Књижевне новине
MADAM SAN ŽEN U
NARODNOM POZORIŠTU
_Komad veštog i dosta glasovitog dramskog pisca Viktorijena Sardua „Mađam San Žen“ tipičan je duhovito pravlje istorijski speklakl sa puno šarma i mana kojih, istini za volju, ima više i u dramaturškom i u literatnom smislu.
Te piščeve mane nisu bile mno go primetne na predstavi ovog komada na sceni Narodnog pozorišta. Umesto lakog i zabavnog pozorišnog dela, koje se uglavnom gleda da bi se zabavjjalo, zahvaljujući ansamblu dra me Narodnog pozorišta i reditelju Bojanu Stupici bili smo svedoci jedne osmišljene, čiste i dobre predstave, koja se u svojim najinventivnijim trenucima dizala dđo ozbiljnih umetničkih dometa. ' Režija Bojana Stupice koja je smirila, oplemenila T osmislila po negde isuviše na spoljne efekte šaržiran Sarduov tekst, imala je jednu jasnu i do kraja sprovedenu zamisao: ostvariti i u DUnom sjaju razbuktati sve Rkvalitete jednog iluzionističkog teatra, koji svakako najviše odgovara Sardđuu. Stupica je potpuno uspeo u ftom svom nastojanju Njegovu režiju krasila je, pre svoe ga, jednostavnost i diskretnost. a njegov poznati femperament i rediteliska invencija ulili su u one dramaturški neobrađene i nemotivisane delove teksta, kakvim obiluju treći i naročito četvrti čin, logiku, motivisanost, zanimljivost i živost. Ono što naročito impresionira u ovoj njegovoj režiji jeste otmena mirnoća i sa puno imaginacije ostva-– vena mera prema tekstu i njegovom scenskom uobličavanju.
Reditelj Stupica imao le u dramskom ansamblu Narodnog pozorišta veoma zahvalne saradnike za ostvarivanje ovako osetljivog i suptilnog posla. Osetivši i povinovavši se rediteljevoi ideji članovi ansambla doprineli su mnogo uspehu predstave ozbilinošću kojom su ostvarili svoje uloge i razumevanjem za tu. me» vu i proporciju: pisac — predstava — reditelj. Iako u Rkomađu ima mnogo lica i uloga .ni za jednog izvođača ne možemo reći da je na bilo koji način spuštao i ometao zavidan hivo predstave.
Mira Stupica, koja je tumačila ulogu Katarine, zapravo Madam San Žen, svojom kreacijom dala je ozbiljan prilog i doprinos dramskoj umetnosti i ostvarila jednu ulogu koja će svakako biti spominjana i citirana u novijoj istoriji našeg pozorišta. Odavno ovu raskošnu i autentičnu umetfnicu nismo gledali u tako biještavom, skoro zaslepljujućem sjaju. Odavno nas sa scene nije zapahnulo toliko šarma, neposrednosti, melodđičnosti govora, prefinjene dikcije, trenutne lnvencije, duhovitosti i iznaći svega visoke pozorišne umetnosti.
Hteo bih samo da evociram neke detalje iz ove njene vrhunski kvalitetne role: scene iz đrugog čina, koji je i naibolje Dpisani deo komada i koji je uobšte bio i najveći đomet predstave. U tom srećnom drugom činu Mira Stupica je rasla iz scene u scenu, iz trenutka u trenutak. 'Posle. vesele. lucidne i obesne iSre sa dvorskim krojačem i obućarom, preko strasne, zdrave i pune sočnosti ljubavne rasprave sa svojim mužem Lefevrom, došla je scena obračuna sa NaDpOoleonovim sestrama. To je bila scena koja se retko viđa na pozornici, to je bio puni sjaj jednog nepatvorenog ialenta. 'Unoseći u svoj gnev, zbunjenost i
prezir toliko vatre i duše koliko treba da ima prava umetnost, Mira Stupica je neponovljivo i neodoljivo izvajala lik Katarine, Madam San Žen, — žene sa brzim jezikom i velikim srcem.
Monolog pri kraju drugog čjna, koji je u sebi nosio opasnost jedne forsirane patetike, ostvarila je sa mnogo mere, uku-– sa i pravog osećanja za dobro i autentično na sceni. li
U trećem i četvrtom činu Sarduova mašta očigledno je zatajila i on sa jednog sočnog i reljefnog istorijskog spektakla prelazi ma iskonstruisanu priču o dvorskim intrigama; to, međutim, nije omelo Miru Stupicu da kroz oba ta čina dosegne sve ono Što je već postigla u drugom, Alko joj autor nije dao mogućnosti i vatre za trenutke dramske kulminacije, nije mogao da je spreči da ga svojom toplinom, dubokom ljudskom nežnošću, strepnjom i diskretnim osećanjem učini u fim trenucima mnogo sceničnijim nego što on (Sardu) jeste.
·PFušea je tumačio Nikola Popović, i moramo odmah reći da je to bila jednostavnim, skoro Škrtim sredstvima ostvarena, Uupečatljiva rola. Mirno, i sa Đuno igkustva i sigurnosti, Nikola Po» pović doneo je lik cinika i čoveka koji o svemu veoma sračunato razmišlja. „Severin Bijelić kao Lefevr plenio je pre svega svojom mneposrednošću. Tako .je tu ulogu obojio samo jednom, istina iarkom bojom, Bijelić je uspeo da donese prostodušnog, jednostavnog i širokogrudog „yatnika, a da to nimalo ne liči na neku klišetiranu rolu, već.đa ima sve one primese i trenutke vitalnosti. Ksenija Jovanović i Divna Đolović kao Napoleonove sestre Karolina i Eliza veoma su efektno i studiozno ostvarile dva tipa zavidljivih pokondirenih praznoglavki. Dragomir Bojanić u ulozi Najperga doneo je nekoliko tanano iznijansiranih akcenata tajne i mnemogućne ljubavi. Njegova uzdržana gluma i lepa pojava pomogle su mu umnogome da opravda sve ono što se po Sarduu ispleće oko Najpergove ličnosti. Mihailo, Viktorović imao je Veoma težak i glumački nezahvalan zadatak, tumačio je ulogu Napoieona. ulogu koju pisac nije bogznan kako inventivno sagleđao i koja je bila više funkcionalna karika drame nego živ i Pplastičan lik. Viktorović je izabrao O-
pasan put: počeo je od vizuelO a a O 8, a
„MIRNO LETO“
Ca =znzunnuıursipsn rani ia ma ram ——
Duh i poezila bea...
Nastavak sa 3. strane
važnijim časopisima, „poznatim kolekcionarima i galeristima, o svemu što je bilo u direktnoj vezi sa likovnim zbivanjima kr pnog razdoblja koje „Rečnik mcdernog slikarstva“ zahvata. Uloga prevodioca jedne OVBkve zbirke studija, od prvorač“ rednog je značaja. Ući u smisao rečeničnih i misaonih sklopov#, koji se od ličnosti do ličnosti mnogobrojnih autora knjige mo njaju, ostvariti vernu terminologiju likovne umetnosti, koja je kod nas tek u formiranju moga9 je čovek, koji isto tako poznaje likovnu umetnost kao i đuh francuskog jezika. Dr. Katarina Am“ brozić, sa uspehom je ostvarila ovaj složeni zadatak, unoseći U njegovu realizaciju, što je očigledno, pored poznavanja stvž= ri, fini umetnički smisao i lju“
6:
bav za posao koga se prihvatila Veliko zadovoljstvo čitanja ove knjige, leži dobrim delom i u tom tečnom, prirodnom, domsćem jeziku, čije su mogućnosti, zahvaljujući prevodiocu, uspele da prenesu i sačuvaju sav šarmi i mnogozvučnost originalnog izraza. Ova. knjiga je korisno do-
punjena registrom pojmova, sta
vljenim na početku knjige, u kome je prevodilac, uz originaIni francuski pravopis pojedinc= imena i naziva, stavic i naš i“govor. Možda bi se moglo primetiti, da se veći deo knjige odnosi na francusku umetnost, ali ako uzmemo u obzir da je Francuska, tačnije Pariz, do nedavno. bila, he samo kolevka, već isključivi centar moderne umetnosti, onda ova primedba gubi svoju strćgost. Nada MARINKOVIĆ
— KRATKI DAH TPILMSKIH STVARALACA
nog i želeo da kroz to vizueln donese mnogo više nego što cu je pisac pružio. Zato se njegova kreacija stalno kretala na ivici suviše grubo shvaćene karikature i ozbiljne scenske studije. Čini mi se da je krajnjim naporima svoga očiglednog scenskog znabja i maštovitosti uspeo da izbegne {u provaliju i da ostane gore — famo gde je dobar ukus i dobro ostvarenje.
Od ostalih veoma đobrih izvođača pomenuo bih duhovitog i tužno smešnog Žasmena Antonija Pejića, ljubkog i sa puno mere Warikiranog Deprea Milorađa Volića i svakako Rašu Simića koji je sa svega nekoliko rečenica napravio čitav lik i koji je imponovao svojom đilkcijom, celegantnim pokretom i sigurnošću.
Dekor Bojana Stupice, potpuno u skladu sa osnovnim intencijama ove predstave, rađen Je
sa mnogo smirenog ukusa, a isto to može se reći i za kostime Vere Borošičć,
Velimir LUKIĆ
DUŠAN MILOVANOVIĆ: OKUPACIJA
Sa izložbe u domu JNA u Beogradu
GLUVI I SLEPI
Imam veoma snažno predosećanje da će mi se ovaj napis, kroz jedva nekoliko rečenica, istrgnuti iz ruku kao kakva pobunjena čigra, da će razbucati na: komade svoj prvobitno zam:iš ljeni kostur, da će najzad pro-
'Bovoriti neslućenim, srditim reč“
nikom i izgovoriti mnogo toga što nisam mogao da predvidim u trenutku kada sam se bezazleno uputio na beogradske premijerne projekcije dvaju novijih domaćčih filmova: „Sudar na para” lelama“ Đukić — Babiča i „Mi?no leto“ Pilipovićeve — Osmanlıia. Ni jedan mni drugi, od ova dva zalud straćena kotura celuloidne {irake, ne zaslužuju sVOjom umetničkom porukom da im razgnevljeni gledalac posveti ma šta više od dvočasovnog iegobnog meškoljenja na bioskopskom sedištu. Pišem o njima samo stoga što su mi se oni na čas uči nili kao dve kapi koje su prepunile gorku čašu, pišem o njima kao o drastičnom, tipičnom 1is* poljavanju opšte duhovne letar-
gije koja se zacarila „u našim proizvodnim filmskim „Ručama. 'U ovom poslu ništa ne opravdava Babiča, koji za sobom ima nekoliko uspelih filmova, i ništa ne može iskupiti Osmanlijevu de bitantsku brzopletost pred činjenicom da su obojica odlučili da vealizuju ponuđene filmske teme, dokazavši na izvestan način da još uvek nisu definitivno Konstituisali svoje estelske RKriterijume. Tražeći adekvatnu jurističku muetaforu, sklon sam da ih nazovem saučesnicima i oruđem zločina. U dve reči želim da iz“ ložim svoje mišljenje o ovim filmovima da bih stekao pravo da priđem dubljim i integralnijim problemima koje oni inici!?R ju i koje smo već jednom dužni da privedemo konačnom razreše nju. Oba pomenuta filma bpružaju obilje kliničkih podataka DP kratkom dahu mnogih naših filmskih stvaralaca, o Sstupidnom. banalnom, infantilnom ihterpretiranju fenomena živog čoveka, o ustajaloj žabokrečini u kojoj krenuću dokoni, masni, samoža dovoljni žapci koji svojim bučanjem zaglušuju nejako pojanje
slavuja i trepet bojažljivih zrik3 vaca.
Svima je već dobropoznato da od godišnjih produkcija stranih kinematografija do nas dospevaju samo ona dela koja su SVOjom cenom i umetničkim kvalitetima zadovoljila kriterijume domaćih distributera. Među njih pokadšto infiltriraju se prosečni pa i veoma loši, filmovi, ali u najvećem broju slučajeva mi OStajemo lišeni velikih stupidnosti i nepodnošljivih gadosti. To imamo da zahvalimo na prvom mestu distributerskom filiru Koji, i pored povremenih grešaka, ipak brižno bdiie nad našim estetskim zdravljem, „Opominjem na ovu činjenicu iz prostog Thz-
ra eanC
0 Dragan KOLUNDŽIJA
loga što smatram da ne bi trebalo zaboraviti đa u svojoj gluposti nismo u svetu sasvim usamljeni. Velike kinematografije pucaju u prazno bar s dve trećine ili polovinom svoje godišnje proizvodnje, ali mi nismo velika kinematografija i naš je filmski novac skuplji nego što je to slučaj na Dalekom Istoku ili na Zapadu. Svaki naš straćeni dinar ukazuje na daleko ozbiljnije posledice no straćen dolar, franak ili funta. Zbog toga je naša odgovornost s ftriđeset filmova u dvanaest meseci neuporedivo veća od odgovornosti kinematogra– fija koje su tu cifru udesetostručile. Naše proizvodne kuće, međutim, u najvećem broju sluča-
Od kamena
ŽŽ
More i njegove želeme
Poznajem osamdđesetipe
svoje mvonedeljnike.
a koga ću sutra poznavati. J
brave
Mladiću, tvoja mladost je veliki val , u kome brimećujem, zlatno lišće. More i njegovo suvo YTebro Mladiću, ti ćeš umeti daleko od kuće i tvoje će srce otići među galebove.
II
Pre mego što umem vratiću
ptici pesmu bolesniju od svakog bDSa
vetru zube ulkvademe čim, sam, se Todio
ulici brostitutku, koju me mogu da ljubim,
a damima, osim, subote, svoje dvađesettri godine. Pre nego što umrem wYatite mi
Tonjigu moje mladosti i Knjigu moje mladosti
jedno bure puno Krvi i jedmo bure puno krvi
sa cvela, Yosu, posvećenu, i sa cveta ?TOSU, posvećenu. TI tako će vačum, bili čist
moći ćemo ga wpohediti onda čak i sa ljubičicom.
III
ft anđela
Malo bolje otvo?ite oči i videćete ih i vi gospodo Čitaju jedmu, kmjižuvin, godina i gladi. Stare kad žm voda pođe ma uši i umiru kad im pokažete
Poznajem, osamdesetipet andela,
eđam, grob i jednu, maramu.
IV
Izlazio sam, iz džepa j Bo. je utorak Ti si ležala ma obali Jadrams
ednog Dbrolećd
i jedna je šuma kašljala ma oveće
kog mora i moje memoći
Ja sam, gledao iz džepa jedmog proleća,
Toa, dojka, je krvanila, Da si se setila, tad ubiti,
malo manje mego što krvave moći sada bih te divno sahramio.
SA BUNDALSRIH BRDA
Sa bundalskih brda, u tihe večeri jesemi gledam, zavičaj, dušu mjegovu,
Stazama kojima sam nekada
išao Njoj
koračaju oamđeli. KYovovi u cvetanmjuw. Ah, mladosti moja, u brazdama. Ovde sam nekada čuvao goveda,
a dole miže, pasao je konj pr
ipet.
Lipa preko leta mirisala je u ovetu
kao ljubavne besme velikih
pesnika,
Gleđam, Vodičevo. Srce mjegovo
visoko treperi, trebe?Yi. Da nisam otišao u grad sada bih ovde kvčio mjive
i mlfmo, u, sjaju sunca i zvezda
sačekao dan svoje sahrane.
O Pa SVN U A M. 1.7
jeva ponašaju se kao rasipnički skorojevići koji brzopleto bacaju u vetar sredstva koja im zajednica mukotrpno i velikodušno dodeljuje. Novi sistem koji jena pomolu, princip ekonomskih jedinica, neminovno će uneti veli'ke korekture u prirodu tog poslovanja, ali se njime, izvesno, neće sve rešiti: ekonomski zakoni u određenom „trenutku postaju funkcionalna tangenta umetničke politike, ali i pored toga oni nisu i•nikad neće biti u stanju da se zariju u samu srž umetničkog: dela, da ga oplode svojim dijamantskim vrhom, da začnu s njim i da ga pozlate.
Moralni stvaralački imperativi jedini su koji su u mogućnosti da diktiraju bilo koje integralno umetničko stvaralaštvo. U našoj kinematografiji oni su-slepa mrlja u oku producehta i reditelja, oni su suva ruka pisca scenarija. „Pesnik čije oči nemaju kapke“, osećajni stvaralac čije etičko čulo beleži sve emocionalne i sociološke vibracije našeg vremena pretvara se u slepog diletanta čije su oči tvrdoglavo sklopljene pred blještavim usijanjem koje je svakodnevna posledica domaćih društvenih trenja i potresa. On je beznadežno slep za sve varnice, za sve zapaljene žižice, za sve požare. Neophodno je imati u vidu da ovom prilikom ne govorim o obrazova– nju i umetničkoj snazi tih nejakih kinematografskih gatalinki; smatram da smo pre svega dužni da razmotrimo pitanje njihovog društvenog i umetničkog moralnog čula, da se sažalimo nad nji hovom slepoćom i gluvoćom i da ih smestimo u azile koji će ih sprečiti da se potucaju po filmskom svetu, rušeći kristalne vaze i obarajući tek olistalo drveće.
Već davno letargija se navukla preko svih njihovih osetljivih. nerava; zatvoreni u rođenu orahovu ljusku oni su partenogenetički izjeli čitav plod i sada šuplje zveckaju, nađajući se da faj hudi ritam može da zameni savremenom gledaocu uzbudljivu i misaonu muzičku frazu koju on žedno osluškv“= načuljenih ušiju. Ova zemlja koja preživljava najkompleksnije trenutke svoje etičke jigtnriie nevidliva je za njih; ovi srčani ljudi, razapeti iz među savesti i dužnosti, između dužnosti i samoodricanja, između žrtvi i budućnosti viđeni su njihovim slepim okom gotovo uvek kao kartonske supermarionete čije su duše olinjale u bračnim frouglovima, na bezbrižnim letovanjima, u jednom ~7banalizovanom i osakaćenom polu-životu.
Događa li se išta među nama? Jesmo li živi, premoreni, rastoče ni i zasmejani pod svojim bremenom? Jesmo li razljućeni, neza dovoljni i smeteni; mrvimo li golim čelom goli kamen! Iza leđa bledi nam jedno razaranje koje je stvorilo pedeset miliona smrti, ispred nas ukazuje se nova spodo ba koja računa na milijarde. Ako smo ikada živeli životom koji ie doživljavao svoju rođenu ap0Oteozu, onda njime živimo danas. To je život koji je u stanju 1 mrtvi belutak da natera da progovori silnim glasom. Hoće li se naše oči ikad osloboditi tih turobnih, ponižavajućih, slepačkih
kapaka? Vuk VUČO
KNJIŽEVNE NOVINE