Књижевне новине
= ukova stogodišnjica je, čini mi “se, pre svega interesantna kao povod, kao prava prilika (kad već čekamo na povode i prave prilike) da nizom akcija i manifestacionih postupaka na raznim planovima kulturnog i javnog života definitivno dozovemo u prisutnost lik onog Karadžića, koji je vitalno interesantan za nas što živimo sto godina posle datuma njegove smrti. Da najzad — ništa manje poštujući onaj bronzani spomenik ispred Studentskog parka — sa onog živog Vuka istopimo bronzu zajedno s patinom i uvedemo ga među nas; da se uverimo kako to nije samo onaj piši-kao-što-govoriš Vuk iz osnovne škole (čovek tako često izjednačivan u asocijacijama nas danas sa jednom parolom, jednim spomenikom i jednim brodom Jadranske linijske plovidbe), nego jedna na naj-
složeniji način interesantna ličnost, ličnost-epoha naše kulture. Učinimo
prisnom svojinom onog Vuka koji je svojim osećanjem istorije, usmerenošću svoje fascinantne energije, reagovanjem na prave imperative u atlmosferi svoga vremena tako obilno nadmašio ono što je naše doba uspelo da o njemu progovori, Vuk lingvist, fol!lklorišt, etnograf, istoričar, Književni kritićar, prevodilac, pionir i ambasador naše modđerne kulture, Vuk koji je koračao ispred svoga vremena Uu-
NA PRAGU
ivan V. LALIĆ |
VUKOVE STOGODISNJICE
pravo zato jer je bio do srži amalgamiran sa zahtevima tog vremena...
Način na koji ćemo obeležiti Vukovu stogodišnjicu jeste u neku ruku jedan svojevrsni test; radi se o na šem određenju prema najvrednijem u tradiciji, O našoj sposobnosti (ili nesposobnosti) da vrednosti iz tradicije sagledamo i valorizujemo u skladu sa živim potrebama naše socijalističke kulture i ugrađujemo u naše kontinuitete. Stogođišnjica je trenutak da oživimo jednog aktuelnog Vuka, čija aktivnost i čije ideje dobrim delom nisu lišeni inspirativne snage.
Da, ali nismo stvorili ni sve normalne preduslove za takvu aktivnost povodom stogodišnjice; evo me, dakle, na drugom pitanju ove ankete. Činjenica da danas, 1963. gođine, još nema– mo izdanje celokupnih Vukovih dela iednostavno je porazna, za sve nas.
Čini mi se tako eklatantno porazna da.
je svako komentarisanje izlišno (možemo samo da se tešimo da Vuk hnije jedini slučaj ove viste); nemamo, na primer, ni sabranih dela Svetozara
Markovića, pa se dakle nipošto ne rađi o nekoj specijalnoj diskriminaciji prema Vuku!). Postavlja se samo pitanje kako da tu pofažnu činjehiću što efikasnije ispravimo; „obimnost posla i veliki materijalni izdaci“ nisu i ne smeju da budu opravdanje. „Akcije koje su već pokretane zacelo su imaJe bar neke rezultate, od kojih se možđa može da krene dalje. Obimnosti posla može se suprotstaviti kompetentna ekipa stručnjaka, a u velikim materijalnim izdacima treba da participira zajednica preko svojih organa nadležnih za kulturu. Ne mislim da je nemoguće đa u toku te jubilarne 1904. godine dobijemo najzad Vukova sabrana dela — uz pretpostavku da nam je svima jasno da se tu ne radi prvenstveno o dugu, nego o potrebi.
Svakako, treba pozdraviti pojavu celog niza simptoma koji svedoče da nismo ravnodušni ma pragu Vukove stogodišnjice. I pokretanje ove amkete jedan je od takvih simptoma. Savez književnika dobija niz predloga u vezi s Vukom i 1964. godinom. Da pome-
KTM
E i” DO00OR / i | _
“
nemo jedan, koji podvlači činjenicu da u 1964. godini slavimo jubilej čČoveka čija je aktivnost bila velikim delom vezana i za Zagreb i krug ljudi u tom gradu čija su imena neotuđivo ugrađena u kulturnu istoriju Jugoslavije; predlog koji Vuka dovodi ponovo u vezu sa autorom Smrti Smai-age Čengića. Rađi se o predlogu da jedno od manifestacionih obeležja Vukove stogodišnjice bude paralelno podizanje i otkrivanje Vukovog spomenika u Zagrebu i Mažuranićevog spomenika u Beograđu. Koincidencija da u 1964. godini slavimo i 150-godišnjicu rođenja Ivana Mažuranićs daje srećan formal– ni povod za jednu akciju, čiji bi značaj svakako prevazišao sve njene formalne aspekte, Neka to bude ilustracija za tvrđenje da, ako ništa drugo, na početku 1963 ne nedostaje inicijativa u vezi s Vukom u 1964. godini.
Božidar KOVAČEVIĆ O VU KU, PRED VUKOM
M Premački istoričar Leopolda Ranke, || kad je s Vukom pisao o našim ustaneima, dobro je tu Knjigu nazvao Srpskom #čiebolucijom. Mala lokalna pobuna oko Beodrada proširila se u toku stoleća na sotovo sve sušedne potlačene zemlje u duhovne. nacionalne i socijalne revolucije. Dogovor u Orašcu bio je, u stvari, početak kraja feudiInog po> Petka na Balkanu.
Uporedo sa ustanicima javili su sć Dositej, Vuk, Njegoš, nosioći duhovnopa preporoda koji su uzdišli naš narod među kulturne natode Evrope. Srpska narodna pesma, Gorski vijenac, Dositejevi memoari — važni su koliko i boj na Mišaru.
· Vukov književni rad najviši je ižraz tih otpora, te borbe, snage, svetlošti koja je izbila iz tame naših brda. Zato je naša sveta dužnost da 5 najdubljim pijetetom obnovimo spomen na najvećeg Jugoslovena, Balkanca, pa čak i jednog od prvih evropskih duhova svoga vremena. Ovu ćemo dužnost najbolje išpuniti ako se potrudimo oko izdavanja Vukovih celokupnih dela,
Početo bosle smrti Vukove kćeri Mine krajem prošlog veka, izdavanje Vukovih dela, figurativno rečeno, prekinuto je bitkom na pBregalnici 1918. godine. Te su knjige odavno iscrpene, ali se nalaze po bibliotekama i ko se ozbiljnije bavi Vukovim đelom može se i danas njima služiti. "Trebalo bi, dakle, prvo da dovršimo to izdanje, a to otprilike znači još oko desetak knjiga: po jedne knjiga filoloških i istorijsko-etnografskih spiša, rečnik, tri knjige prepiske, nekoliko Knjiga havodnih pesmma, najzad završna knjiga varijanata, dopuna, ispravaka i redisidr, Po mom skromnom mibljenju, a čini mi se i 2drav nam razum to na laže, prvo bi trebalo dovršiti ono što ie početo, držeći 66, koliko je mogu ćno, prvobitnog plana redaktota., Ne mislim ovde ulaziti u detalje, ali podsećam dđa Se u Vukovom muzeju na1aže deset Btampanih tabaka jedne sveske Vukovih dela koja zbog ratova 1014. godine nije dovršena u Državnoj štampariji Trebalo bi te tabake pre štampati, pa produžiti dalje. Vuk je za života, svojim trećim izdanjem, koriačno roedđigovao četiri knjige PDpesama; ostale pesme trebalo bi objaviti s nekom razumnom rezervom, kao posmrtnu Vukovu ostavštinu, a ne kao što Bu heposredno posle njegove SmTti ili između dva rata postupili izdajući te pesme. Vuk svakako ne bi u da“ lje svoje knjige stavio sve pesme !Z hartija, pa bi to trebalo imati na umu i objaviti ih a napomenama đa bi se
KNJIŽEVNE NOVINE
iz ostavštine odvojile od pesama iz autentičnih Vukovih zbirki koje je objavio za života. Pitahje je, takođe, da li i svako pismo njegove žene i dece tPeba štampati u celini, mada ja liČčno mislim da bi i najmanju sitnicu u vezi s Vukom i njegovom okolinom tFebalo objaviti.
Dovršivši Vukova dela, započeta pre sedamdeset godina, mi bismo u poslednjem času spasli obraz pred načim precima koji su taj posao dobro i vredno radili, a bogme ı pred buđućim pokolenjima. U isti mah trebalo bi početi jedno novo izdanje 8 najvećom mogućnom akribijom, u koje bi ušla ne samo Vukova đela neBo i svi spisi i prepiska njegovih savremenika ako su u vezi s Vukom i njegovim delima, a takvi su neki spisi Jerneja Kopitara, Đure Daničića, Jovana Hadžića i polemike Vukovih oponenata. Ovo izdanje, na najvišem „naučnom nivou, trebalo bi da zajednički objave Jugoslavenska i Srpska akademija nauka sa Srpskom i Hrvatskom maticom, kako bi se posvedočilo i rnahifestovalo đa Vuk pripada zbog svoga rada koliko Srbima toliko i Hrvatima,
Da bi se ova dva dela mogla rađiti potrebno je da se savesno sastave dva spiska: potpun i precizan spisak svih Vukovih radova i njegove Oostavštine (u Narodnom muzeju, Srpskoj altade= miji nauka, Vukovom muzeju, u inostranstvu itd.) i bibliografija 8VegBa što je dosad pisano O Vuku. Oba ova popisa valjalo bi štampati u jednoj knjizi 8 polrebnim i prigodnim ilustracijamo. "Trebalo bi, takođe, objaviti i monografiju o Vuku. Najrazumnije bi bilo, zbog kratkoće vremena i zbog toga što ne verujem đa bi se načinila bolja knjiga, preštampati Život i rad Vuka Stef. Karadžića Ljubomira Stojanovića, dopunivši i8pod teksta i na kraju knjige ove odlično đelo prema dana Bnjem stanju nauke i savremenim pogledima, Loše štampana, ova bi se knjiga mogla danas izdati u boljoj opremi sa slikama, faksimilima rukopisa i naslovnih stana, mapom Vukovih putovanja i sličnim dodacima.
Jedan album u koji bi se prikupilo šve Što ilustruje Vukov život, rad i nječovo doba, bio bi takođe veoma potreban. Vukove stvari u Narodnom muzeju i niz slika, rašejanih po retkim publikacijama, kroz ove snimke postali bi tako dostupri nauci i čitaocima uopšte. Prilika je da se povođom ove stogodišnjice objave fototipijom i Vukova dela: obe Pjesnmarice (1814, 1815), četiri knjige | „narodnih pesama, pet svezaka almanaha „Danice, Kovčežić,
Praviteljstoujušći sovjet serbski, Miloš Obrenović i još ponešto, možda · koji polemički spis. Razume se u manjem broju primeraka za biblioteke i specijaliste kojima će ova fototipska 1zdanja potpuno zameniti originale. Valjalo bi ponovo fototipisati i ono značajno Vukovo pismo Milošu,
Prilikom ove proslave trebalo bi piirediti izdanja i za šire slojeve čitalaca. „Jedna antologija iz Vukovih zbirki „pesama, u stotinama hiljada primeraka, i ćirilicom i latinicom, treba da dopre u svaku kuću i svako selo. Možda preštampatli i drugu svesku pesama ili, još bolje, uzevši tu knjigu za Osnovu dodati joj po koju pesmu iz ostalih svezaka, pa dati narodu „Sto najlepših Vukovih pesama“, po sasvim niskoj ceni, recimo 100 dinara. Slično tome trebalo bi đati i izbor iz proznih rađova, uglavnom istorijskih, prvu i drugu godinu ustanka, živote VOjvoda i prvaka, opet u jednoj knjizi, u mhogo primeraka, jevtino.
Bilo bi Vrlo lebo kad bi se ovom prilikom pojavili makeđonski i slovenački prepevi iz Vuka. Najstariji živi slovenački pesnik Alojz Gradnik odavno prevodi naše narodne pesme; sad je pogodna prilika da se ta zbirka objavi, Još je potrebnije dati makedon= skom ~7„narodu na njegovom jeziku Marka i druge likove iz epskih pesama.
Mislim da bi izvršenje ovih predloga dostojno ispunilo pomen sBtogodišnjice Vukovć smrti, Razume se, uz niz prigodnih manifeštacija: prikazivanje aDoteoza o Vuku i dramatizacija narodnih pesama; posvećivanja pojedinih brojeva listova i časopisa Vuku; organizovanje Ssimpošijuma slavišta iz ćelog sveta... Trebalo bi razmisliti i o prenošenju Vukova spomenika ili postavljanju lepšeg i boljeg na ulaz u Kalemegdan... Jedna narodna pesma, i to od najboljih i najrazumljivijih čČovečanstvu, prevedena na sve glavne jezike i dobro ilustrovana bila bi u svetu najbolji tumač jugoslovenskih narođa...
MU Lccač Fi
e
S | JB JBEJA |
PO aaa yR e
TA.
Aleksandar” RISTOVIĆ
LJUDITELJI VEDELJE
Zemlja kao crta plavetnila
i moje samotmo telo
Plod jabuke ide iz ruke u ruku
Voda osvetljava čudesam mapor ujutru
(Sećanje
koje mi je nametmuto.) II
More
obasjano
kao pre dve hiljade godina Visoka svetlost
Telo ismoždemo pustolovpiyom Budućhost ljubavi VI Ovo uđruženmo drveće žilice koje podrhtavaju u smeđoj samotnoj zemlji u, strasnom tlu
Na ivici zatrovame vođe
na istovetnim Kkrhlciim, kulama ma moeistinitom, licu
čija je iluzija potpuma
U trašenom izgnamstvu ma olupini mora
u cvetnoj sredini sažaljenja koje ohrabruje
Moja usta propovedaju porazu shvatljipost dobo
dr Golub DOBRAŠINOVIĆ '
DA LI SMO ISPUNILI SVOJ DUG
m„oš u brvim godinama | Vukove borbe jedan pesnik, bojažljivo skriven iz inicijala, pevao je: Bi „Svoji te svojski dočekali nisu, Nl grle te tuđi“. Svestan nezahvalnosti svojih savremenika-sunarodnika, Vulk ih je i sam prekorevao, uzdajući se i potomštvo. Da li smo, međutim, i mi, današnji nafraštaji, ispumili sve svoje obaveze prema čoveku za koga je s pravom rečeno da je više učinio za našu kulturu nego što bi to uradila čitava jedna akademija? „Jeđan podatak: posle rata odbranjene su izvan haše zemlje tri doktorske disertacije o Vuku (u toku izrade su, izgleda, još dve). A kod nas?
S druge Strane, i u vezi 8 Vukom, po hašem običaju više Se žborilo, a manje „tvorilo“, Bilo bi zanimljivo utvrditi šta je ostvareno od mnogobrojnih predloga, obećanja, zađataka u ovom pogledu Tražilo še uvođenje Vukovog dana u školama na području srpskohrvatskog jezika; preporučivalo se ošnivanje Vukove akademije (još pre rata) ili Instituta za đuhovnu kulturu našeg naroda (posle rata), u kojima bi se proučavalo ono čime se Vuk bavio. (S nešto drukčijim „ciljevima osnovahia je 1937. g. Vukova zadužbina, koja je, izgleda, svela svoj rad isključivo na štampanie zadđužbinskih pravila.) Pređlagalo se orgahizovanje festivala narodnog stvaralaštva u Loznici, podizanje Vukovog mauzoleJa na brdu Gučevu, stvaranje spomen-parka oko Vukove kuće, izgradnja jedne re prezentativne škole u njegovom selu 'Pršiću itd., da ne nabrajamo dalje. Pored svega toga, mi ni do danas nemamo najobičniji kolski put od valjevskog drums do Vukove kuće svega 4—5 km. (Ne bi li to moglo biti ostvareno, i to još ovog leta, na-
porima onih u koje je sam Vuk najvi-
še verovao, radnom „akcijom mlađih?) Još uvek je samo zamisao i Vukov fonđ (otkad već postoji Prešernov fond u Ljubljani i, mislim, Nazorov u Zagrebu!) Nije li već krajnje vreme da ustanovimo takvu institućiju, samostalnu ili pri Vukovom muze ju, na primer? Iz njenih sredstava mogle bi se dodeljivati stipendije studentima, postdiplomcima ili onim koji bi proučavali neka posebna pitanja koja se tiču Vuka; ona bi, takođe, mogla organizovati konkurse. za dela iz ove tematike itd. Najzad, da sio imali jedno takvo telo, od autoriteta i s potrebnim finansijskim fondom, imicijativa za izdavanje Vukovih ctećlokupnih dela bila bi da..as, zacelo, u srečnijim pri
likama,. Dok smo se mi nagađali ko. će ih izdavati, jubilarna godina — stota od Vukove smrti — došla je tako reći na prag. Već je prekasno da je dočekamo i s četvrtim delom od triđeset pet obećanih tomova, kritičkog izdanja, Umesto toga, međutim, mogli bismo za ovo kratko vreme ostvariti jedan skromniji posao: publikovati tekstove koji nisu obuhvaćeni državnim izđanjem Vukovih dela (1891—1913). Sem izvesnih istorijskih, etnografskih, jezičkih i kritičkih spisa, tu bi došla u obzir i Vukova neobjavljena prepiska, u prvom ređu porodična, zatim pisma ruskim naučnicima i tsl. Bez pretenzija kritičkog izdanja, ovih nekoliko tomova, tekstološki pouzdano proverenih, prezentirali bi, najzad, celokupnog Vuka našoj čitalačkoj i naučnoj javnosti. TO, naravno, ni najmanje ne bi isključivalo potrebu za kritičkim izdanjem svih Vukovih tekstova. Samo, takav pothvat traži, očevidno, kudikamo više vremena, truda i sredstava. (Podsetimo se još jedanput da je 1947. god. proklamovano — ji svečano i zvanično — kao jedan od prvih zadataka izđavanje celokupnih đela Vukovih!)
Hteo bih ovom prilikom još nešto da primetim: ovakvim jubilejima mi se, obično, iskupljujemo „na vrat na nos* priređenim prigodničarskim Knji-
gama (sa istim ili sličnim izborima tek-
stova). Zar ne bi poželjno bilo da i
u ovom poslu suzbijemo stihijnost, da uskladimo ideje, napore i sredstva? Ne bi li jedno stručno telo, pri Odboru za proslavu ili pri Savezu izdavačkih preduzeća, na primer, moglo u tome pomoći? - ila
Želeo bih, na kraju, da istaknem nekoliko tema i izdanja u kojima oskudeva naša, inače dosta obilna, literatura o Vuku. To su' bibliografija, Vukovih spisa i literature o njemu (pre duslov, zna se, svakog ozbiljnijeg proučavahja); zatim faktografsko-hronoloŠki pregled Vukovog života; njegova ilustrovana biografija (album); sećanja savremnika; antologija esejističko-kti= tičarskih napisa o Vuku; njegovi šutobiografski spisi, koji bi se uklopili u neku vrstu biografskog mozaika pod naslovom „Vuk o sebi“; anegdote i pesnički sastavi o Vuku (ubrajajuči tu i misli naših i stranih kulturnih radnika o njemu): najzad, izbori Vukovih. tekstova iz pojedinih oblasti i o pojedinim temama: građa o njmu (iz arhiva ili iž literature njegovog vremer.a) itd., id. m
Ž