Књижевне новине

OVA NIM DON

uložila velika sredstva u pozorišni Život zemlje, šio nas „je ma vrlo kratko vreme uvrstilo u red nacija sa neobično razvijenim teatrom. Tma, međutim, ipdna oblast pozorišnog života, u kojoj nije ostvaren gotovo nikakav napredak u odnosu na predratne prilike: čitalac će pogoditi da je u pitanju izdavačka delatnost posvećena delima o pozorištu. Postoji, do-

stalnih edicija koje bez određenog plana i reda objavljuju pozorišne komade, s vremena na vreme se pojavi u izlozima knjižara zbirka kritika ili članaka nekog našeg Dpozorišnog „kritičara, a otprilike svake druge-treće godine bu de prevedena i poneka strana knjiga o pozorištu (poslednjih godina prevedđene su tako Vilarova zbirka članka O pozoršnoj tradiciji, Di droov Paradđoks o glumcu i jedna ili dve knjige K. S. Stanislavskog). Ne može biti, dakle, ni govora o nekoj organizovanoj, sistematskoj i jasno orijentisanoj izdavačkoj delatnosti ulhloliko mamo pređ očima tako složene 6bJla• sti kao što su istorija bpogori* šta, teorija drame ili oseji O

POGLED NA POZORIŠN | PROŠLOST

sn bb strane

Nastavak

dela iz ove oblasti (napr. na Ma letićevu »Građu za istoriju Narodnog pozorišta u Beogradu«) setiće se njihove haotičnosti i nepreglednosti, koje itekako Ootežavaju rad. U ovom slučaju toga nema. Dosledno se pridx• žavajući „hronološkog muetoda Oindrić je prve odeljke svoje knjige posvetio predistorijatu pozorišne · umetnosti u našim krajevima~ra.zatim je pristupio obradi najvažnijih perioda i same istorije „pozorišta u Hrvatskoj, odnosno u Srbiji. Svoje izlaganje on je tu podelio iako što je razmatrao pozorišni život najznačajnijih centara (Du brovnik — Hvar — Split — Za'greb — Novi Sad — Kragujovac — Beograđ), čime je obezbedđio vrlo dobru preglednost, ali i dao sliku o svim mnogobrojnim pozorišnim vezama u prošlosti između Hrvata i Srba.

Kada bi sva naša veća DOZOrišta štampala i redovno objavljivala svoje godišnjake smatrali bismo uprava i članova naših pozorišnih kuća u jednu ovakvu knjigu potpuno neumesnim. Međutim, kako je situacija posve obratna, kako dosad nijedno pozorište nije uvelo korisnu „praksu, redovnog objavljivanja svojih gSOdišnjaka, Cindrić je sasvim umesno učinio kada je, ostajući potpuno dosledan „svojoj ideji da savremenom čitaocu pruži informativni priručnik, u knjigu uvrstio i popis naših najznačajnijih pozorišnih ansambala. 8ie ta je samo što „je pritom. izo: stala i neka reč o putevima našeg savremnog teatra: spiskovi pozorišnih trudbenika to nisu u stanju da kažu!

Na kraju knjige, pored Leksikona, štampan je i kraći popis literature». koji nikako no iscrpljuje mi najosnovnije što je dosad iz oblasti pozorišne istorije u nas objavljeno. Tako i u tom popisu literature nailazimo na prilično čudne nesrazmere: Cindrić navodi ni manje ni više nego osam napisa Luke Dotlića „(uglavnom prigodnog karaktera), a ne navodi ni jednu raspravu Miraša Ki. ćovića o pozorišnom životu u srednjovekovnoj Srbiji! Takođe, čitalac će uzalud tražiti u Ovom popisu Rešetarev rad o bpri kazivanju drama u starom Du.

brovniku, a izostala je i čitava knjiga Bore Stojkovića posveće na istoriji srpskog pozorišta- To

navodi na pomisao da, možda, autor ove knjige sve te zhačajne radove nije ni konsultovao? Cindrićeva knjiga »HivVatski i srpski teatar« pojavljuje se, zi ista u pravi čas, u predvečerje čajnog „pozorišnog jubileja — proslave stogodišnjice #fij: starijih jugoslovenskih prgfesi« onalnih pozorišta. Šteta je, me đutim, što je brzina koju je nametala prigodnost omela autora u studioznijoj obradi naše DOzOrišne istorije. i Raško TOVANOVIĆj

materijalna .

duše, nekoliko više ili manje”

unošenje sWpiskova,

| POTREBA:ZA POZORIŠNOM O LITERATUROM

Tavan svake je sumnje đš je naša zajednica posle rata

pojeđinim elementima teatra (o mizanscenu, #osvetijenju, soenografiji Ili R&tilovima reži je, da spomenemo samo neko liko primera), Neće zato biti neopravdano alto utvrdimo da smo u odnosu na prilike Foje vladaju u svetu u saostatku za oko Ččet?đesek do pedeset godina: jugoslovenski čitalac, koji se iskijučivo oslanja na pozorišnu literaturu objavljenu na našem SBKIKU može bi“ti orijentisan o bpohi eatra koja sa završava Ba Čehovom i BtaniMlavskim, a sasvim je izvesno da će biti gotovo bpotpuno neobavešten (osim na uzgredan i prigodan način)o mođermom pogorištu koje se razvijalo od Boa i Pirathdela preko Hrehta do Bsavremonih francuskih avVnngardista, Ovo pitanje se ne može uvrstiti u nevažna, i sporedna ako uzmemo u obrir da Bavremena Dpomorišna eBiotika, hoja je kod nas potpuno nepophaia širim slojevima publike, raspravlja upravo o Pitanjima od vitalnog značaja i da moćernmu }iteraturu uopšte: o iščezavanju kontinuirane fabule, o promenama u emotivhoj sf{eTri umetničkog dela, o odnosu prema herojima (pozorišna estetika, operiše pri lom primerima koji se odigravaju u tako konkretnoj oblasti kao

što je scena ispunjena skim bićima, Što nam daje nadu na bi ključni problemi moderne literature bili na zadovoljavajući način objašnjeni i najširem krugu publike),

Izolovani u potpunosti od različitih strujanja u savremenoj bozorišnoj estetici, mi svakodnevno trpimo dve štetne posledice. 8 jedne strane, pred našom pozorišnom esejistikom (i kritikom) pojavlju• ju se dva puta: one mogu ili da buđu staromodne, naivne i gzaokupljene problemima ka rakterističnim za dramsko stvaralaštvo XIX stoleća, i tako bar donekle održe kontakt sa publikom, ili da se Okrenu pravim problemima po• zorišta našeg vremena i u tom slučaju osuđene na osamljehost i Wterilnmost; s druge strane, ovaj problem se može posmatrati i sa suprothog stanovišta pri čemu će dobiti još poragniji viđ: u tom sBluČaju poštaće očigledno da nas nedostatak owbiljne literature o poorišku (i naše i strane) sprečava da Svoje praltično pogzorišno iskustvo Dreobragis mo u jeđan viši stepen teori· Bkhog iskustva, koje će imati stvarnog „značaja za budude Btvaralaštvo naših pozorišnih umetnika.

Vladimir SPFAMENKOVIĆ

N. VIANI: KOMPOZICIJA

POPULARNE

Nastavak sa 1 strane

hoćemo da se biblioteci obezbedi hormalno funkcionisanje, onđa ona, kod dodeljivanja sredstavjH, ne bi smela da dobije Ispod 550 dinara po stanovniku i to samo za njabavku knjiga. Prosečna cena vred nosti knjige je jako porasla i stoga i taj minimum treba da je u pomehutim srazmerama, imajući u vidu područje koje svojom ualktivnošću obuhvata biblioteka.

Bilo bi od velikog značaja kad bi i drugi narodni odbori stezova doneli odluku sličnu onoj koju je doheo srez Požarevac: đa na ukup ne prihode 260 hiljada stanovnika u srezu 2% od porezi koji stanovhici daju za potrebe budžeta narodnih odbota odvoji za kulturu. Isptavnom dištFibucijoni Od oko 80 miliofia dinara do kraja 1950 godine, nešto više od 15% tj. 15 fnilioha moglo je da se odvoji za biblioteke ovog područja.

Biblioteka može vršiti svoju funkciju samo u tom slučaju ako u njoj radi stručni kadar kome rad iu biblioteci postaje poziv, kome biblioteka nije samo nameštenje. Stega je potrebno obezbediti stalno henorisan6g bibliotečkog radnika, koji će po zakonu o javnim službenicima imati obezbeđene usloVe za život i rad. Prošlo je vreme kad mo bili u situaciji da neprekidno apelujemo na prosvetne radnke da dobrovoljno pružaju pomoć biblioteci. Mi moramo miSliti na formiranje stalnog kadra, 6F Stalfiia fluktuacija umazađuje

BIBLIOTEKE

rad biblioteke kao ustanove i ona tada nije u mogućnosti da ispuni zadatke.

Pomoć društvenih otganizacija može mnogo da učini u afirmaciji biblioteke kao ustanove; može mno go da učini na propagandi kriige; da pruži pomoć bibliotečkom radniku u radu sa čitaocem i okuplja nju velikog broja čitalaca oko biblioteke. Ali svi ti napori i sredstva koja se daju i koja će se davati za povremene akcije neće dati one rezultate ako s& ne dohesu stalnije i Mmerodavnije odluke za realno poboljšanje uslova života i razvoja biblioteka. Pri tome se mofa imati stalno u vidu da se, u csftiovi i u suštini sva ta bitdnja rešavaju u srezu, odngsno u komu ni čak i u manjim. teritorijalnim područjima od Romuhe.

Mi ne smemo dozvoliti da, u ju< goslovenskim razmerama govoreći, knjige u vrednost od co 6,5 milijardi dinara leže u stokovima izdavačkih kuća, a naše biblioteke nemaju čitaocima da pruže dobru

savremenu knjigu. Ne” smeju ostafi | prazne ni opštinske, ni Skolske bi-

bligcteke, sindikalne biblioteke; bbc kretne bolnčke biblioteke hamehjes ne bolesnieima. Ni jedno dete se ne bi shrelo da vrati kući iz svoje pionirske biblioteke bez knjige ko ju je poželelo da čita, a videlo je, u knjižarskom izlogu. A pokretni fondovi biblioteka bi morali stići 1

do fidjidaljenijed Sela. Ž Nada STEVIN-NOVAX

Hugo HUPERT i

KARL KRAUS

»iBuktinjo plama Uk juttom ispred zvezde . uzletela u očinskim rukama ti objavljuješ | dan pre dana!...« (Gete, »Pandora«)

U bavarskom gradu Rozenhajmi reče mi nedavno jedan zapadnonemački liričar, tamoŠnji gost na letovanju: »Za mene je tako: lirika mnači Postojanje izgnanog, ognačava OlgsustvoTi, lirika je po sebi ragumljivo monološka, Vopite so kao jadini putnik u džinovskom autobusu, vozač je vama nepoznat i mrzovoljan je, a pređeo prekriven lakom maglom, lako da prisno odjednom iggleđa, tuđe,ć

Nisam morao dolaziti u Rozenhajm da bih čuo ono šlo sam već doslovno pročitao u najrasprostranjenijoj džepnoj knjizi o »Btrukturi modefn6e lirike«: »Pesma hoće da bude sebi dovoljna, u značenju višezračnog MODHČBTIJR sa= stojeći se iz zategnutog spleta apsolutnih sila, koje sugeštivno ufiču ma, predracionalne slojeve, Bli se takođe prevode u tajne zone poli manja.« .

Dakle, šta sad još tome treba dodati? A ovaj autobus je prostran i pređeo obilno za» magljen. Kraće rečeno i gapadnonemački samo• tano: »Umetnosti — budi para!« I što je brajzgauški istraživač strukture i otkrivač »psalegnutog spleta« baš sad potvrdno skicirao, tražio je takođe da objasni u odrečnom ragsgraničenju: »Pesma, neće da buđe merena onim što se obično naziva stvarnost, čak i ako je, kao otsokok prema svojoj slobodi, sa nekim ostacima u sebi tumačena. ..c

I ovaj vrsni naučnik, jedan od disertanata uzdignutih do pisca, dokrajčio je svu jasnost svojim objašnjenjem pomoću jednog takoreći funkcionalnog domaćeg recepta: — moderna poezija »izaziva šokirajuće „dejstvo, čija je žrtva čitalac; on se oseda ne obezbeđen, mego alarmiran...gć Pardon! Btoj! Čime alarmiran? Možda »nekim ostacima« stvarnoBti koja istinski ne uzbuđuje? Ali ne — ta otkud! Bože, sačuvaj nas od stvarnosti! Ne, »alarmira« je: dino »agresivnim« i »nemirnim vođenjem stila,

koji ovde »znake i označeno Što je moguće '

dalje odvaja«a. Drugim rečima: — čitalac treba da bude šokiran, doveden u stanje bripravnosti i (možda) prorešetan svesnim, planski brouzrokovanim raspuštanjem jezika. To i ništa drugo jeste srž promašanja. TI lirika

„, treba da funkcioniše!

kd * | 'Kađa smo se vratili iz Rozenhajma bokušali smo da Yasteramo maplu sa pređela. Primetimo da autobus nije bio prazan nego upravo prepun. Ali hiljade saradnika jednog razbarušeno komentarisanog poetskog (pisanog) priručnika nastojali su danas da prodube ono »šokirajuće dejstvo« tobožnje ili takozvanes umetnosti, koje čitaoca odvaja od stvarnoshi. Jezik se, dakle, mora staviti Đod starateljstvo i lišiti svoje uloge. Jer jezik uvek wreti ljudima da se međušobno raecionOslno povežu. Ali ako mešto ima dđa boveže ljude, među sobom onda neka to ne buđe zastarela i najviše nemoderna, još jednom prokleta, glupost, jezika nego možda »predfradionalni«, „Stipe stivni«, »rRnnogozračni«a zvuk trube »Mođebew ikoji goni ra upbuđenje i rešetanje. Ranije je bilo szapovedano: a tut prix epater le burteois! = tako ima sad isti buržoa svoje sopstvene aiNiBevno popove, koji ovo »epatera, Ovo »limništiti drugih profesionalno brinu. T oni to čine na bpogiv patrijarha. Barla Bodleta, koji je „onda pisao: »izvesna slava leži u tome da se postane nerasumljiva. Bto je onda produbio Gotfrid Ben, idući u tom smislu: — Pevati gnači »presudne stvari podići u jegik nerazumljivog, baciti se na Btvari koje su zaslužile da se nijedna od njih he proisvođi«a. Našto se talijanski pesnik MKuđenio Montale javio i dao na gpnanje: »Btihove nije Dbišao niko kome se problem pevanja sastojao u tome da sebe

| učini ragumljivim«.

. *

U svemu i na svaki način Karl Kraus je, kao liričav, sav problem „poetske umetnosti koncentrisao, u misiji: učiniti sebe intenzivno jasnim. Mada i ma koliko se branio od zahteva da se smatra da su zadaci jezika iscrpeni obavezom »sredBibva za sporazumevanje«, on je ipak sagledao najvišu suštinu umetnosti reči u tome da ljude racionalno i iđealno poveže.

| Istina, njegova pobuna protiv onih koji preziru i kvare jezik, njegov pravedni bes Protiv snobova, kao i protiv »žurnalija«, pčo se do najvišeg stepena. »Ja nisam prijateli novih tonova koji su nesposobhi prema starom tonuq«, pisao je on.

Uvek isnova čujem kako se izvesni današnji novi tonovi b»nadrealističkog«, »apsolutnog«a i »apstraktnoga pravća pogdivaju na ovog istog Karla Krausa, s obzirom na hjegovu izreku: »Bpoljašnje sporazumevanje je prepreka, to jezik ima da pobedi. Gde on ostane prišteđen -— bo Je radost postojanja, najčistija, koja sama sebi duguje.., Kome je palo na pamet da iz toga izvede odbijanje primatme razumske i pojamske funkeije i funkcije sporazumevanja? Oduvek sam kao centralni eredo poetike OVOg Popiiba i, učitelja, (i pored sve mjegove neoObpičnosti i khirkegarderije), smatrao sledeću izjavu: »Nerasumljivo u umetnosti reči — u ostalim umetnostima takođe ne razumem ra: zumljivo — ne sme se ticati spoliašnjeg smisla.

| |

On mora biti jasniji neso što Hainc i Kunc jeđan drugom mogu Yeći. Tajanstveno neka bude isa jašnoće. Umetnost je nešto što je tako jasno. đa ga niko ne rapume. Da je, iznad svih

· no-monološki. »samodovoljno napregnuti splete ili oslobađaju

DREVREDENIU:MSUE"J

KARL KRAUS I NJEGOV LIRSKI MONOLOG

vrhova mira, shvatljiva svakom Nemću, a da je ipak niko ne razumevia.d |

Bilo je to Dvadesetih „godina kada sam kao student, posetio u Beču iBe od pedeseb Krausovih Književnih večeti; porod Ostalih i one koje je držao za bečku radničku publikii, pri čemu je redovno postavljao kao uslov da takve većeri ne posećuju njeBOvi uobičajeni intelektualni slušaoci. »Hoću da Upopmnam Sa mostalan odgovor i mišljenje radnika, goVOyio je on. Neka. mi je oprošteno Bto sam se ogrešio o ovu njegovu zabranu. Bilo je fo beskrajno dragoceno i jedinstveno, prisustvovati vrelom pridobijanju i borbi ma Yazumiljivošt, ga premošćavanje, za ljudski — ideaları kon taki ovog inače ekskluzivnog čoveka! Nikađ on nije pritom banalizovao svoje visoko shvatahje »životne suštine jesikad: bilo mu je važno upravo istinske ljudđe, suštinom. jezika, učiti da žive. 1o, izvesno, nikad nije moglo ghačiti da je Kraus, jezik uobličen pred radnicima, sa Pridrih Teodor Višerom, Bničavao ha bsredstvo

mišljenjać«ć, ::

* *

Sađa držim u rukama izvanredno lepo i dostojno opremljenu B423 strane debelu knjigu, koja , kao VII tom dela, pod naslovom (koji je sam pesnik skovao) »Reči u stihovima&« obuhvata celokupno đelo Karla Krausa — lu igdanju minhenskog Kosel-Verlaga.

Kako treba sakrivati žaljenje i postiđehošt što Austrija ne prilaže svom velikom sinu i građeninu posthumno sSabrano izdanje, Sada, kađ je već skoro četvrti stoleća između naš i

dana njegove smrti. Otkako je pre Četrđeset

godina minhenski Kurt-Wolf-Verlag, pod str» gim naslovom »Izdanje spisa Karla Krausat izdao »Izabrane pPpesme«c, na još krtoj, sivoj ratnoj hartiji, Beč je (koliko viđimo iz »Buk« tinjeć) ustvari zaOstajao za Minhenom, Lajbcigom i Cirihom kao mesto izđavanja knjiga i spisa. Ovaj pesnik je bio bpolemičar; nije pevao Teđane ode bečlijstvu i Ka und Ka-carevihi. jegova ljubav prema Austriji išla je drugim putem nego ugodni, barokni batroitizam Hol manstala, uđobna bigoterija i starosedelaštvo Hermana Bara ili habzburški pobožna istofiska romantika Štefama Ovajga. U osnovi sada često sa nepozvane strane napadame nepodno• Šljivosti Karla Krausa prema Ypretstavnicima bečke đliterature leži prinacipijelno „Yraypličita rasvetljavanje, koje se u krajnjoj liniji, svodi na vođeći građansko-revolucionarhi stav iz 1848. Devet. avesški reči u stihovima, obuhvaćčemih.. | novom zbirkom, Zvuče u visokoj meri agroesivAli ne zato Što pretstavliaju

na »šokirajuće dejistvo« Bračunatu alarma ekspresiju nego što grade istinski tribumal uglađenosti, „nezaboravan. sud o svetlu, PO slednju instancu ma, istoriski čulne životne Trezultate. To su moholozi istaknutog tužioca, To su istovremno monolozi branioca, Odbrana na» sledstva (Gete, Šekspir, Klaudije, „Nestroi) nije oklevala, da, u potrebnom Dravcu napada još jednom: ispali preko cilja (Hajne, «rilpar• cer), Čim se Đrokiuraborski patos opravdanog pneva slio u reči.

Ne kao zgušnjavanje vremena nego kao publicistički misaonmu Jliriku, Krausovo poetsko delo Btvara muzičku kritiku jevidkih navika konvencionalne laži, povezivanja reči, građanske ratne i mirovne Yutine. Dole sa bidermnajerskom feljto: stikom! Ko bude čitao veliki esej »Nestroj i budući mnaraštaji«, otkriće Uu DIS: važan brilog poetici publicističkih sti

Ova.

»Balira je, piše Kraus, upravo tako jirik& smetnje, bogato obeštećena za to što je smetnja lirike, I kako to ipgleda saiedno: od ideala ceo ideal i W- bore daljina! Ona nije polemićčka, već uvek stvaralačka, dok je lažna lirika samo aminanštvo, prezirani prisiv prisutnog sveta...ć

Usred toka i pometenosti novobečkog de kadđentnog mtihotvorstva, koje se svakodnevno, |. na, rTilkeovski načjn, opijalo »božiim dđahom« i osluškivalo lepršanje »krila čuda«c, bacio je Karl Kraug svoje tvrde, ubedljive reči u stihovima, SurovoO realistički borbene i. »u sigulnom rečeničkom sklopu« utaborene prema »jezički razbijenom vremenu«. I rekao je O sebi, polažući svoju čuvenu »Ispovestć: »Ja sam samo jedan od epigona (koji stanuju u staroi zgradi jezika.) Ipak ja imam svoi SCP” stveni doživljai (ja rušim i razaram Tebu.N · (Dolazim takođe ga starim majstorima, poi tako se krvavo svetim udesu otaca. (HEpgon sam. bominiač vređnog pnomenn.) Ali vi ste vični Tebanci!q«

Iza njegovog čvrstog shvatanja jezika živeo je nepomućen, sa ljudima racionalno i iđealno povezan čovek. Možda ga je nekad najbolje upoznao njegov prijatelj Georg Trakl, kao TBtobornog humanistu. kađa ga je prijateljski zvao »gnevni vrač«, kome »pod plamenim OPTtačem zvecka plavi oklop ratnikaa. On se divio rijemu, besniku. I govorio za njega: »PrVOosveštehik istine!«

(Preveo Ivan ŠOP)

KNJIŽEVNE NOVINE