Књижевне новине
trajne vizije?
Sećan ja na
Bogdana Popovića
ERUDIT
a Ono što naročito karakteriše ličnost Bog-
ana Popovića, to je neverovatno „dvelik krug nJegova znanja. Ljudi koji se, u tom pogledu, mogu muoriti sa njim mogi: se izbrojati prstima jedne ruke. On zna svu umetnost, najveći deo
DUeceL Je i „veliki broj raznovrsnih nauka, Sva Je puj ovanja 1ZVTBIO, 1 Još više, i raznim je putevima išao kao jednoj kategoriji ili disciplini. Ljudsku misao je tražio kroz sva vremena i Po. O DN (Ja to naglašavam ponovo, Jer Je lo potrebno da se zna.) Išao je od književnosti do 'Fknjiževnosti svih naroda, i Kroz njihovu istoriju it na osnovu toga, do jedmog sistema istorije književnosti i, na osnovu svega toga, uz saradnju psihologije i filosofije, do filosofije i torije književnosti. Zatim, tako isto, kroz sve ostale umetnosti, od neimarstva do mu-– zike i plesa, opet kroz sve narode i kroz svu istoriju i, na osnovu svega toga, uz saradnju fiziologije, psihologije, filosofije i filosofije književnosti, na filosofiju lepoga, na MEstetiku. Tako
: isto, njemu nije strana ni religija, etika, biologija, međicina, sociologija, ekonomija, i tako dalje; naročito u onim svojim delovima u Kkojima se dodiruju njegovom glavnom «tezom.
Najzad, i ako bi se iz svega toga mogslo znključiti da je to čovek katedre, jspita i hauke, ni ljudsko ni život „nisu mu duši strani“. Iako je veliki usamljenik i sve veze sveo ns nekoliko prijatelja iz svoje duhovne porodice, njegov je duh dosta radoznao i za čitav niz pojava koje se izvijaju iz njegovog užeg kruga pažnje. On prati događaje i ljude po svim geografskim pojasevima. U njegov objektiv gledaju pojave od eskimske lirike do neke male društvene pojave u Liberiji. Jednog turskog poslanika u Beogradu zadivio je svojim znanjem čak i turske književnosti, i za vreme rata napisao je prvorazredne stvari iz oblasti poznavanja političkih i drugih pojava naroda na Balkanu.
Ta njegova znanja nisu samo obična zmahjd. To su opažanja, karakteristike i filosofije. Njegove dokumentacije, to nije samo onaj „poznati naučnički teret kojim se preopterećuju obično shvaćene nauke. Dokumentacija je tako organski isprepletena sa izvođenjima, opažanjima i, na osnovu svega toga, sintezama, da se dokumentacija dobro i ne vidi. To nije ona dokumenžtacija koja liči na izvode iz raznih knjiga, puna citata i navođenja knjiga, dokumenta– cija pomoću koje se iz knjiga prave knjige, nego je to jedan izraz koji je pun života i samostalnosti, putokaza i vidika, posmatranja, kritike i razmišljanja. Primer koji on izvodi iz jedne knjige, ili kakav citat, ili jedno tuđe i5kustvo, izgubi se potpuno i sav zrači njegovim •osvetljenjem. NUVI.
I ne samo da je takav kad radi s jednim
315 i in i o j a-–
) ntom ili jedmim primerom, nego Je o još više, kad „radi“ kakvu ličnost. Lič-
, ? a c- : : : nost je skoro izgubljena kao u velikoj šumi. a je sa svih strana obasja svojom svetlošću. O ce: nije takav primer i primer Zmaja, DomanoVvica, Bomaršea, Laze Kostića? Samo kad „radi
<. - :> Slede S PP velike ličnosti — vide se te ličnosti; inače, sva
i ičnost ic kao zatrpana njegovom ka druga ličnost jc ka _ de ličnošću i, samo ponekad i za trenutak, izbije OK Ova še ši, zagrljaja njegove ličnosti. Njeso!, VIJEĆE SC O stvo taho veliko i obimvo je Znanje 1 iskuslivo Ia iavliaju, sa raznih no da se analogije u masama Javijaju, Sa 180“
ij i auka: sličnosti, upoređenja, strana i iz raznih nauka; ; ::
n i. motivi, primeri nižu se brže nego OU e ojanicama Jedna pojava nadovezuje zrnca na LŠ : kriti-
. ču i n-tu, upoređuju se, a se na drugu, treću i n-tU, i da je
; SAcFajiš što će da se uveri |) kuju, koriguju. Pre no SX 10. BB e ; Č overava na sto na edna pojava tačna, on Je j RA, 56 Hina pomoću SVOE Tači vee Zlata, oni koji rešetima Veli A bj došao do zrmca po sto puta proveJava da 8 Zveda, ili najvišć istine. Za jednu misao Peik i ispituje ne sa jedboB DOB „kdbaciyna teksta. Ali, uvek, stranama nego 5 znanje veliko i dar prav, istoliko je TJE me čisto zlato. I, stvarno, na pod tih rešeta ostan“ liko je sve obasjano kraju, ne vidi se VISe, aa i metoda. i onom OBUCI PT O eo NJ put. On neće da da
on uvek O c 08 da se vidi kako je
samo svilen vez. »ve molc samo nagovešteno, i tupku“ (najčešće OĆa bilo u „postup ZRNO. ilena buba, i Gu-
a vrlo često i ceo niz); | BVI da, i kokona
dovo lišće, i to samo od belog duda, ı KC di 1
s r_aLi ı i predilja i predivo,
j- sušenje kokone, ı Pp k“
1 Jarva, 1 7 d je takav postupa! .
i nit i vezilja. Ali, i kad Je td od same i, či-
daleko je to od JpaljefEO PP oss : e P-hblu a.
ste akribije i lažnog nau 1 otkivanje duhovno-
Zanimljivost izlaganja, ŽI pokret, čine da se šću i živošću, E eaću prate sa naprestvari, koje se inače Pi | io samo bitnosti iz gnutom pažnjom. Znanje, !
: ipti po tim tekstosvih grana ljudskoga duha, kip vešto upravlje-
im: dobro postavljeno, VCŠ: aca No na jedan cilj i uvek lako O ar ttvoća. sa ličnim opaskama da se gubi nje
; ij :eretom dosada i teret. Nasuprot onim ORO U op je nose to znanje, pogrbijen! da O ponese njihov lični motor VIIo -3- lakoćom se kreću Bogdan Popović ide pravo 1 s la ti vagoni naučne „robe“. id
PO. apo NT Za rečnika za psiholoNEO MO ON 3860 neposredno Znanje; a ieoitg i oborio j og Gaxa P“ im, ali za 58 a o po drugi put DSV ceveđo nije drugu ilustraciju —q ali fai o dpanske književio sam edo iz 15tOT1J Sde ri, nego Oi ip Cablica“ svetske Kao ŠahKevedo čitan i kritikovan O-fua, ili kakvog mame iz nekog navoda, !!. jao i navod je
iz druge ruke, iZ
| ita arapskog pesnika, nego Oboljie za jednu tezu. dao jer je važan ili Zani. { zato se ljuti na
+ ie čitao. , Luziade Komoensove Je O _- u ženski rod. Kad
8. Vitezicu što ih je SstaVIO U. ma, muzičara ili on navodi kakvog slikara, ipaba znati da je on neimara, ma i nevažnije8, OTO je napravio njihova dela gledao ili sluča0 ~Oii on nije Vi„but oko stvari“. Nema POO .-Ho vreme SsVOB deo, video bezbroj puta Teležnicom u ruci. Ter-
života i iskustva, uvek s b
KNJIŽEVNE NOVINE
borh nije „trik“, nego je on tog manjeg holandskog slikara gledao, video i osetio; i video ga sVugde gde ga ima, a ne samo u Drezdi. Njegova opažanja i misli u vezi s tim plod su mnogih hadžiluka po svim evropskim umetničkim galerijama i izložbama.
Njegovo fiziološko i medicinsko znanje je vrlo, vrlo opsežno, biološko, takođe. PFilološko, naročito. Ima ih koji misle da je u njemu izgSubljen jedan filol„:. Njegova filološka objašnjenja i promatranjJa, naročito filosofija jezika, ingeniozna su. Predajući jednom prilikom filosofiju jezika i govoreći naročito o logici jezika, otkrio je učenicima, naročito onima koji su izmali gimnazijska mehanička znanja, Život, razvijanje i smisao jezika. U Evropi je odavno jezik' oslobođen dokirina, formula i fosilnosti, ali kod nas njega je Bogdan Popović, još pre više od trideset godina, oslobodio mrtvih gramatičkih doktrina i formula i dao mu onaj smisao koji on ima kod najdarovitijih evropskih filosofa - filologa. On je bio jedan od onih, i to najdarovitijih, koji je takvu filologiju izbacio iz kritike.
Da do svih tih znanja dođe, njemu je pomoglo opširno i sjajno znanje jezika. On je Grke, Rimljane, Prancuze, Nemce, Engleze, Italijane i Špance čitao na njihovim jezicima. Vrlo viđeni francuski naučnici i književnici kažu da on zna francuski kao i oni.
Ovo i ovakvo znanje nije mu “#sputavalo ličnost, kao što je to često slučaj kod duhova čija ličnost nije naročito snažna. Njegova se ličnost ne samo spasla tog „feškog „naučništva“, nego se čak oseća da je nervozna kad mora mnogo da se poziva na znanje. I kad su teži slučajevi, .slučajevi kad treba ubediti javnost da je jedno delo neznalačko i neznalački napisano, Bogdan Popović ne daje svoje protivdokaze nadevene znanjem i dokumentacijom, nego ličnost izbija u prednji i prvi plan, ličnost i dar, a znanje se vešto upliće i dokaz dolazi automatski. Razvoj događaja i dokaza ide lako, „motor“ ne hukće, i pokret je spontan i prirodan. Nasuprot onim naučnicima i umetnicima kod kojih se oseća sav materijal i građa, i samo to, kod njega je to lepo izvezeno i upleteno da se vidi skoro isključivo samostalan izraz. Bilo da je to Domanović, Zmaj ili Vitezica, francuski XVI vek „persijska, arapska ili italijanska lirika, kakav prevod, slika, muzičko delo ili kakvo pitanje iz feorije književnosti ili estetike — sve je to krcato znanjem. Znanje je sredstvo za jedan tačno postavljeni cilj, ali nikako samo cilj. Ono je tu da još više ubedi, mada, i bez toga, ubeđenje izlazi kao prva vrednost. Uvek je samo u odnosnoj meri, ne remefeći osnovni plan, koji je izrađen u samoj ličnosti. Znanje je, iako ogromno i na svom mestu, duboko i plodno pokriveno ličnošću i izrazom jednog umetnika..
ISTORIJSKA ULOGA
. Istorijski „posmatrajući, Bosdan Popović izaziva pažnju. On ulazi u našu istoriju u trenutku kad se naš romantizam potpuno završio, i kad je bio u punom jeku naš „ruski“ realizam koji je započet akcijom Svetozara Markovića. U akciji, bližoj i daljoj, kad se on uobličavao, bile su Ofadžbina, Straža, Rad i; pri kraju, Delo i Srpski Pregled. Taj period je jedan prekretni period (kod nas ih je svaki čas!). Čuju se još neki glasovi Ujedinjene omladine, završava se romantizam, počinje „unište-
O U VV U A. — O
NEOBJAVLJENA ZMAJEVA FOTOGRAFIJA
. velikim, delom, čoveku mwije dato da bira put, već samo da suđemi put primi i zavoli...
1. SKRULIĆ
Umoetnost pesništva upražnjava dva različita načina kada oličava. uspostavlja i izveštava, prema svetu ljudskosti, ono što je detinje u čoveku i svetu. Otuda i naše neizbežno itanje:
Pita je bio Zmaj — pesnik detinistva ili pesnik za decu?“
nje estetike”, nastaje prvo francuski i, docnije, ruski realizam; nailaze i prvi „Francuzi“ i „EnSlezi“, „darvinisti“ i „materijalisti“; liberali, naprednjaci, socijalisti, radikali; zadruga i patrijarhalizam počinju da propadaju, i jedni na to kukaju a drugi pozdravljaju; postepeno se razvijaju individualna proizvodnja, opština, samouprava, stajaća vojska, birokratija u evropskom smislu; i tako dalje.
Bogdan Popović se u sve fo ne upliće. On nije Bahnbrecher. Nije ličnost koja voli da pravi prodore i da ponese zastavu i pravi barikade. On je iz kuće koja ima kontinujtet. Preča= nin poreklom, daljni rođak Branka Radičevića, sa presekom od nekoliko pokoljenja, on „zna stvari” i njemu se sirće za svako vimo ne može prodati. Čita i svira još kao đečko. Dok je treskala ulicama srpsko-češke marševe „vojna banda“, on je svirao klasike, u vreme kad je samo još nekoliko grčkih, cincarskih i jevrejskih porodica u Beograđu to rađilo. I kod kuće je imao .biblioteku u kojoj su bili svi, a ne samo „klasičari“, naši iz „prenumeracije“ ili samo Darvin, Hegel i Marks. S jednme strane tepeluk, s druge krinolin; s jedne cilinder, s druge čizme i brada socijalistička. S jedne kominjak i šljivovica, s druge strane „prve srpske parne pivare“. Na selu moba, u Beogradu „jour fixe“, na Dvoru bal i šampanjac. S jedne strane još mirišemo na Turke, s druge strane na „pariske đake“, i tako dalje.
Bogdan Popović se tu nalazi na liniji „prenumeranta“ iz početka veka, „birokratije“ i „prečana“. On je „normalac“ znanjem, vaspitanjem, načitanošću i, naročito, darom, strči iznad generacije. I on se time prsi. I daje na znanje da je iznad. Otuda «&toliko neprijatelja. Sigurno se čuju glasovi u horu: „Šta hoće ovaj?“ „Znam ga ja!“ „Učio sam školu sa njim!“ „Vrlo važno!“ Jer se i onda, i uvek, kod nas htelo da „se svi stave pod isti valjak i da se sve niveliše. Demokratija je shvatila da su i sve pameti jednake. Bogdan Popović mije 7ogao u „socijaliste“, „opančare“, „seljake“, „gedže” i da se, tim putem, stavi na čelo. Bio bi sigumo „vođa“, On je na drugoj strani. Čita, svira, pohađa pozorište, počinje da piše. I kako prvi put izlazi pred javnost? S jednim Špancem! Dona Diana od A. Moreta igrala se u pozorišlu. Nose se čizme, razbarušene brade, „proleteri sviju zemalja, ujedinite se!” „uništenje esteteike”, i Bogdan Popović, 1887. godine, piše o donama Diani, Lauri, Floreti i o don Cezaru i „graciozu“ Perinu! Ali, koliko je to simbolično za celu njegovu ličnost i za sav njegov stav kod nas! On je sav od početka bio opijen lepotom, čulima, estetikom, vedrinom, „savršenošću”. I takav, s vrlo velikim proši-
POVODOM ZMAJEVOG PEVANJA I MIŠLJENJA ZA DECU
Pesnik za decu ILI pesnik delinistva
Nadoše vas moje oči Obziruć se strepom, AUP vas, deco, volim, gledat U tom krugu lepom. Među vama ja ne vidim Razornicu zmiju, Zato s vašeg lepog kruga Ne skidam očiju. (U lepom krugu)
Husein -
TAHMIŠČIĆ
Da, naš pesnik se okrenuo u jednom času krize, očajanja i iskušenja prema svetu dece ili, kako sam veli, prema lepom krugu. U jednom času se odlučio, ali unutar odlučenog sam više nije mogao da bira. Svoj „suđeni put“ prihvatio je i zavoleo. I stoga je njegov pesnički čin neopozivo moralan.
Zmaj je ostao posmatrač sveta dece. Imao je čist, svetao i plemenit pogled. Svako htenje zagovaralo je osobenu pesničku razboritost. Pesmi nije dato da bude „realistična“. · Ona nam se kazuje kao razboritost svoje vrste.
Čitav život dat je čoveku samo jednom. Pesnik se prema zadatom životu deteta odnosi krajnje jednostavno. Zahvatiće ga u zatečenom životu roditelja kao lepi krug: dete je objekat mnogovrsnog odgoja, ljubavi, brige, maženja i starateljskog karanja. Dete kao dete je svedeno na biološku i društvenu kategoriju. Detinje u čoveku i svetu kao načelo same moći Života — naš pesnik nije dosegao i iskusio.
Zmaj je iz duše svoga razdoblja, iz njegove oskudice-potrebe, o kojoj smo ranije nešto već
Nastavak na 7, strani
Zo x
Piše Branko LAZAREVIĆ
rivanjem i produbljivanjem, ostao je zauvek. U onom nemirnom, razdražljivom i neumivenom periodu, kada se sve brkalo i irpalo u istu vreću, i dobro i istinito i lepo, i Šekspir i Laza Kostić i ko zna još ko, i bacalo u blato sve što ne odgovara Molešotu, Bihneru ili Marksu, i kad se lako mog'o postati „srpski Turgenjev“ i tako dalje, Bogaan Popović stupa na scenu kao — don Cezaro. I kako mu je već ta prva stvar umivena, dobro sašivena, sjajno raspoređena, jasno izražena! U njoj se vide sve njeBove osnovne osobine: razvijen ukus za lepo, za lepo u dometu čula, jaka logika, smisao za senzualno i senzitivno, ljubav za vedrinu i jasnost, grčko-latinsko merenje. Raširite se, produbite, razmaknite granice radoznalosti, dodajte filosofiju i druge struke koje je posle čitao i, naročito, dodajte Engleze: tu je Bogdan Popović i posle pedeset godina. On nije lutao. On je vrlo uznemiren, ali ta uznemirenost nije od onih koje menjaju ceo sistem. On je svoj sistem već vrlo rano nosio u sebi.
Takav kakav je, kad je ušao u našu srcdinu i, naročito, posle, kad se vratio iz Pariza, morao je strčati kao „bela vrana“. Uz to je bio ohol, više gord nego ohol, i znao je šta je, i znao je i da kaže ne samo šta je, nego i šta su oni oko njega. A kođ nas se nikako ne prašta kad neko uzme svoj stav. Imao je da primi više strela od Svetog Sebastijana. Puno je pisaca i kritičara koji su oštrili svoja pera na njemu. To je sve bilo razumljivo. „Patos distancei“ je bio, zbilja, ogroman. Bili su tu i Nedić i Vulović kao prethodnici, i oba dosta daroviti, ali ih je Popović daleko mnatkrilio darom, ukusom i, naročito, spremom. Uz to, sigurnim osećanjem lepote. Kao čist kritičar i estetičar, on je najveći kritičar čitave Jugoslovenske književnosti. Svi: od Vuka i Levstika, Svetozara Markovića, Šenoe, ŠSrepela, Svetomira Nikolajevića, Frane Markovića, predstavljaju ovaj ili onaj pravac — naročito ranije pomenuti Vulović i Nedić — ovu ili onu školu „filološku“, „normativnu“, „estetičku“, „istorijsku“, „impresionističku“. Bogdan Popović je bio estetičar-kritičar u mnogo čemu van škola i van sistema, što je odlika nadahnutogm čoveka. Skerlić, posle njega, mogao bi da se s njim poredi. Pavle Popović samo jednim delom. Jer je Skerlić bio vrlo darovit. Da je on bio i estetičar i da je imao šire umetničko vas pitanje, i da je imao vremena da se iskaže, verovatno da bi on bio jedini koji bi ozbiljno mogac da stane uz Bogdana Popovića. Slobodan Jovanović bavio se uzgred, i to više usmeno nego pismeno, ali je on toliko imao talenta za kritiku da je suva šteta šlo jedan deo svog vremena nije bacio i na te stvari. Livadić je kritičar ođ znanja i osećanja za tu vrstu književnosti. Ali, krupnije ništa nije dano. Otuda, Bogdan Popović ostaje na najvišem steponu. On je dao izraz koji je sasvim evropski. To je skoro stupani na kome su velisi kritičari kao Džonson i Moetju Arnold (naročito ovaj drug:), kao Sent-Bev i Lemuoetr, kao de Sanktis i Kroče, kao Euhenio dOrs. Brandos, Menken, Hazlit...
I ne samo da je on skoro na tom stupnju, nego je i kao formacija na tom planu. Bogdan Popović nije izrastao iz našes rasnog debla. On s njim, sem jezika i, s vremena na vreme, predmeta, ničeg drugog zajedničkog nema. Čitate ga i slušate kao stranca. I to ga čitate kao, donekle, anglosaksonca pofrancužena, a slušate ga kao posrbljenog Italijana ili Španca. On skoro ničeg nema iz naše rase. Dobija se utisak, kad se čita njegovo delo, da se čila kakav . savršen prevod. Ceo je jedan stranac u našoj sredini. Ma koji se od naših tokova uzeo, on ne spada ni u jedan od tih. Možda nešto malo u naš panonski tok; onaj koji ide još od Dositeja i, preko naših „prečana“, završava se s Veljkom Petrovićem, Samo. dok u Petroviću ima nečeg i iz naše dinarske struje, u Popoviću je nema nimalo. Ako bi se na silu nešto tražilo, kažem, onda bi se on. nešto malo, rnogao da veže za naš panonizam. I tako je s celom našom kritikom. Ona je, sem kod Skerlića, gde je naša, čak dinarska, polpuno stranog porekla ili, kao kod Bogdana Popovića, stranog, i, još više, ličnog. Jedino što ima „našega“, to je znanje našeg jezika. On ga zna dobro. On ga je učio. Ali „turnir“ tog jezika nije naš. Naročito to nije naš dinarski obrt; ona kratki, odsečni, punokrvni i vrlo temperamentni. On je nešto panonski. Njegovi tokovi su dugi i široki i idu kao reke po ravnici. · Njegov „stil“ je „engleski“ i to, najviše, Metju Arnoldov. Iz vazvitka našeg rasnog kolektiva, naročito ovog posle Vuka, Mažuranića. Njegoša, nema on ničega. Stoji po strani kao, uopšte, cela naša kritika, izuzev, Vuka Karadžića, koji je dao čisto našu kritiku na koju se, posle njega, na njegovom obrascu, nilo nije nadovezao.
Ali taj i takav Bogđan Popović, iako nimalo s rasnog tila, stvorio je kod nas čitavu „školu“ za koju ne može da se kaže da je bila samo srbijanska i samo beogradska. Oko Bogdana je bila stvorena Bogdanova atmosfera, „bogdanovština“. On je imao učenika koji su išli do kraja za njim, do podražavanja rukopisu. Od njih nijedan nije imao njegova čula, njegov dar i njegovo znanje. Ali su svi, formalno, došli do njegove forme. I dali su joj. i to brzo, mrtvilo. Zanimljivo je pomenuti to da potpuno podražavanje njegovom „stilu“ ubija njegove osnovne karakteristike. Podražavanje je išlo do fotografije duha i do savršenog podražavanja čak i rukopisa. Svi učenici Bogdana Popovića pišu Bogdanovim stilom i pišu njegovim rukopisom. To je dovelo do tog mrtvila, I živ je ostao samo učitelj. Ja kao učenika ne stavljam Jovana Skerlića, kao što sam i ranije pomenuo, jer je on njegov učenik samo hronološki i utoliko što je kod njega učio. Niešov učenik je, do blizu kraja života, samo Uroš Petrović, donekle Milan Grol, i potpuno svi ostali koji su na Univerzitetu i oko njega (Svetislav Petrović. Miodrag TIbrovac, donekle M. Bogdanović, vrlo mnogo V. Vujić. nešto malo P. Slijepčević i, od najmlađih. iako toliko koliko i protiv njega, Marko Ristić. koji ima Bogdomov „ postupak” i racionalizam čak i više od njega).
e
(Odlomci eseja Branka Lazarevića „Sećanje na Bogdana Popovića“ uzeti su iz rukopisne obimne njegove studije „Bogdan Popović“. Izbor fragmenata izvršila je redakcija „KMnjiževnih novina“ s dopuštanjem autora.)
-3
-