Књижевне новине
DOSITBJEV NEMKROLOG IGUMANU MANASTIRA HOPOVA IZ 1759. GOD,, ISPISAN NA JEDNOJ SRBULJI
Predrag Protić
UTISAK O
Svaka generacija, kroz ovih sto pedeset godina drugog Dositeje= vog Života, osetila je u jednom tremutku potrebu da se vrati Dositeju, da razmišlja o njemu ı o tome šta mu i koliko mu dugu= je, da se prema njemu određi i ne tako retko dđa se s njim obra= čuna. A potreba da se s njim obračuna najviše kao podatak go= vori. Taj podatak je svedočanstvo o njegovoji večitoj mladosti i trajnoj aktuelnosti.
Mene je Dositej uvek privlačio i danas privlači, više kao ličnost nego kao pisac. On je bio svestan sudbine intelektualaca, u jednoj maloj i zaostaloj sredini u jednom porobljenom narođu. On je znao da intelektualac u takvoj sredini ima zadatak da ostavi svoj narod u boljem stanju nego što ga je zatekao, da život intelektulaca ne pripada samo njemu nego i drugima. Radoznao duh, prijemčiv za mnoge uticaje i pritom s dovoljno uma da oseti šta se može, a šta ne, prihvatiti, duh spreman da svaku misao i svaku ideju uzme u pretres i da se prema njoi bez predrasuđa od-
redi. Zbog toga nije ni malo slučajno što se vezao za najmaprednija „strujanja u „evrop-
skom duhu. Što smo s Dosite= jem, prvi put posle gubitka drŽžavne samostalnosti išli u korak. sa najnaprednijim strujanjima u duhu evropskom, što su, kao retko kad pre toga i posle toga, evropske ideje dolazile do nas, sa svojih pravih izvora, bez zakašnjenja i bez mnogo posrednika i * bile, ı isti mah, takve da su mogle da odgovaraju psihologiji i mentalitetu naše sredine. Dositej je umeo da našu sređinu veže za Evropu: on je umeo da kaže pravu reč, onu koju sredina treba i može da čuje.
Zato ne treba potezati stare ra spre, nego složiti se s tim da s njim počinju i naša moderna mi-
Pavle Stefanović
DOSITEJU
sao i naša nova Kmjiževmost. Da on obeležava početak nove epohe u srpskoj kulturi. Jer njegova ličnost i njegovo delo predstavljaju, pre svega, negaoiju zaosta losti, primitivizma, duhovne le= nosti, neukosti, polupismemosti i šarlatanstva; afirmaciju čoveko= Vog razuma i čovekove svesti. On je jedan od prvih koji je srpskom graničaru, poštenom narod nom kupcu i trgovcu, zaostalom paoru i poluobrazovanom građanimu rekao da je čovek pre svega biće koje misli, on je prvi koji je počeo da dovodi srpsko društvo do svesti o sebi,
Borivoje. Marinković
Ljubiša Jovanović
I mi smo
putešestvovali
s njim
Dositeja, ovu neobičnu i izuzetnu ličnost, začetnika, naše novije kulturne istorije, zavoleo sam voleći i oeneći svog profesora Žiku Popovića. I sam je bio svestrano obrazovan i napredan narodni prosvetitelj, jedan od onih koji
je čitave generacije pripremio za, borbu i revoluciju.
Kroz slikovita tumačenja profesora i druga Popovića, Dositejev nemiran i skitački život rasplamsavao je našu dečačku maštu i mi smo „butešestvovali” & njim, navukli i bacili mantiju, postajali učitelji sa željom da, prosvećujemo i učimo, išli u Smimu, Carigrad, Rusiju, Beč, Hag, sa Istoka na Zapad, sa Za-
.pađa na Istok, pratili smo ga u
njegovom nemiru i težnji da što više nauči da bi učio druge. 'Kıroz lutanja ovog kosmopolite i humaniste shvatili smo kosmopolitizam i etiku, shvatili smo jugoslovenstvo i koegyristenciju, a iznad svega shvatili smo nenasitu žeđ za naukom ovog začetnika modeme srpske kulture.
Više nam je govorio i naučio nas Dositejev prebogati život no njegovi Sovjeti zdravog: razuma, više smo naučili o zemljama iz Putešestvija no na času geografije. I kao što je sav Dositejev Živob bio u skladu sa njegovom prosvetiteljskom misijom po principu da je „primer najbolji učitelj”, tako je i delovanje pro-
. fesora i druga, Žike Popovića bi-
lo primemo i u skladu sa njegovim životom: kad je 1941, poz van ı Užice, odmah se odazzvo,š ali je na, puku poginuo.
Kad je brvi but objavljeno Dositejevo bismo Praviteljstvujuščem sovjetu srbskom
U članku Jeđan Dositejev postskriptum (Muzeji, Beograd, II/ 1950, sv. 5, 7201-2092) Borislav Mihaljović-Mihiz je,po originalu ko ji se nalazi u arhivskoj zbirci Vu kovog i Dositejevog muzeja u Beogradu pod signaturom VII 14-a, objavio tekst Dositejevog pisma „serbskom senatu“" od 3. decembra 1806. U uvodnim napo menama, u. kojima je ukratko izložio rezultate svojih istraživanja gde je ovo pismo dotad bilo štam pano, B. Mihajlović je istakao da je na njega nailazio isključivo u kasnijim „izdanjima Braće Jova= novića“ (Pisma Dositea Obrado-
vića, Pančevo (1884), knj, VIII, 64), zatim | u oba izdanja Dositejevih pisama u redakciji M:lutina K. Dragutinovića (Domaća pi sma Dositija Obrađovića. — Srpska književna zadruga, knj. 51, Beograd, 1899, 191; Dela Dositeja 'Obrađovića „(državno izdanje),
Nastavak života Dositejeve misli
Jeđam maštoviti, bolećivi, sanjarenju skloni dečak iz Tamiškog Banata, zadivljen nestvarnim životima i čudesima svetaca, morao je prevaliti jedan unutarmji, duševni, imaginarni pub mentalnog prooBraftik, dublji i duži od svih onih krivih, izlokanih, prašnjavih, ravnih i st, puteva balkanskih, maloazijskih i evropskih, kojima će ga docnije noge i diližanse nositi, da bi mnogo gođina docnije, pokaluđeren i raskaluđeren, glorifikator vladavine prosvećenog apsoTutizma, Josifa Drugog i zatim žestoki neprijatelj carevine Austrije (po smrti ovog liberalističkog reformatora i donosioca „patenta o verskoj toleranciji”) pohitao u ustaničku Karađorđevu Brbiju, gđe će Veliku školu i pravoslavnu bogosloviju Oosnovati, »člen Praviteljstvujuščeg Sovjeta” i „popečitelj Prosvješćanija Narodnjeg” postati a krajem marta 1811. godine, potajno nezadovoljan zbog neispunjenog »črezvičajnog svrabeža kKknjigoizdavanja”, posređ svih uživanih časti i priznanja, u 69. gođini života umreti.
U svim godinama između Dproslave stogodišnjice smrti OVOgR zaslužnog i znamenitog putnika, prosvetitelja, racionaliste i humaniste, i proslave stogodišnjice te iste njegove jedine moguće, fizičke smrti, moj jeđini neposređniji doticaj sa njegovim blagim, prostosrđačnim, po prirođi i radnim mavikama učiteljskim duhom bio je preko gimnazijskih udžbenika i, naravno, Skerlićeve „Sıpske književnosti u XVIII ve-
ROJIŽZŽEVNE NOVINE
~
ku”. Može nekom izgledati da je to malo, nedovoljno, ništavno. Međutim, takav bi sud bio netačan, jer posle mnogih generacija koje su se njegovih poruka vredno i savesno pridržavale, koje su njegovo delo praktično multiplicirale i ostvarivale. Dositej je do
rmih muoje generacije stigao sa takvim t
umfom s&vojih zdravih i nezao bilaznih ideja, da je i u običnoj svakidašnjici mojih generacija, i u raknim užasima njihovih mladosti — morao biti skoro zaboravljen. ri
Za čoveka koji je, na početku svoje spisateljske delatnosti Pe sao: „Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas misliti...” ne može biti veće satisfakcije ispravnosti njegove formule od prihvatanja ove pouke-štafektne buktinje u naporima naših sadašnjih dana. To prihvatanje je u stvari nastavak života Dositejeve misli i tiho, latentno svakidašnje proslavljanje njegovih čovekoljubivih ideja. “
Beograd, 1911, 555/b-556/a). Poslednji put ovo je pismo izišlo u našoj publikaciji fotokopija originalnih Dositejevih pisama (Pisma Mositeja Obradovića (autografi), Novi Sad, 1961, 29). Odakle je, iz kojeg izvora, ovo pismo dospelo u izdanje Braće Jovanović i da li je prethodno bilo pubiikovano u nekom -Časom pisu, ostalo je nepoznato; pismo je, međutim, prvi put objavljeno punih dvađeset godina pre nego što je bilo preštampano u izda=nju Braće Jovanović, u belešci pod naslovom Pismo Dositeja Ob rađovića, među drugim „smesica ma“ u Danici u broju od 25. avgusta 1868. godine (Danica, Novi Sad, IV/1863, br. 84 str. 544). Ispod pisma, u zagradama, okisnu ta je sledeća informacija: „Original od ovoga pisma nahođi se kod g. Nike Nikolića u Čakovu“.
Prvo izdanje ovog Dositejevog pisma, koje je promaklo svim đo sadašnjim biografima našega pi-
sca, značano je još po nečemu, U'
dodatku pisma, kao nekom postskriptumu, Dositej je izveštavao članove Praviteljstvujuščeg sovjeta da će zajedno sa donosiocima ovoga pisma, njegovim „ro đacima“ Dinkom i Mitom Florić, doći i „jedan lekar boginja“ kome bi, iz nužne opreznosti, za sva ki slučaj trebalo pregledati „atestate“. B. Mihajlović, tim povodom, u pomenutom svom članku dodaje: „u izdanjima u kojima je ovo pismo objavljeno, ono se re= dovno štampa bez postriptuma koji se nalazi na autografu u Vu kovom: i Dositejevom muzeju, Zbog netačnosti koje su se tu i tamo pojavljivale u raznim izdanjima ovoga pisma i zbog toga što do sada, koliko je poznato, ni ie objavljen dodatak na kraju pi sma, donosim ga ovde u celini...
Dositejevo pismo „serbskom se natu“ od 3. decembra 1806, me'đutim, u celini je bilo publikovano još u Danici 1868. godine, upravo onako kako ga je Dositej i ispisao. Otkriće B. Mihajlovića samim tim, u nečemu nužno treba revidirati: osamdeset, i sedam godina pre njegovog izdanja koje je odmah poprimilo karakter novoga saopštenja, -Dositejev postskriptum o nekom „iekaru boginja“ bio je ipak pređat našoj
književnoj javnosti.
Fragmenti o Dositeju
SIMBOLIKA DOSITEJEVA ŽIVOTA
Čudnovato je kako je brvi deo autobiografije Dositejeve simboličan, U njemu kao da nije autobiografija nego kao
. da je metaforična pripovetka o dotadašnjem kulturnom raz vitku srpskoga narođa. Dositejev razvitak, njegove sanjarije i zablude predstavljaju razviće i prvo doba srpskoga pravoslavnog naroda. I utoliko je karakterističnije što je to ispalo samo po sebi, i Što Dositeju nije ni na um palo da svom delu taj značaj i tu ulogu daje. Dositej pripoveda o sebi, a omo što pripoveda predstavlja u isti mah sinibo lični razvitak kulture srpske. Dositej iskreno kritikuje i
'podsmehu izlaže svoje vlastite zablude naroda srpskog u dotađašnjim epohama života narodnog. ı
1911. |
Stojan NOVAKOVIĆ x
DOSITEJEV JEZIK.
Da je Dositiju iza leđa stojao ne jedan, već deset Kopitara, s vječitom opomenom »Piši kako narod govoriad, njegov jezik ne bi nipošto mogao izići onakov kakov u Vuka, jer se nije u svojim knjigama zadovoljavao opisivanjem „narodnog žŽivota, spoljašnjim pojavama srpsko ga „naroda, već je jednako pokretao pitanja društvenog morala, praktične „mudrosti, kojima se unapređuje duševna, strana narodnog života. Jezik je Dositijev, njegov naČin pisanja, prema tomu, mo rao biti matno bogatiji od Vukova, a po tome manje narodđan, iako ima svuda mnogo dokaza da je i Dositije htio i umio pisati čistim mnarodnim jezikom.
1911.
Vatroslav JAGIĆ x.
DOSITEJEVO PROSVETITELJST VO
Svoj široki i iskreni huma– nizam Dositeji konkretizuje borbom za slobodu i kulturu svoga naroda, a svoje rodoljublie ukorenjuje u čovekoljublju, i to u onom prosve-
titeljskom čovekoljublju koje je u njegovoj epohi bilo najpuniji i najsavršeniji oblik čitavog dotadašnjeg humanipma. Na taj način Dositej nije mogao da se izvrgne ni u filantropa, ni u kratkovidog, zagrižljivog: šovena. Njegov racionalizam i njegov doizam, kao i čitavo „njegovo prosvetiteljstvo, 'izražavaju onaj veliki raskiđ sa preživelim srednjovekovnim shvatanjima i zaista su temelji naše moderne civilizacije. 'TFakvo njegovo prosvetiteljstvo nerazlučno je povezano sa stvaranjem srpske nacije, započetim u vojvođanskom srp skom društvu a nastavljenim srpskim narodnim ustanicima, i ogromno je doprinelo buđenju nacionalne svesti. Bvojim borbama protiv svih onih koji su ometali dru štveni razvoj i stvaranje srpske nacije, a naročito borbom protiv mzračnjačkog feudalnog duhovništva, „Dositej je izražavao težnje borbenog i slobodoumnog građanstva, novim idđejama nadahnute inteligencije, ali takođe i široke narodne mase kmetova i nazovi-slobodnih selja" ka.. I čim je započela marodna revolucija u SMRrbiji, Dositej ubrzo hita tamo jer je uveren da i ono malo "lobode koje je ustanička raja izvojevala predstavlja dragocene okolnosti za prosvećiva=nje zaostalog srpskog naroda, i đa je prosvećivanje neophodno za konačno oslobođenje. Đorđe JOVANOVIĆ
x
ZAČETNIK SRPSKE KNJIŽEVNOSTI (Iz nekrologa)
..A kada jednom srpska književnost buđe u svome punom cvatu, Obrađović će mne vazda zahvalno slaviti kao njen prvi pokretač. On zasluŽžuje onaj krasan „nadgrobni natpis koji je stavio sebi a svojim spisima i na svome portretu izrađenom u bakroregu: »Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj roda. .
1811.
Jernej KOPITAR
PISAG I ČOVEK
Visoko razvijen i duhovno i moralno, on je prirođan i skroman i u knjigama i u Ži-. votu. Kao duhovni karakter i tip, Dositej Obrađović sve više dobija ukoliko se više proučava, Ne samo u oskudnoj srpskoj Rknjievnosti XVIII veka, no u celoj evropskoj književnosti toga vre mena malo je ljuđi koji predstavljaju tako potpun i lep tip čoveka toga doba, Sa svojim urođenim vrlinama, sa čestitošću, krotkošću i bitfomošću jednog blagog i dušev nog čoveka on je sjedinio sna Žan optimizam, plemeniti idealičam i široko čovekoljublje filozofa svoga doba. Kao pisac i kao čovek, Dositej Obrađović je jedna od najlepših i najrazvijenijih ličnmosti koje je naša rasa i do danas
dala.
1909.
Jovan SKERLIĆ
x NA GROBU DOSITEJEVOM
Koliko god puta prođem pored beogradske crkve, svagda uzdđahnem, jer vidim tvoju ploču pred vratima, „po sređini tvog imena razbijena, i svagda pomislim da te mi još ne čitamo s onim «čuvstvom s kojim si ti nama pisao. I tvoja želja još nije ispunjena da više groba tvo. ga stoji: »Đn je rođ svoi ljubioa. No ni o tebi ne smemo ovde govoriti onako kako bi hteli. Tvoja želja nije bila da ti u orkvi bvpočivaš; li si želeo da tvoj grob vazdđan %» sijava sunce, đa po njemu raste trava, a ptice oko njega da pevaju...
1850
Ljubomir NENADOVIĆ %
VISOKOPIČITAJEMI! (Odlomak iz pisma)
.. Nije samo praznik Preobraženija darovao Vas Bel. gradu i Srbiji, zajednom otečestvu, nego ravno tako i Vi preobraženije nam svima 'darovaste. a
1807. | RZ Petar NIKOLAJEVIG.
MOLUER, vojvoda
RE i ia . ,
POŽORIŠILIE
BURVA POZORIŠNVA NEDELJA
Nastavak sa 4. strane težnju, reditelj se služio diskretnim realističkim postupkom, koJi je bio usredsređen na otkrivanje psiholoških nijansi, i koji je postepeno obogaćivan izražajnim sredstvima simbolističkog pozorišta (simbolična forma uglavnom je služila za izražavanje one patetične pobune junaka protiv nemilosrdne sudbine, one tužne pobune koja se odigrava samo u tajnim snovima; reditelj je uspeo da simbolistički na, goveštaji prirodno proishode iz igre psiholoških nijansi, da svaki simboličan detalj ilustruje neko duševno stanje ili karakternu crtu likova, koji su pre ja uobličeni pomoću realistič-
sredstava). Snovi i realnost egzistirali su tako u dubokoj orgapBko povezanosti, i obrazovali inu ku atmosfere. Reditelj se, dakle, ni u jednom trenutku nije ograničavao na doslovno prepričavanje jedne privatne jstorije, već je nastojao da se ona stalno preobražava u jednu mitsku priču o bekstvu i zaboravu. Glumci Helena MHejs, Nensi Kolmen, Lif Erikson i Džems Broderik ocrtali su nekoliko istinitih ljudskih likova, satkanih u isto vreme i od one vulgarnosti, koju život udara kao pečat na lice svakog bića, i od neke neobične sensibilnosti.
Naročito se istakla Helena Hojs, koja je tumačila ulogu majke. Čoveku nedostaju reči da, opiše na koliko je načina MHelena Hejs umela da izrazi neku istinu ili laž ljudskog života; gotovo svaku rečenicu, ko}h je izgovarala ova glumica, praila je drukčija muzička intonaicija ili sistem različitih mimičkih reakcija; Helena Hejs je, osim toga, na volšeban način ujedinjavala u jedinstvenu kreaciju različite glumačke stilove kojima se služila. Njena gluma je bila toliko briljantna da | često apsorbovala svu pažnju gledalaca i prigušivala (da paradoks bude veći!) drame drugih ličnosti, koje su u tom tre-
nutku bile možda, daleko važnije. Ova predstava nam je, konačno, omogućila da u jasnijoj svetlosti sagledamo dobre strane i nedostatke „Američkog · dramskog pozorišta, U dobre strane moramo ubrojati funkcionalan, maksimalno precizan ređiteljski postupak i snažnu, sugestivnu glumu, sasvim oslobođenu romantičarskog manira; dikcija američkih umetnika je savršena i pred stavlja školski obrazac brzog i tačno dramski akcentovanog scenskog govora; najzad, reditelji i glumci Američkog dramskog pozorišta dobro mnaju da je u savremenom teatru reč osnovno izražajno sredstvo. Ali s druge
strane, američki umetnici su isuviše zatvoreni u začaran krug zanatskih veština, u jedan sistem pokreta, akcenata i mizansenskih ligura, koji imaju tačno utvrđeno značenje, Uz to, njihova gluma je katkad sasvim upropašćena i sva sračunata na Uuspostavljanje kontakta sa najprosečnijom publikom. Neočekivanost, smelost i poetska improvizacija prognani su za uvek iz OVOg teatra, i on je time lišen sposobnosti dočaravanja rafiniranih doživljaja ili izvesne filosofske
dubine, koji su toliko dragi modđemom pozorištu.
Vladimir STAMENKOVIĆ
BHtezimost poezije
Nastavak sa 2, strane
ako takvo osmišljavanje postane prava umefnička 8a8pstrakcija, onda je pesma postigla svoj cilj.
Naravno, pesniku niko ne može propisivati kako će pisati i šta će pisati. Međutim, pesnik je samo onaj koji traži saučesnike u svojoj duhovnoj pustolovini, A biti saučesnik — to mači sa nekim se zajednički opredeliti prema nekoj činjenici ovoga sveta, Takođe, to znači i aktivno se Opredeliti, odnosno imati neki aktivan stav, pozitivan ili negativam, u pokušaju za pboftpunim ispoljavanjem svoje ličnosti. Čovek je okružen sa nebrojeno stvari i događaja, on je uvek u situaoiji da, slobodno ili prinudno, odabira onaj pravi događaj ili pravu stvar, Pesnik treba da mu u tome pomogne. Ali kako će mu pomoći, ako on, kao pesnik, izbegava da se uhvati u koštac sa konkretnim stvarima i događajima.
U tom slučaju ostaže dalek i
čitaocu i onom najiskrenijem u samom sebi. Njegova reč izgubi će se u košmaru neodređenosti, istopiće se u blagoglagoljivom šumoru izlišnih melodija koje su samo prividno modeme i duboke. Kao ni misao ni emocija se ne može dekonkretizovati.
Reč koja je potekla od jedne celine mora se pretvoriti u Celovitu pesmu, znanu wu tolikoj meri đa je u mogućnosti da se odupre sivoj neodređenosti apstraktne „anonimnosti. „Jedan Garsija Lorka, na primer, izgleda apstraktan u svojoj blještavoj rečitosti, ali iza svake njegove posme nalazi se iskreni doživljaj realnih činjenica. Umetnička apstraktnost ovoga pesnika omogućuje drugima đa u Dpesnikovom &đšdoživljaju pronađu i otkriju svoj sopstveni,
To je jedan od zadataka PDpesnika, I to ie ono što se očakuje od njega: iskrena ispovest O iskrenom „doživljaju realne činjenice. Pravi pesnik odgovoriće ovim očekivani!ma.
Predrag S. PEROVIĆ
7: