Књижевне новине

MUZIKA.

Godina koja protiče u znaku nce-

Što malo drugačijih varijacija _ tenzije i protivrečnosti međuna~-

vodnih odnosa od onih u godini

koja joj je prethodila, i vero-

| vatno samo toliko drugačija od

i

one koja će joj sledovati — obeležena je u našoj zemlji kao

· jubilarna godina socijalističke re

volucije. Nizom organizovanih

| manifestacija proslavljanja dva-–

desetogodišnjice narodnog uštan ka (koji je u Srbiji planuo na

dan 7. jula 1941), usred već u-

veliko razbuktalog drugog svetskog rata, mi u stvari nastojimo da očuvamo u punom i sasvim budnom sećanju organiski tesnu istorijsku povezanost našeg narodnog 'oslobodilačkog rata sa onim duboko prevratnim političkim činom «koji se odigrao 29. novembra 1943. godine. u Jajcu, koji je definitivno sankcionisan ı isti dan posle dve godine u Beogradu i koji je otvorio put svim onim mnogobrojnim, „raznolikim i stvaralačkim naporima koje danas nazivamo socijalitičkom izgradnjom.

Sve revolucije — sva odlučna i briskantna dovođenja u sklad

novih produkcionih odnosa sa visoko razvijenim i dozrelini proizvodnim snagama — hne iz-

bijaju, razume se, u sociološki zakonitoj združenosti sa ratovanjem protiv spoljnjeg neprijate= lja, ali naša revolucija (u tome srodna sa Oktobarskom u Rusiji, 1917. godine) izvila se i razgorela, metaforično govoreći, upra vo pod krilima one mrske ratne fičurine na čije je preteće grakta mje naša visoko svesna radnička i studentska omladina UpoZoravala još od godina „probeć u Španiji. Prava socijalistička revolucija — možda bi se smelo reći: drugi čin naše revolucije — otpočinje, zato, čini mi se, tel od završetka rafa, tek od perioda svestranog rada i stvaranja, na korenito izmenjenoj eRkonomskoj osnovi; pa kako 5e, po onoj poznatoj Marksovoj misli, „s izmenom ekonomske osnove, vrši sporije ili brže. i pre vrat čitave ogromne nadgradnje“, naš sledeći letimični pogled. (ili osvrt) samo na jedan sektor te nadgradnje — na razvoj muzičke umetnosti zastaje odmah na mudrom i utešnom Marhksovom upozorenju: „sporije ili brže“.

Zaista, posred tolikih promena u procesu naše izgradnje na svima poljima društvene delatnosti, kako je ta izmena ekonomske osnove. delovala na raz" voj muzičkog života? — Na planu organizacije stručnog muzičkog obrazovanja (muzičkog škol-

DUH REVOLUCIJE

i naša savremena muzika

stva) napredak je, nesumnjivo, veoma znatan. Formiranje kadro va muzičkih izvođača (pevača i instrumentalista) takođe je u stalnom, mirnom i sigurnom pro gresu. Redovi muzičkih stvaralaca, kompozitora, iz dana u dan takoreći, sve. su gušći, a tehnička strana njihove delatnosti, njihovo služenje izražajnim sred stivma muzičke umetnosti, daleko nadmašuje sve što se u predratnom periodu kođ nas moglo ja viti i pod tadašnjim opštim druš tvenim uslovima probiti i potvrdi ti, Specitična težina emocionalnih sadžaja. (osećajnog karaktera) i potencijalne misaone klime u delima „naših muzičkih stvaralaca iz vazdoblja od svršelka rata pa na ovamo popela se do stupnja koji nepobitno svedoči o uspešnom prodoru čČi-

Pavle STEFANOVIĆ |

tave duhovne klime savremenog sveta u ovu posebnu, oblast izražavanja, dakle o visokoj osposobljenosti naših savremenih Rompozifora da elementima isključivo tonskog jezika, „samo zvučnim slikama, svojevrsno „SO vore“ o mnogo kojim pitanjima i istinama, svojstvenim mentalnoj situaciji i karakterističnini misaonim preokupacijama, „pogledima na svet, tipičnim raspoloženjima i naglašeno savremenim težnjama i željama ljudi ovog vremena.

No upravo u toj zoni jezički tečne i platke retoričnosti naše savremene muzike, upravo na tom stupnju njene dovolino spretne i zrele „osposobljenosti da bude savremena, da bude čak i modđerna (kada je njen primarni, inspiracioni pogon psihički identitet kompozitora koji 9u apetitima ~” novatorstva iskreno i do dna zahvaćeni), upravo, dakle, na tom nivou njene spoljašnje pristupačnosti duh i puls socijalističke revolucije (mora to, makar i sa žaljenjem, iskreno reći) u njoj gO-. tovo potpuno izostaje. Možda će se nekom učiniti da govorim o nemogućem, pa i smešnom zahtevu, da muzika, sama' sobom, nosi partijsku knjižicu ili drugu koju iđeološki obojenu legitima-– ciju, da vulgarnmo fapka za ovim ili onim parolama · socijaiističke izgradnje, ukratko, da se gura i lakta po programskim tevrenima zadataka koji njenom biću nisu svojstveni. No, ne mislim to, ni tako. Mislim samo, du je u opštem ili bar dominiraju ćem cmocionalnom fonusu (pa, otuda i potencijalnoj misaonoj

_ Večiti sapuinik maše mladosti

Nastavak sa 2. strane

kog predstavljaju neocenjivi VI bunac kulturnog napretka. Očigledno, „Gorki je uvek bio sa mladošću sveta, a revolucija ie u svom nastojanju redovno isti cala prednosti jednog gledanja na život kao na bajku savremenog čovečanstva. Mi zapažamo koorđinate vere u snagu ljudskog uma i osećanja, kojima nje” gova uzbuđena misao deluje 1 danas na milione ljudi u svetu što ukida barijere između životne jave i knjiških snova; čove koji nas je najvećma naučio da je knjiga udžbenik i svetinja života stekao je, privelegiju da a napusti naš duhovni svet čak \ kada je epoha kojoj je fizički pripadao izlivena u bronzu.

Vreme Gorkog... Vreme večito ustreptalog srca. Mrilatih, pia menih misli; u kojem ništa niie izgledalo kao san „ništa nije bilo nemoguće, u kojem se iz prostrane čamotinje svakodnevice smelo izlazilo na slobodan bprostor razumne vere i ljubavi; u kojem se od umetnika zahteva-– lo isto Što i od čoveka: visoka moralna odgovornost i svest da je čovek uzvišeno biće na zem

•

lji; u kojem je čak i protivnik, kao u kakvoj bajci, stezao ruk'i pobedniku, oličenju dobra i du ševne lepote, kako su to sa neizmernom odanošću učinili Remizov i Zamjatin. u svojim sećahjima na #Velikog umetnika. Bilo je dovoljno unutrašnje sna ge u tom čoveku da za sobom povede sve one, kojima je stalo do stvaranja zajednice ljudske soliđarnosti i poverenja. 1 on je vodio, besprimerno i neodoljivo, ka volšebnim _ vrelima žive vode, uvek muladalački, uvek neopozivi duhovni vođ. Možđa je o tome najbolje kazao svojevremeno veliki Saljapin, uzbuđeno pribirajući svoje misli na vest o iznenadnoj smrtži Gorkog: „Pošteno da kažem, ni danas ne znam ko je od nas dvojice bio u pravu, ali pouz=dano znam da je to bilo glas 1jubavii prema menii prema Rusiji — objašnjava on svoJ stav pre ma savetu Gorkog da se vrati u zemlju. — Iz Gorkog je Bovo rila duboka švest da mi sVi Dri padamo svojoj zemlji, svome na rodu i da smo dužni da budefio uz njih ne samo moralno, kako se ja ponekad tešim, već i Tjzič ki — svim ožiljcima, svim bra zgotinama i svim kvrgama teia i duše.“ Saljapinove reči može i danas da ponovi svaki čovek koji je čitao i poznavao Gorkog Njihova uzivšena istina uspešno se nadmeće sa svešću o prolaz nosti, i čini da je duhovni dodi» s Gorkim i danas prisan i topao, kao da nikada nije napuštao ljudski krug. Milivoje JOVANOVIC

klimi) naše savremene muzike previše ironičnih grimasa, sarka stičnog grča, ispraznog tonskog verbalizma, narciosoidnog individualizma, anarhističkog prkosa,

·'ili naprotiv, morbidnog dešpe-

raterstva, hipertrofične tragike, idealističke nebuloznosti, pustoš nog usamljeništva, namrgođene otuđenosti, ekspresionističke raz barušenosti i odocnelo romantičarskog „svetskog bola“, — da je svega toga i još ponečeg dosta i suviše, a da je isto tauo sasvim malo i sasvim nedovolj= no one sređene i uravnotežene, hrabre i otresite životne ozbiljnosti koju bi upravo naše napregnuto i pomalo opasno doba od nas potrebovalo, da je u njoj, u našoj savremenoj muzici, premalo onog specifično muževnog i nenametljivo energičnog stava i raspoloženja kojim se pronicljiva i na iskustvima prekaljena čovekova svest najdostojnije može šuprotstaviti majimunski drečećim „štosovima“ panike, promuklim glasovima histe rične uzbune i kreštavim kricima grozničavog kukavičluka, kojima smo ođasvud spolja bombardovani i zasipani.

Ogavna bujica privrednog kriminala, sramna bezočnost kafan skih siledžija, bestidni ispadi razularenih besposličara i irajera, Javno vidljivi oblici nezdravo hipertrofiranog i bedno poživotinjenog erotizma kod zapuštne i zaglupljene omladine oba pola, mizerna trivijalnost nekih „zabavnih“ programa teje vizije i radiofonije, snobovska trka za posedovanjem „fiće“ kao merila ranga i ugleda, i sto drugih vidova rasula pameti i savesti — nisu li sve to „modne“ pojave, · „medostojne socijalističke revolucije i socijalistikog čoveka, i nisu li upravo umetnici, među njima i muzičari, u prvom redu stvaraoci, pozvani da im se suprotstave, svaki od njih celom šŠvojom subjektivnom unutarnjom klimom, svaki od njih celim svojim dijapazonom emocija svaki ođ njih čitavim sVetom svojih ljudskih težnji·i ideala; a ne može se ostvariti aktivno “protivstavljanje svakojaRom zlu, poroku, moralnom oboljenju i široko raspostranjenom judilu bogačenja i uživanja ni kapitulantskim očajanjem, ni re zigniranom klonulošću, ni superironim preziranjem negativnih strana svog vremena i svoje sredine, nego čovek može (a umetnik, zapravo u ime plemenitosti svog posla, i mora) da se ka živim ranama i smradnim izopačenjima svog vremena i SVOE socijalnog: ambijenta uputi, da pravo (i borbeno) na njih krene, baš somim svojim delom, 'aš humanitarnošću svoje stvaralačke mašte, baš zdravim naponom svoje tehnike i svoje stručne veštine da autentični svet svojih ideala totalno transponuje u specifične slike SVOB Umetničkog jezika.

Borac narodnosolobodilačkog rata i ža socijalističku revoluciju u našoj zemlji imao je pre dvadeset godina jednu „misao, jedno stremljenje, jedan afektiv ni i emocionalni tonus, bezmalo jedan jedini cilj: oslobođenje od „neprijatelja i postavljanje temelja socijalističkom društvenom poretku. To je bilo ono što bih nazvao prvim činom naše revolucije. U „drugom činu“, koji sam napred pomenuo, poslovi, radni zadaci, stručni domeni, Uu-

'loge, posebna polja delatnosti -—

sve se to moralo znatno diferencinati, specijalizovati. No borba protiv zla, bede. sramote i pada nije smela prestati. Ipak, jedan deo našeg društva (ne znam koji procenat) popustio je, pa smo danas „natovareni nevoljama o kojima je silesija podataka već i u svakidašnjim novinskim Vvestima. Prevrat nadgradnje vrši se „sporije ili brže“, ali ko bi tu smeo biti neutralni posrnafrač sa strane, gledalac koji čeka! Stvar je na nama, u našim rukama, u našoj svesti, a umetnik ne samo da ne sme zaosta> jati, on mora prednjačiti. Đuh i puls socijalističke Yevolucije u delu našeg savremenog kompozitora nije program, nije stvar tonske deskripcije, još manje — parolaški prikačeni naslov (koji može biti i pusti zaklon). Taj duh, kad ga ima, ižbija iz samih zvučnih slika, no eto, ne čuje se, Čim se on bude

javio — u melodiji, harmonijama, ritmu, Rkoloritu, formalnoi strukturi — raspoznaću ga, U-

veren sam. No to će onda biti znak da je optočeo treći čin revolucije. LIKOVNA-UME/TNOST"

LIKOVNI UMETNICI.

i umetnost u godinama rata

U katalogu izložbe Umjetnost u revoluciji, koju je priredio Savez likovnih umetnika Jugoslavije povodom četrdesetogodišnjice SKJ postoji spisak koji ću ovde citirati u celini zbog stravičnosti koju sadrži i zbog misli koje podstiče: Bora Baruh. Beograd 1911. — Ubijen u Jajincima 1942. Petar Dobrović. Pečuh 1890 — Beograd 1942. Vito Globočnik. Bistrica pri Tržiću 1920 — Ljubljana 1946. Ivo Lozica. Lumbarđa 1910 — Streljan u Lumabrđi 1943. Daniel Ozmo. Olovo 1912 — Ubijen ır Jasenovcu 1949. Roman Petrović. Donji Vakuf 1896 — Sarajevo 1947. Moša Pijađe. Beograd 1890 Pariz 1957. Nikolai Pirnat. Idrija 19083 — Ljubljana 1948. ivo Rein. Osijek 1905 — Poginuo u Sisku 1944. Jurica Ribar. Đakovo 1918 — Pao kod Kolašina 1943. Martin Solaržik. Stražnica (ČSR) 1906 Beograd 1948. Marko WVirius. Djelekovec' 1889 —

Ubijen u logoru u Zemunu 1945. Duško Vlajić. Šabac 1911 — Beograd 1945.

Spisak je jezgrovit. Dopisujeni sudbinu Save Šumanovića, Bogdana Šuputa i mlađih drugova u mnemogučnosti da obuhvatim sve. Gubici su mnogo veći. Nckoliko izuzetno darovitih umetnika nestaje u tami okupacije. Sa njima nestaju drage svetlosti njihovih neostvarenih dela. Završava se period (Umetnost između dva rafa) u kome je u po-,.

Stojan ĆELIĆ

—————

, jedinim grupacijama otvoren put anagžovanja u revoluciji i naslućen današnji razvoj.

Nasilno prekinuti životi Baruha, Lozice, Ozme, Viriusa, Šuputa, Šumanovića, herojska smrt Juvice Ribara kod Kolašina, Vla jićčevo sagorevanje u zarobljeništvu, strasna angažovanost i ODsednutost revolucijom Moše Pijade, uz trajan bol zbog druge strasti koja se nije ugasila do poslednjeg časa, potvrđuju da je žrtvovanje i angažovanost u borbi mera i unutrašnji razlog njihovog veličanstveno slobodnog i oslobođenog života i stvaralaštva. Za mnoge koji su kao borci i umetnici prošli kroz revoluciju i za one koji su sa njom i u njoj otvorili svoj put u umetnosti snovni imperativ je bio: bili u pokretu svim bićem. Zbog toga u četiri godine rata imamo likov na dela-dokumente u kojima se ličnost umetnika" projektuje posebno. umetnički izraz najčvršće vezuje sa borbom naroda.

Đilo bi neopravdano misliti da je u ovom slučaju beleženjem istorije zanemareno njeno stvaranje. Dela Augustinčića, Detonija, Vlajića, Jakca, Mujezinovića, Murtića, Kuna, Karamatijevića, Lubardđe, Šotre, Price, Pirnata i dr. bez obzira na razlike uslovljene vaspitanjem, likovnom orijentacijom i snagom izraza, seku u trenutku kad revolucija prelama život naroda, jednu liniju našeg likovnog razvoja, nn-

. meću razmišljanje o svom me-

stu i uslovljavaju nove zaključ~

Tražeći najadđdekvalniju ,formu~– laciju teme koju je ovaj napis naumio da razmotri iznenada smo se našli ispod naslova koji zbunjuje „svojom jednostavno=šću i integralnošću, baš kao što ponekad šturi znak ili barjak krije u sebi nezapamćene dubine, raznostrane mudrosti, patetiku čitave, jedne istorije. Dakako, jednostavnost našeg naslo va, koji nas pritiskuje svojom lakonskom težinom, ukazuje na izuzetnu raznolikost problema pred kojima se naša kinematografija našla u vreme kada se ozbiljnije no ikada ranije diskutuje o jugoslovenskom filmu s ratnom tematikom.

Umetnički film iz rata žanr je koji pred domaće filmske stvaraoce „postavlja ogromnu estetičku, etičku, filozofsku, istorijsku odgovornost. Začudo, tema burnih filmskih razgovora mnogo češće su neuspele filmske komedije no ratni filmovi među kojima ima i veoma uspelih umetničkih dela. Uzbuđeni i Uvređeni akteri pogrda upučenih komediografskim pokušajima i i promašajima kao da su smeli s uma da će „samo ograničen provincijski mozak naduvaxı važnost ovih olujica. bez obzira na to što su one kadre da uznemire male brodove koji se sada ljuljaju na moru.Bura i padavine su na površini i stainost i mir su u dubinama“, kako je to u svoje vreme izrekla jedna mudra i vidovita žena.

Shematski tretirano a to ie najpouzdanije — savremeni umetnički film sa ratnom tema~– tikom možemo podeliti na nekoliko karakterističnih | podvrsia koje će nam omogućiti da odredimo ·pravu meru odgovornosti našeg filmskog umetnika. Prvi od tih (pomalo nezgrapno {ormulisanih) ratnih žanrova je najneobavezniji, istorijsko-infor mativni, zabavni film. Tipičan primer ovakvog žanra je „Kapetan Leši“. , skladno sačinjeno delo, namenjeno očigledno u mornim ljudima željnim razo-

,

koji kad-tad „moraju saznati da Je puška sprava koja ubija i da je još ubitačnije lukavstvo i srce u junaka. U ovom neobaveznom žanru pogrešno. je i pretenciozno tražiti filozofske dubine i rešenja egzistencijalnih problema. Pa ipak, ova vrsta filmova uvek će se rado gledati.

U drugu grupu pacifstičkih, humanih, lirskih, i pomalo filozofskih ratnih filmova skloni smo da ubrojimo pre svega ona dela koja hrane naše etičko čulo zlatnim voćem mira, koga smo tako gladni u ovo vreme hladne vatre, u vreme strepnje pred mogućnom novom ratnom kataklizmom. Naša kinematografija je stvorila divno filmsko delo koje pripada tom žanru — „Dolinu mira“ — priču o deci namenjenu dečjoj duši odraslih. Estetska i etička odgovornost pri stvaranju ovakvog žanra neuporedivo je veća jer zahteva dublju imaginaciju i potpuniju stilizaciju životne rudače „koja Je nešto drugačija negoli ona koju nam nameće navika“.

Treći žanr. naizgled drastičan

node i neukim osnovcima

po svojini spoljnim, naturalistič-'

kim izrnažajima. nosi u sebi dubinu i težinu filozofskog traktata'o fenomenu smrti. Nije nimalo slučajno ( a o tome jo nocdavno već bilo reči u jednom napisu Vicka Raspora) da film iz rata često dodiruje najmutniji i najznačajniji egzistencijajui problem čoveka svih vremena: trenutak u kome se ljudsko biće suočava sa smrću. Jedan oc karatkerističnih filmova tog žan “a je „Kroz granje nebo“, patetična i misaona boema o ijudskom umiranju i prevazilaženju smrfii. . Odgovornost ovog žanra nemoguće Je ocoenili Jednostranom analizom. Ovakva vrsta iilmova u jsti mah je svedoćanstvo khrvavog slova ispisanog na zatvorskom zidu, podatak o bezimenom i legendarnom herojstvu, najzad i mogućnosti da naša peinaestogodišnja mladost upozna smrt koja je zalog njenog

ke. U padu i usponu zemlje koje beleže 1941 1945. godina ne traju u likovnom životu ranija traženja. Samo se prigušeno održavaju u svesti i teškoj zatvorenosti okupacije. Otvaranje nastaje u borbi. Danas je verovatno jasno svakome ko shvata smisao proteklih dana da je i najmanja beleška u periodu Narodno oslobodilačke borbe učvršćenje veze sa zemljom i njenim naporima. Orijentisana u svom savremenom „Đyazvoju uglavnom Ra vrhuncu evropskih likovnih kretanja i ka svom sopstvenom, vrhunskom „osmišljavanju naša likovna umetnost je u feškom časa našla svoje pravo muesto. Posebnost uloge Jugoslavije u porobljenoj Evropi ističe se i O– vom činjenicom.

Mnoge nesuglasice u našem likovnom Životu koje su nastale u vremenu 1946 i 1950 plod su zabluda i nepotrebnih intervencija iako su često tumačene razlozima koji su bili osnova razvoja i stanja u godinama borbe. Ovi razlozi su međutim prirodno gubili svoju nekadašnju snagu. U zamahu izgradnje socijalizma iu revolucionarnon! menjanju celokupnog našeg života jedna nova vrsta likovne oslobodenosti postala je osnova daljeg razvitka umetnosti. Silovito izbijanje novih tendencija primano je povremeno «sa protestom i od ljudi koji su po svojoj ljudskoj opredeljenosti morali biti za svaki ko rak dalje. Veliki broj mladih otisnulo se u avanturu svojim zanosom. Drugi su mučno otkrivali svoju pravu umetničku prirodu. Možda je slučaj Branka Šotre kao primer najuzbudljiviji. U tri godine pre svoje smrti napravio je najveći . mogući skok u svom umetničkom razvoju. Deklarativno dogmatičan on je iz svojih ratnih beležaka i sećanja izvukao jedan svet koji je po sVojoj umetničkoj snazi i ·formalnim vrednostima Krajnje savremen.

Danas se može jasnije odrediti

mesto i značaj pojeđinih etapa našeg savremenog razvoja a u ovom času, ne samo sa osećanjem duga, jasnije istaći značaj dela nastalih u godinama narodno oslobodilačke borbe. | .#

života, tu čudnu „smrt koja sve preobražava“.

Umetničko delo najodgovornije je pred tragičnorm empirijom prošlosti. pred integralnim fenomenom smrti. Ako smogne dovoljno snage da se zagleda u oči ·toj smrti, da ne poklekne pred njenom hipnotičkom dubinom, da je opiše jedinom istinitom od svih hiljada reči, ono će virtuozno da pokrene patetičnu tajnu strunu i ostvariće — kako bi ga nazvao Moris Blanšo „skok kojim prošlost dodiruje budućnost iznad svake sadašnjosti, koji jeste smisao ljudske smrti, prožete čovečnošću“. U četvrtu, poslednju improvizaranu kategoriju ratnih filmova ubrojaćemo filmska dela koja su pre savremena no ratna, ali čiji je etički i psihološki koren usađen duboko u tle događaja iz

revolucije. Ova vrsta filmova ima pre svega socijalni, etičii, psihološki karakter i razmatra

ono što bi se moglo nazvati situiranjem nekadašnjih tragičnih konflikata u sadašnjosti i stvaranjem novih trauma koje je rat ostavio onima koji ne mogu da zaborave. koji su neprilagodljivi, koji suviše brzo zaboravijaju. Najznačajnije delo te vrste je nedavno viđena „Veselica“. socijalna i psihološka · „savremena drama Roja crpe svoju snagu u prošlosti i sukobljava prošlošt sa sadašnjošću, stavljajući na ispit istinoljublje i ljudsku odgoVOThOSL. Ova štura, shematska, na dohvat izrečena klasifikacija nema ambiciju da formuliše. da kanonizira, da eklektički ustoliči na hijerarhijska postolja navedene žanrove. Ona pre svegsa želi da ukaže na svu komzpleksnost problema koji još uvek stoje pred nacionalnim filmom a ratnom tematikom i da izra?l nadu da će naši filmski stvarnoci najzad. s punom merom ljudske i umetničke odgovorne” sti poređati jedne uz druge dra” gulje skladnih boja da bi zasl-

jali punim svojim sjajem · Vuk VUČO

KNJIŽEVNE NOVINE