Књижевне новине

Miloš CRNJANSKI

Odlomak iz druge knijge „EMBAHADE“ il

Pre rata, pre OVOg, prošlog, rata, Jugoslavija nije imala poslanika ni u Švedskoj, ni u Norveškoj, ni u Danskoj. Naš poslanik u Berlinu bio je akreditovan, kod kraljeva skandinavskih, u pomenutim državama.

Poslanika smo imali samo u glavnom gradu Finske.

On je bio uvo, koje osluškuje Sovjetsku Rusiju. .

Ostalu Skandinaviju nismo udostojiili ministara. |

Ja sam u to doba bio ataše, za štampu, u Berlinu, i obilazio sam, često, za svoj groš, Dansku. Skitao sam se duž danskih obala, od kule svetilje, do kule svetilje.

Petkom, uveče, u jedanaest, ulazim u voz na stanici u Berlinu, a idući dan, ujutru, izlazim na stanici danske prestonice. Do poneodnika skitam se duž obale. Kad pada kiša ostajem u Kjobenhafnu. Idem u posetu Andersenu. Idem u posetu Kerkegardu.

U Odenseu, u kući Andersena, gledam žut, uveo, list, kao u herbarijumu, koji je doneo iz Srbije.

Prvi put sam u Dansku pošao, privatnim poslom.

Moja žena je, pre prvog svetskog rata, bila, u jednom devojačkom zavodu u Parizu, sa devojkama iz celog sveta. Jedna među njima bila je kći ađutanta danskog kralja. (Esther de Kaufman.)

Posle toliko godina, sećajući se SVOje mladosti i prijateljica, žena me moli, da tu njenu drugaricu, pronađem. Volela bi da je vidi i da čuje šta bi sa njom.

Ja iz svoje prošlosti imam poznanika Danca, iz Španije, urednika najvećeg lista u danskoj prestonici, hoću i njega da vidim.

U Kjobenhafnu prvo nalazim, da je moj poznanik iz Španije, umro.

Zatim idem počasnom konzulu naše zemlje, da prijateljicu moje žene nađemo.

| 4.

| Počasni konzul naše zemlje, kažu, stanuje s nekim maserom, pa se to me dopada poslaniku, u Berlinu, mome šefu. Želi da nađe drugog počasnog konzula., Ja imam da to izvidim.

Odlazim, dakle, u dansko Ministarstvo spoljnih poslova, pomoćniku ministra i tražim savet: koga bi trebalo da predložim? Sekretar našeg počasnog konzula, emigrant, predlaže nam, dirigenta orkestra u Tivoliju, pa SC čudim. .

Pomoćnik mi onda kaže da je taj predlog dobar. ; 1

— Taj dirigent zna „našu zemlju, voli naše more, a ugledan je u danskom „muzičkom svetu. Kralj mu je prijatelj.

Ja ga, zatim, pitam za pomenutu prijateljicu moje žene.

On saginje glavu i priča mi, promenjenim glasom, da je ona umrla ne-

· davno, a da je bila divna. ~

Docnije sam čuo da je bila

razvodom. mail | _ Taj čovek je bio zaljubljen u nju.

pred

Pri povratku u Berlin „postupam prema savetu, koji sam dobio. :

Moj ministar misli da teram šegu i strašno se ljuti. Pita, jesam li poludeo, da predlažem muzikanta za počasnog konzula. .

Uzalud mu dokazujem, da je i danski kralj muzikant, i da rado diriguje orkestrom, a da je taj dirigent ugledan u društvu prestonice. Moj minlslar se ljuti i dalje i kaže: nikad više neću ići u Dansku. _ Njemu se čini, da primam predloge od kojekoga. aa

TI da tražim u prestonici, ko zna koga, J _ Pričam koješta i o nekom žutom listu, iz Srbije.

Iste godine, međutim, u Švedskoj, u Štokholmu, osnovano je i jedno Švedsko – Jugoslovensko društvo. | amo imamo počasnog konzula, koji je bogat brodđovlasnik.

_ Wvao se Torsten Larka. m

On traži, u Beogradu, govornika,

ri svečanosti otvaranja nOVOE . drutva, a predlaže ministra, iz Berlina.

Moj ministar se, međutim, nećka.

ije govornik. i NIP POSO onda određuje atašea za štampu, u rangu savetnika, pa 1zVeštava društvo u Štokholmu, da BOVOTmik dolazi. Po sam ja. Moji putni troškovi nisu, dabogme, ministarski. Nego atašejski. | Imam da održim govor na počasnom ET a gegovoškoj komori Štokholma predavanje, O mogućnosti trgovačkih odnosa, između Jugoslavije i Svedske.

ŠVEDSKI

Predavanje je izrađeno u nadležnom ministarstvu u Beogradu i poslato mi, u Berlin.

Larka predlaže, da govor i predavanje bude, ili na engleskom, ili na nemačkom. Biram nemački.

Izlazim na stanici Štokholm, gde me dočekuje predsedništvo novog Udruženja. Predsednik društva je profesor Andreas Lindblom, čuveni direktor muzeja, Skansen. A sekretar, bibliotekar u akademiji Nobel. Prisutan je i počasni konzul.

Kad vide, da su, umesto ministra, dobili činovnika poslanstva, spada im brada.

Moja situacija, isprva, nije ružičasta u Švedskoj.

Počasni konzul, Latka, međutim, veseo je i ljubazan. On pati od nekog reumatizma grkljanja, i „gimnastiše grkljan, svako jutro, pred ogledalom. Katkad ga grkljan trza i na danu, ali sve to podnosi sa osmehom.

Prvo veče pozvat sam na večeru koju priređuje Larka, kao naš predstavnik u Švedskoj. Prisutni su i poslanici Čehoslovačke i Rumunije, kao Mala Antanta.

Gospođa Larka je počela da sedi, ali je vrlo lepa.

Kažu, liči na Selmu Lagerlef. Znam li ko je Selma Lagerlef?

Znam, kažem, ali mislim, da liči na mater junaka romana, koji se zvao Gesta Berling. Larka onda kaže čudeći se da zaam ko je bio Gesta Berling. To jest, da je njegova mati morala biti slična njegovoj ženi.

Ja sam bio saznao da je u Švedskoj, kao u Španiji, običaj, da se čuva svaki stari običaj, pa je običaj, da se, posle večere, domaćici zahvali, na jelu. Bibliotekar akademije Nobel kaže mi nekoliko švedskih reči, koje učim napamet, a kad se večera završila, deklamujem domaćici, koja je osedela, ali vrlo lepa.

Moja se situacija u Švedskoj, posle toga, malo popravlja.

TIdući dan večeru priređuje - poslanik Čehoslovačke, Hurban.

To je veseo čovek. Ja mu pričam da je, u mom detinjstvu, bio omiljen jedan roman, koji se zvao „Suha Grana“. A pisac tog romana, Hurban Vajanski., To je bila, u mom detinjstvu, divna knjiga.

On mi kaže da je taj pisac, njegov otac.

Američka kritika 0 romanu Mriha Koša

TEATRR

Pijemo zatim i pevamo, pesmu, koja je i meni mila: „Njitra, mila Njitra“.

Pita me, otkud mi ta pesma?

Kaženi mu da sam bio jednom delegat, pri otkrivanju spomenika palim srbijanskim vojnicima, sahranjenim u varoši Olomaute, Tamo sam završio u veselom društvu iz Hamnačke.

A bio sam, u detinjstvu, i u turisftičkom Svetom Martinu.

T tamo sam pevao.

Gde sve nisam bio.

Moja se situacija u Švedskoj popravlja. ·:

10, ·

Idući dan večeru priređuje poslanik Rumunije, Konstantinesku. On mi, posle večere, pokazuje svoju biblioteku.

Ima čitav niz retkih izdanja maših knjiga, starih knjiga.

Neke, kažem, ni mi nemamo, u Beograđu. 11.

Na banketu, kojim se otvara akcija novog Švedsko — Jugoslovenskog udruženja, održao sam gOoVOFT: Jugoslavija u, prošlosti i budućnosti Evrope.

Kao što je to običaj, u takvim prilikama, me kažem ništa naročito, a pokušavam da kažem što lepše stvari, o svojoj zemlji, i svom narodu.

Pazim da ne traje duže, od pola sata.

Banketu i govoru, prisustvuje, jedan član švedske vlade, nekoliko diplomata, i mnogo lepih žena.

Između ostalog, u jednoj frazi, kažem, da je kroz Balkan prošlo mnogo naroda, ali da smo mi, Sloveni, ostali, i da ćemo ostati. I ako se kaže, da, gde turski konj prođe, tamo trava više ne raste.

Dok tu frazu govorim, vidim, pred sobom, u „prvom redu slušalaca, kako se jedan frak, to jest slušalac, meškolji. Mislim, valjda je to jeđam od onih Šveđana, kome se pamslavizam ne dopada. Larka mi, posle govora, smejući se, kaže, da je to bio turski poslanik.

Ja onda prilazim tom čoveku, poslaniku Turske, koji se zvao Ragip Raif, pa zastupam tezu, da su i ikonjički narodi, koji su prošli Balkan, imali svoju istorijsku misiju, i ako nije bila zemljoradnička. U, ostalom, kažem, šta je sve to, prema večnosti? A sad smo mi i Turci pnijatelji.

Turski poslanik, vrlo veselo, prima moja izvinjavamja. _

Hurbam mi kaže: Što je bilo bilo, mi buđemo ftancovat. |

Ja onda igram, ali se zaričem da ću, odsad, ma kud stigao, pre nego što održim govor, pitati: Ima li nekog 'Turčina?,

12.

Tiarka me zatim vođi u staru, lepu”

zgradu švedskog ministarstva spoljnih poslova, pa me predstavlja.

U njegovoj kući, posle večere, imam duži razgovor, sa članom švedske vlade, koji je bio prisutan banketu. Bez ustezanja, otvoreno, — kad je reč o Berlinu, — grdi Hitlera.

Žena pomoćnika ministra, Undena, vodi me da mi pokaže švedski muzej francuskih slikara. Larka me zabrinuto pita: znam li, ko su bili Sezan, Matis, Van Dongen, Van Gog?

I to se dobro svršava.

Na moje predavanje, o mogućnosti frgovine između naših zemalja, Larka dovodi, bankare, brodovlasnike, izVOZnike. Ja im čitam predavanje našeg ministarstva, koje je dugo, prazno, dosadno, bez statistika, bez veza. Vidim, pri kraju predavanja, da mi publika drema.

Ja onda ostavljam predavanje, pa improviziram: kako je, osim morskog puta, sad, otvoren put neba, aeroplanom, pa će valjda nastati, neka nova epoha, u našim trgovačkim odnosima?

Spominjem naša voća, naša vina, naše lekovite biljke, pa i lekove koji se prave od olrovnih zmija. I pročaja. Najzad, kažem, imamo i izvoz žaba. Polaze, kroz vazduh, ujutru iz Šapca a pred veče stižu u Pariz, gde ih dočekuju Francuzi, koji kažu, da su odličnog kvaliteta.

Sve to bi moglo da doleti i do Štokholma.

Ko zna šta će sve dolaziti, vazduhom, u Švedsku, iz moje zemlje.

I to se dobro svršava. Publika mi pljeska.

13.

Prelazim zatim, iz ruku Larkinih, u ruke velikog, švedskog, industrijalca, Johansona, koji je vrlo krupan, predsednik Olimpijskog odbora, — a zida električne centrale u našoj zemlji; u Pančevu i Leskovcu, ako me sećanje ne vara.

Uzimam od njega podatke o nekim njegovim teškoćama.

Sin i snaha Johansona spremali su se, te godine, na Jadran. ;

Jedan švedski princ, bio je stvorio čitavu modu Jadrana.

Lanka me pita, da li mogu, da im kažem nešto o letovanju na Jadranu?

Ja im onda obećavam čitavu liteznaturu, o Jadranu, turističku.

A dodajem, da se Jadransko more nikad više ne zaboravlja.

14.

U Švedskoj je običaj da se, posetiocima, pokazuju, uspesi Švedske u građevinarstvu, industriji, arhitekturi, a da, stranac, na to, Šveđane obaspe komplimentima.

Ja sam štedljiv u komplimentima.

Prof. Ludvig, član Uprave novog udruženja, koji se bio vratio sa puta po Turskoj, ima divan stan, sa čijih je prozora lep izgled na varoš vode

i granita. On mi pokazuje stadion O-

limpijade, bolnice, a zatim neki kvart hipermodernih, radničkih, stanova.

S pravom ponosit, ma socijalizam Švedske, pita, ima li negde tako nečega? Kažem, bilo je, u Beču, pa je srušeno, pre nekoliko godina, iz topa.

Meni se istorija Evrope, od mog detinjstva počev, čini prilično melan-

TIZVOĐENJE DRAMA JOVANA HRISTICA U INOSTRANSTVU

Početkom ove godine izda-

„Veliki Mak«

Pre kratkog vremena objav-

E ljen je u Americi, u izđanju

njujorške izdavačke kuće „Harkort, Brejs“, roman Eriha Koša „Veliki Mak“. Neposredno po puštanju romana u prođaju RKritičar časopisa „Tajm“ osvrnuo se na ovo delo. Na početku svoga teksta on ističe da „u ovoj sjajnoj društvenoj satiri Erih Koš „„Secira zla konformizma maštovitim potezom koji jedva da skriva dubinu njegove namere; njegova poruka podseća na Joneskovog Nosoroga — bitku za individualnost vređno je voditi protiv SsVega“. Ističući Koševa nastojanja da uđari korene društvenoj satiri u Jugoslaviji, kritičar dođaje da je njegov satirički metođ majstorski, pošto uspeva -đa paralemmo razvija nekoliko niti svoga romana priču, lekciju, šalu — i Stvori, na tai način, „impresiju Sarma, ne gorčine, Kritičkog procenjivania a ne nelojalnosti.“ Da bi ostvario svoj cilj, Volterov primer i

govori panglosovskom didak-

„on sledi

tikom: Kad o nečemu ne želimo da misli-

mo, najbolje je da to zaboravimo.

KRritičar, na Rkraju, podvlači da Koševi ciljevi prelaze jugoslovenske granice i dobijaju značaj „ljudskog iskustva“.

„Tajm“ u jednom od svojih

poslednjih brojeva takođe preporučuje KRošev roman svojim čitaocima, kao deko

od nesumnjive literarne vređnosti, istovremeno 5 đelima poznatih američkih savremenih pisaca pPilipa Rota, Gora Viđala, Viljema Moknera, Ričarda O'Konora, Engleza Viljema Golđinga i Grka Nikosa Kazancakisa.

Kritičar „Njujork herald tribjuna“ kaže, između ostalog, đa Koš svoju priču priča jednostavnošću Kafke nikad di-

rektno ne prelazeći u alegoriju. Kritičar vašingtonskog lista „Sanđej star* ističe da

O 0

IMUMA M

„lep jugoslovenski roman“ deluje kao da je inspirisan Joneskovim „Nosorogom“, ponavljajući reči Kritičara „Tajma“. Međutim, već prve strane kažu đa je Koševo delo izišlo pre doneskovog. Pisac prikaza kaže da je Košev roman „kosmopolitski i da bi radnja mogla da se događa isto tako u Pragu, Parizu, Lonđonu i Njujorku.

vačka kuća Rowohit-Verlag iz Hamburga uvrstila je među svoja pozorišna izdania dramu Jovana Hristića „Čiste ruke“. Građsko pozorište iz Sarbrikena stavilo je ovu dramu na svoj repertoar, i ona će biti izvedena tokom „decembra ove gođine. Isto tako, rađio Cirih emitovaće u oktobru Hristićevu radio-dramu „Orest“, koja je već ranije u nekoliko mahova bila emitovana preko berlinske rađiostanice RAITS. U pripremi „je takođe jeđan izbor presama ovog autora ma memački ijezik. ——

NOVI ČLANOVI UDRUŽENJA RNJIŽEVNIKA

Na svojoj seđnici od 1. septembra Uprava Udruženja književnika Srbije primila je u svoje članstvo sleđeće pisce: Dušana Simića, Karla Ostojića, Buda Milićevića, Đuru Livađu, Branka Peića, Mališu VWVučićevića, Danila Kiša, Mirjanu „Vukmirović, dasnu Melvinger, „Ivana MBanjaija, Vlađimira Stojšina i Danka Popovića.

„___ ___________________________________ - — —— PĐP_ — —ir'IRČKTRICcRČ'

Dve značaine izložbe

Tokom ovog leta održane su dve značajne izložbe: prya, pod nazivom „Osam slikara“ u Dubrovniku od 15. jula do 15. septembra i druga, „i memorijal Nađežđe Petrović“, u Cačku, od 1.

i _ —

do 20. metnosti:

septembra. Na izložbi u Dubrovniku „izlagali su Stojan Čelić, Vasilije Jorđan, Zlatko Prica, Miođrag MB. Protić, Svetozar Samurović, MPramce Slana, Slavko Sohaj i Ive Subić. izloženo je 100 radova u raznim tehnikama.

„MII memorijal Nađeždđe Petrović“ okupio je u Čačku takođe veoma istaknuta imena naše savremene likovne UMiloša Bajića, La-

zara Vujakliju, Neđeljka Gvozđenovića, Mseniju Divjak, Bogoljuba Ivkoyića, Đorđa Ilića, Milana „Konjovića, Staneta Mregara, Aleksandra Lukovića, Miluna Mitrovića, Rađenka Miševića, Marija Pregelja, Zlatka Pricu, Božidara Prođanovića, Boška Risimovića, Svetozara Samurovića, Ljubicu Sokić, Miljenka Stančića, Stojana Celića i Marka Šuštaršića. Treba ista-

ći da će galerija u Čačku povremeno organizovati izložbe iz svih oblasti likovnog stvaralaštva kao i grupne izložbe onih umetnika Koji svojim preokupacijama pripadaju savremenim stremljenjiima, a sticajem okolnosti ostaju zapostavljeni. Oz obe izložbe štampani su katalozi sa biografijama izlagača i lepim brojem uspelih reprodukcija.

_- —>—–ZD E _— DD r_———ı—

holična, nego da idemo da vidimo stari Štokholm, Strindberga. Oni me onda Vode u zgradu akademije Nobel, s plavim foteljama, od velura, i tumače mi ceremonijal nobelovih nagrada.

Govorimo o nagradi koja je data Nikoli Tesli.

Zatim me voze, autom, do fabrika Johansona, i, po unutrašnjosti, oko Štokholma. ;

Četrnaestog maja, godine 1986. listovi (Stookholms Tidingen, Aftonbladet, Nya Daglight Allehanda, Svenska Dagbladet) donose izveštaj o mom boravku u Švedskoj, 5a slikama.

Pošto sam štedljiv u komplimentima, izveštaji su ljubazni, i štedljivi u khomplimentima.

T.arka je, međutim, neobično, zadovoljan. Vodi me u društvo slikara i glumica, zatim u Belmanov podrum, gde se svi uzimaju pod ruku, ljuljaju, i pevaju. i

Pri ponoćnom suncu i svetlosti, sedim, zatim, pred restoranom, gde je i Opera, i posmatram lađe koje dolaze i odlaze. Tu stoji bronzani Spomenik „Obožavaocu Sunca“, A malo dalje Karla XII.

Šveđani više ne vole tog SVOE Judaka, koji je, S mačem u ruci, išao, na čelu švedskih armija, kroz BEvropu, — dok nije potučen od Rusa. Pitam Larku za oficire, koji su, za vreme balkanskih ratova, bi došli, u Srbiju, a za koje mi Lara kaže, da su zaboravljeni, i, da bi im trebalo dati nešto ordenja.

Ponašali su se vrlo prijateljski i govorili o nama prijateljski,

Većina, kaže, živi sad, u jednom, garnizonskom, mestu Švedske, penzionisana. Sve do tih ratova, u Švedskoj se znalo malo o nama.

Moja poseta se završava u 'Upsali, u igrankama, među studentima, „na glavi s belim kapama. Ti studenti su se bili okupili, da pozdrave Strindber=ga, o jednom njegovom rođendanu, u starosti. Strindberg je izišao na balkon i rekao im je: „Vaši su očevi, ne= kad, mene pljuvali, idite vi kući“.

Tako mi Larka priča. Strindberg je, kaže, bio lud.

15.

Pri povratku iz Štokholma, moj ministar, poslanik u Berlinu, ispituje me o mojoj poseti, podrugljivo.

Jedino ga zanima razgovor koji sam, u kući Larkinoj, imao, sa onim članom švedske vlade. Cincar Marković mi naređuje, da, ono što Je taj ministar rekao, o Hitleru, izostavim, iz svog, zvaničnog, izveštaja.

To, kaže, ne treba da ide kroz izveštaj atašea.

To će on poslati u Beograd.

Za ministra Dvora.

Što se tiče lordenja, koje Larka kaže treba dati osnivačima Udruženja, poslanik je protiv toga. Nega čekaju.

Ja ga podsećam. da je naređenje predsednika vlade, Stojadinovića, da dajemo, ordenje, korpama.

Larka, koji je već imao orden Svetog Save, trećeg stepena, traži plaku. Cincar Marković onda kaže nešto, na račun počasnog konzula, što ne može da se štampa.

Međutim, i to se, posle, dobro svršava. Šveđani su dušu dali, za ordenja. Nose ih, ne u minijaturi, na fraku, nego u originalu, po iri, oko vrata. Ne skidaju ih ni kad iziđu na ulicu. Ni kad odlaze na finske brodove, da se napiju. Ti brodovi stoje, ugsidreni u zalivu Štokholma, van švedskih icritorijalnih voda. Tamo prestaju švedski zakoni oko alkohola.

16.

Posle nekoliko dana, stižu mi {otografije i isečci iz novina, o mojoj poseti u Švedskoj. Na putu za Oberstdorf, u Nemačkoj, gde ima da leči vrat, i vežba grkljan, u Berlin mi dolazi, Larka.

. Veseo je i javlja mi se, telefonom, i iz Oberstorfa, yr

„Cincar Marković mi, posle toga, priča, da je čuo, da Udruženje hoće da predloži, za nagradu Nobel, jednog našeg književnika. To jest književnicu. Pisca dečjih priča. Da li sam čitao tu književnicu, pita me?

Kažem nisam, čitam Mikelanđela. 3 Biće, kažem, da je predlaže jedna švedska književnica, poreklom iz porođice, koja je bila srpska, s kojom sam seđeo pri banketu.

To je vrlo lepa žena, u godinama, a prijateljica sovjetske poslanikovice Kolontaj, o kojoj mi je mnogo pričala. Ne bi bilo zgoreg da se za nagradu predloži ta naša književnica. Mogla bi postati, možda, naša Selma Lagerlef. :

Njen brat je, — kaže Cincar Markovi, — ministar, i

Trebalo bi da se zainteresujem za

tog pisca, kaže mi. Očigledno je, da misli, da sam pozeleneo od zavisti, što će ta žena biti predložena. Ja, međutim, nemam vremena, da čitam priče za decu, čitam Strindberga. _ Niti je, međutim, ta žena predložena, niti su oliciri, koji su bili u Srbiji, za vreme balkanskih ratova, dobili ordenje. Ja sam samo, posle, nosio, u očima, u sećanju, noćno OSvetljenje ponoćnog Sunca, koje je, U maju mesecu, vidno, i u Švedskoj.

KNJIŽBVNE NOVINE