Књижевне новине
|
POVODOM 39-GDDIŠI IJICE SMRTI
LENJIN
0 revolucionarnoi lunkeiji umelnosti
sklopu svega što pripada revo-
lucionarnoj borbi za novo, komu-
nističko društvo, za novog, #d svojine i podvlašćenosti oslobođenog čoveka — umaotnosti je Lenjin, mada fragmentamo i u zavisnosti od partijske prakse, davao visoko mesto. Zaista, ma= lo je njih koji su tako bezrezervno, tako ubedljivo razumevali umetnost kao saznavanje, kao borbu, kao radost što se traje, i to što se nadmoćno i lepo traje.
U pismu Inesi Arman, 1916, Lenjin je pisao: „To je moja sudbina, jedna borba za drugom, protiv gluposti i političke ništavnosti!“ Borba protiv mnogog izmišljenog i rođenog, vekovima huškanog da obezglavi i obezduši čoveka, da izvitoperi ličnost, da je pretvori u oruđe grabljenja ili u strah i jadikovku. A to što je bio on sam, kao pojedinačna duhovnost, to je Lenjin za= htevao od sveukupne duhovnosti, posebno od umetnosti. Umetnost mora biti „moćno oružje društvene borbe“! Zađafak laskav i težak. Otuda lenjinsko načelo partijnosti umetnosti, čiju usmerenost karakteriše shvatanje da „bez revolucionarne teorije ne može biti ni ıevolucionarnog pokreta“. Računao je Lenjin, ovom prilikom, na činjenicu nemogućnosti postojanja vanklasne umefnosti u uslovima klasnog društva, i na mogućnost „višeg stepena slobode“ kad se partijska umetnost potčini partijskoj kontroli. Ako se pojam „partijska umetnost“, uslovno, za= meni pojmom „avangardna, progresivna umetnost“, a pojam „partijska kon=irola“ pojomom „svesna lična i dru5tvena kontrola“ — nesporazuma neće
biti, Suštinski, insistirajući na partij-
nosti umetnosti, Lonjin je hteo da ukaže da je preimućstvo i posebnost umetnosti u tome što ona, „uopšte ne može biti individualna stvar“, što je deo opštesocijalističkih, opšteljudskih ·'remljenja, što je, konkretno, plod potenog napora ličnosti prinet na dar ceokupnom progresivnom ljudstvu.
Ni u jednom trenutku Lenjin se ılje umetnosti obratio drukčije nego “ao riznici istina i otkrića, kao naroito pogodnom i delujućčem „obliku judske spoznaje“ Razumevajući tačno mntegralnost umetničkog stvaralaštva i da umetnost, sama po sebi, znači u z avisnosti duboko nezavisno, naročito nezavisno manifestovanje individualnog („... osim toga smatram kaže on — da umetnik u svakoj filosofiji može za sebe naći mnogo korisnog“), — Lenjin je, istovremeno, nastojao da utvrđi zakonitosti njenog saznajnog procesa. đa te zakonitosti učini aktivnim. „... Prilaženje uma (ljudđskog) pojedinoj stvari, uzimanje kopije (= pojma) s nje nije prost, neposređan, mrtav. akt kao u ogledalu, već složen. razdvojen, koji se odvija kao izlom-
ljena, cik-cak linija, akt koji u sebi uključuje mogućnost odletanja fantazije od života...“ Lenjinska teorija odraza podrazumeva sasvim određen put: od bića, pojave, stvari — preko
pisma uredništvu
LITERATURA | ARHIVA
Druže uredniče
DA BI SB u literaturi umetnički ftransponovalo „juče“, da bi se boljie sagledalo „danas-sutra“, jedan od izvora važnih za pisce predstvaljaju i arhivi. državni i specijalni, sa svojim manje više bogatim zbirkama, i fondovima pisanih dokumenata; sa
podacima iz raznih periođa naše prošlosti,
karakterističnim. sadržajnim, jJedrim: prirode ekonomske. kulturne. političke. vojne.
Na ovaj način gledane naše arhivske ustanove, čija je mreža veoma razvijena, sa
KNJIŽEVNE NOVINE
ličnosti kao čulne određenosti, kao čulne mogućnosti, preko ličnosti, dalje, kao svesti (društvene i individualne) — do saznanja, do pojma, do suštine kao integralnosti pojma ili zavisnosti pojmova, do zakonitosti, Tri etape, dakle, tri relacije. Polazna i konačna manje-više su stalne, gotovo neprikosnovene, i sve dotle dok postoji čovek-čulnost i čoveksvest. Ona posredna, vezujuća (to jest ličnost kao društvena i individualna svest), znači sobom, međutim, sav napor saznavanja, sve stvaralaštvo, sve izgrađivanje kulture, sve mogućnosti razno= vrsnog, slobodnog ili zavisnog delovanja. Valja, naročito, podvući ovu Lenjinovu konstataciju: „... U sebi uključuje mogućnost odletanja fantazije od života“. Ona je naročito značajna za umetnost, utoliko više što sasvim određeno ukazuje na neophodnost oslobođenog prilaženja životu i njegovim tokovima, što oslobođenost od konkretnog, datog smatra bitnim preduslovom stvaralaštva. U svetlu ovoga, Lenjinove reči „treba da sanjamo!“, izgovorene, 1902. godine, u jeku revolucionarne borbe, i njegovo oduševljenje delima koja izražavaju san o lepoti, san čovekov o lepšoj budućnosti, lako su shvatljive,
Jasno je da je Lenjin zahtevao od umetnosti, najpre, da se uključi u proces revolucionarne borbe, da aktivno deluje na postojeće us:;ove i oblike ži-. vota, da menja i harmonizira stvarnost. Njen bitni zadatak je da se bori za izgradnju nove, socijalističke, univer-
·zalne kulture ljudi lišenih privatne svojine i mrakova, takve koja će sme-
niti mučni antagonizam buržoaske i proleterske kulture u svakoj nacionalnoj kulturi, i ponižavajuću atmosferu „ezopovskih govora, književnog lakejstva, ropskog jezika, idejnog feudalizma“. Sve materijalne i duhovne snage, pa i umetnost, treba usmeriti cilju „ru šenja starog eksploatatoFskog društva j ujedinjenja svih trudkenika oko proletarijata, koji stvara novo komunističko društvo“, cilju onemogućavanja „restauracije vlasti kapitalista i buržoazije“. Umetnosti na tom putu Lenjin upućuje reči ohrabrenja: „... Bezgranična odanost revoluciji i obraćanje narodu s revolucionarnom propovedi ne propada čak ni onda kad čitavi deceniji dele setvu od žetve...“ Umetnost mora, poručuje Lenjin, uza svu svoju nepodložnost propisima. kanonima i kalupima. đa bude revolucionarna, štaviše da shvati da joj se marksistička revolucionarnost ne nameće, već da se traži od nje. Umetnost mora da se formira fako da ovaj zahtev prihvati kao prirodno stanje svog delovanja; u tome je suština.
Dragoljub S. IGNJATOVIĆ
pisanom građom ugiavnom klasifikovanom, inventarisanom i za istraživanje dostupnom, predstavljaju riznice i za književnike i ljude koji se bave literaturom, za srećnu simbiozu makro i mikro-sveta u umetnosti. Međutim. i pored naše istorijske prošlolosti — slavne, manje slavne i neslavne sadržane velikim delom wu pisanim dokumentima državnih i specijalnih arhiva, knjiŽževnici spadaju kod mas među kategorije njihovih najmalobrojnijih posetilaca i istraživača. Piše se obično samo iz mašte, „iz glave“, i deklariše se tako. Biti po svaku cenu originalan i nov, ne misleći da ovakve intencije dovode i do izvesne akumulacije književnog (nikome potrebnog) balasta.
Kao da u prošlosti nije ništa postojalo, kao da ranije na planu književnosti i kulture nije ništa dato. Kao da i pisac nije imao svoje pretke, da nije deo naših naroda i kao da je voIšebno izolovan od hjihovih uspona i padova. heroizma i kapitulantstva. iđeala i htenia, od juče i danas.
On je češće samo „svet za sebe“ ili uobra=
| trajne vizije .
PONOĆNA ĆASKANJA” NA KALIMEGDANSKOJ KLUPI
ilo je to. davno, odmah nekako poBue male mature, kada smo neki
moji drugovi i ja počeli „fantazirati“ i pisati pesme. Pisati pesme i pričice, srećom, značilo je i čitati druge pisce, pa i ugledati se na njih, podražavati ih.
Sa čitanjem svega što nam je dolazilo do ruku prešli smo i na interesovanje za same pisce. Tada ,smo, ponavljam, bili još dečaci kada smo u ono davno vreme između balkanskih ratova i prvog svetskog rata, šetajući se kalemegdanskim stazama ili sedeći na njegovim klupama, počeli da pratimo zadivljenim pogledima tada čuvene na= še Kknjiževnike, baš kao što današnja mladež, pa i ona najmlađa, posmatra čuvene sportiste ili filmske umetnike. Da je tada bio običaj da se traže autogrami, tražili bismo ih i mi, ali, na žalost, za to se onda još nije znalo.
Još mi je u živom sećanju gotovo svakodnevna slika kada se oko podne pojavljivala na ulazu u Kale= megdan „grupa ljudi u njihovoj svakodnevnoj šetnji. I mi bismo se, dotle još nemirni đaci, odjednom uozbiljili i zastajali u veselom razgovoru. Sa zaustavljenim dahom gutali bismo ih pogledom kad bi nailazili prema nama.
Kao da i sada čujem još škripu šljunka pod njihovim nogama. Bio je to važan trenutak za nas! Išli su uvek gotovo istim redom. U sredini je bio, i nekako najviši od njih, prav, vitak, s crnim, tankim, malo opuštenim brcima iznad usana, i sa nešto ugnutim no= sem u sredini — Jovan Skerlić, uvek u crnom profesorskom redenmgotu. Do njega, s leve strane, išao je Marko Mu= rat, slikar iz Dubrovnika, među njima on je bio najstariji i jedini sa bradicom i dugom umefiničkom kosom, Do njega, dalje, od svih najviše Evropljanin, Milutin Uskoković. A s desne strane od Skerlića išao je uvek samo jedan čovek, zaista najneobičniji od tih neobičnih ljudi, krupan, malo pogrbljen, s velikom glavom nagnutom napred, širokog, izboranog čela i malo rošavog, grubog lica i krupnih, izdubljenih, ne= kako Ukočehih očiju. („Liči na Betovena“ — prošaputao je jednom jedan od mojih drugova, sin muzičara, kada ga je prvi put video.) Taj čovek, iako je išao s tim društvom, kao da je bio odsutan i retko da je nešto govorio. Ćutao je, slušao i gledao uvek u zemlju preda se. Bio je to Borisav Stanković,
Skerlić je delovao na nas samo kao autoritet i kao profesor, Murat kao umetnik, Uskoković kao nešto hladni i gordi gospodin; a još jedan, koji nije bio redovan gost među njima, Branislav Petronijević, poznati naš filosof, imao je nečega dobroćudnog u svome pogledu i u onoj svojoj tankoj i majušnoj bradici, tada još sasvim crnoj. Dok smo sve ostale — činilo nam se — prozirali lako, jedini Bora Stanković nije nam bio ni pristupačan ni jasan. Njega nismo mogli nikako prozreti. Čak smo ga se malo i plašili, onih njegovih ispupčenih, ukočenih i staklastih očiju. Mi smo u to vreme već čitali njegove Stare dane i Uvelu ružu. Uvela ruža nanela nam je mnogo jada, probudila je u mojoj generaciji ljubav i erotiku. Zato smo i mi, kao i on, čitavog veka ostali nekako u tome uzdržani i gorki.
I danas,kad idem Kalemegdanskim stazama, ne sećam se više ni Skerlića, ni Uskokovića, ali Boru Stankovića vidim još uvek i kao da čujem škripu onog šljunka pod njegovim nogama...
Pa kad je već reč o njemu, đa kažem još nekoliko reči. Prošle su godine. Bio sam već mlad profesor i na radu u beogradskom Narodnom pozorištu. U pozorišnoj biblioteci bio je sva= koga dana sastanak pisaca i umetnika. Dolazili su najviše dramski pisci, a od njih najčešće Branislav Nušić i Bora Stanković. Dok je Nušić bio neiscrpan u humoru, nenadmašan u tome kako da ispriča neku anegdotu ili neki događaj, da nam za pet minuti skicira čitav pozorišni komad, Stanković je bio antipod Nušiću, ćutljiv i težak na rečima. Umeo je izvanredno da ćuti, ali da time ne vređa prisutne, bio je odsutan pa ipak tu, oduran i ljut, a drag, i mi mlađi smo ga voleli. Njegova reč, retka ali topla i naklonjena, mogla je čoveka da veže za sebe, Nušićeva reč bila je varnica, sjajna i blistava, Stankovićeva žiška i žeravica koja greje ali i peče. Stanković je umeo s dve-tri reči da uđe u stvar. Ćuteći uvek, ali i slušajući pažljivo, znao je šta boli svakoga od nas, mladih pisaca, i u tome je umeo đa saučetvuje
Nikola TRAJKOVIĆ
Svakome od nas davao je savete i time nas neobično vezivao za sebe. Nije vo= leo svakog početnika-pisca, jer se kako je govorio — „bojao da nije onaj pravi“, ali ako upozna čoveka malo in= timnije, umeo je s dve reči izneti više nego drugi sa stotinom, Možda je bio malo grub u izrazu, ali u suštini, kad bismo docnije razmisliti, uviđali smo da je bio u pravu.
Jednom pril:kom bio je sim sa mnom. Pio je kafu, pušio i dugo ćutao, pa odjednom poče da govori:
— Ne znaju oni kako je to teško. Pisati je teško kao i kopati, zapamti! A oni pišu šta im.padne na, pamet...
— A ko to, čika Boro? — tako sam ga oslovljavao poslednjih godina života.
— Pa ovi... mođerni, ovi modernisti.. Eno, od jutros sam čitao nešto
» od mnjih....
|— Šta ste čitali? — zapitah zainteresovan. | :
— Ama neki njiov almanah, manifest, šta li!
— Pa?
— Eto, oni kažu da treba pisati nesvesno i podsvesno, kao u snu... A ja, ja, zemljače, ja pišem teško, kao da se porađam, izvlačim reči iz sebe, iz sto= maka... Ali, znaj, samo su onda reči teške, krvave, a druge ne vrede... Gomile i brda knjiga pišu se, štampaju... Ama, nije to život! Samo, ipak, među njima ima ljudi koji nisu prazni. Ne, ne!
— Pa kako bi bilo, čika Boro, da eto to napišete? Da date izjavu, oni bi voleli to!
— Šta! — gotovo osorno obrecnu se odjednom na mene,
— Pa to što ste sađa rekli! Eto to, da je pisati ozbiljna stvatr..
Onaj retki osmeh pojavi se nn nje> govom licu:
— Eh, ti.. Da ja njima dajem sa= vete? Da mi se smeju? Uostalom, ne pišem više. Svršeno je. Ugasio sam se... izgoreo! -
— Ama — pokušah još jednom,
— Ćuti, bre! Nećete me vi, balavci, natociljati da pišem. Eto i ovaj Predić (tađašnji upravnik pozorišta) stalno mi govori, piši, ba piši, ali ja neću! Ne! Svršeno je! Ispojana je moja pesma...
eca e a Veseo Oea ar ar arEraer naar apear E ao a aaa aaa rOa ara aa rata
žava da je to, a takvi svetovi su obično na slabim nogama.
S druge strane, istražujući u mašim arhivima, državnim i specijalnim, mnogi književnik bi pothranio svoju inspiraciju, saznajno se obogatio ili se. možda. i dokumentovao, naročito imajući u vidu tezu da nađahnuće dolazi u radu, a ja bih dodala i prikupljanjem esencijalnih činjenica, bez kojih nl literatura ne može.
I dok se neke redakcije naše književne štempe i periođike ispunjavaju razgovorima i polemikama o disproporciji kvantiteta i kvaliteta u našoj literarnoj proizvodnji, i vodi se borba protiv verbalizma u nastavi književnosti naših srednjih 1 visokih škola — i drugih jalovo sterilnih „izama“ u kulturi našeg novog društva — možđa bi u tom smislu trebalo više. efikasnije pomoći i našim literarnim pregaocima Da ih, kako reče Džojs, ne „zanese“ i, dodala bih, ne
zavede „zvuk reči“, prazne larpurlartističke samodopadljive fraze i jalovog literarnog govora,
Možda bi jedna ođ uspešhih formi te pomoći bilo i obaveštavanje književnika preko njihovih republičkih društava i udruženja i njihovih organa ili na neki đrugi podesan način o sadržaju zbirki i fondova pisanih dokumenata svake pojedine arhivske usta nove na teritoriji jedne određene republike ili, možda, cele zemlje, Sa eventualnim indikacijama — što zavisi od stepema sređenosti pisane istorijike građe i naučnoistraživačkih sredstava svakog arhiva, napose za dokumente i arhivske fondove, koje bi potencijalno mogli da najviše Interesuju našeg savremenog literarnog stvaraoca, u njegovim naporima ljudskim, idejnim i zanatsko-estetskim. Na kraju bih još dođala: pokušajmo. Ima izgleda i uslova za pružanje ovakve
informativne pomoći našim književnicima kao i onima koje interesuje bitno kretanje naše savremene literature napred. \ Vasilija Kolaković Beograd, Vuka Karadžića 11
— Ipak, ovi mlađi, moderni, voleli bi da im se obratite, da im kažete nešto! To bi tek značilo da ih cenite, Vi, kad već neće oni „matori“..,
— Ne, ne! To bi izgledalo kao da sam protiv njih.. Ne, ne! Bora Stanković nije protiv mladih, pa kakvi su da su... Idu oni svojim putem... Neka rade kako znaju, samo mislim da je Disati teško... pisati dobro, duboko, teško je kao i ono duboko oranje, zemljače!
Nekako oko premijere njegove druge drame Tašanme, koju je jedva završio pod upornim nastojanjem Milana Proedića, Bora Stanković naglo se topio. Oronuo je, zgrbio se, oslabio. Videlo se: neće dugo
I toga dana bio sam u kancelariji, nešto ranije no obično. Odjednom banu služitelj:
— Gospođine, Bora Stanković pao na ulici. Skupio se svet...
— Naopako! Gde?
— Tamo, na glavnom ulazu, pred blagajnom. Sedi na stepeništu...
Istrčasmo na ulicu. Zaista, Borisav Stanković, sav pocmeo u licu, sedi na stepeništu, na samom ulazu u pozorište, u ruci grčevito lomi kutiju šibica. Oko njega deca i zaludni ljudi.
— Čika Boro, šta vam je? Hajte ovamo, u kancelariju...
On podiže glavu. Oči mutne, ne viđe, ne poznaju. -
Jedva mu čujemo glas:
— Ostavi me! Ko si ti? 'Oću Kući, kući, da umrem...
— Ama, čika Boro, hajte polako, đa nas svet ne gleda!
— Nema više Bore! Beše mu...
TI zaista, više ga nije bilo, bio je to samo čovek koji je umirao...
Fijakerom smo ga odvezli kući. Sutra dan je umro.
Kad sedim na Kalemegđanskoj klupi, nedaleko od spomenika Đure J akšića i Vojislava Ilića, posmatram kroz grane drveća spomenik Janka Veselino= vića...
Neki od mojih starijih drugova čitfali.., su čika Jankove knjige i znali đa ih je veći broj izdala knjižara Valožića. A i mi, najmlađi, znali smo da je ta knjižara u našem susedstvu, na uglu naše ulice, Kosančićevog Venca i Varoš-Kapije. U toj knjižari deca su ređe kupovala knjige, a češće one „prevađivače“ – slike ili „lagiruše“, lakovane slike u boji, zatim pisaljke i gumice, a mi najmlađi, osnovci, samo tablice od škriljca i krede.
Jednom sam viđeo čika Janka da ide kod Valožića, Ali nije mogao otići do njegove radnje bez odmora. Usput se morao nasloniti na jedno drvo, kojih je u našoj ulici bilo više. Tađa sam mu prišao i pomogao da dođe do knjižare. Išao je nekom da telefonira, jer je Valožić u to vreme jedini imao telefon na Varoš-Kapiji. Bio je to onaj starinski, drveni telefon, „Sandučara“ okačena O zid; trebalo je prvo skinuti slušalicu, dva-tri puta veću no današnju, dugo okretati ručicu za zvonce, pa kad se iz centrale javi glas reći broj koji se želi,
Kad smo se vraćali, zastao je na sa= mom uglu, baš pred ulazom u docniju Narodnu biblioteku.
— Vidiš sinovče! Volim ovu Stevinu ulicu, ovaj Kosančićev Venac! Divan je vazduh ovde, kao melem. Nije kao onamo. u varoši, Ovđe ti je vazduh kao u mojoj Mačvi, pun mirisa ovaca, po= košena sena, majkine dušice... To je miris Srema, Fruške Gore! U varoši si, a i u polju, sinovče!...
Naišla je bila jesen, okraćali dani i bilo prohladno; sećanje mi nije više jasno. Možda je to bilo i rano proleće, njegovo poslednje proleće, jer je umro u junu te iste godine. Čika Janko je, utopljen, sedeo nr svojoj klupici, s nogama uvijenim u ćebe. Mi, deca, bili smo okupljeni oko njega. Moj sused i drug, nešto stariji od mene, Vladeta, čitao je pred čika Jankom jednu njegovu priču. Čika Janko, naslonjen licem na štap, slušao je vrlo pažljivo. Loše je izgledao, pođočnjaci su mu bili otečeni i nekako crni, a oči *idno svetlucale, kao da je pređosećao đa to v.ljda poslednji put čuje đa deca, to njegovo „živo cveće zemlje“ (kako je za deću negde u svom delu vrlo lepo rekao), čitaju pred njim neko njegovo delo...
I taj r'egov lik ostao mi je u sećanju duboko urezan.
5