Књижевне новине

-.

[

yt

· jezika, on nema

Četiri nova komada woji su togom aprila prikazani u Ateljeu 212 (V. Katajev: Kvađratura gRruga i D. Popović: Strah) i Savremenom pozorištu (M. GorKi: Vasa Železnova i Ž. Živulović: Optužena womedija) nagone nas da se upitamo o repertoarsKoj politici ovih pozorišnih kuća. Dog za prikazivanje domaćih dela postoje neki opravdani razlozi (proslava nacionalnog jiubileja ili davanje podstrewa jednom novom dramskom «xžŽanru), ad su u pitanju Vasa Železnova ili MHivadratura wruga čovek nema dovolino mašte da u naknad nim spekulacijama opravda takve repertoarsKke devijacije. Jer

·tešKo je pretpostaviti đa su U-

metničKa rugovodstva verovala da Će prikazivanjem ovih demo diranih starinsKih Komada ostva riti one umetničke (eKsperimen– talne!) ciljeve zbog ojih 'su svojevremeno osnovana njihova pozorišta. U nedostatku boljeg odgovora, ostaje nam da ove repertoarsge nedoslednosti· tretiramo bilo kao slučajan promašaj bilo Kao svestan pokret Ma onome što ubpravc Ateljea 212 ı Savremenog pozorišta „smatraju gKomercijalnim AO

* * =" :

KWVADRATURA KRUGA. Kva dratura ruga Valentina Katajeva, Koju je naša publika Wupoznala davno pre rata, privlači danas jeđino pažnju lstoričara drame, Koji je svrstavaju u ono nekoliko uspelijih · sovjetskih Komedjia napisanih posle revolućije. U Madraturi wruga Katajev slika sa humorom bračnu istoriju dva studentswa para, Koji su, živeći u zajedničkoj so-

bi, dospeli u ozbiljne . sugobe (negde u pozadini zbivanja naslućujemo, tapgođe, i neodređen

autorov Ppogret wa sliganju lirsKi osenčenog KoniliKkLa suprotno nastrojenih - ljudsgKih naravi); međutim, iako je ova priča Valen tina Katajeva još uvek aKktualna, ona malo šta kazuje današnjem gledaocu, Koji se nadmoćno odmosi prema njenoj starinskoj (farsičnoj) strukturi i ironično womstatuje da se u jednom tipično proleterskom miljeu raz vijaju odnosi očigledno pozajmljemi iz nogog buržoaskog enterijera. .

„SteKli smo utisag da roditelj Bojan Stupica nije uložio dovolj 1 o MJ 41 , Ć

Priče o usamljenosti

Nastavak sa 3. strane

interesovanjem od početka do

raja ipak je neujodnačena po tempu, „razvučena ı bez prave poente. Njoj nasuprot Bdenje,

Vatrometi, Prewxraćene samoće, a naročito Saučesništvo i „Bamog sebe, predstavljaju skladno uobličene wratke priče u kojima jC svaka roč na svome mestiu, u Wwojima je sve odmereno i ništa nije suvišno. Psihološko stanje jli osećanje moje Tišma nastoji da predstavi u tim pričama izvrsno je rasvetljeno. Za ideal dob re priče rečeno je da u mjoj treba da je rečima tesno a mislima i osećanjima široko, Neke od ovih priča ao da su tlu da potvrde svu mudrost i sVu ispravnost ovakvog stava.

Tišma poseduje jednu lcpu sposobnosL. koja nijc sVIma data: da oživi staru, zabo-

ravljenu reč, da reči, Roja je bila pored nas, da svežinu, novu boju i, poneki pul, novi smisao i da nag ona iznenadi svojom lcpotom i izuzetnošću. Uz tu Vvtlinu ide i jedna druga: Tišmu n: mada ne zanese reč da se igra njome, da uživa u njoj, da je zloupotrebliava. Pisac ove Knjige samo Koristi bogatstva našeg nameru ni da Ba obogaćuje novim rečima ni da stvara nove spregove. To je možda naibolji način da se jezik stvarno obogati i da bude jedan od najvećih valiteta svake dobre ·proze.

Pređrag PROTIČ

Repertoarske mei

Z

no napora u spremanje ove pred stave. Gluma je, na primer, bila vrlo neujednačena. Dog su nei glumci (Olja Gtastić, BranKa Petrić i Milutin Butgović) stvorili zanimljive i dobro individualizirane ligove, dotle su neki drugi umetnici (Taško Načić i Danilo Stojković) preterano ponavljali izvesne forsirane Bestove ili govorne intonacije i stvarali „nezgrapne karigature, lišene svagKe tananije. unutrašnje ravnoteže, Dodđajmo da je reditelj sasvim zanemario lirske boje ove komedije, i da se Uglavnom posvetio briljantnom oživljavanju nekoliko komičnih scena, i agkcentovanju verbalnih duhovitosti, koie mogu da imaju i savremen prizVUK.

KMivadratura wruga igrana je u odličnom prevodu Vuka Dragovića. STRAH. ČitalačKa publika i Kritika zapazili su pre izvesnog vremena roman Dragoslava Popovića Btrah; u istoimenoj dramatizaciji ovog romana, Koju je prikazao Atelje 212, Popović nas u početnim scenama upoznaje sa jednim deklasiranim čoveKom, Koji je za vreme rata denumcirao nekog patriotu, u nad, da će taKo rešiti svoje osnovne egzisten cijalne probleme. U daljem toRu Komada, pisac se ograničava na stvaranje velikog broja scenskih slika (uglavnom lišenih svake psihološge ili nege druge dubine) i nastoji da naturalističRi verno ilustruje nckoligo ošnmovnih psihološKih, socijalnih i fizičkih deformacija bizarne ličnosti, Koja se nalazi u središtu zbivanja. Autor, na taj način, prilično precizno određuje Kkonture glavnog junawa, ali u isto vreme propušta da pažljivije u– obliči druge ličnosti i odnose, da ubedliivije nagovesti atmosferu i obezbedi prirodnu evoluciju womadu (u' stvari, Popović postupa mnevešto sa ovim elementima: on, na primer, pribegava sentimentalnom i apsolutno nepripremljenom preokretu u duši protagoniste da bi razrešio svoju dramu, a atmosferu obrazuje mehaničkim #“evociranjem sirovih životnih detalja iz Vremena okupacije). Popovićev KOmad predstavlja, dakle, sasvim

nezrelo početničko dramsko de- .

lo,

Zoran Ristanović pojavio sa u ovoj predstavi ao reditelj i tumač naslovne uloge; Ristanović je naglasio nexu demonsku BUštinu glavnog junaka i sUugorirao da je junamova ličnost prvenstveno wWdetermimisana oRolnostima oje ne ulaze u racinalnu sferu; u ulozi reditelja, Ristanović je bezuspešno masiojao a obrazuje momnpleksnu pozadinu

zbivanja pomoću filmskih projeK

cija, i ewspresionističi stilizovanog dekora. Dođajmo, majzad, da ugupni rezultat Ristanovićevib napora nije bitno izlazio iz okvira jednog malo Wspelijeg amaterskog ostvarenja,

VASA ŽELEZNOVA, lago Vasa Železnova potiče iz gorčine humanog i ozlojeđenog srca Mag sima Gorgog, u njoj se ne rasplamsava, Kao ni u drugim prosoečnim pozorišnim omadima ovog velikog pisca, ona jeđinstve na veličanstvena snaga, Koja je dramu Na dnu uvrstila u remoeg-dela dramske mhjiževnosti. U Vasi Železnovoj Gorki sledi manir woji je u rusku “dramu uveo Ostrovski i ne sprovodi mwroz zablet logičnu ekspoziciju neke određene teme, već stvara niz Jabavo povezanih slika iž Života, Koje treba da plagkatski ilustruju jeđnu socijalnu tezu. Savremeni gledalac „zanemaruje negađašniu „prevolcinarnu ulogu Vase Železnove i hladno procenjujući njene mmogobrojne nedo statke (Karakteri su samo pasi. van refleRs društvenih prilika, situacije plihološki predimenzionirane, struktura mozaičKi isceD wana, itd) svrstava je u preva-

zidenu ' socijalnu literaturu S wraja XIX i početna XX stoleća ; .

Reditelji Predrag: Dinulović Alewsandar Ognjanović nisu Uspeli da približe ovo delo današnjoj publici. Oni su, doduše, pogušali da u radnji otgriju '.:

SCENA IZ KOMADA »KVADRA'" URA KRUGA«

negu dubinsKu psihološku dimen ziju, ali nisu umeil da glumce odlučnije izvedu iz zatvorenog kola tačno naznačenih doslovnih scenskih radnji, Glumci su, Uglavnom, „upotrebljavali dva postupka: jedni su (Olja Grastić i Pavle Bogatinčević, na primer) stvarali „usplahirene i pomalo Karigirane likove, dog su drugi (prvenstveno Ljiljana — Krstić) magsimalno uprošćavali gestove i mimigu i tako ostvarivali efekt uzdržane snage.

Rediteljiima se naročite mora zameriti što nisu brižljivije obliKovali „onvemcionalnu „stranu predstave: (navedimo da predstava nije imala plastičnu atmosferu i potrebnu dramsgKu Zgusnutost). Dramu Maksima Gorkog preveo je Kiril Taranovski.

OPTUŽENA KOMEDIJA. Ako posle prvih scena Optužene womeđije pokušamo da odredimo svoi odmos prema ovom komadu, zaKliučićemo s dosta prava da piščeva „satirična · awWtualnost ! smelost nemaju panmdana u po sleratnoj „jugoslovenskoj dramsRoj literaturi. U svom komadu, autor iznosi zlehudu istoriju neKe domaće komedije ı sarKastično komentariše negativne strane naših savrememikga, šireći tako na womgretan način oblast u Ko” ioj se prostire savremena domaća satira. Ali posle izvsenog vremena blagonaklon gledalac bi va razočaran i oseća da se satira izvraga u sopstvenu suprot nost. To ga primorava da Kritičnije priđe Romadu ı shvati Koliko je važno da satjiričar što dublje prodre u “suštinu pošmatra-

' rukuje

grad s desel centara

U Azerbejdžanu sam nekako stalno mislila na dela Iva Andrića, na staro iursko gospodstvo, na velike zavojevače, stare velike pesnike Istoka, na našu narodnu poeziju. Ni sad ne znam koliko su Azerbejdžanci Turci, Šta ih sem jezika s njima veže, ali imaju sličnosti s Turcima koji žive u našoj zemlji. Međutim, i njih su oni,*Turci iz Irana 1! Seldžuci, nekad tlačili. I bilo mi je milo viđeti kako sad žive Spo: kojno u svom Bakuu, na obali Kaspijskog jezera, kako dižu no-

. ve građevine, nove gradove.

nih pojava i na taj način odredi smisao svoje pobune; sledeći

zaključak je da pisac, koji se upušta u jednu prevashodno artificijelnu igru (a takva je .sVaxa satira), mora deligatno da zapletom, kKaragKterima i elementima estradnog pozorišta. Kad mu misli pođu ovim tokom, gledalac ubrzo uviđa da je autor na veoma površam način prišao društvenim i etičKim deformacijama, i ispoljio gotovo apsolutnu nemarnost prema zaKonima dramaturgije. On je uglav nom identifikovao svoju satiričnu perspektivu sa trivijalnim uglom posmatranja i dopust:o da se forma omediie haotično Koleba između tradicionalnog nušićevskog postupka i Korišćenja uslovnih „izražajnih sredstava modernog estradnog teatra. U pKrajnjoj analizi, nedostatak čvrste fagture i dublje perspektive odsudno je pomerio težište Komada ga oveštalim vicevima i do setRama, ,i doprineo da se KO medija, i protiv volje svoga autora, deformiše u neku vrstu nehotičnog alirmisanja određenog primitivnog mentaliteta. Redi..lj. Alegsandar Ognjanović | glumački amsambl Savre» menog pozorišta realizovali su Živulovićevu womediju sa por trebnom' laKoćom i žiyošću, osim toga, reditelji je na svež način oblikovao vizuelnu stranu predstave i dobro sarađivsao*sa glum cima; od glumaca, treba izdvojiti AnKu. Vrbanić i Ljubomira Didića, soji su stvoril; dve sočne i neodoljivo Romične scensKe Karikature. Vladimir STAMENKOVIĆ

NA +{ će Ae

METNOST U a

Električnom dizalicom funikulorom, još isto veče po dolasku popela sam se u park na bregu, do Kirovljevog sDpomenika. Svako novo odmaralište na stepenicama ostvarilo mi je širi vidik i naposletku sam se našla kraj samog spomenika a u podnožju mi je ležao ogroman grad, kao plameni prsten. Blistalo se nadaleko i Kaspijsko jezero puno brodova, ”

Međutim, na brdu je postalo hladno pa sam se spustila do obale jezera, ili na rivu, kako bi rekli Dalmatinci., Ta Kaspijska riva, opisivala je“ ogroman kruŽni isečak, nešto slično rivi u Splitu. I kako je brdo sa spomenikom ličilo na Marjan, čimilo mi se da sam se, nekim čudom, našla na obali Jadranskog mora. Desetak ulica je izlazilo na obali i donosilo talas po talas šetača, koji su se kao vežbači na sportskom stadionu tu delili: jedni su Sslazili uz samo more, tamo gde talasi zapljuskuju i gde se oseća miris dna; drugi su se zaustavljali na popločanoj stazi koja ide paralelno uz kej i sedali na klupe da gledaju mesečinu; treći, mlađi, najmlađi, išli su gornjom stazom između žbunja, zakionjeni i od mora i od ulice; a četvrti, poslovni ljudi, zaustayvljali su se na trotoaru. I nije čudo ako se nekome činilo da bi i tu mogao biti centar grada, tu ođakle počinje toliko njegovih ulica, ođakle kreću brodđovi i čuvene kaspijske bure, u more za koje azerbejdžankska pesnikinja

Paa aka ki i s »

Desanka MAKSIMOVIĆ

L____ _____ — A Ulični e titranje reklama bi-

Mirvarid Diljbazi kaže: »Sad si kao umorna duša, nikuda, ti se ne Žuri, sad si kao poesnik uzbu. đeno i teško dišeš po buri. Sad ogleđaš svetlost 5 Obale, sad se izgubiš u mraku, sad si pod ogr. tačem zore, sad te sjajem ogrće Baku»,

8 obale sam pošla jednom od ulica u zlatnoj noćnoj košuljici punoj ogrlica, dijadema, i osvet. ljenih srdaca, — jer ti izlozi zbi. lja kao da su bili prozori na srcu grada i pokazivali od čega on živi, o čemu sanja, kako se odeva, šta Čita. Iz njih sam saznala, da, čita. Iz njih sam «saznala da Azerbojdžanci prevođe klasičnu i savremenu literaturu, da su njipisci prevedeni na ruski; da je i poneki naš književnik, u Tu. skom prevodu, dos. peo do Kaspijskog

mora. bljesak i

l. su sve gušći, U zastakljenim ormančićima, sličnim okvirima starinskih zidnih časovnika, bljesnule bi plakate. Malo dalje oživeo je na skveru, između običnih kuća od opeke, natir mori, u kućici načinjenoj od samih pro zora, izdaleka Gđajući utisak da, je naslikan rukom” kakvog bujnog impresioniste; pege boja su igrale i menjale mesto, kao u ustalasaloj vodi; ali kad sam bprišla bliže, bio je to klasični natir mort, ili obično rečeno, mali stajldleni dvorac pun južnog voća i povrća sređenog, kao na lat nima starih majstora. Bilo mi je čisto žao kad bi prodavac načeo koju kupu mandarinsn i pomoran·dži, kad bi okrnjio koju evenku banana.

Sutradan, na, dnevnoj svetlosti, nisam mogla pronaći svoju uljcu u zlatnoj košulji, ali sam natrapala na muzej posvećen Nizamiju, velikom pesniku XII veka. Njegova, dela ilustrovana su tu skupocenim istočnjačkim ćilimjma, mnogo življih boja nego što su francuski gobleni. Ne bi li taj muzej pomislila sam, 58 divnim, zelenim skverom i spomenikom Nizamijevim, mogao biti jedan centar Bakua. Tu se svaki

Nastavak na 8. strami

7 A.

IZLOŽBA IZABRANILH DELA

Ovih dana beogradsgKoj javnosti pružena je retka prilisa da upozna dela visoKe mwmetničwce vrednosti iz zbirse Belog dvora.

Poznavaoci i ljubitelji umet· nosti uživaće u ovoj maloj reprezentativnoj izložbi pojedinih dela holandsxc, flamansxe i ne mačke škole, francuskog XVII, NVIII i XIX vema, italijanskog renesansnog i barommog slikarstva i u ecngleskom „agvarelu XIX veka. Iago su ma izložbi zastupljene razne škole, epohe autori, ona ne predstavlja niKaKav istorijsri presegK, već samo izbor lepih dela iz jedne zbirke moja je nastala iz čisto estetsKih pobuda.

Pred očima posetilaca smenjuje se ligovno-golorističKi svet, dalekog doba i raznih pbodneblja, ograničen na Romađima plat na ili dtveta i sem oestetsxih osećanja on budi i viziju prošlosti. Zvučne boje talijansgkog sun čanog podneblja, smenjuje realizam flamanske renesanse, da bi se samo noegoliko koraka. dalje divili virtuozno rafiniranim potezima pera, na prozračnom

aKkvarelu emgleza Boningtona, od

Koga nas deli vek i Po,

U ovago dobrom i bogatom izboru, ne samo lepih već i slimarski vrednih dela, lLešKoO dati prednost jednoj slici nad drugom. Svaka izložena Rompozicija nosi svoju sopstvenu vred nost, gotovo uvek tipičnu za autora | Karagterističnu za ŠKolu Koju predstavlja» Palma Veio sligar religioznih komi;pozicija

čuveni portretista, prikazan nam |}

je sa dva svoja rađa: velikom, u

crtežu nešto slabijom mwompozi- |

cijom „Sv. porođica sa Ktirorom, sv. Katarinom i sv. Jovanom“ u woloritu koji je me može biti Karagterističmije za mjegovu Paletu i rafaelovsgim portretom, u tamnoj gami „Čovek u crnom“. Veronezova „Europa“, mitološna pwompozicija ovog velikog Koloriste i dekoratera mletačge ŠRole, odliguje se tipičmim osobinama za tu vrstu njegovih dela: životnom radošću, Kitnjastim osti-

“

Je |

iz zbirke Belog dvora

ALBREHT ALTIDORPER: VAVEDENJE

mima i bogatstvom živih boja. Kanaletova veduta jednog Kanala a Veneciji, svojom obradom. svetlosti predstavlja pravo remeskt delo.

Posebno interesovanje zaslužuje i „Vavedemje“ „Altdorfera, goji je inače poznat po malom formatu, migroskopskim. figura-

ma i finoi izradi, zbog čega je vrio blizag: „mimijaturistima“ ra·tisbonsge škole. Snažnme, zdrave figure, koje podsećaju na njego ve nemačke sugrađane, - gojima je predstavio ligove iz „Vavede nja" i beličasto-ružičasti, svetli tonovi ove sliKe, čine izuzetaK

vredan pažnje u njegovom sll= karskom delu.

Anonimni autor „Skiđamnja sa Krsta" i „IsKušenja sv. Amtonija" vrlo su bliski Krugu Van Ajka i Boša. Prvi „po KonstrukK ciji Rompozicije, stilu, KaraKtcru obliga, brižljivoj izradi de= talja, po fizionomijama specifičnim za TFlamance toga vremena i po vazdušnoi perspektivi poza dine. Drugi, po fantastičnoj vizi ji simultanih prizora „demonske igre monstruma i nakKaznih bića. Pažnju privlači i portret. „Co veK sa flautom" Koji se odliKuje mrkim oloritom, prodđublje-= nom. studijom i robustnošću Koja ne odgovara oduhovljenom, realizmu Rembrantovih tipova, Zato, jako se ova sliga pripisuje Rembrantu, ona muožda pripada negKom mjegovom luče“ niKku ili majstoru bliskom njegovoj radionic!, ? .

Izložbom svagako dominiraju tri izvanredne slisxe Pusena, navočito interesantne po KonstrukKciji i građi pejsaža, u Koji sU radi oživljavanja uglopljene antičKe ruševine i Tigure.Najbolja od ovc tri mompozicije, bez sumnje je „Pređeo sa tri mona– ha" od Koje je „ramatičnost pejsaža naglašena ioš i ohtrastom između plavih tonova neba i prirode držane u tamnoj gami velisih zelenih i plavih površina između kojih probijaju partije siVoOg i ponegde toplog prvoražrednog dela, značajna je, jer da” je tačnu predstavu o njegovim Kompozicionim i olorističKim rešenjima u figuralnim Kompo” zicijama.

Fromanten iznenađuje svojom sligom „Predeo iz Alžira“, Pas"

toznom fagturom ove slige OB.

se približio postupwu modernijih slikara. To je utoliko interesan tnije, jer je u svojoj Knjizi „Sta

ri majstori" bio jedan od najv- ·

trenijih poborniKa stare holan"

ske fagture, dogazujuć. neume5"

nost slikania pastom, Kojom SČ baš ovde služi, Vanja RRAUT ·

KNJIŽEVNE NOVINE