Књижевне новине
i i |
|
t | | |
h y \ |Y } Li
Y
IZLOG ČASOPISA
Slovansky . prehled
O JUGOSLOVENSKOJ SAVREMENOJ LITERATURI
NAJNOVIJI BROJ ovog čehoslovačkog časopisa gotovo ceo je posvećen Jugoslaviji. U obilju raznovrsnog materijala ističu se članci Milene Kiršnerove o pozorišnom životu, Milađe Blaškove o romanu u srpskoj književnosti, „Zlatka Klaćika o šturovcima i ilirskom pokretu, »medaljon« o lirict Dobriše Cesarića itd, Objavijen je i odlomak romana Dobrice Ćosića »Deobe«, u prevodu Milene Kiršnerove.
O „dobu romana u srpskoj književnosti“ Milada Blaškova piše informativan članak. Ona primećuje da se sredinom pedesetih godina u srpskoj knjičševnoj Kritici počelo govoriti o izvanrednom razvoju domaćeg romana i njegovoj kulminaciji. Od 1950. đo 1955. godine na tržištu se pojavio niz proznih dela, među kojima je dominirao roman.
Pre toga razđobija postajao je specijalni žanr poznat kao „partizanska književnost“, U drugoj polovini peđesetih godina tog žanra nestaje. a takve tendencije Kkrilika klasifikuje kao „crni realizam“, odnosno „crni romantizam“. U to vreme se oticriva problem „izgubljene generacije“, govori se o univerzalnom čoveku i univerzalnim problemima.
Po mišljenju Milade Blaškove veoma je zanimljiva mlađa generacija pjsaca, rođena oko 1930. godine, koja se javlja u književnosti u drugoj polovini peđesetih godina, Najznačajniji neguju tip proze koja crpe inspiraciju sa izvora „ekstrem-
nAHTEPATVPbI
SAVREMENI ČOVEK ·
Dečembarski broj ovog časopisa donosi na uvođnom mestu članak V. Ščerbine pod gornjim naslovom. Obrazlažući značenje pojma „univerzalnog čoveka“ i „čoveka savremenosti“ Ščerbina ukazuje na njegovo često „uprošćavanje povezano sa osobitostima naučno-tehničkog progresa. „Čoveka našega vremena često nazivaju „mašiniziranim“, „elektronskim“, „kosmičkim“, „a-
tomskim“, Neki od ovih atributa su opšti za celo čovečanStvo, nezavisno od društvenog
položaja i shvatanja ljudi. Ali oni nimalo me objašnjavaju glavne duhovne osobine čoveka naših. dana“. Već sama podela sveta na dva društvenopolitička sistema prva je prepreka ka uniformisanom shvatanju „savremenog „čoveka“, Pilosofi, estetičari i književni teroetičari sa Zapada ovaplošenje umetničkog iđeala čoveka vide u ličnosti koja nema određenu političku koncepciju, čiji 'je najveći kvalitet čovečmost u širokom značenju te reči, koja neprestano stremi ka „integraciji“ svoga moralnug oblika, mišljenja i osećanja. To je razlog što takva ličnost često dolazi u konflikt sa društvom. „Ovakvi pogledi se međusbono ne isključuju; naprotiv, oni predstavljaju lice i nmaličjie jedne iste pojave. Otuđenje ličnosti od društva. njena samoizolacija đovodi do kidanja 'njenih veza sa okoli-
predstavnici te generacije
nih literarnih pravaća na Za> padu“ Tu generaciju navodno karakteriše usamljenost, uzaludnost i beznađe, razdiru ih groza i strah, pošto žive na rubu atomske katastrofe, na periferiji života. Mađa je ova dela jugoslovenska kritika o-
cenila kao smeo eksperiment'
i dragocen novatorski čin, ona su zbog. svoJe nerazumljivosti, nejasnosti, superintelektualnosti pristupačna isključivo uskom krugu čitalaca, tvrđi Bla“Škova. Milađa Blaškova smatra da je srpska književnost dostigla svoi vrhunac u partizanskom romanu (Ćosić, Lalić, Ćopić,
Oljača, Vučo. Koš). Pored snažne struje „partizanske kKknjiževnosti“ postoji u srpskoj književnosti „najlevije krilo“ koje predstavljaju nekoliki pisci mlade generacije. Oni pišu prozu eksperimentalno-aenalitičku, „filosofsko-esejističku, „otrgnutu od društvene problematike“. Izvor joj je egistencijalistička filosofija. Najistaknutiji predstavnik toga pravca je. po mišljenju Milađe MBlaškove, Radomir Konstantinović. U svet zla sagleđan je i Miodrag Bulatović sa romanima ili pripovedačkim ciklusima. koji slikaju dno ljudskog dručtva, izgubliene egzistencije, deformisone karaktere, bolesne ljuđe.
Mada Milađa Blaškova pristupa srpskom romanu jednim veoma konvencionatnim metodom. njen suđ može da bude ipak zanimliiv za nas po tome da bismo videli šta sve drugi pišu o nama. (B. R„,)
nom, đo jačanja antisocijalnih tenđencija u njoj“. DOKTRINA „sveopšteg čoveka “koristi se često kao odskoč na daska za napade na revolucionarni, socijalistički humanizam. U sklađu s takvim shva tanjiem čoveka i humanizma često se čuju pogrešna tumačenja stvaralačkih principa i dela sovjetske literature. V. Ščerbina navodi esej kanadskog kritičara Davida Stjuarta „Epska struktura i značenje Tihog Dona“ — objavljenog u časopisu „Kvins Kvorterli“ (1960. godine). „Smisao duhovne evolucije Grigorija Melehova Stjuart nalazi baš u njegovom odricanju ođ klasnih iluzija, u njegovom odustajanju da svoju životnu istinu pronađe bilo kođ belih, bilo kod boljševika. Izvor energije „Grigorija Melehova Stjuart vidi u njegovom tragičnom nastojanju da suprotstavi sebe razvoju i moralnim normama revolucije, u težnji da pronađe svoju veću, tobož „opštečovečansku“ istinu. Me đutim, takav „univerzalni čovek“ lišen istorijske i socijalne određenosti nije ništa drugo do apstraktna fikcija“. Kao ilustraciju svoga tvrđenja V Sčerbina navođi heroja Beketove drame — invalida Moloa. „Ta poluživa osoba sa svojim podvojenim saznanjem, koja se muči da se seti svoOga imena. da „pronađe sebe“, ta besplodna meditiranja skoro potpuno paralizovanog mozga. proglašavaju se izrazitim simbolom čoveka XX veka. U vreme kada čovečiji intelekt trasira kosmičke puteve, koristi' se u industriji Wrupnim otkrićima atomske fizike, iB> pituje drugu stranu „meseca. pisac predstavlja čoveka u viđu tog jadnog stvora koji s mukom shvata najprostije stvari, koji je van svih životnih tokova“. V. Ščerbina kritikuje i
PRIMLJENE KNJIGE
Maks. Friš: „STILER“; pre'wvela Vera Stojić; pogovor na-
pisao Zoran Gluščević; „Pro ,
Sveta“, Beograd 1962. BiblioteMa Savremeni strani pisci,
Md. V. Gete: „PUTOVANJE PO ITALIJI“; preveo Branimtr Zivojinović:; predgovor mnapisao Zoran Gluščević; „Prosveta“, Beograd 1962.
Nikola „Grulović: „JUGOSLOVENI U RATU I OKTOBARSKOJ REVOLUCIJI“; „Pro Sveta“, Beograd 1962.
Branislav Grujić: „DZEPNI LATINSKO - SRPSROHRVAT SRI RECNIK“; „Prosveta“, Beograđ 1962
Božiđar Škritek: „ODLAZAR U JESEN“; „Matica hrvatska"
8
— pođodbor Slavomska Požega, 1962; Zbirka pesama.
Krešimir Brant: „CRVENKAPA ı VUK GARO“;, Vlastita naklađa, Zagreb 1962.
Mirjana Stefanović: „VLATKO PIDŽULA“; „Prosveta“, Beograd 1962; biblioteka dat na knjiga“ 1
PF. Dostojevski: „SELO STEPANCIKROVO“; „Svjetlost“, Sarajevo 1962; preveo Milan Kašanim. Gi de Mopašam: „IZGUBLJENI PUTEVI“; „Svjetlost“, Sarajevo 1962; prevela Milica Grabovac.
Zan-Klod „arijer: „LETO'VANJE GOSPODINA ILOA“; „Svjetlost“, Sarajevo 1962; pre-
način obrađe ličnosti u Beketovim dramama i u delima drugih zapadnih pisaca, u kojima se ne oseća ruka piscaposrednika, u kojima postoji samo haos reči izgovorenih u predsmrtnoj „agoniji „jednog beznadežnog i tamnog oblaka koji se zove —. čovek.
Pravi antipanđan svim vrstama „univerzalizovane“ i „integrirane ličnosti koja ne Žželi“ đa veže sebe „nikakvim ođređenim „političkim, ubeđenjima, društvenom odgovornošću, koja okreće leđa istoriji, predstavlja tip heroja s jasno ođrceđenim ciljem. nadđahnutog izgrađnjom novoga društva. U sovjetskoj literaturi takav tip našao je bogat, ra>nolik umetnički izraz. V. Ščerbina ističe naročito lik lirskog heroja V. Lugovskoga iz knjige „Sredina veka“ — njegovu humanističku ustremljenost cilju, njegovo saznanje da smo mi sinovi svoga vremcna, graditelji velikog sveta čovečnosti. „Ali on nije ni sanjar, ni čovek koji svet posmatra kroz ružičasto staklo. „On shvata sve složene tragične konflikte naše ehohe. Ali on s uverenjem negira „pesimističko gledižte koje apsolutizira iđeju večnog ugnjetavanja čovekove ličnosti · neosetljivom gramadom društva, Naprotiv, on je duboko uveren u svesavlađujuću snagu osnovnih zakonitosti socijalizma, u kretanje čovečnn-
stva ka harmonši društva i ličnosti“. (D. M MJ)
BILANS JEDNE KNJIŽEVNE GODINE
NESUMNJIVO JE da se mo» že pisati o knjigama koje se zaista vole onako isto kao i o ženama koje se vole, jer o voljenim ženama može se pisati dobro samo ako su odsutne. Isto tako. i najbolje stranice kritika, pisane u prvom naletu, imaju uvek u sebi nešto mucavo, užurbano, baš kao što karakteriše, recimo, izjavu ljubavi, jer nagla ljubav dolazi uvek pre no što se dobro razmislilo o ljubavi — tako počinje svoj uvodnik Klod Roa u prvom ovogodiš-
njem broju ovog pariskog književnog časopisa. Reč je o prošlogođišnjem
bilansu francuske knjige. Broj đela bio je ogroman. Sada, kad je sve prošlo, gođina zaključena, šta se može naročito izdvojiti? U književnosti ideja bilo je više novih izdanja i novih obrada. Velikih Mritičkih dela ili književne istorije nije bilo, osim dela Žan-Luja Borija o „Eženu Siiu“ i „Šekspir, naš savremenik“ od Žana Kota. Istorijske studije predstavlja „Istoriju buržoazije u Francuskoj“ od Režina Pernua, Ovu staru temu dao je pisac na jedan sasvim nov način. Očekivalo se mnogo više od „Uporedne istorije SSSR i SAD“ od Luja Aragona i Andre Moroa. Moroa razvija sa izvanrednom jasnošću i inteligencijom svoju već klasičnu „Istoriju SAD“ dok se Aragon u svojoj „Istoriji SSSR“ pomalo utopio u obilje materijala i događaja: nema onog što bi se moglo očekivati od ovoB sjajnog pisca i političkog čoveča — kao da je Aragon pisac odsutan iz ovog dela svoje knjige.
Ww toku godine nije bilo ni jednog novog velikog romana,
veo Aleksanđar V. Stefanović;
pogovor mapisao dr Midhat Samić,
Ogist KRont: „DVA UVODNA PREDAVANJA“; „Kultura“,
Beograd 1962; preveo dr Vlado Drašković; pređgovor mapisala dr Radmila Sajković.
Slobodan Galogaža: „PRED PRAGOM NOĆI“; „Nolit“, Beograđ 1962.
Mihallo Kalić: „LELEJSRKA GORA“; „Nolit“, Beograd 1962,
Tomislav Kuetig: „PROMETEM U POVRATKU“; „Progres“, Novi Sad, 1962.
Edhem Badžak i Miomir Histović: „DVA VRELA NOZA*”; Literarni klub Tribine mlađih; Rruševac 1962.
Sava „Petrović: „BALADA O DECAKRU“; „Paralele“, Doboj 1962.
a ono što je »novo“ u romanu nije uvek i »novi roman«. Stari roman prošao je dosta slabo, ako se izuzme Žorž Simenon, koji sye više stiče pra vo na titulu najvećeg ŽivWw; francuskog romansijera. „Romani mašte doneli su zanimljivu „Istragu« od Robera Penžea. Isto tako i Kolet Odri đela je uspco roman „U pozorižZžnoj loži“, u stvari esej O ljubavi i istoriji jednog psa, a Fransoa-Weži Pastid „Sanjani život“, koji spaja uspomene iz detinjstva, roman=roman i romansiranu autobiografiju.
Što se tiče pripovetke, Žo-
zea Kabanisa „Karte vremena“ imaju sve osobine tradicionalnog sentimentalno-provincijskog romana, ali Kabanis ume da i te stare oprobane teme, po kojima je napisana masa dela, od kojih čak i nekoliko mnezaboravnih da ipak sveže i sa velikom majstorijom. Roa ističe tri romaneskna dela od velike vrednosti: „Jug“ Iva Beržea, „Posle podne g. Andesmesa“ Margerite Dira i „Očekivanje zaborava“ Morisa Blanšoa. Prva dva romana bila su zapažena i postigla zaslu čen uspeh, a poslednji je gotovo skandđalozno „prećutanm. Svakom od ova tri „romana Roa bi đođelio Gonkurovu nagradu ili nagrađu Femine.
U oblasti poezije ističu se, pre svega, veličanstvena poema Anri Mišoa „Vetrovi i prašine“, „Velika zbirka“ Fransisa Ponža i „Zones“ Žan-Pjer de Dadelsena. (N. TT.)
IMVURJNJCUJR
ODNOS IZMEĐU EGZISTENCIJE I DELA
LITERATURA o Džejmsu Džojsu obimom je nadmašžila njegovo delo. Pri tom je značajno da ova literatura sve jače prikiva pažnju što bliže prilazi životnom labirintu Džojsa kao čoveka. Naročitu draž imao je onaj skoro neljubazan, zapravo mrzovoljan prikaz koji o svome bratu Džejmsu daje Stanislav Džojs. Posle Herberta Gormana, u čijem je biografskom pokušaju jasan „Vrhovni nadzor“ pisca nad biografom i Stjuarta Džilberta, kojt u studiji „Zagonetka Ulisova“ samo s ustezanjem „pali biografske svetlosti“, sada se u Cirihu», u izdanju „Rajn“, pojavila „Biografija o Džojsu“ Ričarda Elmana, o koJoj su u 176. broju štutgartskog nemačkog časopisa „Merkur“ dali svoj sud Verner Hilvig i Ginter Buš.
Irska nije, po Helvigu, samo ona suviše plemenito stilizova– na mistika i mit velikog Vilijama B. Jejtsa. Otkako je u
srednjem veku usled rainih ,
pustošenja, kasnije zbog pljačke i ubijanja u Engleskoj, izgubila rang „svetog“, Zeleno Ostrvo je postalo pribežište „crnog“ humora, Irski smeh je odjek tamnih dubina. A nigde ove dubine nisu tamnije nego u Džojsova dva glavna dela — „Ulisu“, koje je objavljivano 1918/1920. godine u jednom časopisu i „Fineganovo bdenje“, epu koji se 19938. godme pojavio kao knjiga. Buš tvrdi đa postoji veza iz=među dela o literaturi i životnih okolnosti njihovih autora. Ali da biograt mora biti načisto s tim đa on ne beleži pokrete koje čine literatura, nego
pokrete jednog čoveka. Ništa ne primorava autora da se postavi izvan tvrđave knjiga koju je on sam sagradio. Veliko je iskušenje čitati dela tako kao da su ona znaci pauze u biografiji njihovih tvoraca. A ipak se uvek nađu ljudi koji, naoružani dokumentima matičnih registratura, njuškaju po Merikeovoj poeziji ili po Helderlinovim poznim himnama. Ovo shvatanje o literaturi živi, a ne opaža da knjige nisu crvuljak privatnih neđaća, da onaj ko piše ne zakiva iskustva, nego ih „spaljuje i pretvara u pepeo“. Iz ovoga bi se dalo zaključiti da je opis Života jednog pisca ispunio svoj zadataka ako nam predoči koliko malo je postignuto opisom života jednog pisca.
Džojsova biografija ođ Tičarda Eimana «čini se Bušu pogodnim posređnikom da nam ovakva saznanja postanu do» stupačna. Elman nije žalio ni truđa ni boje dđa izradi portret u životnoj veličini, koji autora „Ulisa“ izlaže na uvid, a nas upoznaje s ivicama njegove egzistencije.
Helvig ističe đa je KEiıioman tokom sedmogodišnjeg mnepokolebljivog istraživanja, „kao neki „literarni detektiv“, tragao čitajući, dđopisujući se i putujući, pokupio sve podatke džojsovskog postojanja i iz njih stvorio delo koje prikazuje samog Dedala zarobljenog u svome labirintu. Ovaj osam stotina strana dugi „po“ licijski raport” Elmanov — veli Helvig — snabdeva „fusnotama“ urgov wrdgovc dgovth je tvrdio da u knjigama uvek čita samo fusnote, zato što je u njima napisano ono najvežnije), dođacima, tabelama o Žživoftu, fotografijama počev od dečaka u matroskom ođelu pa do posmrtne maske — zaista je nešto kao „pravi“ roman o osobenom čoveku. (A. P.)
RUSKRKE POEZIJE VEĆE SAVREMENE
Veče savremene ruske poezije, kojim je sarajevska Narodna biblioteka otvorila seriju poetskih večeri, bilo je najposećenije književno veče održano u novije vreme u Sarajevu. Pesnik Izet Sarajlić u uvodnoj reči govorio je o ruskoj poeziji posle Majakovskog i dJesenjina, istakavši posebno doprinos koji su ruskoj lirici novijeg vremena dali pesnici Seljvinski, Kugovskoj, Antokoljski, Sčipačov, „Kirsanov, Svjetlov i Leonid Martinov od starijih, a Lukonjin, Slucki, dJevtušenko i Voznesenski od posleratnih. Takođe se Sarajlić osvrnuo i na poeziju nekih drugih, nama manje boznatih, pesnika kao što su Jaroslav Smeljakov, Viktor Bokov, Evgeni) Dolmatovski i Semjon Gudzenko. U drugom delu ove večeri savremene ruske poezije, prof. Filozofskog fakulteta Rikard KRuzmić i glumci Darinka Đurašković, Vladđimir Jokanović i Ađem Cejvan recitovali su pesme Martinova, Lukonjina, Sluckog, Okudžave, devtušenka, MRoždđestvenskog i Andreja Voznesemskog.
DESET GODINA „MIŠOLOVKEKE“
„Kađa Je. krajem prošle go> dine, pala zavesa u pozorištu »Ambasadors“", navršilo se de> set gođina prikazivanja »Mišolovke« Agate Kristi. Tokom tog vremena dato je 4.151 predstava ovog komada, Samo
u Lonđonu „Mišolovku« je viđelo 1,750.000 ljuđi, a daleko veći broj u 25 zemalja u kojima je ova kriminalistička drama prikazivana.
Kad je u Londonu počelo đavanje „Mišolovke“ niko se nije nađao da će se prikazivati više od nekoliko meseci. Međutim, danas. kad je ovaj pozorišni komad ušao u jedanaestu godinu prikazivanja, sva mesta za sledećih šest meseci rasprođata su unapred i interesovanje publike za delo Agate Kristi ne pokazuje nikakve znake opadanja.
Na proslavi povodom desetogodišnjice hiljadu gostiju pilo je šampanjac Pojeđen je „rođenđanski kolač“ od pola tone koji je bio ukrašen s deset sveća i jednom džinovskom mišolovkom „od marcipana. Počasni gost bila je “71-godišnja Agata Mristi, doajen engleskih autora kriminalističke fikcije.
Nesumnjivo đa ovakav Uuspeh „Mišolovke“ predstavlja
veoma zanimljiv fenomen ne samo u posleratnom engleskom pozorištu.
PREVEDENI
LOTREAMON
IZ MALDOROROVIMI
|
O HOBOTNICO svilenog pogleda, duše slične mojoj! Ti, najlepše biće na zemljinoj lopti; zapovedniče nad dvorcem od četiri stotine p.paka; ti, u kojoj uzvišeno obitava, kao u prirodnoj rezidenciji, saglasjem potpunim, u spregu nerazornom, umilna neodoljiva vrlina, i božanstvena ljupkost, zašto nisi pored mene, tvoj trbuh od žive uz moje grudi od aluminijuma, pa da zajedno sednemo na kakvu obalsku liticu, i da posmatramo prizor koji obožavam!
Stari okeanu, kristalnih valova, ti si, srazmerno, nalik plavetnim mrljama na leđ:ma ugnjavljene mahovine; ti si neizmerno plavo prilepljeno uz telo zemlje: ja volim ovo poređenje, Pri prvom pogledu dugi dah tuge, kao romor tvog blagog povetarca, prelazi, ostavljajući neizbri:siv trag, preko duše duboko smućene, i priziva, sećanjem na tvoje ljubavnike, a da se to ne oseća uvek, mučne početke postanka čoveka, kad je upoznao patnju, zauvek. Pozdravljam te, stari okeanu!
Stari okeanu, tvoj oblik harmonično kružan, koji razveseljava strogo lice geometrije, podseća me mnogo na sitne čovekove oči, slične podlim očima divlje svinje, i na oči noćnih ptica, oblih i savršenih ivica. Međutim, čovek je, tokom vekova, stalno uobražavao da je lep. Ja smatram, međutim, da je čovekova vera u sopstvenu lepotu — samoljublje, da on nije stvarno lep : da to naslućuje, inače zašto bi sa toliko prezrenja posmatrao obličje svog bližnjeg. Pozdravljam te, stari okeanu!
Stari okeanu, ti si simbol identiteta: uvek jednak samome sebi. U biti se ne menjaš; a ako se tvoji talasi ovda besomučno propinju, negde dalje, u drugoj oblasti, oni savršeno miruju. Ne postupaš kao čovek, koji se zaustavlja na ulici da bi video pse kako se kolju, ali koji se ne zaustavlja kad prolazi sahrana; koji je ujutru srdačan, a uveče zlovoljan, koji se danas smeJe, a sutra plače. Pozdravljam te, stari okeanu!
Stari okeanu, ono što tajiš u svojim nedrima bilo bi pristupačno budućoj koristi za čoveka. Ti si mu već dao kita, Ali ne dozvoljavaš pohlepnim očima prirodnih nauka da lako prodru u hiljade tajni tvog intimnog sklopa; ti si skroman, Pozdravljam te, stari okeanu!...
Stari okeanu, bećaru veličajni, kad obilaziš svečane samoće svojih ravnodušnih kraljevstava, dičiš se, s punim pra vom, urođenom velepnošću, i himnama koje ti, evo, posvećujem. Njihan stadostrasno na mekim isparenjima veličanstvene masivnosti, koja je najveće svojstvo od svih kojima te je obdarila najviša sila, ti valjaš, posred tajnovite semke, preko njene uzvišene površine, jedinstvene valove, sa mirnim osećanjem beskonačne moći. Oni slede jedan drugog, paralelno, odvojeni kratkim razmacima, Čim jedan oslabi, drugi ide njemu u susret, rastući, praćen mnostrukom hukom, piskom pene..koju. gradi, a koja je tu da nas upozo?i , kako je sve pena, (Tako' i ljudska bića, ti živi valovi, umiru, jedno za drugim, monotono, ali ne ostavljajući za sobom penušavo brujanje.) Ptice selice odmaraju se, sa poverenjem na tvojim valovima, i prepuštaju se njihovom kretanju, punom gorde milosti, sve dok kosti krila ne budu prekrivene vajkadašnjom snagom vode, da bi nastavile vazdušno hodočašće. Hteo bih da veličanstvenost ljudska bude inkarnacija odbleska tvog. Ja zahtevam fnogo; i ova iskre na že,a gorda je na teoe, Tvo,a moralna veličina, slika beskraja, moćna je kao misao filozofa, kao ljubav žene, kao božanstvena lepota ptice, kao vizija pesnikova. Lepši si od noći. Odgovori mi, hoćeš li da budemo braća? Digni se, pokreni se žestoko... i više... još više, ako hoćeš da te Uporedim sa strahotom božanske odmazde; ispruži svoje olovnomodre kandže, utirući put preko sopstvene utrobe. Valjaj užasne valove, grozni okeanu: samo fe ja shvatam, i padam pred tobom, ničice uz tvoja kolena. Veličanstvenost Uudska usiljena je. Čovek me ne obavezuje ničim; ti, da. Rad se dižeš, u obliku uzvišenog i užasnog grebena, okružen vijugavim prevojii..a, kao dvorcem, magnetičan i divalj, propinjući talase jedan za drugim, sa punom svešću o onome što si, dok izlivaš, iz dubina utrobe, kao preopterećen grižom savesti koja ostaje nesaznajna, potmulo rikanje, uporno i stalno, koga se ljudi plaše i onda kad te posmatraju, u sigurnosti, drhteći po obalama, onda uviđam da nemam prava da se smatram ravnim tebi. Ali zašto je to tako, zašto bih ti ja, u prisustvu tvoje nadmoći, davao svu svoju ljubav (a niko ne zna količinu ljubavi koju sadrži moja težnja lepom), aka to nije zato što tvoriš u meni bolnu misao o mojim bližnjim, koji, u spregu sa tobom, grade najironičniji kontrast, antitezu najskaredniju koja se da videti na ovom svetu: ja te ne mogu voleti; ja te mrzim. Zašto se vraćam tebi, evo hiljaditi put, tvom prijateljskom zagrljaju, raskriljenom da pomiluje moje užareno čelo, koje oseća da groznice nestaju pri njegovom dodiru! Nisam upoznao tvoju skrivenu sudbinu, ali sve što se tebe tiče — zanima me. Reci mi, dakle, da si prebivalište vladara tame, Reci mi fo, okeanu (isključivo meni, da ne bi ražalostio one koji su saznali samo obmane), i još — da disanje Satane gradi olujine koje bacaju tvoje slane vode do oblaka. Treba to da mi kažeš, da bih se radovao saznanju pakla koji je tako blizu čoveka. Hoću da ovo bude poslednja strofa moje invokacije. Zato, još jednom, želim da te pozdravim, i da ti kažem: zbogom! Stari okeanu, kristalnih valova... MojJe oči vlaže izobilne suze, i ja nemam snage da nastavim, jer osećam da je prispeo čas povratka Surovom pozorju, među ljude. Ali... hrabro! Učinimo jedan natčovečanski napor, i ostvarimo, sa osećanjem dužnosti, našu sudbinu na ovoj zemlji. Pozdravljam te, stari okeanu!
2.
Ponoć je; ne vidi se ni jedan omnibus koji saobraća od Bastilje do Madlene. Varam se; evo jednog koji se naglo pojavljuje, kao da iz zemlje iskače. Nekoliko zakasnelih prolaznika pažljivo ga posmatra, jer izgleda da stvarno samo tome sliči. U imperijalu sede ljudi nepomičnih očiju, kao u
KNJIŽEVNE NOVINE