Књижевне новине

'BK-RITIRAA:

___MORALISTE

(Kurcio Malaparte: „Kapuitt“, „Minerva“, Subotica — Beograd, 1961)

Za Malapartea je karakteristična južnjačka, muediteranska sensualnost koja.se ispoljava ni dekadentan i morbidan način: kao ,pitoreskna sklonost za slikanjem scena svireposti. Najpunije boje ovaj pisac postiže on-

. de gde slika užase rata, Tako ja„ina boje ponekad pređe okvir potencijalnog smisla koji jc pr. vobitno inspiriše, iako pisac bponekiput ne ume.da se zaustavi u variranju jednog prizora užasa i svireposti, ipak su sve \e scene široko i jasno moralistižki uokvirene. Ali Malaparte ne bi bio pisac osobenog južnjačkog temperamenta kad bi dopustio da sc moralista suvereno nametne stvaraocu. U njegovom . literarnom postupku sukobljavuju se moralista i esteta. Sva nje gova životna iskustva grupišu se oko jedne moralne istine, oko jedne moralno-filosofske teze <oju on uzdiže do principa postojanja, do univerzalne živoime istine. Ona nije stvar dedukcije niti apstraktnog rezonovanja. Ma koliko se nametala kao moralni sistem života, ona nije rezultat sistematske analize života, već izraz životnog iskustva koje se u jednom trenutku nagomilanosti uzdiže do principa.

U tome možđa pre svoga treba tražiti izvore one psihološke

simplifikacije kojom Malaparte objašnjava zagonetku nemačke ratne surovosti i koja se postepeno, uhvaćene u svim prelivima životnog MWolora, uzdiže prcd nama kao konačna, metafizička istina o nemačkom biću: to je strah, strah od nečega što nije njihovo, što je. van njih, što se od njih razlikuje. Strah od svega što je slabo, bespomoćtćno, nesposobno za odbranu i napad, mistični, „apsurdni, nihilistički strah ođ onoga što me ugrožava, što ne preti, strah od praznine, strah ni-od-čega.

Da bi ilustrovao ovu istini, istinu koja je u središtu njegove humane opservacije, Malapar~

te se povodi za svojom sensuninom inspiracijom. Citajući ovu knjigu, ipak se moramo zapitati na više mesta: kakvog je porekla Malaparteovo uživanje u svireposti, ono njegovo sadističko prizivanje scena ratne grozote koje on obavlia sa sladostraščem verskog fanaftika? Cini mi se da ćemo biti najbliži istini i najpravičniji prema ĐDIscu ako ovu svirepost shvatimo kao piščevu literarnu formuiu za njegovu sopstvenu i opštu nemoć, kao sredsivo ličnog rasterećenja koje mu je bilo itekako potrebno zbog očajne, kobne situacije u kojoj se sam nalazio. Može li se za jednog hbumanistu i muoralistu zamislili bezizlaznija, surovija i apsurdnija situacija od one u kojoj se fokom rata malazio Malaparte? Kao italijanski kapetan i dopisnik sa fronta on je prisusivovao monstruoznom razvijanju agresije koju je još pre njenog izbijanja inmtimno osudio, on je bio svedok pogroma, svireposti i divljaštva, apokaliptičkih prizo=ra strave, haranja, i ·zverstava koja su hitlerovci počinili, i, :sfovremeno, u kratkom predahu između dva „izleta“ na front, on je prisustvovao pirovima i BOZbama nacističkih glavešina, on je imao okrutnu ulogu da bud> sadrug krvoloka, enfani ferjible za njihovim ftrpezama i na mjihovim sedeljkama, Šta se sve dešavalo u duši ovoga čovekna koji je morao da sedi u društvu ovih čudovišta, .da gleda njihova svirepa, zlikovačka lica, da sluša njihove tupoumne šale na račun pogromaštva koja su Organizovali i sprovodili, da jede s njima sa iste trpeze, da pije iz istih čaša, da se sa njima formalno izjednači, pripadne njihovom svetu jako sav izmutpa Tkošmarski mnarogušen. zgađen, protivan, smrknut!

Posle ovakvih prizora samoco se od sebe nameće pitanje: zar Ma laaprte nije mogao sebi da uštedi sve te surovosti, zar u jednom trenutku nije mogao sve da preseče, prekradti, zar nije mogao da emigrira kao toliki drugi obični ljudi? Ako mije m?gao da umakne sa fronta, zašto nije izbegavao nacističke gozbe

i sedaljke na kojima se tolixo | gnušao njihovog prisustva?

Ima jedna veoma karakteristična predratna epizoda iz Mala parteovog života koja nas vodi objašnjenju: na poziv Musolinija 1933, kako saznajemo iz njegove biografije, on se iz Londona, gde je već bio u neku ruku emigrant, vratio u Ttaliju potpuno svestan da će snosili konsekvence za antifašističke na

pise objavljivane po stranoj štampi. Mislim da nećemo bpogrešiti ako ovakvo ponašanje ne protumačimo jednostavno kao ie alralni gest temperameninog ı razme{ljivog južnjaka Moji voli spektakularne situacije znajuci unapred da ga to uživanje neće mnogo stajati (od početka je . sličnim situacijama uživao zaštitu Musolinijevog zeta i ministra Galeace Čana). Pre bih rekao da je reč o jednom istančanom i morbidnom osećanju odBovornosti u čemu se možda nai bitnije ogleda Malaparteova moralistička doslednost. On ne može da pobegne od moralne ođpovornosti, Nju može da zasert i potamni strah za goli život, ali i tako izneverena, unakažena i pri gušena, ona će ponovo buknuti na osoben način. Ukoliko je ovaj moralista više prinuđen da je ćvaj moralista više prnuđen da Je potiskuje, da se o nju ogreši, ukoliko više mora da toleriše i bespomoćno posmatra užase Oko sebe ne mogući ili ne smojući ni da pokuša da ih spreči, utoliko će jintensivnije, morbidnije i svirepije doći do izražaja taj Uno ralistički obračun sa samim Sso-

Pitaj

bom i sa vinovnicima zlodela.

Samo tako mogu sebi da obja snim ono Maoalaparieovo neprekidno, mučno „skoro otužn» i bljutavo Kkruženje i neumorno vraćoenje na temu svirepost, ono

njegovo sensualno, često #Visokoesteticizirano nijansiranie

čulne slike ratnih grozota, onu njegovu nesposobnost da se odvoji od svega i zlodela zlikovca i krvoloka. Za moralistu njegovog tipa ima neke dostojevskijevski samokažnjive opsesije u svireposti koja ne može da se spreči: ona magrljetski vuče k sebi, ona za pasivno prisustvovanje kažnjava time što se dugo ne da istisnuti iz svesti, čula, ona prinuđuje svoju žrtvu da je i drugome nametne, da ı druge, usamljene, udaljene čištunce i pasivne džentiemene okalja, okuži, zagadi i zgadi SsOčČnim ispredanjem prizora užasa. Ima, najzad, u ftome „stalnom kruženju oko teme svireposti nekog ritualnog očišćenja, kao sto i scena ponovnog moralnog OoOZdravljenja predstavlja ritualno vraćanje u Život kroz tajnu i simboliku Krvi.

Zoran GLUBCEVIC

'FELEVIZIJA

TEME

| DNEVNIH JEDNOG SAVREMENE FILOZOFSKE

(„Sıpsko filozofsko društvo,

Beograd, 1960)

Objavljivanjem ovog zbornika Srpskog filozofskog društva (urednik prof. Bogdan Sešić) i nagoveštavanjem nove pbublikacije koja će izlaziti redovno kao godišnjak, „oivorena je nova praktična mogućnost za sve one koji se aktivno interesuju za filozofiju. Pozdravljajući iu Kkorisnu inicijativu moramo biti svesni toga da ćemo pravu koristi od jedne takve publikacije imati tek onda kada se povoline praktične mogućnosti budu saglasile sa stvarmim potrebama filozofskog rada u nas, sa intimnim potrebama samih autora.

U ovoj svesci objavljeni su sledeći radovi: D. „Nedeljković: Marko Dominis, Miloš N. Đurić: EKuripidova kritika Delfa, V. Korać: Problem mogućnosti i granica između saznanja o čoveku i društvu, M. Marković: Semantička teorija istine, V. Pavićević: Običaji, moral, pravo, B. Sešić: Savremena pragmatistička učenja o slobodi, D. Jeremić: Savre: mena jugoslovenska estetika, V. Ribar: Prostor, vreme. svetlost ı materija, M. Damnjanović: O analogiji umetnosti i jezika, D. Mićunović: Čovek i fehnički progres. I. Kosanović: Neki filozofsko-sociološki problemi rata, Za

ga Pešić: Personalizam E. Munica. Kao što se vidi, u pitanju su vrlo različiti radovi, pa redacija sa pravom ukazuje na okolnosti pod kojima je sastavljen zbornik. I Rkritičko procenjivanje bi moralo najpre biti određeno svešću o tim okolnostima, činjenicom da je jedan mehani-– čki povod iskorišćen za lepu akciju. Međutim, ova spoljašnja merila i obzire moramo odmah zatim odbaciti, da bismo se Uupiiali Šta nam upravo predlažu autori i redakcija, kakvi Su O tekstovi, zaslužuju li naziv 5savremenih i filozofskih tema?

Samo zbog saosećanja sa naporima autora ne bi bilo opravdano preći preko slabosti izvesnih ideja i argumentacija koje nam se predlažu; naprotiv, iz SšdOSCćanja treba da potekne prava kritika.

Tako bi se u odnosu na našu Tilozofsku prošlost načelno morala izbeći greška „rđave sadašnjice“, greška „učitavanja“ savremenih shvatanja i situacija u miule epohe, greška „rđavog prepoznavanja“ nas samih u utorima koji su nam uistini daleki i noesrodni. Bez pouzdanos kriterijuma za ono što je naše

TV IGRA: UOČI ODLASKA VEČERNJEG VOZA

· MOMČILO MILANKOV

Ova TV igra (možda je ovde „drama“ prejaka reč!) Momčila Milankova iz okupacijskih dama podseća na novelu oživljenu na televizijskom ekranu. Dvoje mla= dih provođe još jedno tmurno veče u neuglednom lokalu kraj železničke stanice. Napolju ije rat, napolju su Nemci, topovi u vagonima, smrt koja čeka svoj red vožnje, a u kafani, „mišjoj rupi“, varljivo uđaljenoj od ratne buke — kao na nekom crtežu grupa posetilaca: gluvonemi crlač, dobroćudni seljak, gitarista i starac sa devojčicom, oni pri= tajeno žive u svetovima svojih proređehih iluzija, Onda će to krhko spokojstvo razbiti dolazak nemačke patrole. Agent (pomalo

„deus ex machina“) otkriće da“

Je gluvonemi — Jevrejin. Strah će u jednom dahu ispuniti svaki kut kafanice, i mladić, do tada čvrsto rešen da ostane DO strani svih zbivanja, saznaje da ie pošlenom čoveku io nemogućs. Preokret je u njemu samo nagovešten. Autor je ovom „nedinamičnom svetu uđahnuo vrele tokove humanosti i to je, reklo bi se, OV-~

de jedini kvalitet. Ono što je dramatično u svom #„najčistijem

vidu, ostalo je samo u naslućenoj prišutnosti i nerazvijeno. Dijalog je bio lišen one magične ogsobine da zarobi gledaoca, verovatno radi novelističke škrtosti fakture. Odlaskom sa „malog ekrana“ dvoje mlađih su otišli i

iz naših misaonih preokupacija,

— tako su nam malo rekli o sebi da nas ničim nisu ni zadužili. Izuzev, delimično, muladiča i devojke, ostali likovi su tu bili više radi slikanja atmosfere nego da nam iz nje izrone ogoljeni i prisni (Otuda utisak o predugoj ekspoziciji!). ;

ne zgusnutu poetizaciju atlmosfe=re, ali se, ipak, često koristila „rezovima“. MReditelju, Slavoljubu Stefenoviću-Ravasiju, koji le bio dosledan takvoj koncepciji, treba zamerili što nije pripremio scenu u kojoj nemački vojnik rakijom posipa gluvonemog crtača. Taj grubi, nasilmički gest došao je skoro iznemadđa i, pri-

rodno, ·'nije::odzvonio? do ~ kraj.a Zanimljivo je da režija nije, kao kontrast ovoj sceni dovolino isftakla onu prethodnu, u kojoj gluvonemi „portretira nemačke vojnike — lažno zatišje pred o-

luju (Na stranu što nemački jezik nije najkorekiniji i Što su vojnici primetno ćutljivi.) Kadriranje je bilo korektno ali i konvencionalno.

Članovi glumačke ekipe ·us-

peli su da dograde svoje likove i da ih oplemene. Od dvoje mladih, devojka je u Olgi Savić imala suptilnijeg tumača. Iza mckoliko njenih uspelih, diskretno realističkih akcenata, „sagledali smo uznemirenost, nezadovolj= stvo ali i očekivanje boljih dana. Samo u jednom trenutku ona ic podlegla sladunjavoi deklativnosti. Miodrag Radovanović je imao ieži zađatak: duboko u sebi on je nezadovoljan svojom

političkom pasivnošću. To daje konačnu boju svakoj, njegovoj replici, što nije uvek izvedeno

do kraja. Viktor Starčić je dao potresan lik gluvonemog bportretiste. U njegovom pogledu bilo je nešto od dečije bezazlenosti, koja se čudi surovosti rata. Milan Ajvaz je — u starim i po-

Vladimir V. PREDIĆ

NOĆ

Pusti, prokleta senko, ptice.

Korak. deli nas od nestalog sunca, a, lice ovo sjajem je natopljeno. Pusti ih, prokleta senko — mir je.

One i zaspale

uz naše pevaju korake.

Reka, tvoja strah je

dok pred pogledom Pobeda, nije.

rađaš nam zvezde.

Onemeti zar pred tobom? Greh je dok vetar smiren ı dahu svom s čempresima protiv tebe zaveru kuje. Gle, podignuti su putokazi nad morem, združeni u strahu pred tobom. Kreni onda, prokleta, tiha, do bola, stihijo. Brodovi čekaju na moju reč,

Kreni: pred ledenim tvojim ćutanjem

padaju mrtibvo suze.

Glas odbrane maše

zvoni međ stenjem. Kreni.

Nepokom:i tebi sinovi dižu jedra.

A mir tako je mogao bili drag | + usnulima i prastarom nekom vetru što osluškuje talasanje mora i meseca.

Gradu ovom —

kamenu nabopljenog sunca.

Kreni. A slušaj kak ostavljene btice,

o sad pevaju za, Tama,

O, prokleta, ja više suza za, borbu

nemam. Strast nezaj

ažljiva si Što

čupaš sve skriveno u nama na ispovest podlu. Znači beg —

opravdan je. Kreni. čekaj da pogledam

Al još jednom sve

što u miru svom je postojano... Kreni onda, kad postojan samo, je možda još ribar neki

u raolikvi ) pred morem. ovim

sad smirenim i toplim.

Kreni. Ostavyljam ti nepotrebni trag: lic u predobrom, zlatnom,

kamenu Ovom.

samo krvavi, e svoje skamenjenc

Kreni. A slušaj kako još uvok

pevaju za nama, ostavljene ptice. Kreni. Greh je.

Režija je nastojala da postig- a I———K_Ke_—

znatim okvirima — ipak sočan u svojoj sirovoj reljefnosti. Ostali su bili solidni.

RADIO DRAMA: OREST

Jovan Hristić, dobitnik · prve nagrade za radio dramu na OVOgodišnjem Sterijinom Pozorju, po služio se motivom iz onog istog nepresušnog klađenca, koji je po već ustaljienoj praksi, napajao i stare helenske autore, a danas, sve češće, i pisce našeg vremecena. No, već posle prve čaše tog božanskog pića, Hristić nalazi snage da pode svojim putem, smišljeno i precizno. Hristiću dramsko delo izgleda naročito pogodno da njime kaže nešto određeno. Otud. tendencioznost njegova dijaloga, još više potencirana dijaloškom škrtošću — strpljivo istanjenim, golovo usijanim sečivom reči i misli. Reklo bi se da ta pročišćenost njegovc fakture (vrlina na granici nedostatka!) nužno zahteva emocionalnu. intervenciju glumca da bi živela izvan ledeno misaone ljuske pisanog teksta.

Osnovno pitanje ove drame (u okviru rado eksploatisane dramaturške sheme Zločin — kazna) glasilo bi: treba li se osvetiti? Jer onaj koji je juče ubio (ili pre seđam godina) danas više nije onaj isti. Elektra, odavno bez mržnje u srcu, kaže da se ljubav pamti celog života a mržnia samo jedan dan. Otud i paradoksalni finale, izrezbarene, kristalne, fasade, izražen u konirapunktu FEgist („grožđe je izvanređno“) — Orest (poslednji plamenovi osvete od koje će odustati — dim, ravnodušnost), finale, koji je ružno intoniran u saznanju čovekove nemoći da bar nešto (ovde mržnju, želju za osvetom a izgleđa i ljubav!)! zaustavi i fiksira u „neprekidnom toku vremena. ~.

Režija Mire Trailović udahnula je svojevrstan (mada ponegde odveć šaržiran) život ovom pomalo hibridnom svetu stare Helade. Tako je mastala blistava igrarija (sa ironičnom samođistancom) čvrste dramske arhitek tonike i kristalne jasnoće ul svim htenjima. Muzika V. Mokranjca je bila dramaturški funk cionalna, iako ju je reditelj unosio i tamo gde nije bila potrebna za dramsku radnju.

Glumački ansambl je znalački i pouzdano tumačio svoje uloge. Glasovna raskoš „Klitemnestre Marije Crnobori (iako Kkatkada u grču), ustreptali temperament sluškinje Mire Stupice (čiji „je glas ponegde otkrio pozne registre), grčevit otpor prema praštanju đugo pripremane osvete u Orestu Stojana Dečermića, lil lenjog i invertinog sladokusca Mgista Slavka Simića i strpljivo ravnođušne MElektre Ljiljane Krstić — to je ono što ovde treba posebno istaći.

Jovan MIHMAILOVIC

| Alberti iznosi svoja sećanja na neke

i ono što je filozofija, bez jasne ., istorijske svesti ne može se' proceniti naša filozofska prošlost,

Rešavanje bilo. kog problema filozofije nauka pretpostavlja fundiranje sveg razmišljanja na konkretnim problemima i činjenicama samih ftih nauka, na poznavanju jezika tih nauka, pa nam se onda ne može desiti da „filozofski“ obnavljamo, na primer, ideju o flogistonu ili hipotezu o etru. Ni svoje lične spekulacije ne smemo izjednačavati sa „dijalektičko-materijalističkim shvatanjem o inertnoj materiji i etru kao jedinstvu suprotnosti“, utoliko pre što u istom ovom zborniku, u egzemplifikaciji jedne ideje, možemo čitati kako smo danas došli do saznanja da ono što smo u prošlosti smatrali objektom, na pr. flogistom, etar, entelehija, uopšte ne predstavlja nikakav objekt. .

U filozofskim tekstovima Vve= rovatno ne bi trebalo tolerisati banalnosti i praznoslovlja | kao što je na primer sleđeće: „Istorija ljudskog društva očigledno pokazuje da čovečanstvo nikad nije bilo ravnođušno prema 9pasnostima koje mu prete od rata, nije se pasivno odnosilo prema životnim uslovima SsVOgE OPpstanka“. Otkuda, najzad, pravo na nepromišljenosti i nespretne formulacije? Sta bi značila reč: „Emocionalni život čovekov iakođe se oslanja na tehniku“?

Među prilozima koje možemo čitati u ovom zborniku naročitu pažnju zaslužuju bilo svojom, kulturno-istorijskom širinom, bilo savremenim pristupom problemima, bilo zanimljivim izborom ili pouzdanošću informacija radovi Miloša Đurića, Mihaila Markovića, Bogdana „Šešića i Dragana Jeremića, Ne potcenjuju se ovim isticanjem ostali tekstovi, tematski raznovrsni prilozi mogu biti zanmljivi već samom svojom „raznovrsnošću. Prema fome, i u ostalim radovima ovog zbornika mogu se na= ći neke vredne misli koje govore same za sebe, pa im nije.potrebna podrška kritike. kk

Prof. Đurić izlaže Euripidovo8 Tona i pokazuje kako Ton i nje-” gova mati, kritikujući delfsko božanstvo, zastupaju gledište samog Muripida. Euripid odbacuje aniropomorifni politeizam narodne religije, jer ne veruje u njc> nu apsolulnost, već u apsolutnost moralnog dobra. On zahteva jednaki moral i za ljude i za bogove.

Prof. Marković tretira semanti, čku teoriju istine koju je izgradio poljski logičar Alfred Tarskj. Pošto je izložio teoriju i dao definiciju istine Tarskog koja glasi: „Jedna rečenica jc istinita onda i samo onda ako jc zadovoljavaju svi odgovarajući objekti, a lažno ako je ne zadovoljava nijedan“, Marković se za” država na diskusiji te teorije, i bi najzad predložio svoju kritiku, u kojoj zamera definiciji Tarskog pre svega zbog preterane širine i ftoleraninosti prema metafizici i uopšte prema nenaučnim teorijama. Pojam istine po Tarskom ne stoji ni u kakvom odnosu prema iskustvu, prema praksi. Marković pokazuje kako Tarski upotrebljava pojam objek ta koji je prosto postuliran bez jkakve prethodne kritičke analize i objašnjenja.

Prof. Šešić izlaže i kritikuje dva pragmatistička učenja o slobodi: teoriju. Džona Djuia i Ruzveltove postulate prava i slobode, dok D. Jeremić skicira u sašetim karakteristikama „savremenu „jugoslovensku estetiku“ MNX-og veka).

U zaključku ireba napomenuti da ono što je biklno i što se pre svega mora bprocenjivati: prava filozofska nit i savremeni način mišljenja, nedostaju ı ovom zbor niku u fako dovoljnoj meri da se sa sigurnošću može očekivati da će sledeći zbornik biti bitno

olji. 067 Milan DAMNJANOVIĆ ·

»PORTRETI SAVREMEBENMIKA“ RAFAELA ALBERTIJA Nedavno je u Italiji, pod naslo" vom »Portreti savremenika« izašlš knjiga Rafaela Albertija, poznato španskog pesnika koji živi u emigraciji. U toj knjizi na jeđan potpu” no nekonvencionalan, ali vrlo ubedljiv način — kako ističe Kritika —

poznate ličnosti svoga vremena. Me | đu njima je naročito zanimljivo 806"

ćanje na susret sa Anđre Zidom ı Drugi njegovi »savremenici« su MT ka, Himenes, Unamuno, Valje klan, Pikaso, Migel Ernanđes. |

ENJIŽEVNE NOVINE