Књижевне новине

| i i

> =.

O ~” Vr a

—

·

ć

| POLJSKA4 POEZIJ4 D4NA4S

:

eee niuupnuzunar mama: muyirri iii ai IE Ia EO BD ia igr amo ram maramu

Teško je govoriti sažeto o današnjoj Doljskoj poeziji. Retko je kada bilo tioliko mnogo raznih pesničkin grupa, 16liko različitih tendencija, tol:ko mnogo

· zaista velikih individualnosti kao dđa-

nas. Mladi se s sravom +—une da su Zapostavljeni. Cinjenica je „neđutim, da Su pesnici iz stare predratne garde danas aktivniji i prisutniji u pesničkom životu zemlje nego u doba svoje burne i slavne mladosti, kao da doživljuju svoju prvu mladost; objavljuju knjige pesama koje znače prave književne docgađaje. Takav događaj bila je nova knjiga pesama Julijana Pšiboša (rođ. 1901) sa ambicioznim naslovom „Proba celine“ (1961). Vođa poljske predratne pesničke avahgarđe ostao je mlad, borben, silovit, dokazao je da pesnik može i mora stalno da se obnavlja. Potpuno uklopljen ht tok moderne evtopske poczije, Pšiboš je jedan od onih pesnika čije stvaranje otvara nove uzore doživVljavanja lepog u umetnosti. Zato se bez Pšiboša, pesnika i teoretičaža, ne bi mogla zamisliti savremena poliska poezija. Iz njegove škole izišli su najznačajniji mlađi poljski pesnici: Zbignjev Bjenjkovski, Tađeuš Ruževič, Miron Bjaloševski, Timoteuš Karpovič i Marijan Gžeščak.

Pšibošev vršnjak Miječislav Jastrun (rođ. 1908) objavio je istovremeno jednu knjigu pesama, knjigu umeiničke proze i knjigu kulturno-filozofskih stu dija. Kao pesnik Jastrun je na vrhuncu svoga stvaralaštva. Postisgao je savršćnu jednostavnost izraza, izvanredno bc= gatstvo i plemenitost misli, nenametljivu mudrost filozofa. Zato u poeziju

i

Timoteuš KARPOVIČ

SBKIRA

Kad se dan do kraja oljušti zakopamo mjegovu belu srž duboko wu zemlju stavljamo na mj postelju i pored mje sekiru da se čak i ı swu branimo od mabašti

Zelezo gunđa tiho gutajući u sebi hladna iščekivanja udaraca uwmiljava se oko maših ruku ljubi mam prste plovi ispod jastuka ljulja maše glave klizi po vamenima i vratu dodiruje bedra i noge menja polako sile gravilaćije koje mas drže u stoarnom položaju prepliće uporednike s našom ~-ko-

som a sekirište uvija oko meridijana

Naglo azjahujemo ma tioplog konja saqa stiskamio WnJjCgove bokove i evo konj še probinje savlađuje prvu pYepre" ku sa suhim praskom otkidamo se od sbojih seki ukus železa ulazi mam w+usta pristupamo bičešću heroja

Sada smo admiral melzon sa trafalgara DTOSC vojnik s terdena sveti durđe što guta vatrenog zmaja Naša TYažuijorema Kosa zvoni plemenito i herojski Besmi komj grize \ gazi mršave oblake Vreli vizir mam sve više spada na oči Naši prsti se stordnjavaju ma sekirištu i sveća sekire postaje tako opipljiva da se uliva u mas kao senka u pećinu ugnježduje se i preobražava u železni eho što bruji u gla-

vama kojima žonglira, buYa

O najslađe herojstbo Bez tebe gnjtije Tuka i konj bYo-

pada u kopita

O najsvetiji udarče Bež tebe tuđe i vlastite lobanje me-

maju smisla postojanja

Udaramo dakle sekirom, u beli kamen dana koji se bYobio kroz mas i razvio prve pipke kalem je tako. kržijav da čak i me kvari Ali mi iako već sto moći razjaremi na tu kYbv odlučujemo da čekamo jer još postoji mogućnost da smo

ovde ismejami ZASBCANJE ZUBA.

zubi su se zasekli

jelo je pred njima

reči za njima

zubi vam sebe

mišta ne vide

ort među dyvećem, nema mikakvog medu tdko gusto su se zasekli u obe strame

mračno ovde... - i šta o starom džemperu? — samo toliko

u SL crbeni plaomičak ježika penje se

na belu barikadu previja se

ljubi meki izraz

u, usta

ultus Teči

so zemlje

nož

koji se zasekao

pred hlebom

pome?io se

u tom snu

sneg

ne šumi

Stanislav GROHOVJAK ·

BASTANAK

Postoji negde ponoć Ponoć sveta I ponoć dama

t Vreme i prostor svezami jednom zvezdom

Pod kojom, samo Smrt se rodila

Zadoh ponoći leži u ušima umrlih.

U nozdyvama ukočenih pasa Na beskrajnom snegu

U porcelanskim, medaljama dece

Koja su inače mirma

A ukus ponoci Bio je ma omoj TYect

Moju sam dotakao kao mvaz gvožđe Otada odmoseći samo pola ježika

Blejeći otada

spada i njegov poslednji roman „Lepa bolest“. Jastrun pesnik u ovom romanu daje u izvesnoj meri svoju poshičku autogenezu, svoj filozofsko-literarni credo, što je od neizrecive važnosti ako se uzme u obzir da ga objavljuje jedan od najvećih poljskih pesnika.

Pilozofija pesničke umetnosti oboga– ćena je i najnovijom knjigom Zbignje= va Bjenjkovskog „Tri poeme“ (1960). Bjenjkovski je ovom knjigom osvojio jedno od vrhunskih mesta u poljskoj poeziji. „Tri poeme“ već su izišle uu nemačkom prevodu, no to je lek početak svetskog priznanja ovog odličnog poljskog pesnika.

Našim čitaocima pružena je mogućčnost da, bar delemično, upoznaju i ocene pesničko delo Tadeuša MRuževiča, (rod, 1921) „najmlađeg klasika“ poljske poezije, kako su ga nazvali u njegovoj zemlji. Taj izbor („U središtu života“, Nolit, 1960) obuhvata, na žalost, izbor iz ranijih Ruževičevih knjiga; u međuvremenu Ruževič je objavio još tri knjige pesama, koje sasvim proširuju njegov pesnički svet i pokazuju ga u neuporedivo bogatijem sve{lu.

Karakteristična je za najmlađu poljsku poeziju jedna negativna pojava: koketerija sa zakasnelim nadrealizmom. Poljska poezija između dva Yata nije prošla k»oz fazu nadrealizma. U želji da ne nalikuju na svoje prethodnike, mladi poljski pesnici zaleću se u f{okove savremenog postnadrealizma, time vobuju nečem što Je već davno prevazideno. Kao i svaki paseizam, posinadrealizam je negativna pojava, ne može da otvara nove perspektive.

Zato su veoma značajni napori najistaknutih poljskih posleratnih pesnika da izbegnu ovaj negativni uticaj. Rezultati postoje. Miron Bjaloševški, Stanislav Grohovjak, Zbignjev Herbert,

. Timoteuš Karpovič, Vislava Šimborska,

Ježi Harasimovič, Marijan Gžeščak da spomenemo samo najtalentovanije među onima koji su stupili u pesnički život zemlje posle 1956. godine — dovoljno su snažni da izbore priznanje kako za svoje lično mesto u poljskoj poeziji, tako i za mladu generaciju uopšte. Miron Bjaloševski (rođ. 1921) svakako je najižužetnija ličnost među savremenim poljskim pesnicima. U etaDpi dirigovanja u umetnosti pisao je za fioku, ne želeći da objavljuje. Godine 1956. pojavio se kao formiran pesnik. Objavio je tri knjige poezije i hekoliko drama, uz to Vodi svoje privatno avahgardno pozorište „Teatar Bjaloševskoga“ u kome izvodi svoje čudne drame i dramolete. Sve je kod tog pesnika iznenađujuće. I u svojoj poeziji i u 5vojim dramama Bjaloševski drsko i sarkastično preinačava i pretvara viđene i do življene utiske i saznanja i stvara nove pojmove o svetu oko sebe. Vrlo je egocentričan, sve utiske prima samo onako kako se oni odražavaju na kaleidoskopskoj kugli njegove prebogate mašte. Na žalost, dobrim delom je neprevodiv, često i nečitak, čalk i za poznavaoce njeSove umetnosti.

Timoteuš Karpovič (rođ. 1921) živi stalno u Vroclavu. Piše pesme i drame. Uz Bjaloševskog i Grohovjaka danas je jedan od najznačajnijih ·eksperimenta– tora i avangardista u modernoj poljskoj

poeziji. Kao i Wvaki eksperimenat, i Kaprovičeva poezija sva je u grču traženja novog. Vrlo ambiciozna, ta poezija je namenjena uskom krugu čitalaca, i vrlo dugo neće moći da proširi taj krug. Tražeći nova značenja već postojećih reči, Karpovič stvara i nove kovanice i nove pojmove, namećući svVojim spojevima i rečeničnim obrtima nove ag8ocijacije i aluzije, Dakako da je lime ova boezija dobrim delom osšudena na zatvorenost u svom jeziku. Stanislav Grohovjak (rođ. 1984) debitovao je 1953. godine romanom „Župni dvor s magnolijama“. Prvu knjigu pesama objavio je 1956. godine — „Viieška balada“. Posle toga izdao je još dve knjige pesama: „Menuet sa žaračem“ (1956) i „Svlačenje pred san“ (1960), a objavio je još jednu knjigu proze, „Narikače“ (1959), u kojoj je dokazao svoj izuzetan pripovedački talenat. Piše takođe i drame, ali s manje uspeha. Grohovjak je u pravom smislu reči vođa pesničke škole. Kao urednik li-

„sta „Savremenik“ okupio je oko sebe i

lista najtalentovanije pesnike mlađe i najmlađe pesničke generacije iz celc Poljske.

Među mlađima osvojio je jedno od najuglednijih mesta Marijan Gžeščak (rođ. 1934). Prvu samostalnu knjigu objavio je 1960. godine. Ta knjiga donela mu je nagradu na IV festivalu poezije mlađih u „Poznanju. Najnovija knjiga „Izlazak iz iluzija“ pokazuje da je Gžeščak formiran i zreo pesnik, Njegova bpoezija je ktta, opora, vrlo impresivna. GĆžeščak ume da probudi u čitaocu Čist, nenametljiv i istinit doživljaj lepog. . PpP. VV.

O vezama Koče Racina

Tadeuš RUŽEVIČ

NEPOZNATO PISMO

Ali Isus se Sagnuo a i pisao prstom, po zemlji zatim se opet sagnuo

i pisao po zemlji

Majko tako su zaostali

i prosti da moram da stvaram čuda radim takve smešne

i nepotrebne stva?Ti

ali ti razumeš

i oprostićeš sinu . pretoaram, vodu, u, UiO uskrsavam „umrle

hodam, po mo?i

oni su kao deca treba im, stalno pokazivati mešto novO zamisli samo

Kad su mu se približili Matej Marko Luka Jovam zaklonio je i izbyisao slova,

za uvek

SMR"

Zid prožor iza vrata glas deteta

napolju ulica tramvaj

allazı kralj Irod davo smrt

dajem, kralju zlot Rn i izbacujem celo društpo napolje

smrt je prava oso?će se i preti mi prstom

KOČO RACIN i hrvatski seljački pisac Miškina

sa mnogo bogatije Miškinine

Miron BJALOŠEVSKI

NE UMEM DA PIŠEM

napolju je već isceđem limum

dyvoo od, hladmoće i strukture oblika neraspričano

kako izaći iz Yeči?

Marijan GŽESČ,.K

SEN DENI

Učiteljica stranih jezika u dobrom gradu Sigetvaroš Znam te maduveme brežuljke sudar religioznih epoha Dva Yata su minula podmivajući vapnena podmožja li o o a - Mučena svetlom E Zna ža dva majpotpunija poraza čobekova

Našao sam, je ma cemtralnoj stamici podzemme železnice Lavirint stepemica zatvarao mas je u šlepom hodniku Bilo je to bezdomno mešto mastanjemo prašinom

: naš put je bio dalek, preko južnog kraja, breko drvenih vrtova gde rastu košate, starci su grejali svoja suha stopala na nabijenoj glini, prezrivo zaobilaženi, deset hiljada Jevreja, ako je to dovoljno, nakon cepljenja nastupila je StOznica, ceo grad Se ljuljao u stojećoj žezi, najzad su počeli da dele papire i, zbogom Sigetvaroš, otac i mati su ostali, stari, ko bi mogao znati njihovu tugu, ako su živi stvar nije iako jednostavna, treštavo Žželezo vuklo se za nama kao senka, povijeni čekali smo ha čudo,

Toliko je stigla da mi kaže na Sstaiici „podzemne železnice Brzo prijateljstoo otborilo ju je ma Yužam mač Pili smo pivo iz plastičnih, flaša,

“o veče je pripadalo meni

Putem iz Vensana, kao jena senka karpatska Adijeva pesma 'Po je majlepše što je mapisanmo o mračnim, vinogradima Išli sy noćni tabori iz predgrađa i sumce je beć bDledelo Mladi na teYasi ispred Didroova spomemika pili su vino Moj život je proticao brže

: naša opština se raspala, stalno Je bio neko suvišan, možda znaš šta je s mojim mužem, ne, otkud bi znao šta je s njim, nekoliko dešetina puta menjala sam zanimanja, da i ne govorim o sitnim poslovima kao što je proba smrti ili skupljanje novina, ja sam obična žena, već stara, suviše stara za dobru .paxtiju, gest žaljenja je tu čest, ipak je to sve, svako zavrti glavom i Vraća se na svoj pošao, to se UOstalom završilo već davno i već bi valjalo umreti, ne 8Ovore glasno, ali ja to osećam u svakom od njih, viđamo se ponekad u iskrenom društvu, ako se to može tako na-

zvati,

Na Kkvajnjo stanici makom mwiogo kolebamja Ispričavši što može da ispriča udova Osmehnula se

U „čistom vazduhu zamiisala. je metalna kiša

Gura me u tu .sjeru, smi Puščana. kugla wpućema oti vremeha

(Preveo Peto VUJICIĆ)

uHEHZXEHBNHEHHNHNEBERHMHZSHHNGRRNNRERRHRENBEBNEREBHH IBBHMHAZABHUSAGNMAHRHRRGNU RNHESAARRSREEZBNAGHRANIMPAPANA ARE wvagsxbwnwu"6wnuapadasWH NEM kHRRMEBREKIRGNRSEYEH ERNFMHZMRUBRGDBHFZGR

hrvatskim naprednim bpisciDpn i zagrebačkim Književnim žŽivotom, u javnosti je, već bilo govora — i ovdje nema polvrebe da ponavljamo omo Što ie već objavljeno. (Viđi na primer, članak Radivoja Pe-

šića: „Kosta Racin u zagrebačkom kKknjiževnom životu“, Telegram, Zagreb br. #88).

Međutim, postoji jedan u jav nosti do sada nepoznati dokument, koji će nam pon:cći da ioš bolje sagledamo Rncinove veze s hrvatskim Discima; konkretno, s hrvatskim seljačkim piscem Mihoviloni Pavlekom Miškinom, čiji se život ugasio 11. lipnja 1942. u ciglarskoj peći ustaškos logora Stara Gradiška.

Spremajući monografiju o Miškini, u mjesecu maju god. 1949. otišao sam u njego”o rodno selo Đelekovac, tražeci kako viziju pokojnog PpiscE, tako i konkretnije materij"le, koji bi mi mogli pomoći u mom rađu. Da bih u toni što bolje uspio, ponio sam sa sobom pismo Miškininoz sina, ing. Većeslava, damas đocenta Poljoprivrednog fakulteta, kojim me je ovaj preporučio svom &ž5„djedi “a Miškininom ocu), moleći sa Ga mi stavi na raspolaganje sve ostale dokumente, te da mi dozvoli da ih ponesem u Zasreb, gdje će on preuzeti dalju brigu o njima.

Miškinin otac, kao i dva njegova unuka, Miškinina sina, veoma su me lijepo primili, ponudili konak i odveli u neku komoricu, u kojoj se nalazio neki stari ormar sa knjigama, kao i neka scliačka škrinja, u kojoji se pPOved raznih seljačkih, većinom odbačenih i dotrajalih, stvari, nalazilo i dosta razbacanih papira. Nakon. trodnevnog sređivanja sadižaja kako ormara, tako i te šktrinje, preda mnom je ležala impozan– tna hrpa originalnih Miškininih rukopisa — ı nije bilo nikakve teškoće, da te rukopise prenesem u Zagreb. Sređeni za štampu, oni se danas još nalaze kod mene, a nakon publiciranja predat ću ih na dalje čuvanje bilo „Institutu za književnost Jugsoslavenske akademije“, Muzeju grada Koprivnice.

Sređujući te rukopise i Ostale dokumente, sredio sam i knjižnicu i sve tačno bopisao, a ukućani mi rekoše da su lo Sve zapravo samo inž. ni Ostaci ostataka melkladca

bilo

e

knjižnice; tako po prilici ni 50%, Ta Miškinina knjižm-

ca 56, poslije njegovog deportipanja u ustaški logor „D3š3“ nica“ u Koprivnici, nekako neprimjetno pretvorila u skc-

vo javnu seosku Knjižnic!i, iz koje su mnogi posuđivali, ali se slabo tko brinuo da

vrati posuđene knjige. Tako su propale mnoge i mnoge, i to baš (prirodno) najvrijedniie knjige. Kad sam predložio da preostali dio knjiga, za jedno s ormarom, prenesemo u Muzej u Koprivnicu. Miš~= kinin otac je to energično odbio, tvrdeći da će on Vonditi daliu brigu o toj biblioteci, a had umre, onđa neka je njegov unuk i ja damo prenesti u Koprivnicu.

Nije bilo mogućnosti da djelujem u suprothom pravcu i morao sam popustiti. Ali, pri tom mi je najviše smetalo, što je u tom ormaru Ostala izložena daljoj opasno sti da propadne i mala svoeščica Racinovih stihova „Beli mugri* (Bijela praskozorja) na makeđonskom „jeziku, 8 toplom pjesnikovom dedikavijom Miškimi,

Osjećao sam nekako da su mi okolnosti mnamjetnule dužnost da tu na neki način interveniram i da fu kulturnu vrjjednost ne prepustim sudbini veće polovine ostalih knjiga iz Miškinine bibli"teke. Kako bi svaki razgovor o tome s Miškininim ocem mogao stvar samo Još više zakomblicirati, da stvar Đojednostavim, „došao sam . do · zaključka da će biti naijednostavnije i naisvrsishodn?ie, da tu kniižicu samoinicijativ no „konfisciram u koyist nacionalne imovine“ — i prolaZeći kroz KMoprivnicu, da je predam na dalie čuvanje tamošniem Muzeju. Ta knjižica na makedonskom jeziku, za tadašnic „njene „posjednike, koji uz to za nju pravo i hisu znali, ionako nije predstavliala nikakvu vrijednost-

To sam i učinio, stavivši je u svoju aktovku i predavči je subradan upravniku Muzeja grada Kowrivnhice. agilnom i za Kobprivnicu i njen Muzej veoms zaslužnom dr Leandru Brozoviću — gdye se ona i danas malazi Kad sam sve to, vrativši se u Zagreb, saopćio Miškininom sinu, ing Većeslavu, on je Odobrio moj postupak i rekao da je to, uprkos neugodnoi formi, svakako bilo maina-–

Zvonimih KULUNDŽIĆ Nastavak na 9. strani

KNJIŽEVNB NOVINE