Књижевне новине

Za pesnika i kritičara Tina Ujevića Vlatko Pavletić je jednom prilikom rekao: „Pjesnički i kritički talenat ne isključuju se, nego dopunjuju, potpomažu“. Možda nešto slično, u malo blažoj formi, može da se kaže i za Antuna Barca koji je punih četrdeset godina bio prisutan u našoj literaturi, darujući je, u početku, setno senzibilnim i mladalačko razdraganim stihovima i, docnije, napuštajući pesmu, ali ne i poetski izraz, kritikama, esejima i raspravama iz istorije naše književnosti, prvenstveno hrvatske. Nastupao je veoma žučno, zagrciano, jzrazito esejistički, nezadovoljan gotovo svim što je književna istorija do tada stvorila; otuda su u njegovim člancima uvek prisutne potke polemike i nekog obračuna. Ulazeći u Književnost (krajem prvog svetskog rata i neposedno posle njega) kada je iedna književna generacija (hrvatske moderne) zaćutala, kada su se Donadini, A. B. Šimić, Krleža i Cesnarec nemilo obračunavali i sa živim ı sa mrtvim, kada se Branko Vodnik, koji kao književni istoričar znači, kod Hrvata, prvi raskid — ne doduše potpun — 5 filološkom metodom „prilaženja literarnom delu. nalazi u procepu i sve više uzmiče. ćuti, Barac se opredeljuje za književnu MKritiku, pomno prati sva zbivanja, registruie ih i o njima sudi. No, on ujedno, već tada, pokušava da da i jednu sintezu svega dotadašnjeg što se kod Hrvata uradilo

na polju proučavanja literature i piše članak, zahuktalo i vrelo, pod naslovom „Naša književnost i njezini historici“, u kome će, veoma kategorički, zahtevati da se prekine „jednom za svegda, definitivno, sasvim s filologijom, jer literarna historija imade s lingvistikom upravo toliko posla koliko kipar ima nešto zajedničko s khamenolomcem“.

Međutim, i ne obzirući se na svoj zahtev, Barac će u eseju „Između filologije i estetike“ (1999) dati u stvari svoja prava i potpunija shvatanja literature, „njene, društvene funkcionalno"dti i, zatini, smisla filološkog te, u isto Vreme, estetskog proučaVanja književnosti. Ovoga puta, nakon šestogodišnjeg rada i nalazeći se pred uiuniverzitetskom karijerom, on će realno sagledati i oceniti smisao filološkog, odnosno estetskog metoda. Proučavanje, znanje, spoznaja i, na osnovu toga, iskustvo, doneli su Barcu nove stavove: on više filologiju ne identifikuje s običnom lingvistikom, niti kipara 5 \amenolomcem, već uviđa njihovu funkcionalnost, nužnost pri dubljem sagledavanju odnosnos Mmjiževnog dela. „Solidno poznavanje fakata“ jedan je od najosnovnijih puteva za ulaženje u probleme literature, pojedinog dela i umetnika ponaosob. Barac je, ovde, i sam morao da prizna da pristupi književnosti, njenim osnovnim i najosetljivijim Ssupstancama, moraju biti različiti i, ponekad, prisultni u svakoj ličnosti koja, se bavi literaturom, njenim svetovima i sadržajima. Naravno, uz to, on je od te ličnosti, prvenstveno, „zahtevao smisao za Književnost, za njene živoine elemente i sokove. Ta ličnost ne samo da mora da zna zakonc Tilološke i estetske kritike, no i ostale (psihološke, filosofske i dr.) i tek tada moći 'će da shvati Kknjižeoni žipot jednoga ostvarenja. U toj sjedinjenosti različitih metoda u ličnosti književnog kritičara i knji-

ževnog istoričara — a to dvoje Barac nikada ne vazlučuje — on

vidi kompleksnost pristupa Živofnim problemima koje knjiženost sobom zahvata. Njemu smeta analiza — a ona je, sam kaže, nužna i bez nje se ne može — prepričavalačkog karaktera; pobornik je analize doživljaja, sraslosti Kkritičareve s ljudima, prirodom i sa svim pitanjima koje pesma, pripovetka, roman ili pak drama, sami za sebe ili

es), „9 NN MILO DIMITRIJBVIĆ

4

i

KRITI

"naj

MATO

TARSKI

ANTUNA BARCA.

„HRVATSKA KNJIŽEVNA 'KRITIKA* VIL, „MATICA

HRVATSKA“, ZAGREB 1962.

svi zajedno, direkino, odnosno indirekino namećU., .

To pitanje direktnog i indirekinog govorenja uslovljeno je, po Barcu, vremenom u kome se umetnost jednoga pisca rađala, Otuda je i proizišla njegova konstatacija da „khnjiževnost, pored svoje estetske strane, ima i svoju socijalnu i sociološku stranu, o kojoj književni historik mora da vodi računa“. Sve to i od proučavalaca literature, u koje spadaju i tekući književni 'Kritičari, zahteva širinu poznavanja nekoliko naučnih disciplina: poznavamje, dakle, estetike, filologije, istorije, sociologije, psihologije, filosofije i dr. omogućiće dublje ulaženje u suštine jedme umetnosti, a sam kritičar, s takvim širinama svoga duha i pomoću onog urođemog smisla za literarnu tvorevinu, umeće da prodre u njene skrovite tajne, da ih objasni, razume i, s jedne iistorijsko-društveme distance, u zavisnosti od problema, da ih Opravda ili osudi.

T kao književni kritičar (prva Taza njegovog stvaralaštva) i kao istoričar književnosti (druga, najduža faza) Barac je, nema sumnje, sve to posedovao i u SVOjoj ličnosti objedinjavao. Takav, mada na početku svoje Kkritičarske delatnosti pomalo jedmostran, on je uspeo da, proučavajući, sagleda sve kompleksnosti hrvatske književnosti XIX veka. U rađu njemu je, čini se, neprestano pred očima lebdio neumorni Jovan Skerlić, ono njegovo gramdiozno delo, zaobljeno i unekoliko dorečeno. Hteo je, čak, da još sistematskije, „dublje, sa. svim životnim potkama, prouči hrvatsku književnost XIX stoleća, o čemu svedoče „Xrvaltska književnost od Prepornoda do stvaranja Jugoslavije. Ilirizam,, (1954) i, kao drugi deo, „Književnost pedesetih i šezdesetih godina“ (1960); nastavci nisu usledili, njegov zamišljeni i nesumnjivo dobro započeti posao nije završen. Barac je: namena-– vao da hrvatsku, literaturu, sa svim mjemim malim i velikim piscima, ostvarenjima i dđometima, sa svim njenim granicama i tokovima, obradi samo do 1917. godine, dakle do godine do koje ta literatura čini zbilja zasebni, samosvojni deo naše književne prošlosti, kao što su to do tada i srpska i slovenačka literatura. Od tada, one žive zajedničkim životom, Teku istim smerovima i bave se istim problemima. A to svoje mišljenje i ubeđenje Barac je izrekao još 1923. godine.

Dok je u svojim kritikama i esejima wenzibilan, raspevan i, u isto vreme, kondemzovan, kakav je, na primer, kada piše o Nazovu, Šimunoviću i još nekim, dotle je u svojim obimmijim radovima (o Mažuraniću, Bogoviću, Vidriću) mešto hladniji, sasvim amalitičan, više barafa čimjenicama, ne podležući im ni u jednom momentu. Činjenice mu, ovoga puta, služe samo toliko da omeđe i odrede vreme, jer Barac uvek pisca promatra u vremenu koje ga je dalo, koje je u njegovom. delu. Imajući svoja shvatanja o zadacima i mehtodima nove, moderne JJmjiževne Knitikc i istonije lenjiževnosti, on je, isto tako, imao svoje jasno ijskristalisame poglede na Književno delo, SVOje. zahteve i od samih pisaca, stvaralaca. Njega nije uvek interesovalo, samo za sebe, OsnOVno piščevo pripovedanje, koje je moglo da bude lakolilo, zanosno, već više šta ono u SVOjim srčikama nosi, sadrži — Oživot. Zato će u njegovim analizama, kada, recimo, tumači dela hrvatskih realista, uvek biti pokazan i dokazan odnos izmedu umetnosti i stvarnog Živofa, na osnovu čega lako otkriva piščeve konstrukcije, ugledanja i, s druge strane, ori-

· ginalnost, izneti ekstrakt uhvaćenog, viđemog i sagledanog. života. U tom i u drugim iznetim stavovima o literaturi i, umetnosti uopšte ogleda se Barčev objektivizam, · njegovo #mnagtojanje da svakom vbiscu, s obzirom na njegovu veličinu, odredi prave vrednosti i da dokaže autentičnost njegovog "izraza. . Stoga, ne prismtupajući stvaraocima jednogstramo i uvek na isti načim, njegova kritika ni u jednom slučaju ne deluje ukalupljeno. Sve viđove Barčevog pristupa W\injiževnom delu i njegovim problemima feško da će predstaviti sedma knjiga „Hrvatske kmjiževne kritike“, koja je, ima se utisak, skrparena na brzu ruku, bez nužnog osećanja za ono najbolje što je on u svome četrdesetogodišnjem stvaralaštvu napisao i čime je, priznajmo, zadužio našu kritiku i našu književnu istoriju. A zaslužio je, čini mi se, i studiozniji predgovor koji je trebalo da ga predstavi u polpunosti i kompleksno. "o je možda i najveći nedostatak ove knjige. Tode ČOLAK

e ZIVKOVIĆ: i '_,, | A Č i Li | a KRITIKA

„RITAM I PESNIČKI DOŽIVLJAJ“, „SVJETLOST“, . | SARAJEVO 1962.

Studije Dragiše Živkovića, sakupljene u knjizi Ritam i pDessnički doživljaj, primer su naučne kritike. Mora se priznati da je fermin „naučne Kritike“ u našim prilikama u velikoj meri uslovan; u jednakoj meri, u Ostalom, kao što je to i shvatanje o naučnom pristupu književnosti. Pod pojmom nauke o književnosti u većini slučajeva kod nas se podrazumeva teorija knji ževnostii i istorija književnosti, koje su svakako naučne discipline, ali koje se u odnosu na umetničko delo nalaze u posrednom wodnosu. Ako bi usvojili stav o mogućnosti dvostrukog pristupa umetničkom delu, spoljašniem (Extrinsic aproach) i unutrašnjem (ntrinsic apnoach), kako to razgraničavaju Velek i Voren, i teorija Mnjiževmosti, ili poetika, i istorija književnosti nesumnjivo se odlikuju, za razliku od biografije, psihologije ili sociologije, unutrašnjim mpristupom. Ali i istorija književnosti i poetika ne razotkrivaju estetsku realnost jednog umetničkog dela, ne ponimu u njegovu umetničku bitnost, kako bi to rekao Hajdeger, več raspravljaju o for mama umetničkog izraza i njegovoj suštini i o odnosima Kknjiževnih dela u istorijskom brocesu. Reč je znači o zakonitos-

tima i bilmim obeležjima, o izvesnim normama, ali ne i onome što se naziva raspoloženjem, ili kako se kod nas kaže atmosjerom, umeiničkog dela. Ne samo umetnička MWritika, koja je rekreacija i kreacija istovremeno, neposredno i intuitivno prodiranje u životni centar dela, koja se prema umetnosti odnosi kao umetnost, (ne kao pesnik pridodat pesniku, kao što ni umetnik nije pridodat objektivnoj realnosti), već je i naučna kritika u mogućnosti da izvrši taj prodor, polazeći sa drugih osnova i sa drugom namerom. „U interesu same poezije tumačenje. dela mora da teži ka tome da postane izlišno“. Ove se Hajdegerove reči ne mogu zaobići kada je reč o naučnoj kritici. Ona je pre svega tumačemje, prevođenje kompleksnog, pretežno cmocionalnog jezika umetnosti na racionalni jezik sudova i pojmova, omogućavanje lakšeg i sigurnijeg prilaza umetničkom delu, pružanje saznanja o njemu io onome što ga čimi umetničkom tvorevinom. Postajući izlišna za doživljavanje umetničkog idela, naučna kritika ispunjava svoj za datak, a izvesnim osvetljavamjima činjemičkog matemijala može da stekne važnost teoretskog sta va ili književno istorijskog aspekta. ___L_L_ o uuu ur i i II ini E IPI ING KI AF

GRANICE PREDSTAVLJANJA

JEDNE UTERATURE

„SAVREMENI RUSKI PISCI“ I—IIIl; IZABRAO 1I ZAGREB 1962.

UREDIO ALEKSANDAR

Tri knjige „Suvremenih ruskih pisaca“ javljaju se kao plod nastojanja da se, posle toliko dece-= nija našeg upoznavanja s ruskom posleoktobarskom literaturom, izloži jedan njen objektivni presek, jedna: pouzdanija kohcepcija shvatanja i mišljenja o njenim ostvarenjima i vrednostima. Realizovano zalaganjem jednog od naiboljih poznavalaca sovjetske literature kod nas, Aleksandra Plakera, urednika i prethodne knjige „Heretici i sanjari“, OVO nastojanje donosi i jednu novinu u našoj izdavačkoj delatnosti: dosad mi nismo imali tako kompletan, tako savesno koncipiran izbor kraćih pripovedačkih formi jedne strane literature. Prve dve knjige obuhvataju prozna ostvarenja ruskih pisaca od revolucije do naših dana, a u Trećoj knjizi su sakupljeni eseji i članci Aleksandra Plakera o sovjetskoj literaturi. Pada u oči jedna sasvim neobična, nova koncepcija: sovjetska proza nije predstavljena prevashodno pripovedačkim imenima nego samim delima, nasta lim u pojedinim, katkad strogo omeđenim fazama njenog razvitka. Priređivač je svakako imao na umu potrebu da sačuva ozbiljnost jednog kontinuiteta literature od njenog nemuštog, nežndividualizovanog susreta s licem revolucije (Mališkinov „Pad Daira“) do najrazuđenijih tema sva– kodnevice jedne moralne situacije, kada je čoveku ponovo omogućeno da ostane sam sa 50“ bom, s pomamnim silama irajanja u sebi i oko sebe (Tendrjakov: „Trojka, sedmica, as“). Ovako prikazana, jedna literatura ima važnu prednost: ona doživljuje dodire s realnošću, trpi od njenih mena i nestalnosti, ali i istrajava uprkos Sgipkosti i zaludnosti pokadšto poljuljanih političkih formula, što je priređivač lepo DpOkazao izborom proze tridesetih godina (Ilif i Pelrov, 'Koljcov, Zoščenko, Gajdar, Platonov, Gorbatov, Paustovski, Prišvin). Čitaocu je na ovaj način pruženo više od izbora štiva za upoznavanje moralne stamenosti i aoestetskih afiniteta jednog inače bliskog mu područja: on ie po nekim određenim principima filosofije života i literature uveden u to područje, i od njega se traži da sačuva sliku misaonosti i osećajnosti tog područja u određenijem značenju, u okvirima jednog društveno–istorijskog razvoja. Izbor Mmnesumnjivo ima pretenzije jedne antologije ideja, afiniteta, odnosa lityature i realnosti; o tome SVeĆdoči i mirniji ton koncepcije, koja

ie dosta udaljena od koloritno_evučnih otkrivačkih intonacija „Heretika i sanjara“. Dakle, po

sredi nije više prezentiranje manje poznate materije, čija bi 'svrha bila oponencija praVvoS stvaralaštva duhu staljinsko-ždanovskih dogmi; “Ovaj izber je

FLAKER, „NAPRIJED“,

jedno oglašavanje mimih voda stvaranja, koje su proticale infernalnim krševima sumnji i konvulzija, zadržavši dostojanstvenost i prvobitnu spontanost. Naravno, može se smatrati da je priređivač dobro obavio. posao ako, je pokazao. obilje valjanih umetničkih dela, predstavivši,lz-– gred i značajnija imena jedne određne literarne situacije. Ipak, ovo izdanie ima i jednu ozbiljniju nameru: ono hoće da nam ukaže i na obilje tema, bujnost tokova i uglova gledanja. Nije nam poznato u kojoj meri obim knjiga to nije dopuštao, ali mislimo da se nekolikim imenima (Mališkin, Babelj, Piljnjak, Lavrenjov, „Pastemak, A. Tolstoj Ivanov, Feđin, Tinjanov, Olješa, Grin) ne može ponuditi sve bogatstvo Uednog mozaičko-analitičkog literarnog razdoblja, kakve su ruske dvadesetih godina. Subjektivni trenutak je svakako odlučio pri izboru iz Ivanova, Piljnjaka i Olješe (mi bismo pretpostavili Ivanovljeve priče „Dete“, „Bog Matvej“ ili „Mihajl — Srebrne Dveri“, Piljnjakovu „Zemlju

na rukama“ ili „Legendu O ne" terijum „izbora eseja i članaka,

ugašenom.. mesecu“ i Olješinu „Košticu od višnje“), ali postojali su mmogi obziri objektivne prirode da se iz polja vida ne ispuste imena. zašlužna za raznovrstost plodova posleoktobarske ruske proze. Nisu li „serapionovci“ Lav Lumc („U pustinji“), Kaverin („Hronika:grada Lajpciga za 18.. godinu“), Slonjimik: 31. („Divlijan“), Nikitin („Pelen-trava“ ili „Pas“), kao začetnici sovjetske literature, zaslužili mesto u ovakvom izboru, sa svojim prilozima ideji večitog obnavljanja i nastavljanja života?! Takođe, „redovi“ pripovetke dvadesetih godina Neverov („Marja — boljševik“!), Sejfuljina, Savič („Konjokradice“), Lidin (setimo se samo znamenitog „Plavog runa“!) pripadali su tokovima koje su stvarali „veliki“; bilo je tu mesto i Šolohovljevoj „Azurnoj stepi“, ditirambu pobedi nad vučjim načelom u životu. Šta je, potom, sa Ognjovljevim „Dnevnikom Kostje Rjabceva“, sa Malaškinovim razobličavanjima nekih strana NEP-ove svakodnevnice („Mora“, „Bolestan čovek“), sa Leonovljevim „Neobičnim pričama o seljacima“, intoniranim u duhu nezaboravnog „Lopova“?! Predstavljen je Pasternak, ali nije li jedan kritičar kazao kako su krajem dvadesetih godina značajni sovjetski pesnici Tihonov („Čajdžinica kod Ljabi_Houza“ ili „Kalif“) i Mandeljštam (svakako „Egipatska marka“) istovremeno postali i vodeći prozaisti?! Bez satire (ne samo Žamjatinove — on bi interesaniniji bio s kasnijom „Poplavom“ nego i Bulgakovljeve „Đavolijada“, i Zozuljine „Ak i čovečan=stvo“), i humoreske (Romanov: „Lavirint“, „Soba“; 'Katajov: „Sa-

moubica“, „Zlatno detinjstvo“) teško je zamisliti iscrpnost tematskog rezervoara „zlatnog veka“ sovjetske literature; pogotovu što su s oba humorista, i Romanov i Katajev, okušali i na području tradicionalne klasične novele čehovskog tipa. Izbor proze

tridesetih godina osetnije zadovVO-' "liava. Možda je samo trebalo bokloniti pažnju inače manje poZ-·

natom Aleksandru Pismenom, čija je jedna priča iz 1999. godine, pod naslovom „Čovek i njegova supruga“, ušla u izbor „Nasleđa evropske literature“ (1947). No, periodu „jugovine“ opet nije ukazano puno poverenie; Kazakov, Njekrasov, Nagibin, Antonov ili čak Lavrov svakako su bili pogodniji od Panove, bar od Panove-pripovedača. I ne samo u slučaju da je izbor „namenjen sladokuscu i boljem poznavaocu, nego i u jednom „suštinskijem smislu predstavlianja literature u

'punom opsegu, sa sugestivnijim 'zaključkom o njenoj pravoj veli-

čini i mačaju za jedno moderno doba.

Stavljanjem primedbe na Kkri-

koji nam predstavljaju afinitete i preokupacije · priređivača u periodu od preko deset godina, kao i faze našeg upoznavamja sa zapostavlienim vrednostima sovjetske literature, ali mam ne daju punu sliku o njenom ftemaisko–idejmom i estetskom razvitku, „Spisak“ naših zamerki bio bi iscrnpen. One se više nadovezuju na jednu želju da se posloktobarskoj ruskoi prozi konačno DpoOstave istinske vrednosne međe,

.·pa se mogu posmatrati i kao je-

dan intimniji monolog o načinu predstavljanja literarnih dostignuća io mogućnostima jedne književnoistorijske ocene, koja bi doprinela. razrešavanju mnogih bilnih ieorijskih pitanja. Sovjet-

ska literatura je u svom dodiru

s realnošću revolucije i aspiracijama neobuzdane teorije svetkovala pobedu; ona je pokazala da se činjenice izmenjene ideologije u ljudskoi svesti transponuju u tkivo umelničog dela na način proveren nasleđem velike literature prošlosti. Mislimo da se ijednom dobrom koncepcijom, kakvu je izložio priređivač, moglo postići da to intenzivnije i upečatljivije oseti i doživi i čitalac. Nema sumnje da će i ovakav izbor učiniti svoje, budući da su ukus i znanje priređivača neosporni, samo nismo li u pravu da danas, prema mogućnostima koje više nisu male, od jednog dobros izbora tražimo do bude i raznovrsniji, i sistemaličniji, i sa više poverenja prema mnoštvu oduševljenih poslenika jedne revolucioname literature, kakvi su ne= kadašnji ruski „jeretici i sanjarić?! Milivoje JOVANOVIĆ

“

U svojoj najnovijoj knjizi Dra giša Živković je usvojio pojedine misli savremenih poetika na Zapadu, ali istovremeno vešto iz begavši mnoge jednostrane i negativne konsekvence takvih stavova, Umetničkom delu, a u njegovoj knjizi je reč o. poeziji i pesničkim ostvarenjima, . Živković je pristupio kao celovitoj i završnoj stilističkoj celini, kao jednoj posebnoj realnosti i strukturi koja gravitira prema samoj sebi, koja ne postoji kao . rezultat delatnosti (ergon) već kao delatnost (energija). Živković usvaja stav da umetničko delo pripada onoj oblasti koju samo otkriva, ali iz takvog shvatanja briše reč isključipo i dovodi ga u vezu i sa piscem koji je delo stvorilo (dok Hajdeger, na primer, stoji na stanovištu da ne stvara pisac delo već da delo stvara pisca, da je umeinički fonomen dela prvobitan u odnosu na stvaraoca) i sa: sredinom, u širokom smislu reči, u kojem je ono poniklo. Dok se naučna kritika kod mnogih ispitivača na Zapadu svodi na opis umetničkog dela (Kajzer), Živković kombinuje amalitički i simtetički metod kritičke operacije i čČinjenički materijal osvetljava se različitih strana, povezujući sve to i sa spoljašnjim pristupom (mome nat iz pesnikove biografije i istorijski podaci). Živkoviću je Ostala daleka misao da se može pisati studija, kritika ili istorija književnosti, bez imena i bez is-

' torije, kao što mu je ostao tuđ

i pojam egzistentnog vremena. Ni jedna Živkovićeva kritika nije izvan određenog istorijskog i biografskog konteksta, Takav metodološki postupak nije ceklek tizam već prevazilaženje jednostramosti. Razvitak srpskog stiha od Bram ka Radičevića do Alekse Šantića, i to njegove ritmičke strukture, predmet je Živkovićevog ispitivanja, On polazi od, analize jedne pesme i takvu,konkrektnu analizu, opis pesme, proširuje ne samo do teoretskih zaključa-

ka već i do stavova o karakteru srpske poezije u tom perio-

du. Studije imaju nekoliko slojeva, a zaključci koji važe za jednu pesmu prerastaju u opšte stavove. Pojedine analize (naročito pesama Laze Kostića) urađene su pedanino, sa svom naučnom strogošću i kritičnošću, i inventivno, tako da predstavljaju doprinos poznavanju OVOgS pesnika našeg romantizma; pojedini sintetički sudovi o romantizmu kod nas, o njegovim odlikama i razvitku, zvuče prihvatljivo i dokumentovano. Rekao bih da je Živković, ipak, pokazao jednostranost i neoniginalnost u shvatanju poetskog ritma. Već u svom uvodnom član ku on je ritam poezije. izjednačio sa versifikacijom i sva SVO ja ispitivanja uputio u tom pravcu. Živković Je nesumnjivo iznad retoričkog shvatanja metlrike i moetričkih sistema, on tačno ispituje i lumači pravilnosfi i mepravilmosti u akcenatskom rasporedu u stihovima naših pes nika, daje niz finih zapažanja. Tlićev heksametar Živković je lumačio kao izraz pesnikovog de korativnog, pitoresknog sagledavanja i doživljavanja sveta. U svojim studijama Živković ispituje funkcionalnost vesifikacije, versifikaciju kao izraz, CKSpresiju pesnikove ličnosti. Ali je mneprihvatliiva misao da 5e ritam poistovećuje sa brojem slo gova ili akcenatskim fraziranjem. Ritam je nešto i na površini pesme, u rasporedu .akcenafta i slogova, a još više u organizaciji asocijacija i slika, u njihovom nastajanju i smenjivanju, u tokovima emocije i svesti koja mo že da nadraste i nadrasta metričku organizaciju pesme (na primer u Kostićevoj pesmi Ražgovor sa uvbučemom srpskom 20dS5tavom), sem alo nije reč o potlpunom skladu što izlazi iz Živkovićeve analize pesme Veče ma Školju. Takva jednostranost, kao i nebrižljivost u kompoziciji članaka i studija, a i cele kmjiEĆ, gde studije pre liče na izvesnč upitnike i testove nego na članke i rasprave o umetnosti, odaje utisak suvoparne i školske lekfire. A u mnogim svojim troenucima knjiga Ritam i pesnički doživljaj to svakako mije. Naučna kritika u tekstovima Dragiše Živkovića ne prevazilazi ORKVIT studioznosti, ali je uverljiva potvrđa njene korisnosti i značaja.

Aleksandar PETROV,

KNJIŽEVNE NOVINE