosti, i u njima on će postali Zdav. PSE postoje osvajanja doše i sazmanj ei bez Buda, Ba. Mine

pre svega da znamo

lesnog; skoro da nema g

bolest — bolest koja všhobača uzvišenom bitkom pobeđuje SecSreLai neodol zdeći, i skače, pijana od smeclosti, s gr — da je ta bolest hiljadu puta dragocenija od zdravlja koje tapka i hramlje. Život se ne prenemaže i moralne granice između bolesti i zdravlja njemu ne odovladava proizvodima preradila u svojoj neustrašivosti, guta ih, vari, i je upio oni 6u ali vlje. Citava jedna horda, čitava jedna a ijabinnk u osnovi zdravih, navaljuje na delo bolesnog gebolesnika koga je bolest učinila genijalnim; oni dive, otvoreno ga uzdižu, usvajaju ga, iskoriusobno, ostavljaju ga u nasleđe civilizaiz krčaga

POSO BVOBI (koji fored

jalog koji s lakoćom dočarava iracjonalna stanja ljudske deše i neka tamna bolna poezija, koja nas hvata suvim ptstima za grlo i šapuće da ćemo biti prokleti sve dok budemo ·pristajali na ubijanje.

Ipak, ima u Kaliguli nešto što nas sprečava da. Kamijeyu ideju prihvatimo onako neposredno kako obićno usvajamo tezu klasične itrage«lije. "To svojstvo prouzrokuju mhogi nedostaci u fakturi drame: 5 jedne strane, u komadu su trajno suprotstavljeni jednostavna tragična shema, kroz koju se radnja razvija i kroz koju glavni junak sazreva do svoje kobi (elementi te sheme su: čovek čiji je imperativ sloboda; neograničena Slo“ boda u čiju je zamku upala ta šnažna ličnost, i katastrofalan ishod u smrti, koja. pretstavlja jedinu raogućnost za junakovo pomirenje sa životom) i jedan niz diskusija i plahovitih uzleta piščeve mašte, koji pokreću akciju u suprotnim pravcima i neprestano odvlače gledaočevu pažnju sa glavnog dramskog toka; 5 druge strane, u Kaliguli se smenjuju nekoliko dramaturških postupaka, ko“ ji zahtevaju različit tretman heroja, dramskih situacija i atmosfzsre: komad počinje kao individualna drama nekog fanatičnog idealiste, potom se razvija knoz sukob -personifikovanih ieza i konačno završava kao tragedija sa alegoričnim smislom. Uz to, autor posmatra sve junake sa izvesnog inoničnog otstojanja, koje gledaozu ne

SCENA 1Z »KALIGULE«

dopušta da se tokom drame identili.. kuje bez ostatka sa nekim određenim. herojem komada, i

Iskreno žalimo što nas rediteljeva anonimnost (objašnjena formwlacijom: studiski rad Male scene) spreZava da određenom umetniku uputi mo. mnogobrojne pohvale za režiju, koju su odlikovali stilska čistota, prefimjen i gotov muzički oblikovan mizansen, tanano ublažavanje užasa ko. jima je zasičena radnja, i prccizna pronađen ritam pretstave, koji maksimalno otkriva 'osnovnu tezu dela,

Mnogobrojne komplimente zaslu« žuje i Zoran Ristanović, koji je na» stupio u glavnoj ulozi, početku, Ristanović nas je ubedljivo uvea u lik ocrtavanjem Kaliguline iladosi, ihtelektualne briljamtnosti i moralne strasti 'Za „Ssavršenstvom ovedenim do apsurda; imponovala aam je i unutrašnja pribramost sa kojom je Ristanovićev Kaligula pomoću . zložina kontrolisao svoju okolinu oslajući pritom čist i u zlu, ali nas je prvem» stvemo impresionirala glumčeva špo“ sobnost da proračunatim mnutrašnjim razvojem lika sugerira misao da ligul}a umire isto toliko od svoje mo+ ralne iscrpenosti koliko i od noževi: neprijatelja.

Iz niza ostalih uspelih uloga mora" mo izdvojiti kreacije Jovana Miličevića, Marjana L.ovrića, Mihaila 'Kostića i Bekima Fehmije.

' Vladimir STAMENKOVIŠ

čina misli, a veliki bolemnici su na krsh razapeic žrtve podnete čovečanstva i njegovom uzdizanju, pro

širenju njegove osećajnosti i njegovog

znanja, ukratko:

njegovom nmajuzvišenijem zdravlju. Otuda religio?ni .

Tomas MAN

vaju,

dovišno egzaltiran usred. svih pobede (oni su samo u užem medicinskom smisla ilmuzorni) izazvani sintezom bolesti i. snage u njihovom koja se ruga uobičajenom povezivanju bolesti sa slabošću i čiji se paradoks pripisuje religioznoj ne popustljivosti njihovog postojanja.

bio kuće Alben Mišel ro

oreol koji tako vidno obavija život ovih ljudi, i isto | tako duboko utiče na razum koji oni poseduju po SVojoj ličnoj vredmosti. Ali otuda, takođe, kod ovih žr-' tava to osećamje snage i pobed da tako kažemo, u svesti O

e da oni wnapred uži. životu koji je ču | painji, obuda ti utisci

Oni nas nagone da

izmenimo preistave koje smo stekli o bolesti i zdravlju,

pravo iščmppala isza moct je epileptišar, ili

jedam Dostojevski. ko-

lo kakvo

(Niče sam

luplje formule. reći da plogenij, koja ljivo je na greben lagež še uverimo

bolest

koje je od

avlja. I svi losti,

da sami

žemo da primenimo jeste procvat fizičkog života, polet, | smelost duha, dobro raspoleženje, ali prirodno i a tum bolesti koji je čovek wu stanju da vlada, da pretvori u zdravlje, Ono što bj uništile | krhkija bića jedan: je od stimulusa velikog zdrav Šš o san podvukao.) Niče se osećao zdravim Č 10 velikog stila kod koga se bolest pretvorila u etačku snagu. Ali ako se, u njegovom slučaju, ćanje najveće i ore saj bije Pra a ia vaja ' { , emi + i; izgleda kao proizvod bole im WirRralačk 00 ONI

: : onim strasti i vizija, delo | O DNO kojim uvećava poznavanje ljudi, zatvara u 6D

iko raspoloženosti, ćudljive komike, unutamje Je" pote da nas zahvata iznenađenje. SV

o odmosima između bolesti i života. Oni nas uče obazrivosti kada se radi o pojmu »bolesti« koju smo često š vrlo naklonjeni da napadnemo kao biološki negativau, Baš na ovo i aludira jedna Ničeova napomena, U de“ lima objevljenim posle njegove smrti, povodom

Velje

»Obratimo pažnju da li se radi o zdravom slvor renju dWli o bolesnoj ličnosti! Mermilo koje ovde mo

kvam" ese i nad- | lja&č. čovet“

ost”

esti — a bo je u sambj Pri

rodi paralize — kod Daostojevsk adavič koro

di paralize — kod jevskog padavičara sKOTO

Smo. POO da vidimo rđavu posledicu preobilne · sploziju ogromnog, preteranog zdravlja i

i mo kako izuzetna vitalnost može da se 24" ogrne pojavom blede nemoći. 7

Nema ničeg podemijeg da unese pomelnju U bio OŠ shvatanja od života ovog čoveka, aVaš 3 žgrčenih nerava koji svakog časa · preživljava

ize, »tako osetljivog kao da su mu zgulih kožu, pš' . 0 samom činilo da mu i vazduh nanosi bol«. 258 , je : So punih šezdeset godima (od 1821 do 1881)

0 četiri puta po dvanaest leta svoga stvaranja

bei io je grandiozno delo nečuvene novine i sme“

istraživanja i ja

Be.

(Prevela Ljiljana MIRKOVIĆ) . _________

KNJIŽEVNE NOVJNE