Књижевне новине

Većinom, po povratku sa putovanja i ri susretu S poznanicima koji neumorno zapitkuju o ufirošenom vremenu, ljudi o· bičavaju da kažu „bio sam fu i tu“ ili „vr deo sam to i to“. Premda je izlaganje utisaka više stvar veštine nego li samog do-

življaja, od njih se «počinje najradije. Biti i videti postaju tada nezamenljive · osnove svakog obrta reči, neposredna Dri· vlačnost kojom se deluje na pažnju sašo· vornika. Ali, da bi bolje mogao da vidi čovek otvara i „četvore oči“, izlažući se na taj način opasnosti da mu štošta promakne ispred nosa dok on napreže bogled; da bi se svugde našao, u žurbi i naglosti želie on prolazi i pokraj pravog mesfa. Od toga se, poređ ostalog, može đa načini dobra književna stvar, od ukusa i značaja; pa ipak, kad naposletku buđe bila dokrajčena, kao sama okosnica njene sadržine, srž njene istinitosti — ubrkos nameri njenog tvorca — neće ostati predmeti pripovedanja već ta žurba, ta hitnja za viđenjem i đogađajima, frka u kojoj čoveku uvek pomalo nedostaie snage i roka, pomalo mu se zaustavlia dah. Doista, rasipajući nemilice najraznovrsnije reči koje mu pađaju na pamet, on spasava samo bledilo i bezobličmost stvari, potvrđuje da su one odđsutne dok im traži rotivuvrednost i zamenu, i nezadovoljan švim brojnim rešenjima počinje najzad da sumnia u istinitost svojih utisaka; dok sa nevericom osluškuje sopstveni glas ili preleće svoje ređove, već je spreman i da izjavi svako odricanie — „nisam bio nigde i nisam video ništa“.

Čitavim pisanjem, na njegovoi sam strani: na strami omoga koji dopušta da bude zaveden, da promaši pravi tremutak 1 pravo mesto, i koji se spotiče o slučajan kamen dok zuri u širinu vidika: na strani vrsnog puftopisca. On je žrtvovan svojoi naklonosti, slikovitim i drugim svojstvima reči, opsenjen ı svom nemiru. Pred velelepnim prizorima, u čuvenim predelima i u znamenitim gradovima, on sanjari savršeno pisanje, gipke i glatke 'rečenice koje se ne daju vrepričati, sav mnogostruki nakit i svu skupocenost iezika. Tamo gde bi inače mogao da se divi, razmišlia s cepidlačkom fačnošću o prikladnosti izraza: ftamo gde'su stvari doslovne, on mrsi pitanje sintakse. Cenu njegovog odricania ne mogu a da ne potvrđim. Potpisuiem, takođe. niegovu meru u kojoi su i naičešće, najiednostavniije ivrdnje dobile nov prizvuk, nesvakiđašnje značenie, posebnu primenu. Znam da ga ne opijaju veličina i neizmernost, i da pred. golemošću ili obiliem stvari niesov duh radiie, ujednhačuje, nie težine od koih su čula smućena. Volim to pisanie bez dosetke i naročitih naglasaka. bez iznuđenog deistva; izoštravam sluh za tu reč koia traži svojie mesto u čistoi ili ma kakvoj prirodi, svoie podneblie, pĐredeo i okolinu, koja iziskuie da bude uklopliena u prirodnu celinu i otvoren Pprosto?, kao i kakva zidarija ili vaiarska tvorevina; takva reč pretnostavlina da bude primliena bez onog podozrenia kojim je inače žigdosan svaki Kkniiževni posao: ona ne Taspravlia i ne predstavlia — ona se pretstavlia. I sam u potrazi za niom, Dnabirčeći Do sećanju kad mi je već nodostfnlo odvažnosti — i čega sve ioš ne? — da odhitam nekuda dovolino daleko i đa se dovolino često vraćam istom času i istom staialištu, opsednut sam, vidim, nienom slućčenom blizinom i jedva nagoveštenim značenjem; prepustiću joj Se, kniko najbolie umem i znam, ako mi naiđe... Nekoliko puta već, gotovo da sam fu reč imao na ustima; činilo mi se kao da je izgovaram, kad su glasovi oka" mene zvonili u neočekivanom i svečanom Tas– položeniu, ili me samo dđodirivali nepre-

Borislav RADOVIĆ

kola Mevijanjit08, Svake godine 3 sva– vio sam je CO PROBOnJEGL 1 OV; loPepe vežba ao posvećenu divljač, Uz :;, o sam duge rečenice, puka DOoređenja. Danas bih rekao da su me tada Sve Oe BOIVIGRUĆ nadimci njegove sla Prke . je podstrekavao više njegov živi dodir, telesno zavođenje, neprekidna BOJ eo i neprekidnosti, i prepoznaı Mruženja, ođ]jazaka i povrataka; adto sam se bacao u vodu postajao sam i sam njema sadržina; izlazeći, svež i iznemogao, teturao sam se po šljunku i peni. DGA sam ljubav mora, ali ne i njeSovu misao. Izbliza, voleo sam časove na žalu, govor talasa, niihovu upornost ma hridinama, njihove riblje ftrgove i Kućišta morskih sasa. Koliko sam imena Zapamtio, koliko se magutao soli i vetra, može da ispriča najstarija povest o Yasipništvu i nezajažljivosti puti. _ Međutim, trebalo je da i ja jednom hodočastim, po ugledu na tolike izletnike, uvrh Kvarnerskog zaliva odakle se, ako je verovati. pričanju čisto kopnenih ljudi, preporučuje jedinstven izgled mora opruženog „kao na dlanu“, sa svojim zatonima i ogstrvliem. brodđovljem i gradskim šarenilom po grbinama predgorja i uz samu ravan vode. S početka sam se opirao. Oduvek zazirem od prizoYa koje su ovekovečilć fotografski aparati, ponajpre još ako je reč o predelima. Zazirem od razglednica, zazirem od fotografija koie vise po zidovima raznih pulbničkih agencija i kojima su preplavljen svi udđobniii vozovi i autobusi, zazirem od pogleda mYrtvog oka. Reči mi izgledaju pogodnijim posrednikom, moćnijim „oruđem za vaspostavliamje slika koje se sagleđava– ju duhovnim okom i tako uspevaju da se očuvaju u odgovarajućož razme?”. istinitosti, Šta neprikladniie no tugledati neki bele bvue pri otvaranju kutije sa cigaretama! Nije li putopisac, u ovom slučaju, primorom da se lati pera pre svega radi odbrane od rđavo» ukusa, istančanog u irgovačkom duhu vremena, pre nego što breuzme odgovornost da o prirodi govori njenim sopstvenim jezikom? Na putu ka pĐesništvu, putopis je možda prvi korak. reč koja se još uvek nije oslobodila svog jestastvenog porekla, nije prevazišla svoje doslovno značenje i saopštava više stania stvari nego odnose koje prema njima zauzimamo. Ali na pragu Dpesništva, putopis već predviđa njegšovu sažetost i čistotu. Mnogi putopisi sadržavaju prave pesničke odlomke i mnoge su pesme zabravo putopisi u stihovima. Evo me pred licem stvari. gde putopis treba da dobiie i svoju melodiju. Fotografije dotle ostaju neme. zlostavljahe od muha, brodolomni ostaci jedne raspršene varke.. Ima jedan crtež olovkom, od Pola Valerija, gde je prikazano groblje u Setu — pProblje po kome je nazvana jedna nedostižna pesma — S morem u pozadini čiju dubinu odrećuju samo dva ftanušna mola i pregršt siću-

ČKE

šnih trouglova jedrilica; koliko je taj Ovlašni nagoveštaj, bez sigurnije crtačke spreme, uzbudljivo prisustvo mora! Pesnik je, i onde gde se nije mogao oslo= niti na svoju veštinu i iskustvo, životom i plemenitošću preobrazio jedam od najopštijih i kudikamo sladđunjavih prizora: oseća se tu, nadasve, drhtaj ruke; i još nešto.

Otuđa — ipak! — i moja radoznalost koja me je više od prijafeljskih nagovaranja sklonila da se penjem na Učku, a ne namera da preduzmem pohod na Uuspomene. U dobrom društvu put je izgleđao još kraćim no što sam isprva mislio; kao da i vreme, sa smanjenjem vazdušnog pritiska, sve brže protiče. Učka zaista zaslužuje naziv planine, sa svojih 1396 metara nad morem, niz čiju se zapadnu stranu sunce iznebuha otkotrlja u ranim satima popodneva, tako da mno-

MILIČ-—STANKOVIĆ: PRVA PROLETERSKA U RUDOMBE

· gobrojni gupači. napuštaju kupališta u

Voloskom, Opatiji, Lovranu i Muedveji, uz žaljenje posmatrajući suprotnu obalu zaliva, šde su Rijeka i Sušak još uvek nastanjeni svetlošću... Nije nas razgorela pla ninarska strast da se uspnemo do samog vrha, pa smo dobre dve stotine metara, pozivajući se u ravnodušju na otežan prilaz, odložili za sledeću godinu i sledeću priliku. Ali bilo je sasvim dovoljno i što smo, ostavivši u podnožju gusta obalska isparenja i teški opoj voda, ušli u visoku svežinu koja nas je treznila od sunca. Zaustavili smo se na omanjoj visoravni, košulja punih vetra. Kamen je tu mirisao na šumu. Suvo crveno zrnevlje zemlje škripalo nam je pod nogama kao sneg. Đo koži smo osećali kristalaste iglice vazduha, dok su nam se grudi ubrzano dizale i spušfale, kao posle kratkog i brzog irčanja. Duboko pod nama ležala ie izbledela plavet mora, napušteno trkalište vetra. bez brazda talasa, bez hrpice pene, bez buke i pljuska, bež podvodnih igara senki, kamenia i bilja i svojih srebrnastih, trbuha: bilo je to more sa geograf-

MARK FAN-DOREN

A ludost ipak, divna, dalje taje.

TALAST

Talasi vazduha i okeana

I tamo more mičega među zvezdama Ili alto me mičega, nečega; sporedno 136,

Tu oni galopbtaju kao u orylobom

Vetru, u deljinovoj vodi; ipak. me iako O, mayprostraniji svete, o, bezimoemo,

Još uvek moji veliki prijatelji ne poznaju mene,

Koji starim, ız časa u čas

I na zapadu umirem. Oni će ostati tamo

Zavwvek, bogovi sveta, besmrtnici moji,

I neće poći dalje. Niti ja to od njih tražim.

Pustite ih, da ostanu bestelesni, nek se me menjaju, Neka. ne wmiru sem smrću datom, smrtnicima.

Gaa

skih karata, sveudalj more u svoj čistoti pojma, sa dsprekidanim crtama brodskih puteva i pravcima struja, sa kružičima velikih dubina: more koje smo sanjali iz đačkih klupa. Svuđa oko njega, u zatvo=Penom kolu počasnog zasedanja, kopno je, prostrto kao krzno na sobnom podu, nudilo svoj praznični sjaj i pretrpamost, ukrštanja otisaka, svoje uslovne boje i skrivalice oku koje se zasitilo šestarenja. Zagledan, za kratko sam buljio u taj prizor kao da je trebalo đa ga prepoznam; već od ranije verovatan u mojoj uobrazilji, on je sada tražio da otkrivam kako je sličan samome sebi! Bilo je to tako smešno i čudnovato! Kao sam koji u ·snoviđenju ima sve odlike i Bvu „ubedljivost stvarnosti, i koji u stvarnosti obnovljen nema upliva čak ni na naše raspoloženje, kao i svaka druga beznačajnost. Čeko sam hoće li neko izgovoriti jednu rečenicu koja se obično u takvim prilikama kaže a ne znači ništa; čovek je prosto izgovo)i i čudi se ako se od njega zatraži da je obrazloži... Moja zamisao Zaliva i viđeni Kvarner ipak se nisu mogli podudarati: kakva ih je dakle zajednička JIstimitost približavala, saglašavala do varke čije sc prisustvo u duhu žurilo da potvrdi i oko? Da ustvrdi tu sličnost, da učini taj neoprostivi prigovor iskustvu, to bi samo pissnje moglo da učini. Čekao sam na onu rečenicu; nisam se prevario. „Zaista joe lepo“, reče neko, kao za sebe. :

A šta to? jedva sam se uzdržao da ne upitam. Ima stvari od kojih smo naučili da tražimo izvestan određemi smisaq, i čija nas višestruka i istovremena značenja stavljaju u položaj površne osrednjosti i smešne nemoći u korišćenju jezikom. Gledamo, i kao da bi naše opisivanie irebalo da se u stvari pozabavi onim šio nismo videli; kasnije, čitajući taj isti cpis, kao da bi trebalo da vidimo ono što nismo napisali! Izgovorimo li tu jednostavnu reč: zaliv, prizor u dubini pod nama postaje jedinstven poiam voda koje zalaze u kopno, prizor koji se ne može viđeti ma obalama nijednog mora. Mršava korist za jednog putopisca! Shodno prirodi stvari i samoj svojoj prirodi, iezik nam je takav da više podrazumeva no što iskazuie; a svako novo bpodrazumevanje dovodi u pitanje ono što je jskazano. Divimo se, i otpočinie vlast ienutka u kome ne možemo da iskažemo upravo ono što bismo hteli. Pišemo, + u vrfoplavom sklađu zvučnih rečenica umnožavaju se lica stvari, razmiču se granice... šta dakle, alto izgubimo lepotu? Ne mogu da poverujem u fo, jer i odveć verujem u pisanje. Ono što nas privlači u stvarima ne protivreči onome što nas Drivlači u pisanoj reči, ali to ostaiu dva različita i nezamenliiva svojstva. Popeli smo se na Učku, fragaiuči za levotom stvari: lepota pisanja počinje mnogo dalie. tek na granicama sveta. Tamo gde jezik u svoioi pofpunosti nadilazi tokove stvnYnosti i bira svoje puteve i svoje predele... Svako odđ nas pratio ie sopstvenu misno; sa svoje strane, ufapao sam se u nemnogrešivim redovima. uramjao ı nenonovliive stranice. Tražio sam reči, reči. kao što se iraži najređe kamenje i lastavičia Bnezda. Počinjao sam, više buta u sluhu ispitujući samo ritam.. neuobličena sazvučja samih nepovezanih i besmislenih slogova, kao što se ispituie tle na kome će se podići visoke i čudesne građevine. I veče me je zateklo...

TI veče nas je zateklo, naježene od studeni i iznenađene, da nas opomene ma DOvratak. Dole u dalimi, u blistavom nizu, treverile su nad vodom raznoboine sveftiljke nekog neočekivanog slavlja, nenokretne i žmirkave, svetle tačke na straži, što pri dočeku opkoljavaju more.

Znam, treba pisati i o drugim stvarima. TI suviše malo vremena preostaie na odđdmorištima budućih putovanja, kad žurba nalaže čoveku da se zaustavi na prvom mogućem izrazu, da sledi kratak i isprekidan dah rečenice, i suviše je visoka cena trenutka poklonienog pisaniu. Možda neću ni stići da ie kažem: može biti da oduvek hitam za gubitkom. Pa ipak, ako smem da se nadam da ću je nekad iskumiti, biće to, slutim, u nekom kraju koji mi je iz davnine poznat, ı takvo isto veče koje sam već znao.

| 250-GODIŠNJI, 0D RODBNJA LOMONOSOVA

Sovjetska književna i ostala štampa. bila je ovih dana u znaku jedne godišnjice koja je veoma vidno proslav ljena širom Sovjetskog Saveza, Reč

je o 250-gođišnjici rođenja Mihaila ~

Vasiljeviča Lomonosova (1711—1765), pesnika i naučnika čija se mnogostrana obđarenost ogleđala tu filologi=

ji, istorijskim stuđijama, hemiji, fizici, astronomiji, — i čije je životno . ocenu:

delo đobilo ovu Puškinovu „On je stvorio prvi univerzitet. Bolje

rečeno, on je sam bio naš prvi uni-

verzitet“. Za kratko vreme izišlo je u SSSR-u, povođom ove proslave, pet

naest knjiga o raznim aspektima mno

gostrane delatnosti Lomonosova i o životu ovog pesnik, naučnika, prosve-

titelja rođemog wu seoskoj izbi blizu “

Arhangeljska.

Moskovski list „Literatura i žiznj“, organ Saveza pisaca Ruske Feđeracije, đonosi niz tekstova o Lomonosovu, a među njima članak „Mihaila Kočnjova koji kaže i ovo: „Osamna“ esti vek nije ostao neplođan za rusku književnost. Uprkos teškim uslovima, on je dao tako značajne i po svom umetničkom proseđeu različite majstore reči kao što su Lomonosov, Heraskov, Ponvizin, Novikov,. Hemnicer, Sumarokov, Đeržavin, ·Radiščev... U ličnosti Lomonosova oYaplotio se najsavršeniji i najtipičniji ruski nacionalni karakter, struktura ruske duše i ruskog uma... Ma koliko da su zaglušno treštale u dvorcima i akađemiji oficilelne ođe, Lomonosov je mogao bolje nego iko đrugi da čuje iza njihove tutnjave i buke duŠevni glas i zvučnu pesmu narodne Rusije koja je uvek živela u njegovom srcu... Najbolji među najboljim sinovima Rusije s pijetetom su skiđali kapu pred velikim naučnikom, velikim rodđoljubom, velikim. misliocem koji je postao oličenie suđbine čitave ruske nacije, Rađiščev, Puškin, Gogolj, Bijelinski, Njekrasov, Černiševski, Plehanov Kazali su o veličini i mačaju Lomonosova reči koje zaslužuju đa buđu ispisane zlatom na mer meru“,

Povođom 250-godišnjice rođenja Lomonosova održana je u moskovskom Boljšom teatru svečana akademija. Posle uvodne reči predsednika Akadđemije nauka SSSR Kueldiša, akađemik Topčijev je govorio o veličini Lomonosovljeva „doprinosa „razvoju ruske nauke,

OBUČENA, SVUČENA

· Obučena, svučenma:

vazmirica {aje

Hiliadama godina, čak više od Hiljada godina, i kad se smiri

Tad tu je, svud je

O wzrtoglavica uvek, Osmine milje istočno od raja, milje Od nigde ako je migde sada,

Ako je sada ova stidljiva kY?b, O»va zaslepljujuća čedmost oslobođema Ođande, otada, od. sebe i stida —

I mikada. Sad, o sa

mo sad

I ovde, o samo ovde suci,

Norbozmo i Mišta, ako me nešto: talas #a talasom :5.3 Svuci, Titamijo, sve, Oyatibe i novire — bonekad KAD BIH IMAO ŽENU Svuci i najmanju stva” koja te pokriti može, 2008 ya zadrhtim, Kad bih imao žemu TOOai aca! Yićte. POP dato VO o tako, Zžadrhttm, Dih, je ka Talj ć Spa : }

Voleo)Dih JČ.RGo, štol8u KYGLJEVI Samo ti, samo ja, u jedmom samotnom svetu

Voleli kraljice, u staro doba, ili kao prinčevi

Devojke

Koje Su sretali, uz ogradu, u osi jednog jutra — e „Kako ste, lepojko moja?“

I sve tako.

Ponekad učini da 5a ovde dole, O tako čorst ovde daleko dole. 'Trosem sa + drhtim.

Miliona koji su bili tu do sada, Dosad, Titanijo, do sada,

(Prevela Maristela MATULIĆ)

MOJI VELIKI PRIJATELJI Kad bih imao žemu

Ponekad bih kući došao

Obučen kao stramac, i kad bi po gledala —d „Gospođo“, \

Rekao bih'i udvaYao se začuđemoj „Ima HW igde takvog sjaja?“

Mož veliki prijatelji me poznaju mi. oBLEŠKA O PISCU Hamlet u hodnicima,

Ahil vored Yeke i Don Kihot Slaveći s vojvodnm, me vide mikoga i · Sličnog mem, sučnog Mar Van Doremu, što svakim, danom

MARK VAN DOREN (rođen 1894) jeđan je od najboljih živih američkih pesnika. Za „Sabrane pesme“ đobio je 1940. godine Pulicerovu nagradu. Do 1959. pređavao je na Kolumbija univerzitetu; sađa živi na

a O 2 a emi bostelesni, mepromenljivi, ste 0. "u OOU M O izju su my dali ODSpodami PORE VOICE svojoj farmi u Kornvolu, država Konetikat. Objavio e wnuiru sem ! Kad bih imao žem je, pored ostalih, zbirke pesama: „Zimski dnevnik“, Da. oni i mek omi. ' Nikad me bih prestao „Seđam spavača i đruge pesme“, „Smrino leto“ i „JuT Botom, i Pi strašan. Da se sećam, kako je sad, o, tarnji obred“ (ođakle su prevedene pesme u Ovom domčo češka se po gla upola razumevajući Sada kad sam usamljen, izboru), zatim nekoliko knjiga pripoveđaka i kniige O I Sančo češka Se { i Šekspiru, Torou, Draiđenu, Hotornu, kritike „Privatni

Pez ikog osim, mačke, psa „Dale, stari moji, jeste V gladmi?“ I sve tako. |

Vitešfoc i Moalvolijeb hladan glas Doziva ludnice čas. Oni miti umru, Nifi zagkrsataju. Oni su bestelesmi,

i) čitalac“, „Uvod u poeziju“, „Don Kihotova profesija“, „Antologija svefske poezije“ i autobjoprafišu (1958).

po monjaju se,

•

/ZAAAAAĆAA//A

KNJIZBVNE NOVINE