Књижевне новине

Kađ je 1819. došao za profesora i direktora srpske pravoP-, slavne gimnazije u Novom Sadu, Pavle Josif Šafarik imao je za sobom gođine provedene na studijama u Jeni, gde se 9| sim obavezne protestaniske teologije bavio studijem is\orije» filozofije, prirodnih nauka, matematike, pa čak i astronom.je, — imao je, dakle, za ono doba svestrano obrazovanje; spe cijalnu pažnju njegovu priviačila je stara slovenska istorija mitologijom, „slovenski jezici i književnosti, koliko ih je mogao iščitati iz knjiga J. Dobrov skog, oca slavistike, I još više: u Bratislavi je sodinu dana ra nije izdao knjigu o češkomi pesništvu, o stihu i Pprosodiji; ne mari ništa što je ona zastupala pogrešan princip „kvantitativne metrike — glavno da joe bila o pesništvu, o njegovoj prirodi, o muzičkoj strukturi, Pa on je i sam bio pesnik: s nepunih dvadeset godina izdao je zbirku Tafranska Muza s lirom slovenskom (1814), u kojoj je klasično obrazovani licejac đao izraza | romantičnoj ljubavi prema prirodi, rodnim '"'atrama, i njihovim sinovima slobode, „hajducima Janošiku i drugima. Dolazeći u Novi Sad, sav je ponesen im „romantičnim osećanjem: i ljubavlju Dbre ma Slovenstvu, i ljubavlju pre ma Yprostonarodnoj poeziji (usko ro, 1823. izdaće zbirku slovačkih narodnih pesama), i ljubav lju prema srpskom narodu, koji mu je ukazao gostoprimstvo na svom tek osnovanom prosvet nom zavodu. Naravno, njegovo oduševljenje će vremenom spiA snuti, kad se sukobi s nemilom stvarnošću, s konzervativnim

shvatanjima vrhova tadašnjeg novosadskog društva, jerarhije i bogatog građanstva, samoži-

vih trgovaca, koji sačinjavaju i patronat (upravu) „gimnazije, određuju karakter i pravac n3= stave. Steći će mnoga #orka iskustva o ljudima koji brane samo svoje interese, a ne opšti stvari eto, odbijaju đa „Huvdvedii kao nastavni predmet (nastava je sva na nemačkom i latinskom) učenje svog Srpskog jezika i književnosti, neće čak ni staroslovenski, koji je osnova njihovu crkvenom jeziku. Zato revo ltirano piše prijateljima da bi kaluđeri rađo „ugučšili „i onu najskriveniju iskru narodhe prosvete. Njima je mila slepoća i porobljenost (narola) — pritom im veselo brada raste“, Ume da oceni značaj Vukove Yeforme jezika, on je na strani hjegovoj, pa su i Vukovi ne= prijatelji u crkvehom taboru njegovi neprijatelji.

Šafarik se u Novom Šadu bovio i s drugim teškoćama, te samo s nerazumevanjem sredjne. U ono vreme, Novi Sad je okružen močvarama, koje su i/vor boleština. Šafarikova DOoroOdica i on sam pate od raznih bolesti, tu je izgubio i dvoje dece. Piše prijateljima da je nekoliko puta bio smrino bolestan, đa se ošeća slomljen u svojim najboljim gođinama, u cvetu muževnog doba. Oseća še fu kao u nekom izgnanstvu duha. Pa ipak, uprkos svemu tome, kako plodonosan periođ u njegovu životu, kako snažna na= učna aktivnost, kako široki pogleđdi i vidici daleko, daleko izvan tih sitnih palanačkih prilika, U Široki slovenski svet! Slo veni se tada tako reći pojavlju ju na pozornici Evrope, a »4afarik je taj koji će ih prikazati 8 njihove najlepše, kulturne, književne. strane. Za svoga školovanja slušao je o njima Samo pogrde, živeo je u svetu koji Je Slovehe, a među njima i njegov rođeni slovački nayod, gle dao s prezirom gospodara. On će zato pristupiti prikazivanju njihove istorije, kulture, jezika i književnosti kao jedne celine, jer u to doba buđenja i preporoda još nije izdiferenciran DO „jam svakog slovenskog naroda. U Šafarikovoj Gesohiohte der slavischen Sprache uhđ lLiteratur nach «allen „Mundartien (Budim, 1826; Istorija slovenskog jezika i književnosta u

svim dijalektima) postoji samo iedan slovenski narod s jednakim osnovnim karakternim »rtama, a njegov iezik razgrannt je od iskoni u dijalekte; isto tako je i njihova literatura jedna celina, samo različna s obzirom na klimu, istoriju, religiju, način vladavine. Naročito su VAažni pođaci o nama, „O srpskim stvarima —o Dpiše Kolaru — cr-

(1795 — 1861)

pem ovde sa izvora; O Srpskoj književnosti mogu reći više n?go inostrani literatori,“

Šafarik je u Novom Sadu započeo ili planirao i druge stva ri, koje su mu u nauci sačuvale svetlo ime sve do danas. Obilazeći fruškogorske manastice i njihove. devičanski netaknute biblioteke, pronalazio je stare srpske knjige i rukopise; živo se dopisujući s Kopitarom, Ga jem, T. Miklošićem i drugima, dobijao je podatke o ljudima i knjigama. Od Kopitara je dobio Čopove beleške o slovenačkoj književnosti, od Gaja i Miklošića podatke o hrvatskoj kajkavskoj. Tako je skupljao materijale za Geschichte der sidslavischen Literatur (Istorija jugoslovenske književnosti), koju će dopunjavati do smrti, da bi je posmrtno izdao njegov zet J. Jireček (1864). To delo ima i danas „vrednost s biografske i bibliografske .strane.

Šafarik je imao smisla i žza jezička pitanja u njihovu istorijskom osvetljenju. Materijal iz starih srpskih (kao i nekih hrvatskih) rukopisa „upotrebio je u knjizi Serbische Lesekorner (Pešta 1833; Srp'ki pabirc, gde je analizom jezika starih spomenika dokazao da bar od IX v. samostalno živi srpskohrvatski govorni jezik, koji se svojom strukturom razlikuje od staroslovenskog i koji je svojim osobinama sličan „savremenom srpskom ( i hrvatskom #govornom jeziku. Za istoriju prouča= vanja našeg jezika faj je spis upravo znamenift; Jagić ga ocenju je kao Šafarikovu najbolju filološku stvar, meće je na ravnu nogu s Gramatikom Dubrovskog i Miklošićevom Uporednom gra matikom. Ta knjiga je koristila i Vukovoj borbi za jezik; Očigledno je pokazivala razlike iZmeđu srpskohrvatskog i crkvenoslovenskog. jezika.

Napustivši Novi Sad (1839), Šafarik nije otišao ni na jedni Rkateđru slavistike, koje se u io vreme, po njegovu, naci,

| y

| STOGODIŠNJICA SMRTI | PAVLA JOSIFA ŠAFARIKA

otvaraju u Rusiji i Pruskoj. On će otada pa do smrti živeti u Pragu, boreći se s oskudicom i nemaštinom: najpre je imao BO dišnju pomoć nekih prijatelja i mecena, s time da se kao „privatni naučnik“ bavi samo nau=

kom. Posle je urednik nekih časopisa, zatim „cenzor češke beletristike, najzad bibliotekar

univerzitetske biblioteke; život mu je pun samoodricanja, u slu žbi naučne istine, Na Slovenskom kongresu u Pragu, 1848. odlučno je, kao predsednik kongresa, ustao protiv „porobljavanja Slovena, a za njihovu nezavisnost i slobodu. U naučnom radu, u tom periodu, prevlađuju radovi koji se odnose na sve Slovene, najvažniji mu je rad iz preistorije i najstarije istorije Slovena — Slovenske starine (1837), epohalno i slavno delo slavistike XIX veka, prevedeno na nemački, poljski i ruski jezik. U njemu dokazuje autohtonost i starinu Slovena u Evropi, jednaku onoj Germana i Romana; Sloveni nisu došli kao neki prirepak Huna u MEvropu, a nisu braća ni Skita, Tračanm, Sarmata i Ilira, kako se dotada u nauci verovalo (ti me je i Gajeva ilirska legenda dobila udarac). Potom izdaje stare spomenike jugoslovenske književnosti — živote Ćirila i Metodija, sv. Simeona, „kratke letopise srpske, zakonih cara Dušana i dr. Izdaje i spomenike glagoljske književnosti: i postav lja tezu, koje se nauka drži još i danas, da je glagoljica starije pismo nego ćirilica, Bolešt ga je omela da dovrši mnoge stvaYi. Svoj plodonosan i mukotrpan Život završio je 26. juna 1861. Nauka je, razumljivo, 9“ tišla svuđa mnogo dalje nego što ju je on ostavio, ali njegova je zasluga što joj je on U mnogim oblastima — slovenskoj preistoriji, istoriji jezika, naučobradi starih spomenika i

noj drugim — pokazao put kojim će ići još mnogo decenija.

Dr Kyešimir GEORGIJEVIĆ .

CELULOIDNI SAN

! Poslednje dve sedmice OVOZ hirovitog leta ukrasile su se draguljem koji već decenijama nije napuštao bezbedne vi triniz svetskih kinoteka i kakvog jedva da je dostojan bez brižni večernji šetač koji se uputio u bioskope u potrazi za zabavom. Prikazivanje Jang sonovog nemog filmskog kola= ža „Dok je vladala komedija“ predivna je okolnost koja nam

daje povoda da se opet Dpozabavimo problemom stare filmske komedije u kojoj već

decenijama uživaju samo filmofili i sladokusci i koje se, eto, opet vraća svom mnogomilion skom zahvalnom gledaocu po jednostavnim Rkinoskopima.

Filmska praksa je dosad Već u više mahova pokazala da sč celuloidna traka | malo razliku je od ostalih „stvari zemnih“ 1 da je dovoljno svega nekoliko decenija da se remekdela, Boji

MORALISTIČKA PORUKA...

Nastavak sa 3. strane prepliću osećanja usamljenosti i strasti sa mueditacijama o opšti iem smislu čovekove egzistencije, od „lukijanskog humora“ do gorskog podsmeha nesporazumima koji postoje između sehzi“ bilnog „mislioca i trivijalnosti svakodnevnice, od maštovitih poetskih vizija | humanizmom osmišlienih korespondencija čoveka sa čovekom. i od otkrivanja skrivenih lepota u svakodnev nici do pobuna protiv filistarskog duha svoga vremena—K o svim tim rasponima Leopardi je, pre svega, kao moralist diskutovao probleme slobode i savesti, dak

le, angažovanja subjekta prema a to znači i prema jednog

drugome, }) univerzumu. I u šmislu

FRANSOA BRIKO;. FRANCUSKA: PREDEBO · IZ

ovakvog prilaska moralističkoj poruci Leopardijevog dela, treba, čini nam se, posmatrati čitav njegov opus. Upravo zato ovaj opus, kao bolni i drama tični podatak o jednoj angažovanoj ljudskog sudbini koja je bila prekraćena za mnoge darove života — ne potvrđuje pojednostavljenu Šopenhauerovu izjavu datu u pismu majci iz Ttalije da su se tog časa na tlu Italije našla dva velika pesimi sta, Bajron i Leopardi kojima je i sebe pridružio.

I kađa se nađemo pred OVOMm dragocenom knjigom, kada nam ona, rečena bez truni konvenći onalnosti, postane drag i neop” hođan prijatelj — moramo da odamo priznanja prevodu dr

Tona Smederla, njegovim ko“ mentarima teksta i ešeju koji fi= gurira kao pogovor ovom delu. Takav bitno stvaralački DOosaO, siguran sam, mogao je da obavi samo prijatelj pesnika sa čijim se delom našao suočen dr Ton Smederl. On je u znatnoj meri doprineo da knjiga „Dijalozi i e“ seji“ Đakoma T.eoparđija buđe pouzđan reper u napretku naše prevodne književnosti i kulture uopšte, da ovu knjigu, UVIstimo, konačno, u ona draža štiva koja izravno služe formi ranjiu i vaspitanju čitalačkog uku sa, stalnom napretku emocije i ljudskom, prisnom i nenamelljivom razumevanju etičkih vrednosti poetskog teksta. Branko PEIĆ

VAZDUHA

.nanemi film je „svirepo humoran kao

besmrtnosti sećaju na slične prizore iz

ma je prorečena ' ših snova. Bez sumnje

pretvore u prah. Jangsonovo 30 navljanje već dotrajalih kopija najranijih nemih' filmova potvr dilo je još jednom čudnom koncidencijom staru mudrošt; umetnost je u stanju da prevaziđe svoju efemernost samo ako doveka bude čvrsto i OTgansški povezana sa Svojom. publikom. No, to nikako neće biti tema ovog panegiričkog napisa, poslednji moj susret s nemom filmskom komedijom „dokazao mi je nepobitno da njena aktu elnost ne jenjava i nagnao me da potražim odgovor na pitanje: zbog čega i kako savreme ni filmski gledalac doživljava prikazivanje ranih filmskih ko međija s istim onim odđuševljeS što je život humorno svirep“ (Dušan Matić), a na to sam sklon da dodam da ničeg Ssvirepijeg i ničeg humornijeg ne ma od naših snova. U svetlosti komparacije nemog filma i na šeg sna njegova neprolazna 93% tuelnost postaje sasvim normalna jer je otkriće psihoanali ze i nadrealizma otvorilo pred gavremenom umetničkom publikom i savremenim umetnikom jedan „čarđak ni na nebu ni na zemlji“ kojeg se više ne može mo zasititi. Zar postoji išta u umetnosti što bi danas moglo da nas zasiti, nas u kojima je „večnost sa svojim svetovima“!

Tražeći najadđekvatniju među bezbrojnim formulacijama feno mena humora pronašao sam dve koje su izvanredno pogodne da se primene na problem noemog filma i da u mnogome oD jasne njegovu neobičnu slišnost s našim snovima. Prva, UO je formulacija Andre Moroa koja glasi: „Cilj komičnog je đa „splasne“ izvesne oblike 92 biljnog koji nas pritiskuju i da nas obodri time što će umanji ti njihov značaj.“ Bez imalo re zerve ovo se objašnjenje može do krajnosti primeniti na {eno men neme filmske komike. Po stoji li išta što je u stanju da potpunije „splasne“ serioznu svakidašnjicu i da se bezobzit nije potsmehne našim dnevnim brigama od uspelog gega nemož filma? S druge strane takvo isto „splašnjavanje“ veoma je često i u našim snovima: otud ona sunčana jutra u kojima 5% budimo nejasno nasmejani kao da smo se u snu potsmehnuli ći tavom svefu.

BASTER KITON

njem s kojim su' ih doživljava li njegov ded i njegova starmmajka. Dakako, po mnogo čemu nema filmska umetnost prednjači u odnosu na savremene filmove koji koračaju uporedo s mano

ostranim rogresom čovce- PRIJA

OoDOIVA a Pie zagonetka „ D!dBa formulacija iz pera Du često ila odgonetana. i.,i» šana Matića, istrgnuta iz Kon su retki filmski estetičari koji teksta, glasi: „.. jet je humor

n . „““ tragedija koja je našla izlaz U kolor-filmu, sinemaskopu, sinela »i.ot“ A, Ca mi itd, pretpoštavliaju ~ jedno- život“, Ona srećno nadopunju)č

stavni nemi film iz dvadesetih Dru MBOPMSE ŠVO OE PIČRNOgodina ovog veka, stavlajući netniii | e Ta) iš njegova remekdela ispred re- etniji. Svaki geg, svaki komič TLejdeln današnjice ni obrt u nemom filmu nalazi

TARO se. savretheni Žijmj SVO" se često na samoj ivici trago-

a _. dije i zato „crni h “ i grah jom mnogostranošću u mnoBO- aitiolski OBE nia. Yatkj 7 me približava idealu sintetičke

ag Sa . O GOL DrVihi komedijskim žfilmumetnosti, nemi je film bio skim delima. Poznata Čaplinoostaje jedina apsoluina umeli" va igra na koturaljkama na nost dinamične slike. Otud naš samoj „ivici ponora i „Šarlova više ne mogu začuditi nekadaš kuća-klackalica iz „Potrage ZA nji protesti velikih „„umetnika zlatom“ citiraju se često, ali nemog filma koji su u irenut prvćnstveno kada je u pitanju ku pronalaska zvuka oplakali analiza samog Čaplina. Smatuništenje jedne integralne umet ram, međutim, da se njihovo tu nosti. Iz današnje „perspektive, mačenje, zajedno s mnogim kada su se te polemike zauvek detaljima iz Kitonovih, Seneto utišale i duhovi smirili, odumi ovih i Lendgonovih filmova, ranje nemog filma izgleda čak može preneti na mnogo širi i tragičnije no što je to u ono plan i objasniti u velikoj mer vreme bilo. Prisvojivši za sebe čudovišno dvojstvo tragičnog ! pozorišnu reč, film joj je Uus- komičnog koje je tako karakkratio njenu lteatarsku poetič- teristično za nemi film uopšte. nost „i misaonost, a s druge

Tragedija, katarza koja pron3š strane nakalemio je na skladni

- lazi svoje razrešenje u životu organizam nemog filma jedan «takođe je čest predmet naših nepotreban i nezgrapan uđ 5

' : čekojim će se on doveka poštapa OV Ne dokrajčujemo POEN ti. U današnje vreme ovakav Sto svoja očajnička bekstva |pledoaje predstavlja bez sum“ snu — baš u javi i buđenju: Die DriidOL anahronizam, no Najzad, ako smo bića koja raž on je ipak sve drugo pre nO 10. mišljaju u slikama (što nije sd

Nemi film je pre svega fil' svim sigurno), i ako sanjamo U sna. Pokušajte da posmatrate lik (št vest asvim Bloc WojE. odlomdlk- iz. bilo hogr-Sl ana IO, | JEŠIĆ,

; sigurno), nije li nemi i samo ne-

nemog filma — reč je o nemim komedijama -— i otkrićete bež mi film dinamično ogledalo M8 ših snova. Teško da bi ga naj"

broj potvrda za takvo xhvata–

ia O o OU RNin SEA šire mase tako prihvatile da O neviđenih „grubosti snimljenih ne leže svake noći na uzglavlja usporenom kamerom i besmisic svakog spavača da zajedno sni“ nih kalambura neodoljivo pot- Vaju. Vuk VUČO

KNJIŽEVNE NOVINE