Књижевне новине

ko pletu kosu žene u Hercegc= vini i Dalmaciji. Ispod rupca bi jeli povez uvrh čela,

Bila je to Vida Šimić, rođena Tomas, majka pjesničke braće Antuna i Stanislava. Devedeseta joj je godina.

Odmah sam uočio „neobičnu sličnost mjenog lica s pokojnim Stankom. Isti nos, iste oči, a čak i isti smijeh i isti način humwra u govoru. I u sStašu “Vidio sam tu sličnost. Na šaci je ima la, kao i sve žene u Hercegovini, utetovirane prastare znakove: šsunce i križ; neke žene ima ju uz sunce i zmiju. :

Pili smo žutu rakiju u hladi sjenice. Damjan upita baku ho će li i ona. Ona potvrdi. Ali nije htjela iz čašice nego samo iz čokanja. \

Malo sam od nje čuo o Antunu Branku (u kući pjesnika „Preobraženja“ svi zovu samo: Ante) i o Stanislavu. Kao da je izbjegavala razgovor o njima. Iako govori sasvim normal no ipak govori pomalo +eško. Kreće se dobro, premda Spo» ro, Sluh joj je sasvim zdrav. Vrlo bistra starica. Pričala je o koječemu: o ljudima koji kat kada dolaze da vide kuću u kojoj se rođio njen sin Ante. Spominjala je nekog čovjeka koji je stigao iz Jajaca i tražio od nje ima li kakvu 7„AAntinu knjigu. Ona je rekla da nema, jer da je sve što je i imala po slala rođacima u Ameriku. Dvu puta je u životu bila u bolnici i pripovijedala je svoje doživljaje odande. Pričala je i pila malim gutljajima rakiju. Iste oči, isti nos, mislio sam ja, kao u Stanka... Ista životna žilavost, koja je, ipak, eto, bila veća u nje, nego u sinova pjesnika, bO lesnika, slabašnih tijelom, ali silnih duhom.

Kad smo popili vino, pošli smo posjetiti starog Martina*. · Bio je u posljednjoj sobi na Matu ove duge, velike kuće. Od svo je žene stariji dvije godine, iako izgleda mnogo mlađi, leži već drugu godinu. Poslije ponovnhos udarca kapi uzet je, i ne može še više dignuti iz postelje. Si=roko lice ukrašavali su mu debeli sijedi spušteni brci. U sve mu je notmalan, dobro govori,

. vidi i čuje, ali micati se ne mo

že. Malo sam ga čuo da govori. S vremena na vrijeme samo čini nešto što nisam znao da li je bezglasni smijeh ili plač, A možda i obadvoje. Njegova epokretnost očito mu zadaje sil nu moralnu patnju. Nekada je on bio ljudina: jak, prijek, tip vladaoca, čovjeka koji ne pod-

„nosi neposluh ili neslaganje. Vid „jeh da je guste obrve Stanko

stekao od njeg, baš kao što 'ie niži rast, usko lice, oči i nos od majke. Čini se da su oba pješ-

nika na majku, a odvjetni Jerko i trgovac — kirijaš Mak so na oca — po širokom licu,

velikim plećima.. Dolje sam gledao obiteljske fotografije koje je iznio Damjan: viđio sam roditelje pjesnika jedno uz dtu go na nekoj od njih — nije ni stari Martin bio visok, ali za dobru glavu ipak je nadvisio svoju malenu žŽenicu. Ante i Stanko po stasu nisu bili na oca. A čini se također da nisu imali ni očeve sklonosti Za Tir govinu i materijalne stvari. Uopće pjesnici češće svoj dar na slijede od majke, negoli od oca. To tvrdi i Schopenhauer.

Zlatko TOMIČIC

*)\Ovaj zapis sačinjen je ljeti 1960. — U među vremenu je (prošli mjesec ove godine) stani Martin Šimić umro,

ERENBURGOSEBL

ISVOMEDOBU

U jednoj od pripovedaka svog čuvenog: ciklusa »Trimaest lulać Ilja Eirenburg je uputio ironičnu poruku vlastitim delima, i to Dreko »DOhe najvećih iluzija... kad su ljudi smatrali lišće kupusa duvanom a Erenburgove knjige beletristikom«. Bez ikakve bojazni da ćemo ostati zarobljenici iluzije ili nerealne ocene, možemo reći: najnovije delo Erenburga »Ljudi, godine, život« spada među najznačajnija i Veoma zanimljiva ostvarenja savremene beletristike.

Erenburg, koji je neđavno uŠao u sedamdeset prvu godinu života, napisao je gotovo sto knjiga, groteskih i yčupavih«,

staloženijih i manje tembperamentnih, na različitim nivoima satiričkog intenziteta i tematske snage. Bilo je u tom ogromnom opusu i relativno mnmeuspelih dela, kao što je, na primer, obimna, na mnogim stranicama dosta anemična pripovetka »Južni vetar«a; bilo je, kao što znamo, i blistavih uzleta — »Neobični doživljaji Hulija Hurenita i njegovih učenika«, »Ljubav Žane Nej«, »Otimača, »Trinaest lula, niz izvanredno duhovitih književnih reportaža — o Bati, Krigeru, holivudskoj »fabrici smovac itd.

Brenburgovo delo »Ljudi, godine, živote još ni izdaleka nije završeno. Do sada, u drugoj bOlovini prošle i Đočetkom ove godime, objavljene su (u moskovskom časopisu »Novij mira) dve knjige, koje obuhvataju period do kraja 1991, a čitaoćima su obećane još tri, Dođuše, pomenuta vremenska granica nije svuda došledno boštovana: u njzu Književnih portreta svojih proslavljenin savremenika, počev od Modiljanija, Rivere, Pikaša, ba do sovjetskog besnika Osipa Mahdelštama #*(1891 1940), EBrenburg namemo mprelazi tu graniću — radi celovitosti karakterizacije. Upravo ovi portreti, iako nisu uvek na istom stupnju upečatljivosti, čine jedan od najinteresantnijih aspekata novog Erenburgovopf dela. Njegova privlačnost je u tome što je pisac vrlo nenametljivo utkao bripovedanje o slavnim savremenicima +—o D\#dWParižanima i Rusima,

—

prvenstveno slikarima i Dpesnicima, — u materiju koja nije samo autobiografija Ilje EKrenburga već, u neku ruku, i biografija, vremena i njegove umetnosti, sagledana i data kroz prizmu piščevih preokupacija, težnji, Susreta i drugovanja.

Razume se, današnji Pirenburg nije u svemu duhovno i kreativno istovetan s »čupavim Iljom« 12 stare pariske »Rotonded, ali nastojanja i emocije iz mladosti nazimi se ne samo kroz Eren• burgove portrete Pikasa, Rive?re, Modiljanija, već i kroz stranice koje je stari Književnik posvetio likovima, ruskih pisaca. U toj sferi posebnu bažnju privlače

ILJA ERENBURG

portreti dvoje veoma muačajnih pesnika Marine Cvetajeve (1892 — 1041) i Osipa Mandelštama. Ubeđen da njihovi opusi zaslužuju vidno mesto u literaturi (a uz to suočen sa Činjenicom da se stihovi Cvetajeve objavljiju u SSSR vrlo retko, u pojedinim antologijama i almanasima, dok je Mandelštamova poezija ođavno iščezla sa vidika čijtalaca i izdavačkih preduzeća), Kirenburg je smatrao svojom dužnošću da kaže pravu reč o tim Dpesnicima. '

On ništa ne ulepšava, i ne DTemazuje dopadljivim bojama kad govori o Cveftajevoj: »... Rekao bih da u mojim sećanjima nema tragičnijeg lika od Mafrininog, U njenoj biografiji sve je lelujavo, iluzorno: i političke ideje, i kri« tički sudovi, i lične drame ·= sve sem poezije. Malo je ostalo lju• di koji su pomnavali Marinu, ali njena poezija tek ulazi u sve mnogih... Naši susreti tokom tridesetih godđina(kad je Cvetajeva bila u emigraciji, odakle se vratila u SSBSBR 1980. godine L. Z.) bili su retki, slučajni, prazni. Nisam znao kako ona živi i u čemu je njen Život; nisam poznavao njene nove stihove, To su za OCvetajevu bile godine velikih iskušenja i velikog rada; sad vidim kako je ona rasla u pesništvu, .. i nalazila jednostavhe, prođome reči... Ne mogu da se oslobođim nekih stihova Cvetajeve: oni su se smestili ii TnOme pamćenju, do kraja života. I nije stvar samo u ogromnom ?De-

·Mandelštama, ki

sničkom daru. Naši su putevi bili veoma različiti i, rekao bih, mi se nismo nikad sreli ni na jednoj od onih raskrsnica, gde čovek — u stvamosti ili samo u svojim iluzijama — bira sebi put. Ali u pesničkoj sudbini Ovetajeve ima nečega što mi je veoma blisko — a to je stalna sumnja u prava umetnosti i, u isti mah, — nemogućnost da se od nje uđaljiš...c

Erenburpg je vrlo sažeto, ali potresno opisao završno razdoblje života Ovetajeve koja je, evakuisana iz Moskve za, vreme rata i teško deprimirana ratnim zbivanjima, oduzela sebi život u malom mestu Jelabugi.

. S posebnim afinitetom i osećanjem prisne ljudske simpatije pristupio je Krenburg liku i stvaralaštvu Osipa Mandelštama. Iz tog osećanja nikao je portret dragog pesnika, neodoljivo simpatičnog osobenjaka, koji je mnogima, izgledao veoma lakomislen, ali je radio sa retkom upormmošću, mesecima nošeći u Ssebi stihove, ne oslanjajući se samo na veliki talenat, oslobađajući svoju poeziju i uznoseći je na stupanj kristalne reči, osobene emocije okrenute stvaralaštvu i životu. »Pamtim mnoštvo njegovih stihova, ponavljam ih kao čarobne reči i, osvrćući se, osećam radost što sam Živeo Dpokraj njega« kaže Erenburg o Mandelštamu čiju su poeziju Dojeđini sovjetski kritičari obeležili kao nesavremenu, muzejsku. Bilo je, međutim, i težih optužbi — nastavlja Ilja Tirenburg, — i jedna od njih sadržana je u tomu »EKnjiževne enciklopedije« objavljenom 1982. godine. Ta optužba je glasila: »Stvaralaštvo Mandelštama predstavlja umetnički izraz svesti krupne buržoazije... Za Mahndelštamov pogled na svet karakteristični su krajnji Tatalizam i hladnoća unutarnje ravnodušnosti prema svemu Što se zbiva... To je samo do krajnosti sublimifano i šifrovano ideološko ovekovečenje kapitalizma i njegove kulture...c Birenburg dodaje citatu da je OG Teći DeštO )esmislenije o stihovima Osipa

Gltby af )18; godine pmapanjio njega, Krenburga, dubokim razumevanjem grandioz• nosti zbivanja. A to razumevanje ispoljilo se u pesmi Mandelštama o brodu vremena koji menja smer,

U knjizi »Ljudi, godine, život« nalazimo stranice o Borisu Pasternaku, obeležene nastojanjem da se sagleđaju bitne crte njegove volike poezije, zatim interesantan, mada ovlašnim polezima rađen portret slavnog reditelja i teoretičara Scenske umetnosti Vsevolođa Majefholda (1874 1942), impresivna, majstorski naPisana poglavlja o Alekseju Tolstoju, Vladimimi Majakovskom, o nekad veličanom, a dđanaš zaboravljenom pesniku Konstantinu Baljmontu (1867 — 1949) i mhnogim drugim stvaraocima. GAMisto nastanjujući Kmjigu EKrehbtrga, oni intenzivno žive kroz njegovo pripovedanje o vremenu i sebi samom. Lav ZAHAROV

BILA S4M

Bila sam Odisej.

ODISEJ

Ti si me jednoga dana

spasao s brodđa koji je tonuo

i poklonio si mi tada svoj najlepši čum. Igrali smo se na tvojoj obali,

Pretvarao si me u cveće, u zrak, u Žubor. Ali, jednoga jutra dođe vetar

i pozva me na

pučinu.

Izgledao je blag i dobroćudan, Pošla sam zaboravljajući

da sam bila Odisej.

Ismejali su me talasi.

Proklelo me je tvoje traženje Potonuo je tvoj najlepši čun.

Marija TARJEVIĆ

MM ONON BA MODU

JUNAK

i njegovo ime

Teodor Gambril Mlađi, Tako se eto slučajno zove konverzucioni junak jednog od romant Aldosa Hakslija „Satirška igra“. No ovdje je to najmanje važno. Junak je sam po sebi nebitati. Važnije ođ njega je nešto S je inače po logici „sporednije': njegovo ime. To zvučno, bomibastično, akustično, muzikalno,

artificijelno, tuđinsko ime, onn što u njemu djeluje dovršeno, odrešito i privlačno samo po

sebi. Privlačno za naše uho. I nije opet nimalo važno što je io jedna akustička, pa i grafička, vizuelna varka, jer ono i jesu varka, varka koja djeluje na Svoj osšsobeni, nejasni način na naša čula, nego što ta varka DO tiče iz određene zablude kojoj se dragovoljho, po navici, prepu štamo i damo da nas zavede. U tom imenu nema zaista ništa neobično ni naročito. Teodor prevedeno jeste i znači Todor. Teodor — u tome ima nešto, od bedekerske romantike, nešto šsugestivno, pa makar sugestivno na onaj najjeftiniji i najpovršni ji način: egzotično to jest. Todor za naše pojmove i već uveliko ukliještene navike kojima se povinjujemo po sili predrasude može da bude u najbolju ruku nekakav zatucani,. ovejani bosanski seljak ili tome nešio prilično. Kako može, recimo, fa kav jedan Todor da filozofia na način jednog blaženog Teodora Gambrila Mlađeg? Ne, ono što Teodoru otprve leži, našem nesrećnom Todoru nikako.

U stvari, greška je u nečemu izvan samog imena po sebi, u nečemu Što je u nama postala jdena Vvrst običaja i navike: da nam strana, zvučna imena iz gledaju nekako literarnija od naših imena i prezimena sa O" nim otužnim i fatalnim repićem na kraju: „ić“. Misleći o tome na taj način, suočavamo se još sa jednom činjenicom: da ime nije nevažho, da ono može dua buđe odredno i Bsudbinsko u odnosu na ličnost Moju pred= stavlja. E

Ime često postaje pojam, sim bol, mit. To je već ona najviša mjera do koje sadržaj pod ime nom može da se digne: Don Kihot, Harpagon, Kir Janja, Faust, Jago itd. itd. Određenom

junaku i karakteru docnije potpuno legne i užljebi se ime ·'ko= je mu je pisac ili sam život namjestio i genijalno podmetnuo. Ime mu je sudbina. Tu se često, na toj tački, sastaju i sljubljuju literatura i život, po staju jedno. Heroj može biti Matrosov jednako kao Lado Tajović. Nije najbitnije to što je jedan uzet iz realnosti, drugi izmaštan. Obojica jednako stoje pred istorijom kao junaci svoje vrsnog kova. No ovdje nije naj uticajnija ta razdioba po dobru ili po zlu. Đavo može da bude samo đavo, ali isto tako dobro i nekakav turski paša ili Kara đos iz bogate književne Andrićeve postojbine. U stvari se ništa ne mijenja. Sadržaj ostaje isti. Međutim, nama smeta necšto drugo: navika da stvari ras poređujemo i klasifikujemo, kva lifikujemo već po zvučnosti, pri je nego ih u praktičnom životu na djelu, provjerimo i iskusimo. Teodor jest jednako Todor. Jed nako pod preipostavkom da je mentalna i psihofizička · klima za njih obojicu islovjetna, šio svakako nije. Hakslijev intelektualac — Englez nije isto što i neki naš intelektualac — Jugso sloven. Dakle, nije razlika u gra fTičkoj oznaci ncgo u onome Ju bljem što tu oznaku oljelotvoru je: u samoj suštini ličnosti, "Teo dor je Todor samo u princip, dok se u svemu ostalome, čak i u istoj situaciji, bitno razliku ju. To je tako uopšteno rečeno, I tačno rečeno. Sve ostalo ie puka predrasuda, stvar navike i svega ostaloga što se u tome na gomilalo. Kad na tu stvar tako pogledamo, a moramo baš taku. vidimo da je Todor Gambril Mlađi sa svom svojom umišlje nom privilegijom stvar puke ilu zuje i mistifikacije koja duguje svoje preimućstvo samo toj ba nalnoj i komotnoj, navici. Naše fatalno prezime na „ić“ može da bude i jeste jednako dostojno da bude junak epa, drame, romana i novele; sve je u pristupu i ostvarenju mogućeg pristupa. ~ dalje, u raskomoćenju i rasterečenju od zablude koja nas pritište i čini neotpornim i kojoj zato nasjedamo i podliježemo, Risto TRIFROVIĆ

id e DZ OV | NA GUMLHIKMDRD i O |

Ne znam, rekao je umorno Milijan, a nije

Da, to se desilo, ono čega se Vinoje i bojao: nekoliko njih iz hrama bilo je istrčalo pred vrata, i taman su se spremali da nešto započnu, nešto slično onome od pre neki dan, kad ih je Vinoje spazio. Dabome, zatišje je nastalo začas, tim pre Što se sestra Paraskeva pokubila i nagla da beži u Sprudište, na svoje znamenito mesto. Videći Vinoja nesrećnog i besnog, Jagoda je pokušala da 89n umiri i gurmmula mu je bradu u činiju 88. medom, pa rekla: divno je pevala, zar ne? A ti derviši i suviši, herafimi i serufimi, kako li se sve ne zovu, mrđaju kao vrbove žaglavke, — oprostite, imala sam {ini jezik, a eto sad... Kako to da se urazumim? rekao je Vinoje izvlačeći bradu iz čimije. Manite jezik, kad je čovek sa ovakvima, kako može imati neki bolji jezik. Ali, morate da Driznate, ipak je divno pevala, kazala je Jagoda. Znala, sam da to nije gnjida, nego jedna Velika i opasna vaška. Vinoje je hteo da joj kaže svoje mišljenje, no nije stigao: trčeći, sestra Paraskeva im je bokazala listove nogu, te je on uhvatio sebe lu grešci: ti listovi S bili kao mladi golubovi, a ne kao mladi prasci! Taman da to kaže, a ono 50 tri sveca opet pomerila u nameri da potrče i uhvate one golubove, te je Vinoje morao da gasi DOŽar. No, sveci su se začas napravili kao Ga su paista sveci: Šapnuli su da sU PERA trojica najniščiji duhom i da ništa nisu vide. Vinoje je hteo da ih ošamari što se PRE daju zbog pretpostavke a ne Zbog BRDO :: vokvorenja, no radi buđućnosti se UP. ZG se tako prikazuje pred Jagodom, pa je debec dreknuo: znam vam ja žitija! A onda se O nuo Jagodi, slomljen: eto, sad ste videli UuZTOMN,

KNJIŽEVNE NOVINE

pa kažite da li znam šta da radim. Videli ste i neke posledice toga uzroka, a ja sam video da vam se dopalo njeno pevanje. Ali ja iznad sebe ne mogu da je postavim. Sem, ako hoćete da mne ljušti krompir.

Onda ga je Jagoda uhvatila za ruku dajući mu podršku. Nazvala ga je prijateljem koji možda čini greške, ali nikad me pogreši; koji hoće da kaže kako najpre mora da kaštiguje uzrok da bi sestru Paraskevu jednom postavio za papu, pošto nije u stanju da od nje načini nešto drugo. Da, sestra Paraskeva je ohola i diže rep, i zato je zaista najpre treba kaštigovati, da bi bila bez repa. No, pre no što počne da je kaštiguje, mora đa uređi bradu. Dabome, svoju jedinu bradu.

To je! klik_muo je Vinoje — bilo mu je očigledno da je jutros ustao kako treba: prednjicom, na zemlju: najbre desnom nogom. Oči su mu zasvetlele od radosti, i on je pogledao svoju bradu — tamo s6 pravilo čudo. Spuštale su se ma nju muve i mluvci, pčelerađilice i trutovi, ose i Osci, pa se i neki šugavi bumbar vrteo oko nje tražeći slobodno mesto gde će da sleti. No, nije mu upalilo Vinojeva brada, koju maze Jagodini prsti, nije bila za takvu bulumentu; začas se Vinoje okrenuo levo i desno i, spazivši neku kofu sa vodom tu blizu, brzo je natakao sebi na glavu, a potom tresnuo kofom o zemlju: to je! ona mora đa ga plati kao sveti Petar kajganu.

Susret je uskoro bio završen, taj značajni dan; uskoro je Jagoda odlazila. Rastanak je bio lepši od sastanka, to se i naslučuje. Jagoda je rekla: da možda i on nije malo vrtoglav? i potražila da ponese nekoliko vlasi iz njegove prijateljske brade da bi ih strpala u

neku Knjigu u kojoj se suše cveće i trave, u herbarijum koji će da spremi kad pođe u prvi razred. Vinoje je rekao da nije vrtoglav, ali da možđa i jeste, no da to do sada nije znao; tek, ako hoće, mogao bi i da postane, ali samo njoj za volju. Pa je iščupao pola svoje brade, i otrčao u podrum kako bi tamo probudio žeđ i osušio sebe i čep — bili su mokri i čep i om. Potom su pevali oboje, i Jaoda i Vinoje, i to raznoglasno: Vinoje u podrumu, a Jagođa usput bacajući jednu po jednu od onih vlasi da bi, ako ustreba, noću mala, kojom stazom da se vrati. Šta ste pevali, nije važno; važno je da je uskoro obema pesmama đošao kraj: Vinojeva se ugasila u vinu, a Jagodinu je pregrizao — zna se ko. Čim je stigla, rekla je Milijanu: jutros si mi našao manu, ali sam sad bez mane; nisam ni deblja, ni tanja više no Što treba. BSrela sam sestra Paraskevu i bila sa Vinojem. Što se Vinoja tiče, moraš i ti da ga vidiš, to nije čovek nego zlato, drugo neće ni da objašnjava. Što se bak one bivše corme tačke tiče, tu nema šta da kaže, ona je i dalje ne zanima. Ali je zanima kako se kaštiguje.

Onđa je Milijan, bled i umoran od traganja za mahovinom, konačno zaključio da je našao ono Što nije tražio, i da nije našao ono što je tražio. Pa je rekao da to zavibi od dela, to jest, neđela, a i od suda, i tako dalje.

U ovom slučaju, prekinula ga je Jagoda kao da je glista, nije u pitanju ni delo ni nedelo, nego pevanje, a treba da se MNaštiguje jedna ohola vaška koja diže rep, a treba da bude postavljena za papu zato što to ne želi. Sudija drma čep, u to je sigurna.

ni pomislio na sestra Paraskevu iako je mogao — toliko je bio umoran. On se celog dana borio protivu mahovine i želje da nekoga sretne, a koga, to nije uspeo da se seti, a nije sreo nikog. Pošto mu je dosta mahovine, moraće da pronađe nešto novo što će da ga zanima, inače će umreti od nezanimanja, ili će morati da beži. Dabome, Jagoda pa uvek zanima, ali mu još nešto treba. Itekako će potražiti Vinoja...

Tada se, kazivalo se još, pojavio miš tako lepo da je Jagođa vrisnula od sreće što ga najzad vidi — prvi put, prvi put. Od Vinojevih vlasi htela je da napravi omču da ga obesi, no nije ih bilo; usput ih je bila rasula sve. Taman da umre od muke, a miš: ćuru, ćuru-lik, pa — hop! pa na nebo, među zvezde. Dan joj se, dakle, završavao sasvim lepo setila se: ako miš pokuša sa neba da siđe, razbiće nos ili uganuti nogu, a onda je Dečeh... (Odlomak)

CRTEŽ LJUBISE JOCIĆA