Књижевне новине

se uvjerimo kako je nemoguće namah reći istinu, kako za to treba čitav život da bismo na koncu spoznali promašaj. Ali ne zato što smo lagali, već stoga što smo odveć bili moćni, pa nam se, dogodila nemoć, koja ima opravdanje samo u nužnosti i neslučajnosti pjesnikova, čovjekova bivanja.

Mala hercegovačka varošica. Za dugačkim stolom bogato se blaguje. Onda glas gusala prekide čavrljanje. „Pjevaj

onu što si je sam spjevao“ — domaćin | će guslaru. Čovjek odugačka lica, čvrs= |

tih crta, nepomičnih očiju diže glavu, hrapavo mu grlo jauknu. Zjene sada sasvim stadoše, biohjače kao da su skuhane. Nače pjesmu o zulumu nekakva Turčina. Radnja se sporo odvija. Sve je kao ušporeno. Slušam stihove. Nisu nešto naročito. Tek opisi vrijede. I dođe čas kad osvetnik, guslarev praded potegnu nožem po silnikovoj hrskavici na vratu. Kažem: gola deskri-

pcija, Ali u tom momentu pjevač kao |

da se rastjelesi, sve što bijaše u njemu, i patnje, i sudbine, i mržnje, i ljubavi, i psovke, i stoljetnog užasa, sve se sali u taj grgoljivi glas, u te čudno mrtve oči. Više ne prati zvuk struna. Strune jedno, riječi drugo, a pjev... Kakav pjev! To više nije ni pjev, ni jadikovka; to je nešto što je čovjek, što nikakve note ne mogu zabilježiti. Pjesnik sebe sama kazuje, vrišti sudbinu od koje je. Progovara kroz taj vapaj sav glad i muka svih njegovih od pamtiveka do njega. Svi su u njemu. On je sazdam od njih, od tih mrtvaca, od te zemlje koju je naslijedio, ali ne u smislu posjeda, već u smislu križa i Golgote. Možda je jedino tako izgledao Orfej u času kad se čitav upotrebio da bi sudbini promijenio tok. Još jednom zagledah u lice tom mršavom, oporom čovjeku i uhvati me strah. Njegovo lice nije bilo ono malopređašnje. Sad je to bilo lice klanog i koljača, pjevača i patnika, osvetnika i silnika zajedno. Niz krajičak usana cijedi mu se slina, čelo orošeno znojem. A kad pjesma zamuče, u dvorani zavlada šutnja stravičnom nekom snagom. Pjevačeve oči još uvijek ukočene, usne drhte, jabučica u grlu poigrava. Jedan moj saputnik

svoje lice zakri rukama: strah ga bilo |

tog viđenja, tog čovjeka što se take ispovijedi i ostade sada kao išiban i pogrđen nama na očigled.

A dva sata nakon toga, mrznuti,

malo raz-

žmarci, a oči kao po nekakvu nagonu vrcnuše kroz orošeno staklo na neka-

kvu ledinu ograđenu suhozidom. Na | sredini stećak, uspravan i siv, kiša kao || da ga ne dotiče. Načas mi se učini da | iz njega zapravo provire onaj glas što |

ga maloprije čuh, da je njegova kame~

nitost i samoća u ovo predvečerje isto || što i guslarove oči. Pa onda u sve to ||

nahrupi i ono ljetošnje viđenje; tri kamena, tri glasnika ispod užarena neba na pržmavoj, izrovanoj visoravni. Zakovitlani u smrinu koštacu

kada viđena oblika. Što je to bilo i što je značilo, komu ova opomena i čemu mi ovakvo viđenje, to ja zasigurno nikada neću saznati. A čemu i saznavati, kad je lanac događanja i onako neiz= mjeran i kad bi se uvijek dešavalo da postojimo mi koji gledamo i ono što se pred nama nemušto zbiva. Dok se tako tješim, padaju mi na pamet stihovi A. B. Šimića: . Mi gledamo se mijamo. Brijeg i čovjek. Ja nikada neću znati gdje se

Sastaje naš različiti smisao.

I može li se onda izgovoriti prava pjesnička riječ, a da nam se dlaka ne naježi, Može li se uopće sveto, bespolno pjevati? Nije li stoga pjesma gri-

jeh, kao što je grijeh pobijediti nepri-

jatelja? Ali uključivši žrtve, koje su neminovan uvjet svim pobjedama, mi smo iskupljeni. Iskupljeni smo i činjenicom što svijeta nije manje time što ga pjevamo, niti je manje neprijatelja time što ih pobjeđujemo. Osim toga: nama je nametnuto vjerovati u mogućnost različitog smisla, koji je zapravo stvarnost utoliko što je nedohvatan kao sve velike i prave stvarnosti, Zato je djelo doista jedino moguće uz ŽrtVU, pa nije ni čudo da pjesnička riječ ima svog prevoditelja upravo u žrtvovanju, u posvećenju čovjeka za buduće djelo,

u zavjetu života sudbini. Jozo LAUŠIĆ

RNJIŽEVNE NOVINE

iskovaše || nešto između nikada čuvena glasa i ni~ ||

WuI.N._\IV O VIII Književnost i žurnalistika

a = auuu una ru III O NJU NINI NI RIAA Orc " — ———_—_—

čaju petnaestogodišnjeg prisus-

tva i misaomog, idejnog, ideološkog, umetničkog, estetskog dejstvova– nja i, recimo. izvesnog, po nekima manjeg po drugima većeg, uticajnog zračenja Kmnjižeonih novina na području efektivne vaspime ekspanzije misli, uverenja, stremljenja i maših ljudskih osećanja izražajnom potencijom hrvatskosrpskog odn. srpskohrvatskog jezika. Dakle, ni istorijski aspekt na relativno dugi (vremenski dugi) pređemi put ovog lista u označenom periodu, ni perspektivni aspekt ma njegovu budućnost i njegovu moguću (željenu i neželjenu, očekivanu i iznenađujuću, priznavamu i ogsporavanu) dejstvujuću snagu u budućnosti — idućeg meseca, tekuće godine, pa možda čak i nastupajuće osme decenije ovog veka, Umesto svega toga, dodirnutog ili dublje zahvaćenog u drugim prilozima OVOBS broja Književnih novina, ovde, u ovom malenom ogledu, biće razmotremo, u novinski ograničenim proporcijama teksta među tekstovima, samo jedno elementarno i primarno teorijsko pitanje, i to postavljeno kao estetsko i sociološko pitanje: šta su to književne novine. Da li su to novine (dnevni, nedeljni, dvonedeljni, mesečni list) u kojima se objavljuju opuskula iz oblasti raznih književnih radova. i raspravljaju isključivo specijalni, posebni, stručni, književni problemi, ili su to movine u kojima se na specifično

O vde neće biti razmatnanja o zna-

Pavle STEFA4NOPIĆ

Vjesniku i drugim većim listovima), najzad ni na činjenicu da priličan broj naših književnika ima svoje stalno rad= no mesto, na položajima saradnika ili urednika, upravo u dnevnim i nedeljnim listovima. Femomen na koji bih ovde želeo da ulkažem i čiji bi razvojni tok i proces, čimi mi se, bilo već uveliko umesno zapaziti i utvrditi, jeste — diskretni ali snažni prodor slikovitog izražavemja u naše novinarstvo, prođor muetaforične deskripcije društvenih pojava i događaja baš u tipično Žžurnalističke rubmnike dnevnih i nedeljnih listova, prodor verbalne tehnike upobrebljavamja i korišćenja raznovrsnih stilskih figura u tako specifično novinarskim tekstualnim. oblicima kao što su reportaža, hromika, beleška, izveštaj sa suda, sporiska strana. Međusobni uticaj dveju velikih zoma izražavanja, saopštavanja, informisanja i prikazivanja objektivnih pojava, ali i subjektivnih aspekata na te pojave pomoću reči i rečenica — uzajamno dejstvo književnosti i novinar– stva — nije, naravmo, nikakav „novonastali proces baš našeg vremena. nikakva tekovina ovog mnmašeg doba, no nasuprot tradicionalnoj blagoj i Veoma umerenoj infiltraciji specifičnih svojstava žurnalistike u literaturu (smemo li reći: nasuprot Žžurnalizaciji književnosti), danas se odigrava, na

vrlo širokom frontu rođova i oblika, sa izrazito i upadljivo pojačanim intenzitetom, rapidno useljavanje specifično literamih modusa iskazivanja u novinarstvo (smemo li taj proces nazvati literarizacijom žurnalistike).

Sa iđejne (u našem slučaju estetske i sociološke) pozicije, koja bi htela da u jednom istom vidnom polju i jednovremeno obuhvati i novinarstvo i književnost, uprkos dijametralno razlićitim društvenim namenama i celishodnostima ovih. područja saopštavanja putem pisanja, od ogromno produkovanog materijala kmjiževnosti mogu se sagledati samo njeni prozni oblici (naraftivna. beletristika — pripovetka, novela i roman — uz esej, putopisnu i epistolarnu knj iževnu.„akumulaciju kapitala“), dok gromadno područje žurnalistike nudi svoju sveukupnnu momnstr–građu posmatračevom oku i duhu. No svi navedeni književni rodovi u stvari su izvršena i već (totalno ili delimič-. no) sproveđena obrada bilo kojeg i bilo kakvog zahvaćenog temafskos materijala; svi, pak, tekstovi novinarske proizvodnje — misli se i reklo bi se — samo su. sirova građa, imformativni materijal, gola i realna doKkumentacija, džinovski arsenal podataka. Tako je, bar, bilo u klasičnoj deobi i prošlom, doneđavnom razgraničenju obeju spisateljskih oblasti.

Međutim, odskora i, čini mi se, kao odjednom iskrsla je pred posmatrače=-

Nastavak na 8. strani

književni način, to jest pod uglom. književno-umetničkog valoriziranja događaja, pojava, javno delujućih likova i određenih međuljudskih, dakle društvenih odnosa, pominju, beleže, ocenjuju i književno-umetničkim izražajnim sredstvima obasjavaju, osvetljavaju, osmaftraju i, u najširem smislu te reči, „tumače“, što će reći misaomo-osećajno propraćaju, to jest idejno-emocionalno „komentarišu“ najraznovrsnije i najraznolikije situacije i relacije, dakle pojave društvenog života, druga čije rečeno, sve značajnije manifestacije čovekovog, pojedinačnog snalaženja i nesnalaženja u neminovnim tokovima i procesima razvića društvene stvarnosti, kao određenog poretka, uslovljenog prođukcionim „snagama i odnosima u njemu?

Razume se, mogu postojati i postoje

periodične publikacije prvog tipa, i to su onda, u Stvari, časopisi novinskog oblika i za njih tipičnog folijantskog formata. Književne novine u drugom, gore pomenutom, mogućem značenju ovog terminusa nisu uopšte — koliko mi je stotinama puta stoglavo biće svetske publicistike poznato — još nigde ni nastale, ali se postepeno i polagano jedan njihov prototip iščaurava i razvija, tu pred očima sviju nas, iako mi taj kulturmo-istorijski značajni proces izgleda da nismo dovoljno zapazili i uočili, možda zato što se om odigrava, što se tiho i nemametljivo sprovodi i razgranjava upravo u običnim našim svakidašnjim dnevnim novinama. Ja ovim hoću da kažem da naši dnevni listovi (a to.je, naravno, slučaj i s dnevnim listovima mnogih drugih zemalja), ako ne iz dana u dan i iz meseca u mesec, a ono bar iz godine u godinu, sve više postaju književne novine, u drugom ovde definisanom značenju tog naziva. \

Za ovo tvrđenje ne pozivam se na prisustvo eseja, pripovedaka ili putopisa

iz pera naših najpriznatijih i najugled- ·

nijih književnika na. stranicama znatno uvećanih prazničnih brojeva (o 1. maju, 29. novembru ili Novoj godini), niti na

naglašeno književni karakter i kvali- ·

tet dodataka nedeljnim brojevima naših dnevnih listova (u Politici, Borbi,

pozorište –

SIPANJE ULJA NA

„Sadašnje doba postavlja nam velike zahteve: mi smo dužni da mu, služimo, a ono se me zadoboljava ako mu me pokazujemo i maše divljenje“.

Metju Arnold

retenzije ovog napisa, koji će

zameniti uobičajenu premijernu

pozorišnu recenziju, ne mogu se svesti samo na jubilarno pismo — čestitku slavljeniku, Knjižeonim movinama, one su neuporedivo šire jer će nastojati da iskoriste značajne osobemosti našeg kulturnog trenutka zarad polemičke analize nekolikih vitalnih problema našeg savremenog teatra i tekuće pozorišne kritike. U svoje zaglavlje ovaj napis regratovao je (kakva čudna ironija!) reči izgovorene u epohi koja je već potonula u ništavilo socijalne istorije, ali te reči ipak nisu mrtve; one su aktuelnije i utilitarnije no ikad, one se sjajno izgovaraju u buri i izgovaraće se s istim žarom doklegod čovečanstvo bude hrlilo u nove evolutivne revolucije. Voleo bih da pišem, pre svega, O zadatku i položaju savvemene featarske kritike u nas, o kulturnom posleništvu koje stvara protivrečnosti i živi od njih. Budući da su i kritici teatra sa-

. vremenici ovog doba koje „postavlja velike zahteve“, u podjednakoj meri kao i njihova sabraća, ušančena s unutrašnje strane pozorišnih bedema, reklo

bi se da je njihov primarni zadatak da pri suočavanju s tekovinama savreme-

nog teatra u što je mogućno većoj meri ·

daju maha svojem divljenju jer te su tekovine tekovine ovog doba, a tom se dobu, bez sumnje, treba diviti. Ovakva gledišta često dovode do nesporazama s dalekosežnim posledicama, Ispoljavati svoje divljenje prema svim produktima i atributima svog vremena bez razlike, znači laskati tom vremenu, znači ie-

tošiti, znači uspavljivati. Pravo divljenje, ono o kojem Metju Arnold očigledno govori u priloženom citatu, sastoji se na prvom mestu iz tvrdnje da ništa njje dovoljno dobro za vreme o kome je reč i mesto kome je to vreme namenjeno. Otud, iz tog nesporazuma, verujem, došlo je u toku protekle polovine pozorišne sezone do burnih sukoba i teških optužbi između originalnih i reproduktivnih teatarskh stvaralaca, s jedne strane, i njihovih recenzenata, s dr:uge.

Pozorišni stvaraoci, s izvesnim pravom, očekivali su da će taj reagens, u najčešćem broju slučajeva, biti pozitivan ili bar zadovoljavajući, a on se, kao u nekoj paklenoj zaveri, okretao protiv njih i zarivao svoju oštricu u naizgled najzdravije plodove, Ti plodovi, uistinu, mogli su da budu zdravi, jer subjektivnost i zabludelost kritike nikada nije isključena, ali ponajčešće bili su kvarni ispod kože, nalik na raumene jabuke, milolike i gorke. Pokadšto, neki neinteligentniji duhovi skloni su da te pozorišne nesporazume okvalifikuju gotovo kao rasna i esnafska trvenja, polazeći od toga da kritičari pozorišta u krajnjoj konsekvenci i nisu pozorišni ljudi. Neki drugi polemičari, u ne ma-

·njem broju, založili su se za apsurdnu -i neostvarljivu ideju, po kojoj bi recen-

zent određene predstave bio dužan da

učestvuje u njoj kao aktivni posmatrač,

imajući uvid u sve faze njene evolucije od prve čitajuće probe do premijerne predstave. Treća frakcija te neorganizovane i nebulozne polemike založila se za ukidanje kritike u prin-

'cipu, smatrajući da je kritički prikaz,

bez ikakve štete, mogućno zameniti 5poradičnim anketama među gledaocima ili

-ga sasvim izostaviti!

Prva koncepcija otpora pozorišnim recenzentima, ona esnafska i segregacionistička, nije u stanju i nije voljna

Dragoslav GRBI Ć

9V0R00heVnI IGmen 10 |V}

BUĐENJE POSLE VELIKE SVECANOSTI

PpP oražemni nemaju svoje mrtve, u mjima samo meko ledem, spava

i pobednicima odbrojava žrtbe

da se od milosti spasava.

U strahu i hrabri neđela čine, wu, smu, o izdaji zatiču pošteme kad se očima što zavist opčimne brame ko kučke kad se štene.

KRV KOJA JE PALA U NEMILOST

ra_-10

Sava krop luđo u memilost pala" one što borbom nisu mišta stekli dok još idu pokislih stopala

kroz dan kom su zglobovi otekli.

Prašta okrutnost meukoj slobodi, ptici što pesmi nije verma

ši reč sumnjičenu u predeo dovodi vw kom svetli ko zvezda severna.

SVAKRODNEVNA ZAMENA ZA ŽIVOT

mesto žipota žie se dami

sa opomemom koja slabima smeta: zbog buđućmosti zločini sazdami

veći su od budućeg sveta.

Izlišni poslovi sramote ruke. Samo pesma brani meukrotive koji od mrtvih nose poruke do omih što se smrti protive.

REČ ŠTO JE U GRLU ZASTALA

unce, pod šibama se brže ide

ali ko padne ostame da tu leži gde mu pre njega sustali zavide očima promenjenim od truleži.

Ko prvi stigne do pohvalne reči neće čuti onu Što je neopoziva i odjekuje kao u sluhu drYvoseči

kada, od, straha sebe doziva.

aĆ we M

VATRU

da shvati da se pozorišna kritika fiziološki ne može pisati bez. organske privrženosti teatra, bez obzira da li je reč o pamfletu, panegiriku ili mlakom reagovanju na određeni pozorišni događaj. Recenzent suočen s predstavom, suočen je s velikom odgovornošću jer dužan je dr na svega nekoliko kratkih stranica, za prekratko vr.„me, sumira mnoštvo svojih impresija i prenese ih Jakovernom ili sumnjičavom čitaocu, budućem gledaocu. Taj napor pokadšto prevazilazi napor književnog recenzenta jer, pored literature, podrazumeva rediteljsku, glumačku, vizuelna, auditivnu i kinetička nadgradnju predstave. Sakupiti sve te atribute u žižu i održati ih u stisnutoj ·pesnici nije nimalo lak poduhvat, a njegov značaj proporcionalno se uvećava s isključivošću s kojom je izveden.

Kada je već reč o isključivosti, a pod njom podrazumevamo drastične kritičke interpretacije određene predstave, pamfletske ili panegiričke, nije na odmet napomenuti da su one najutilitarnije u našim savremenim socijalnim i kulturnim uslovima. Društvo koje tako burno evoluira kao naše, socijala koja je u svojim progresivnim traganjima strasnija i žučnija no i jedna pre nje, zahteva od nas izrazita individualna konfrontiranja. Taj talas koji često nije u stanju da pri prvom naletu nađe s8voj žal, taj val koji se pokatkad pretvori u slepu srditu čigru, pre nego što nanese pravi udarac na pravom mestu, indikator je dragocenog previranja koje ne može da prođe bez pozitivnih rezultata. 'Pečnost treba uzburkati da bi joj se promenilo agregatno stanje, kao što i metal valja usijati da bi mu se lakim udarcem skršila tvdoglavost. Tu ulogu danas u teatru igra recenzentsko Ppleme, soj ljudi koji se možda ne mogu

Vuk VUČO Nastavak na 8. strani 7