Књижевне новине
NOVA AMERIČKA POEZIJA
gp Đžoel OPENHAJMER
KUPANJE Oh će insistirati na, tumačenju njenog majjednostavijeg čUVGa. njenom kupanju, a kupa se jer om to tako želi. Rupa še đa bi se očistila. vitual, wbek Yitual u, njegovom životu. Kupa se, da bi se spremila. a om, sam najčešće odlučuje đa ga ona, želi meokupanog. muževnog. ono što mu, se najviše dopađa je njeno neprestano kupanje. u njegovoj kadi. u njegovoj Vodi. žema.
Brus BOJD
EVO ŠTA STRAŽAR-PTICA PEVA, KAD SEDI NA DRVETU LJUBAVI
Ko samo provodi svoje opseme Wu postelji, A nikad me uživa mi u čemu kažanom, Taj će grickati swvo lišće do smrti.
Jer ljubav je ona vYsta drveta čiji plod Ne-yaste ma granama, nego ma, koren.
Ko je razgovavao sa stvaYnim, prisustvom, svoje 1 izvršio najmanje izrazljiou, misao svoje ljuba Taj će pronaći ono šta je tražio.
Jer ljubav je ona vrsta drveta čiji plod Ne raste ma granama, mego wa, korenu.
“Inostrane teme
NAJMLAĐI GLASOVI
— Mladi pesnici Amerike —
U godinama posle drugog svetskog vata američka poezija je, po rečima Donalđa M. Elena, sastavljača antologije „Nova američks poezija 1945—1960“, ušla u jedinstveno bogato razdoblje. U tom vremenu mnoga pesnička imena najstarije generacije (Vilijem Karlos Vilijems, Ezra Paund, H. D., E. E. Kamings, Volas Stivens, Mevijen Mur) stvorili su dela koja idu u·red najboljeg što su napisali. Široka reka pesnika „srednje generacije (Klizabet Bišop, Edvin Denbi, Robert Louel, Kenet Reksrot itd.) dospeli su u ovom vremenu u doba svoje stvaralačke žzreJosti. „Najmlađa, treća generacija, raznovrsna, pesnički snažna i nemirna, kojoj je dugo trebalo da bude priznata, izbila je na površinu.
Ovi mladi pesnici napisali su mnogo, ali najveći deo onoga što su stvorili objavljeno je u nekoliko manjih časopisa, u vidu separata, zasebnih pamfleta i u izdanjima sa malim tiražom, Mnogi su stekli priznanje na osnovu rukopisnih primeraka koji su kružili među njihovim prijateljima — pristalicama nove poezije. Ali za njihovu popularnost najviše ireba da zahvale svojim javnim nastupima, na kojima su čitali svoju poeziju. Nastala i razvijena u Berkliju, 'San Francisku, Bostonu, Blek Mauntinu i Njujorku, ova poezija, mada veoma raznolika u sVOjoj širokoj obilnosti, ima jednu zajedničku OsObinu: potpuno odbacivanje svih onih kvaliteta koji odlikuju takozvanu akademsku poeziju nji-
% dnevnik
Gregori KORZO
POSBTA RODNOM GRADU Stojim, ma sumornoj svetlosti u, sumornoj ulici i gledam gore ma 89o0j bYyožor, tamo sam, e og Svetla gore; drugi ljudi mvuabaju se uokolo. U Kkišnom kaputu sam; cigareta w ustima, šeši? ma, očima, vuka ma leđima. Prelazim, ulicu i wlazın u zgrađu. Konte za smeće još nišu pYestale da smrde. Penjem se uz stepenice: Prljavouhi upe?io ma, mene mož... Isisavam, ga pun izgubljemih mtmotrenmja.
PERSNICI SB VOZE AUTO-STOPOM
Naravno da sam, pokušao da mai kažem, al je % okyenno glavu
bež izvinjemja. Rekoh, mu da nebo wvija,
i sunce
A oh se osmehnu i Yeče: „Pa što onda“.
Kao đemon sam, se osećao ponobDo
Pa rekoh: „Ali okean vija Tibu"“,
Ovaj put on, se masme}ja, i reče: „Zamisli da su jagode gurnuli wu, blaviina“, Posle toga sam žao đa je nastao Yat Pa smo 8e bo?ili: On veče: Tova? jabuka boput metlastog anđela krši i cepa stare holandske cipele“. Ja vekoh: „Munja će pogoditi stari hrast i osloboditi dimove!“ On veče: „Pomamma bežzimena ulica“. Ja vekoh: „Ćelavi ubico! Ćelavi ubico! Ćelavi ut On teče, stvarno se Yazsbešnjamajući, „Peći! Gas. Postelja!“ Ja rekoh, osmehujući se 8amo, „Znam da će bog okrenuti svoju glavu ako mimo sedim, i mislim“. Završismo vastapajući se, mrzeći vazduz!
hovih prethodnika. Sledeći i primenjujući uputstva Ezre Paunda i Viljema Karlosa Vilijemsa, pesnici najmlađe geheracije stvorili su svoju sopstvenu tradiciju, razvili svoju izđavačku organizaciju i stekli svoju publiku. Oni su američka avangarda, pravi nastavljači prvih modernih poetskih tokova u američkoj poeziji. Svojim delom mnogi su Tlesmo povezani sa mođernim džezom i apstraktnim .ekspresionističkim slikarstvom — majvišim američkim postignućima i doprinosima savremenoi kulturi, Ova poezija već je postala jedanm dominantan pokret i DOčela je da vrši uticaj na pesničku umetnost drugih zemalja.
Dajući u svojoj antologiji širok pregled modernih pesničkih tokova u Americi, Elen je mo~
derne američke pesnike podelio na pet-osnovnih „.
grupa. Ova njegova podela, međutim, prigodna je i ne može se smatrati kao stroga i tačna kategorizacija. Cilj je u prvom ređu bio da se na što pregledniji način pokažu širina, raznovrsnost i tokovi razvoja njihovog pesničkog dela.
Prvoj grupi pripađaju oni pesnici koji su bili tesno bovezani sa dva značajna časopisa, „Origin“ i „Black Mountain Review“, u kojima su prvi put objavlejhi njihovi zreli radovi. Neki od pesnika te grupe (Čarls Olson, Robert Danmkan, TRobert Krili) bili su profesori drugim, mlađim, koji su tu stuđirali (Bdvard Dornm, Džonatan Vilijems, Džoel Openhhajmer). Treći su u univer=zitetskom časopisu objavljivali svoje Yadove, mada sa samim univerzitetom nisu imali nikakve veze.
Mada Robert Dankan, pošto je bio profesor na Blek Mauntin koledžu, pripada i prvoj grupi, on je između 1947. i 1949. godine izbio na površinu kao vodeći pesnik druge rupe posnika, koja je poznata pod imenom „San Trancisko renesansa“. Kao vođa te grupe on je sarađivao sa bračom “„AAntoninus, Robinom Blejzerom, Džejmsom Byrotonom itd. Pesnikinja Helen Edem je svojim izvanrednim darom za glasno čitanje svoje poezije pomogla da se oblik savremene balađe prizna kao značajan domet mo-
Dejvid MELCER DVANAESTA RAGA — ZA DŽONA VINBRA
Prejaka doza dionih, reči neprestano juri po mome duhu
a meće đa še doveđe u, vezu, 8a, mišlju, ili govo!
Poput balona, one meće trajati dugo i mastoje da izlete iz Yuke da umru ma mWebi — Oošlobođene.
Želim, da te wverim
da svi bluevi koje smo sakupili
i pevali, sbe crnačko uskliktanje
iscypemo iz meonskih beđa?a,
sav memi, phobmni dodir —
gpoteži Moje smo povukli po javnim, Yanama
Želim da te oeYim da oni, takođe, snevaju kroz duh kao divne eči.
Leroj DŽONS
ZA HETI
Moja žena je levakinja.
Sto podrazumeva, strasnu, odlučiost. Potpunvu pripadnost, drugom, svetu. NEPRIRODNO JE BEJBI Kako neki ljudi, neprestano mastoje da budu drukčiji. Greh i sram.
'Ali osim toga, oma je boem
celog svog života.. crne čarape,
odbija da prima maređenja. Ja sedim stmpljioo, pokušavajući da, joj kažem
šta je pravo. SKLONI TU PROKLETU OLOVKU IZ RUKE.
CHREMONIJAŠ TU NAOPAKO. 1 tako. Ali nema koristi. I to se bidi
Frenk O! HARA
ZAŠTO NISAM SLIKAR
Ja misam, slikar, ja, sam, pesnik. Zašto? Mislim, da bi pre trebalo da budem slikaYv, ali misam, Elem,
derne poezije. Loren Ferlingeti mnogo je učinio da se stvori popularna govora poezija svojim čitanjem uz pratnju džez orkestra i snimanjem gramofonskih ploča. Dok su neki pesnici iz ove grupe rođeni na obali Pacifika, drugi su došli iz raznih krajeva Amerike i pridružili se pesnicima 5a pacifičke obale.
Treća generacija, bitnici, u svojim prvim počecima bila je vezana za Njujork, ali je pažnju javnosti skrenula na sebe u San Francisku 1956. godine, kad su Klem Ginzberg, Džek Keruak i Gregori Korzo počeli javno da čitaju svoje pesme. Džon Mšberi, Kenet Koh i Frenk O'Hara, pesnici Njujorka, pripađaju četvrtoj grupi. Svoiu zajedničku pesničku pustolovinu počeli su u Harvardu, gde-su bili. povezani sa „Pesničkim pozorištem“, Početkom 1950. prešli su u Njujork i nastavili saradnju sa pozorištima (Living Theatre i Artist's: Theatre). a ik ki
Peta grupa nema geografskih određenja. Njoj pripadaju mlađi pesnici koji su se razvili pod uticajem vođećih pesnika prethodnih grupa, ali koji imaju svoj stil i nove koncepcije poezije (Bdvard Maršal, Rej Bremser, Leroj TDžons, Džon Viners, Ron Louvinson, Dejvid Melcer itd.). :
Na kraju ovog informativnog članka evo Osnovnih podataka o pesnicima obuhvaćenim 0Ovim kratkim i nepotpunim pregledom.
Džoel Openhajmer, „rođen 1980. godine u Jonkersu (Njujork) pohađao je nekoliko koledža, ali nijedan nije završio, Objavio je dve knjige pesama, „Poslušan sin“ i „Malo ljubavi“. Sam za sebe kaže da, s obzirom đa je zbog mladosti izbegao tri glavne društvene nesreće SVOga vremena, oseća pomalo grižu savesti.
Brus Bojd rođen je 1928. u San Prancisku. Oduševljava se japanskom kulturnom tradiciiom. Objavljivao je samo u zajedničkim antolo= gpijama i časopisima.
Gregori Korzo (Njujork, 1980.) potiče iz italijanske doseljeničke porodice. Prepušten u deiinjstvu sam sebi, počeo je da krade i proveo
Na. primer, Majk Goldbe?g | počinje jednu, sliku. Soratim, kod, njega.
„Seđi + popi čašicu“ O%Y
kaže. Pijem; pijemo. Pogledam. „To 5u SARDINE na slici“.
„Da, trebalo je mešto".
„Oh.“. Odlažim, i dani prolaze
pa ponovo svratim. Slika napređuje, a ja odlazim, i dani prolaze. Svratim. Slika je gotova. „Gđe su SARDINE?“
Sve što je ostalo SU nekakva slova. „Bilo je previše“, kaže Majk.
'A ja? Jednog dama razmišljam, O
boji: narandžasta. Napišem, stih
o marandžastoj boji. Uskoro invyam
celu stranu, reči, a, me stihova.
Pa još jednu. TYeba da ih buđe
što više, me O marandžastoj boji, O | rečima, kako je strašna narandžasta boja
i život. Dani prolaze. Pesma Je već W
prozi, pravi Sam pesnik. Moja pesma je završena, a ja misam, spomenuo : još Or g3da boju. Imam dvanaest, pesam4d, . ih NARANDŽE. I jednoga dama U galeriji Ugledam Majkovu sliku, zvanu, SARDINE.
Ron LOUVINSON
PASTORALA
Smrt. Smrt jedmog miliona, medno-rosmwih, dimja što se raspadaju ma poljima istočno od, Tresija. Miris smrti noykotičan u svojoj slasti ; " koji smo mi pogrešno smatrali za miris sveže izmućemog butera dok ja nisam, otrčao preko puta vw, bolje i dok me mušice misu, manpale,
Kasmije, na jednom, dyugom, putu, 50% sam, mirisao smrad, živih, bića, : kao tommice i ljubavme postelje.
1 mislio sam, na, unakažeme dinje koje su iz daljime izgledale Kao polje divljih, maslačaka. (Preveo Dušam PUVAČIĆ)
je tri godine u zatvoru, gde je počeo da čita i piše, Po izlasku iz zatvora nastavio je sa pisanjem. Jedne noći sreo je Elena Ginzberga i od njega prvi put naučio nešto o savremenoj poeziji. Ginzberg mu je bio prvi učitelj i prva osoba koja mu je prišla blago i prijateljski. Posle nekoliko godina provedenih na Harvarđu otišao je u Kaliforniju, pomogao da se raširi bitnički pokret i stekao slavu kao pesnik. Ima nekoliko objavljenih knjiga („Bomba“, 1958, „Strećni rođendan smrti“ 1959, „Rane besme“, 1960, „Benzin“, 1958).
Trenk O'Hara (1926, Baltimor) odrastao je u Novoj Pngleskoj. Od 1944—46. bio je u morma-– rici, a od 1946. do 1950. proveo je ta Harvardu. U Njujorku živi od 1951. godine, Radi u Muzeju moderne umetnosti. Preokupiran je: svetom Onako kako ga doživljava, piše o onome što mu se dešava, pokušavajući da izbegne sve laži i
·- pretetivanja. Svestan je da„ono.što je njemu 1
njegovom delu jasno nije jasno drugima i O” bratno. Objavio je više knjiga pesama („Grad zima i druge pesme“ 1952, „Razmišljanja u slučaju potrebe“, 1957, „Druga avenija“, 1960. itd.).
Leroj Džons rođen je u Njujorku, Nju Džersi 1934. godine. Pohađao je nekoliko koledža i doktorirao iz nemačke književnosti. Sada ure đuje časopis „Yugen“. Polazeći od pretpostavke da je sve dopušteno, on svojom poezijom propoveđa jednu poipunu stvaralačku slobodu. Kaže da je njegova poezija ono što sam za sebe misli da je.
Ron Louvinson rođen jc na Filipinima 1987. godine. U SAD je došao 1945. godine. Po završetku škole 1955. proveo je dve godine na putovanjima. Zaposlen je kao litograf, Objavio je zbiPku „Lubenice“ 1959. godine.
Dejvid Melcer (1937. Ročester, Njujork) živi u San Francisku. Proveo je mnoge mesaece čitajući svoje stihove uz pratnju džeza. Sam sitiče da poezija nije njegov život, nego samo jedan njegov đeo. Objavio je jednu knjigu pesama („Ragas“, 1959), (D. P.)
„______ ____ __________________ o –– –- šf f —–—–– S nW3 777", - ––g –”– Si —–ŠD.HR Ć ČI
ZABLUDE "TZ
O
SLOBODI
iz Pariskog dnevnika (II)
Salom, slobodne umethosti, 30. decembra 1961.
Posle svih iskustava, izvesno je da potpune · slbode u umefničkom stvaranju ne može biti sve dotle dok postoje države, I kada je sloboda proklamovana. a u metnici podsticani da se slbodno izražavaju, oni i. nesvesno podležu nekim obavezama kojima sebi tu slobodu uskraću ju. Socijalno poreklo i moralne norme sredine iz koje su ponikli ostav lja traga u njihovom delu, i on Ce nostati je-
6
dino sa nestankom dvžave. Ne treba zaboraviti da su mnoga dela, za koja se veruje da su nastala u sredinama u kojima je sloboda bila zagarantovana, i koja se pominju kao potvrda slobodne misli, stvarana u takvoj slobodi koja je imala i svoje obove. Ta dela šu dokaz izuzetne genijalnosti svojih autora, njihove moralne hrabrosti, ali ne i potpune slobode koja je
tada vladala. * * *
U mnogim zemljama se pod slobodom podrazumeva slobodno ispoveđdanje religioznih shvatanja, a kad je u pitanju umetnost — prihvatanje religije kao inspiracije. A to je samo jedan vid one bpoluslobode, koja mnoge stvaraoce odvođi u zabludu da veruju da mogu da slobodno stvaraju. U svakom slučaju posluslobodđa nije ništa pogodnija za stvaranje od neslobode, ·* .*
Ako se apstraktna umetnost uzima za primer slobodnog izražavahja, onda 0ono što se moglo videti u Salonu šlobodne umetnosti ne govori ni o slobodi ni o in'piraciji. Takva umetnost može da nastane u bilo kojoj stedini pa da Dude poivrda slobode isto toliko koliko nam a
jednom platnu dve cme linije i jedna plava mogu da predstave slobodu. LJ. IJ
Možda će se jednog dana ipak moći sa više uverljivih razloga da objasni zašto su mnogi „umetnici, na raznim stranama sveta, opsednuti religioznim temama. Ako pretpostavimo da za dobrotu nema boljih primera od onih iz Biblije, Juda je ipak najčešći vid izdaje, a njegovi motivi su u korenu svakog izdajstva. Mada je izdaja iz koristoljublja, u nedavnoj prošlosti, vodila u manje zločine od one koja se činila da bi se pribavila slava ili čast.
. #« * #*
Nekada su slikari nastojali da svakoj ličnosti iz Biblije daju svojstva čoveka i njihovo delo, uz sve ostalo, bilo je utoliko vrednije ukoliko su više razumevali čOveka. Rahas, sudeći po ođeljku Religiozne umetnosti u Salonu slobodne umetnosti, neki slikari i vajari prave od tih ličnosti fetiše, „istina, Hristos u delu skulptora koji zastupa apstraktnu umetnost podseća na balerinu ili na ždrala. A to je možda ipak neki napredak.
Monolog niz ulicu J. Staljina 31. decembyYa
Prancuski malograđanin je sličan svakom drugom, s tom razlikom što tamo malograđanština ima tradiciju i što postoji kult malograđamske ličnosti, On se obnavljao iz redova doseljenika. "Tom malograđaninu je svejedno da li ulica prema Trgu Karno još uvek nosi Staljinovo ime. Kao što mu je svejedno što su po mnogim vgrađama nuacrtani W\tkasti MWrstovi. Omn od svega foga okveće slavu i misli da je
dovoljno lo što sam nije fašista, On Će
biti uz Onog ko mu obeća da će idućeg meseca imati fransk više, ...:
U sredinama koje se brzo razvijaju, gde je priliv stanovništva sa sela veliki i nagao, svi koji đolaze u grad u jednom razdoblju 8vog života postaju malograđani. Bez obzira ma to kakvog se posla prihvatili do koje mere se privikli na gradsku sredinu, Neki se tih malograđamskih mavika postepeno vasterećuju a drugi, Koji čine većinu, ostaju malograđani do kraja života.
s. *
Malograđanin u svakoj brilici otkriva svoja shvatanja, a možda najotvorenije kada se Buoči sa umetnošću. On prezite ono umetničko delo koje je čak i blisko njegovom intelektualnom i eštetskom nivou, samo ako ga podseća na njegovo poreklo, jer živi u stalnom strahu da se ne vrati tamo odakle je došao. A izrazite simpatije pokazuje prema delima sa raskošnim dekorom, ne vodeći računa o šuštini tog dela, samo zato što u nekom takvom dekoru vidi sebe, odnosno ostvarenje svojih ideala. ea
Kafana u koju su svyaćali Pikaso i ostali — 31. decembYya,
Kad neki umetnik napusti jednu srcdinu, ona 8e obavezno bprofaniše i više bikad ne može da buđe to što je bila. Samo mali duhovi žele da se ođomaće tamo sde je nekada provodio vreme jedan veliki čovek. Valjda i zato što im je to najlakši način da sebe ubede u sopstvenu vrednost. Veliki umetnik se ošeća izgubliemim u onom ambijentu u kome se nekada kretao onaj čiju vrednos razume i poštuje.
O Kamiju se i danas govori ne samo kao o umetniku čije je đelo prisutho, već i kao o živom čoveku. On je bio izuzetno angažovan u svim zbivanjima svoje sredime i ovoga sveta, opredđdeljujući se za ono Što je čovečno. Kada bi i u našoj sredini postojao jedan umetnik, ne samo tog dana nego i takav čovek, sigurno je da bi bilo više stvaralačke klime a manje zabluda. Izuzetan duh uvek može da ohrabri u tako neizvesnom i nesigurmnom poslu kakav je pisanje.
* Kafkin, „Proces“ ıı Odeomu 2. januara 1962.
Žan Luj Baro je umetnik koji na sceni uvek ume da opčini i da učini nešto ne= predviđeno, pa ipak jedino moguće. Njegova režija Kafkinog „Procesa“ usmerena je na dočaravanje prilika koje stvaraju izopačene ličnosti. Jozef K., kako ga je on tumačio, nije mistična ličnost već čovek koji pod određenim okolnostima doživljava sramnu smrt. Putnik, koji je OVO delo režirao kod nas, imao je vanrednih rešehja, ali i padova kakvi se ovdc nisu mogli videti. I nečeg mističnog što je nagoveštavalo da to nisu stvari od ovog sveta, iako to na žalost jesu.
% *
Ispred „Odeona“ na jednoi zgradi postavljena je ploča na kojoj Bike da 6:Ra tom mestu 1945. godine Jugosloven Žah Kopitović poginuo za slobodu. To je jedno upozorenje u zemlji u kojoj se tako mnogo i tako patetično govori o slobodi. I pouka da su mali narodi oduvek ginuli i za tuđu slobođu, a veliki najčešće samo za svoju. Jedni su uvek imali više žrtava, a drugi više slave. Dragoslav GRBIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE