Књижевне новине

ZKRUTLKA

VELIKA IDEJA HELENSKOG MORALA

| | (Miloš N. Đurić »Istorija hele

Pre svega treba reći da je profesor i akademik, Miloš N. Đurić, integralna ličnost, čovek velike moralne snage, sjajnog duha i nceobične radljivosti, čije delovanje u svakodnevnom dodiru: u razgovoru na ulici, u školskoj dvorani, za stolom u gostioni, ali i u kritičnim životnim situacijama, možda ne zaostaje za uticajima i samih njegovih znalački i odlično napisanih knjiga. Tako se u samom autoru „Istorije helenske etike“ ostvaruje jedna velika ideja helenskog morala da, naime, „izjave mislilaca... treba ispitati upoređujući ih s njihovim delima i s njihovim životom, pa ako se sa delima podudaraju, ftreba ih. uzimati za” istinite, a stoje li s njima u protivrečnosti, posmatrati ih samo kao prazne reči“ (Aristotel, Istorija... str. 442), jer etičar mora biti ne samo putokaz, već i putnik, ne samo teoretičar, več i ostvarivač sVoOjih ideja.

: „Istorija helenske etike“ ima i sama svoju istoriju: to delo je, u osnovi, bilo odavno gotovo i prof. Đurić je po njemu držao predavanja već prvoj posleratnoj generaciji stuđena–

ta (1946), u stvari, čitajući gotovi tekst sve do zareza, tačaka i „kozjih nogu“, proučavajući u isti mah etiku i interpunkciju i stilistiku. Prof. Đurić kasnije više nije predavao etiku, a delo je sada objavljeno i nagrađeno.

Pre svojih izlaganja prof. Đurić u nekoliko značajnih reči ukazuje na „trajnu aktulanosti etike“ i na značaj helenske filosofije za „celu našu dunovnu kulturu“, „Istorija razvitka helenske etike nije istorija minulih shvatanja sveta i života“, kaže prof. Đurić, i treba 'svom snagom podvući ove reči koje nipošto nisu preterane. One snažno "ukazuju na potrebu održavanja plodnog odnosa prema nasleđenom antičkom misaonom dobru, čiji su vaspitni i filosofski značaj umeli da cene svi uviđavni ljudi kojima je ležalo na srcu unapređenje naše huma-– nosti i održanje i proširenje-naše duhovne kulture. Da je i Marks tako mislio dovoijno je poznata činjenica, · pa je i sam lični razvoj Marksov duboko vezan za njegove humanističke studije. Prof. Đurić se sa najbolilm raziozima zalaže zna to da se helenska filosofija i

nske etlike«, Beog

rad 1961)

etika ne posmatraju kao nešto mrtvorođeno, kao neka prevaziđena i deficijenina znanja, koja danas svako može lako nadvisiti. Za antičko misaono dobro ne može nas vezivati samo jstorijski interes, jer su tada postavljeni temelji naše duhovne kulture još uvek izvor misaonog života, pa zato niko od nas ne može poricati tu trađiciju, a da pri tome ne poriče i svoju sopstvenu duhovnu egzistenciju.

Treba istaći mudrost i filosofsku trezvenost autora ove „Istorije“... naročito u onim fumačenjima koja su u nekih interpretatora sašvim izvitoperena izgubila svaki smisao kao istorijsko i psihološko objašnjenje | „helenskog duha na koji se odnose. Tako su Platona tumačili, unoseći u njegovo učenje sopstvene ideje, mnogi novokantovci, pa se prof. Đurić tome oštro suprotstavlja. Ima i sada fakvih „tumačenja“ i u ovome trenutku ja upravo prisustvujem jednom takvom „objašnjenju“ koje svesšno zanemaruje istorijske odnose u interesu filosofske sistematike, u cilju da se pokaže jedinstvo trađicionalne evropske filosofije od Pla-

tona do Hegela. Tako se govori o „perenom trenuiku“ u našoj filosofiji i on se nalazi već u Platona, koji se tumači onako kako je trebalo da bude, a ne onako kako je stvarno bilo, naravno, da bi se dobila čista sistematska linija. Tako na pr. tumači Platonovog Kratila Jozef Derbolav, čije delo „Saznanje i odluka“ navodi i prof. Đurić.

Pisac ove recenzije smatra da bi delo prof. Đurića dobilo u naučnoj vrednosti kađa bi se u njemu iskoristili noviji rezultati u ispitivanju odnosa helenske filosofije prema istočnjačkim učenjima, kao i rezultati kritike „pogleda na svet" i kulturne sociologije hoji su neli novu svetlost u proučavanje značajnog procesa preobraženja mita u filosofiju. F. M. Cornford le u tom pravcu objavio još 1912. delo pod naslovom „Prom Religion to PhilosooDhy. A Study on the Origins of Western Speculation“, novo izdanje 1957. Postojanje i delovanje sociomo?Tjnih, tehnomorinih i biomorjnih modela u he=lenskoji filosofiji je nesumnjiva činjenica koja se može konstatovati i na samim vrhuncima helenske misli, u Platona i Aristotela. Erwin · Bhode je naglasio poreklo ovih motiva iz orfičkih misterija (u Psyche, Bd. IT, deseto izd. 1925), a nedavno je u tom pravcu objavio svoje studije prof.. Bečkog univerziteta E. Topič „Vom Ursprung u. Mmnde der Metaphysik“, Beč 1958, zatim Die platonisch-aYistotelisehem, Seelenleh= ren, Osterr. Akademie der Wissenschaften, Phil.histor. Klasse, 233 Bd. Abh. 4, 1959. i dr. Zanimliivo je da prof. Đurić navođi i Cornforda i Rhode-a (ne ovđe pomenuta njihova dela), ali ne uzima u obzir njihove rezultate.

Milan DAMNJANOVIĆ

ia

UMETNIKA JUGOSLAVIJE

Dom JNA u Beogradu organizovao je povodom dva desetogođišnjice „Jugoslovenske narodne armije veliku likovnu izložbu posvečenu motivima iz NOB.

Grandiozna izložba, na kojoj je 217 autora iz cele naše zemlje izložilo 411 dela inspirisanih izuzetnim periođom života naših

naroda, „narodnooslobodilačkom borbom, „borbom koju je svaki naš čovek shvatio kao svoju“,

donela je značajne rezultate čiji značaj daleko prelazi okvire jedne veličanstvene panorame ili potresnog prikaza sećanja. Rezultati izložbe daleko su veći. Ona je neočekivano ·poštala konkre-

tan prikaz raspona koji je naša "umetnost obu EI od · perioda socijalističko# realizma 'do"danas. Zato će ova' likovna manifestacija ostati. u istoriji naše savremene umetnosti kao istoriografska činjenica koju neće moći da zaobiđe ili prenebregne ni, jedna objektivna analiza· razvoja moder ne jugoslovenske umetnosti. Da je taj razvoj uslovljen opštim razvojem i osmišljen specitičnim duhom koji ispunjava životni rast naše zemlje u istoyijskom, politič kom i kulturnom smislu — da umetnost nikad nije nezavisna od svoje epohe —- odviše je poznata činjenica da bi ovde na njoj trebalo insistirati. Organizator je vrlo oštroumno postavio jeđan uslov izlagačima po kome eksponat ne može biti stariji od dve godine, odnosno izloženo delo treba da je nastalo 1960. ili 1961. godine. Ovakav uslov mnogo je značajniji nego što u prvi mah izgleda. On je doprineo obeležju izložbe kao potvrde pređenog puta koji se u intervalu jedne decenije ogleda na shvatanju i odnosu prema likovnoj umetnosti koliko publike, toliko još više samih umetnika, u priznanju postojeće slobode umetničkog rada i autonomije ostvarenog dela. U kompleksu, problema, koje ova izložba pokreće, postavlja se i pitanje evolucije shvatanja o odnosu teme i sadržine. U ovom odnosu, kao bitnom, leži, mislim, ključ. progresivnog razvoja likovne misli u nas, za poslednjih deset go-

ISPRAVKA

U prošlom broju „Književnih novina“, iz članka Dragana M. Jeremića „Potvrđa jednog kritičara“, izostavlje ne su sleđeće završne rečenice:

„Sabrane, one su zazvučale ma jedan nov, svež i pun način i pokazale kako vrede i u toku 5VOg drugog života i kako im je s pravom trebaio taj drugi život podariti. Mislim đa je, uprkos raznim slabostima (koje su neizbežne kođ svakog kritičara), OVO majbolja i najlepša knjiga novinskih ritika mlađe generacije naših Kritičara. To još uvek nije knjiga na kojoj može da se gradi jedna trajnija kritičarska egzistencija, ali ona obećava da će Palavestra i u tome uspeti ako nastavi svoju delatnost većim zahvatima i dubljim poniranjem u đela savremenih pisaca.“ i

isto tako, u članku Katarine Ambrozić pogrešno je odštampano ime Branka Protića, Što ovim ispravlja-

mo.

4“

•

dina i rezultata koji su u sklopu savremenog izraza postignuti.

Sazreli su uslovi za ovakvu smotru rezultata, a njena preglednost olakšana je jedinstvom teme za koju se vezuju svi eksponati ove izložbe i koja je takve prirode da evocira doživljaje koji prožimaju najintimnije biće umetnikovo. Danas, kada umetnikovo stvaranje i njegovo delo nije ograničeno ničim što dolazi spolja i što bi bilo starno njegovoj prirodi, kada, đakle, prava vrednost dela zavisila samo od njegovog stva raoca, vidimo kako su umetnici prema stepenu likovnog obrazovanja, prema specifičnosti svog talenta, shvatanja i” osećajnosti različito prišli likovnoj. realizaci=

ji NOB. Otuda na izložbi :rešenja:

u rasponu od' vulgarne deklaracije i banalne anegdotike u ilustrativnom smislu, preko simbola kao evokacije doživljaja, do potpunog likovnog ostvarenja kao projekcije samog života kroz ličnu ispovest umetnika.

KOSTA ANGELI RADOVAN

Ne govori ova različitost likovnih rešenja o dubini i iskrenosti doživljaja — koji su van diskusije — nego o nivou umetinikovog kreativnog potencijala i, pre svega, o njegovom intimnom poimanju umetnosti koje se ovde suočilo sa pojimanjem teme u odnosu na njegovo delo. Eksponati su pokazali da je nekadašnje mišljenje o istovetnosti teme i sadržaja neodrživo. nom likovnom izrazu, u kome je sadržaj stekao prava na autlonomnu formu, nameće se prevazilaženje tematske skučenosti. Doživljena tema oplođuje, prerasta u sadržaj kao bitni elemenat njegovog kompleksnog sastava, tačnije kao jedan od. njegovih elemenata. Samo tako shvaćenn tematika ne narušava likovni kvalitet dela, niti sputava umetnikovu individualnost bez čije fizionomije nema kreacije.

Sa aspekta likovne analize manje Je važno da'li je tema shvaćena kao užas rata ili kao praz-

nik pobede — sve-su-to-.neospor= „o:

„SVOG.

U savreme-'

no elementi epopeje — ali je bitno do koje je mere tema oplodila umetnički sadržaj dela, pa je ono u formi lične ispovesti potsalo ostvarenje koje ima svoj život, svoje novo postojanje. Ova lična ispovest, vidimo na izložbi, može biti cstvarena „u različitim okvirima, često sasvim suprotnih likovnih koncepcija. Kroz nju se izražavaju ekspresionisti isto kao naivci i nadreali-

sti isto kao apstraktni. Pre deset

godina ne bismo mogli ni zamisliti kako su brojne mogučnosti koje ova tema podstiče. Pokazuju to najkvalitetnija ostvarenja: na izložbi, ona koja su i najsnažnija i najubedljivija, u kojima umetnici nisu ni malo odstupili od 5 „izgradenog izraza i stava (Šuštaršić, Angeli Radovani, Tršar, Soldatović) i koja Zato ostaju. kao isečak iz opšte klime umetnikovog stvaranja (Smelić, Stanić, Urbančić) bilo da su vr1o kompleksna po obliku svog rešenja (Z. Pavlović, Jeremić, Miljuš), doživljena kao vizija (Ivković, Jančić, Jorđan, Veličković, Šejka), ili svedena na znak (Šimunović, Glid, Gerić, Peršin), ili zbir simbola (Meško, Slana, Jemec, Dajht, Z. Matić, Luketić, Krsmanović, Ž. Hegedušić). Činjenicu đa su na izložbi figurativna rešenja ·uspelija nikako ne treba shvatiti · kao isključivost u mogućnosti likovnog transponovamja određene teme, jer čitljivost teme:nije i merilo likovne vred= nosti. Mnogi prikazi partizanske kolone u mukotrpnom maršu ne uspeva da dopre dublje u doživljajnu svest ghedaoca i ostaje površna vizuelna senzacija, dok u-> zbudljiva crvena površina partizanske zastave predstavlja sintezu koja može da zadovolji i ljud ske i umetničke zahteve. Ne zna= či dakle da izražajna „sredstva apstrakine umetnosti isključuju mogućnost fiksiranja doživljaja vezanih za jednu određenu temu, da i apstraktna umetnost nije projekcija života, kad znamo da reč nije o motivu nego transponovanom ostvarenju impresije, ne, dakle, o ilustraciji ne=

' so o poetizaciji doživljaja. Ako MAKEDONKA “

bo mogu' đa realizuju akordi da=

' leko apstrakinije umetnosti, mu-

zike, svakako da ograničenja ne leže u likovnim sredstvima i izvazu, bili oni u sklopu figurativne ili apstraktne umetnosti. Ako ograničenja ima, zavise ona samo od slikarevog ili skulptorovog talenta, njegovih mogućnosti ili predispozicija.

Zahvaljujući velikom odzivu umetnika, izložba u Domu JNA deluje kao jedna od rezultanti našeg likovnog zbivanja u ovoj poslednjoj deceniji. Ovakva, ona podstiče razmišljanja i zaključke o nekim problemima iz oblasti likovne misli, odnosa savremene umetnosti i društva, tačnije savremenog umetničkog izraza prema društvenim zbivanjima, problemima dakle, koliko sociološke toliko, pre svega, i ieoretske prirode. Da je samo ovo njen rezultat — bio bi ogroman, ali je uz to ova velika izložba donela i ne malu galeriju veoma vrednih umetničkih ostvarenja. Namera da bude dokumenat oživljene prošlosti daleko je prevaziđena,

. Dr Katarma AMBROZIĆ

!

NOB U DELIMA LIKOVNIH ||

| | | |

'Kruševae 1961)

Ako pokušamo da objasnimo jednu Predićevu prednost u svetu svih onih naših mlađih ljudi koji se javljaju, danas i ovde stihom, a ta se prednost sastoji upravo u njegovom shvatanju da se, istovremeno, pesnikova srođenost sa, pesmom javlja i u svojoj suprotnosti, u distanci od njenih sazvučja, ako želimo da tu prednost ilustrujemo, — treba navesti Predičevo objašnienje nesporazuma idemtifikncije pesme i pesnika u poeitskom pOBOVDrTU zbirke „Nebo“: „Kobno poverovavši da smo jedno, poistovetio sem se sa tobom. I moja radost beše kratkotrajna“. I upravo ma tim sazvučjima intimnog doživljaja pesme i, istovremeno,

mnoge sveže i ponete metafore, svoj svet jeđnog uistinu osamljeničkog nemira pred nemoći ijudskom da se osim obrisa prisutnosti naše u životu do dubina svojih sagledaju i asimiliraiu solcovi svih onih mena koje sobom 5VCdočimo. Tako bar ja doživljavam njegovu bDOeziju. od ovih dveju zbirki, stiče se utisak đa se Predićeva lična poefska filozotija izražava bogatim krugom asocijacija i niegovom moči đa se ostvari u, često, veoma oporim, gorkim KkGOYdinatama olikrivanja nesporazuma koji postotoe između najdubljeg, najviše esencijelnog prisustva pesnika i svega onog što mu se ne nodaje kao šansa jednog više pofenciranog života...

Takva osećanja sugerira Predić zbirkom „Nebo“ i zbirkom „Na sunčanoj strani ulice” tim obimnijim izvođom iz svoga opusa.

Ali, ako je Predić uspeo da ostvari mnogu svoju poetsku reč kao jasan, metalno jasan zvuk težnji da se magistralno, potpuno, heporecivo uklopi u koordinate jedne snažne i nemirne, složene i isprekidđane osečainosti, — on se dobrim delom svoje aktivnosti upućivao i u predele onoga što ni u kom slučaju ne može da potvrdi autentični kvalitet njegove poetske izražajnosti već spada samo u domen deskrip-

Stihovi Tomislava Cvetkovića prividno su vrlo jednostavni, škrti, skoro prozaični; lišeni muzikalnosti i retorike, oni nude čitaocu neoOčekivane asocijacije, čudnovata, smela zapažanja i nizove predstava, međusobno slabo povezanih, koje odražavaju stvarnost i ljudsku ličnost u krajnje deformisanom vidu. Cvetkovičeva poeziia ne uzbuđuje povišenom iemperaturom reči, emocije, tona, ali ipak zapažamo u njoj izvesnu originalnost u načinu posmatranja i doživljava-– nja sveta. Autor stvara poetske minijature, zgusnute i sažete forme kojima neka crna, mračna

je draž i zanimljivost.

Čitajući ove pesme, srećemo se sa onim istim osnovnim osećanjem sa kojim smo se već tsko često sretali u ostvarenjima Cvetkovićevih vršnjaka: duboka, neizlečiva samoća čini i ovđe sadržaj pesnikovih raspoloženja. Ali Cvetković, za razliku od nekih drugih mladih pesnika koji svoje očajanje i beznadežnost izražavaju glasnom jađikovkom, koji svoj bol unekoliko estetiziraju, pretvaraju ga u zvuk, u figuru, u oratorski ritam, ne analizira svoje osećanje usamlienosti i ne kiti ga rimama, Več ga daje, tako da kažemo, nesvesno, nehotično. bez većih artističkih ambicija. Otuda se javlia utisak mestimične nedorečenosti, nedorađenosti i neprođublienosti.

Pesnik je stranac u svetu; pred njegovim očima pojave se smenjuju u neredu, bez ikakvog smisla i razloga. On se i ne trudi da uhvati veze i uzroke, niti đa obrazuje od izdvojenih poiedinosti celinu. Sa strepnjom posmatrajući okolinu koju ne razume, svoj unutrašnji svet koji mu

' moći da se ne ponese neposrednom, prvom in-, · spiracijom, Vladimir Pređić ie gradio svoi svet

2. Ne navodeći haslove pesama i naslove jedne

duhovitost, neka vrsta grotesknog izobličenja da-

Na putu pravih moći

(Vlad:mir V. Predić: »Na sunčano j strani ulice«, »Mla do pokolenje«, Beograd i%61; »Nebo«, »Bagdala«,

cije jedne nižerazumske motrebe za ispoveda=– njem koje upravo zato što je samo ispobest ne pripada složenom, dubljem, tragično istinitom umetničkom rezultatu: „Noćas sam morao da pišem u nadi da će mi biti lakše, Bolu koji nije prestajao to je bila jedina moja odmazda. Kontemplacija mi je oslabila...“ ·

Lišiti se svih liričnosti u ime liričnosti, ušitnjenog lirskog ispoveđanja i ići uporno preku svih beznađa i otpora upravo linijom jedns antiosećajnosti, a u stvari više osećajnosti vVremena i novog ljudskog u nama svima, tragati za stvarnom svojom moći duboko poetsko-filozofske i lično patničke vizije sveta u kome prisustvujemo svedočeći permanenina menjanja u sistemu vrednosti moralnih i psiholoških kategorija koie se ne nalaze, jasno, u skladu sa iednoni preživelom, vremenom poreknutom čitalačkom osečainošću, odreći se težnje za dopadlivošću u jednoj svojoj već proigranoi varijanti, sve to, u celini, sasvim sigurno, znači već na samom startu u noisnifnane predele poefskog, lišiti sebe balasta prošlosti, balasta onoga što isko nije

već kazano --— doživliavamo. kao rečeho, Mao bn

potpunu poetsku anti-šansu.

Koliko će krenuti putem dubokih i nedopađdljibih, fuga, onih u kojima se melodije nadpevavaju kao dokazi njegovog stvarnog nemira. izoliko će, i, uopšte, da li će krenuti putem otkrivanjia svoje, sasvim svoje poetske metnfizike i prevazilaženia već dellarisanih izrgžainosti — stvar je njegovih izbora i snage da svoju istinito plemenitu poetskt reč prečisti od literaftre, da ono što nmm ubuduće da bude POFZIJA, dakle, ne somo literatura.

Da bude on sam, a ne, ni delimično Dpoistovećen sa onim što je pravljeno. Vladimir Predić. to može i, verujem, ove dve zbirke to rečito dokmzuju. Koliko će u traganiu za sobom — pesnikom istrajati fo neka dokažu njegovi budući dihtati srca i uma, Neka dokažu i to da svako ko presretne i ove dve miegove prve zbirke sa prijateljstvom — nije pogrešio.

Branko PEIČ

____-_zuuuuuuij altyazı ———

Otudenost pesnika

(Tomislav Cvetković: »Pesme o drugom«, »Mlado pokolenje«, Beograd 1961)

izmiče, on pada u stanje potpune haotičnosti, alogičnosti, nestvarnosti. Ima neke snage u toj naivnoj, instinktivnoj, zbunjenoj prestrašenosti pred predmetima koji pesnika okružuju i proganjaju svojim nerazumljivim prisustvom, iracionalnim značenjem svog postojanja. Autor ovako izražava otuđenost u kojoj se nalazi: „Nesvesno zalaženje u sve duže / tuđine. Sve noviji predmefi u ogromnoj tišini / došli da me pokažu. Ao, fi cavo / skrhana lutko krpena u rukama.“ Ljudi se stalno nekuda kreću, ali cilj njihovog unezverenog kretanja nije jasan ni njima samima. Sve se stapa u vrtlog, u zbrku koja izaziva strah: „Prođu i odu ljudi; kuda će, majko / Dođi i drži me. Odlaze, odlaze.“ Pesnik, preplašen, odbačen, ostavljen i izgnan, suočen sa svojim dvojnikom, želi da se spoji sa prirođom, ali ga ni ona ne prima u svoje okrilje. Ne ostaje mu ništa drugo, nego da se prepusti negovaniu halucinaninih slika i patoloških zanosa. „Šta da učinim sa sobom na kraju“, pita se, i pošto ne zna odgovor koji bi ga smirio i utešiO, zaključuje: „Bolest je velika zaštita.“

Morbidni motivi nisu uvek u Cvetkovićevoj poeziji u dovolinoi meri poetski osmišlieni i preobraženi: često deluiu kao ekstravaganftne Dpo= iedinosti, lišene dublieg i opšteg pesničkog sadržaja. Tomislav Cvetković moraće u budućem Yradu da povede više računa O stvaranju celovitije koncepcije koja bi ujeđinjavala u poetski sistem mnoge pesme koje zasad imaju karakter

darovitih fragmenata. Pavle ZORIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE