Књижевне новине

- | \

| /

| PRVI SRPSKI NOVINARSKI KONGRES U BEOGRADU I902.

i; ANTUN FABRIS

I SLUČAT ANTUNA FABRISA, UREDNIKA „DUBROVNIKA”

KRAJEM OKTOBRA 1962. godine na-

vršilo se šesdeset godina od zasedanja Prvog srpskog novinarskog koni'gresa u Beograđu. Inicijativa za održavanje kongresa i poziv novinama, koje su tada izlazile u Srbiji, Crnoj Gori, Austro-Ugarskoj monarhiji, okupiranoj Bosni i Hercegovini, kao i u zemljama pod vlašću Turske imperije, došli su od strane Srpskog novinanmskog udruženja.

Iz jednog pisma, upućenog Antunu Fabrisu, uredniku ondašnjeg srpskog (političkog) lista „Dubrovnik“ i Kknjiževnog časopisa „„Srđ“, od strane predsednika SNU, Stevana Ćurčića, koje se sada čuva u Naučnoj biblioteci u Dubrovniku (Coresp. ragusina 106), vidi se da austrijskim vlastima ovo sazivanj kongresa nije bilo nimalo po volji. Zbog toga su one i učinile pritisak na uprave železničkih i parobrodskih društava, da se odbije traženje SNU za uobičajene povlastice u vožnji sa jasnim ciljem da bi se što manji broj novinara iz austro-ugarskih zemalja mogao pozivu odazvati, Jer, kao što je poznato, novinari onoga vremena bili su u stvarno nezavidnom materijalnom položaju. Kongres je ipak održan i na istom su učestvovali osim navinama „iz svijeh srpskih krajeva još i bugarski novinar Nikolov i Arbanas Jašar-bej, kao prijatelji srpskog naroda“ — kako to saopštava dopisnik „Dubrovnika“,

Kongres je zasedao tri dana, od nedelje do utorka (oktobra 26—2328). Zasedanja su držana u velikoj dvorani ondašnje Velike škole — Univerziteta, koja je bila „dupke puma same srpske inteligencije: ministri, mitropolit, „državni savetnici, profesori Velike škole, književnici, novinari; a u ime diplomatskog tela, akređditovanog u Beogradu, nemački poslanik Veher-Goter, u svojstvu Doajena“ — kaže isti izveštač,

Kongres je otvorio Stevan Ćurčić, dok su aklamacijom bili izabrani: za predsednika Vjadimir Jovanović, tada najstariji novinar, a za potpredsednika dr Ilija Vučetić, Antun Pabris i Mustafa Skopljaković; sekretari kongresa bili su Paja Marković-Adamov, dr Stanoje Stanojević, Špiro J. Gerun, Aleksa Radović, Žika Protić i dr Boža Marković,

Iz Dalmacije kongresu su prisustvovali, pored Fabrisa iz Dubrovnika, još i Š. J. Gerum i dr Aleksandar Mitrović od strane „Spskog Glasa“, koji je izlazio u Zadru kao organ Svpske stranke na Primorju, na čijem čelu je tada stajao dr Dušan Baljak, poslanik i na Dalmatinskom Saboru i u Carevinskom vijeću u Beču, kao predstavnik Srba u severnoj Dalmaciji.

Kongres je razmatrao i nekoliko pnoblema koji nisu bili u direktnoj vezi sa spskim novinarstvom onoga vremena; raspravljala su se i pitanja opšteg kulturnog razvoja srpskog nanoda,. Na dnevnom redu bila su mnoga altuelna pitanja: razmena novina iz svih krajeva gde srpski narod živi, u cilju upoznavan'ja prilika pod kojima se razvija; organizovanje jednog udruženja koje bi obuhvatilo novinare, književ” nike i umetnike i imalo za cilj materijalmo pomaganje članova, publikova-– nje i širenje njihovih dela (osnivanjem jedne veće izdavačke MKmjižare); pitanje presbiroa i način kako ga uspostaviti sa ciljem da u nacionalnim pitanjima daje tačna obaveštenja ne samo na=šim, već i drugim slovenskim i stranim ređakecijama, osobito u pobijanju lažnih' vesti, koje su se s naročitim ciljem širile na štetu vaskolikog srpskog naroda; i na koncu pripremiti projekt zakona o književnoj svojini. Najuglednije ličnosti onog vremena na polju književnosti, nauke i politike uzimale su učešća u rađu kongresa; spomenuti je svega nekolicinu, koji će docnije, za duži niz godina vidno dejstvovati u raznim područjima „narodnog života: Ljuba Stojanović, Draža Pavlović, Ljuba Jovanović, Pavle Popvić, Mile Pavlović-Krpa, Jovan Skerlić, Bogdan Popović, Aleksandar Belić, Branislav Nušić, Nikola Kašiković, Stevan Sremac, Sima Matavulj, St. Stanojević, Boža Marković, i mnogi drugi. Fabris, pod

utiscima složenog rada ovih ljudi, dao

je svome listu karakteristiku kongresa rečima: „.. Prvi kongres srpskijeh novinara bijaše velika i dostojanstvena manifestacija srpskog kulturnog rada u prilog slobođe riječi i istinskog napretka na temelju istine kojoj je jedini oslonac nauka“ („Dubrovnik“ br. 44 od 2. novembra 1902).

SNU, sazivajući kongres, imalo je želju da istom prisustvuje što je moguče veći broj novinara izvan Srbije, u čemu je i uspelo, uprkos smetnja ma koje su dolazile od strane austro-ugarskih vlasti, Udruženje naročito insistira na prisustvu Tabrisovom. On je bio poznat od ranije, ne samo oo urednik „Dubrovnika“ i „Srđa“, ve i kao čovek retko neustrašiv u 0 slobodarskom i nekompromisnom Ž i" vu u borbi i kritici austrijskih Yioši i kod kuće, i naročito onih u PRVOJ manoj Bosni i Hercegovini, a da se ii ne pominje ona njegova igra N (eo lika ljubav prema radnom čoveku, Š godine bio je zbog toga ZO tal upravni odbor Dubrovačkog radn Taša? društva. Poznata je ona njegova izJa

KNJUDŽEVNE NOV INE

ova reči j

va za vreme Slovenačkog novinarskog kongresa, održanog godinu dana ranije u Dubrovniku: „Ja sam siromah novinar, nemam ništa već svoj dobar glas, koji najskrupuloznije čuvam („Dubnovnik“ od 21. avgusta 1901).

Postojanje dvaju srpskih listova na krajnjem jugu austro-ugamske monarhije pod urečđništvom PFPabrisovim, uz saradnju gotovo samih Srba (i to mahom katolika), u uskoj i stalnoj vezi sa Srbijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, moralo je biti trnje u očima austrijskih vlasti i u Dubrovniku, i u Zadru, kome je Dubrovnik i administrativno i politički pripadao, pa 1 u samoj prestonici Beču. Vlasti su bile uspele da se protiv Fabrisa, a i Srba uopšte, stvori ne samo animozitet, već otvoreno neprijateljstvo, čak i od sirane tad. hrvatske štampe u Dalmaciji („Crvena Hrvatska“ pod uredništvom Frana Supila u Dubrovniku, i „Narodni List“ pod uredništvom dom Jurja Bjankinija u Zadru) kao i od strane klerikalno raspoloženog dela Hrvatske u Dalmaciji. A vlast je vrebala pogodan momenat da bi, služeći se ovom umetnom fvorevinom, uništila svoje neprijatelje, — Međutim nismo daleko od HRiječke i Zadarske revolucije, kada će i Dalmatinski Hrvati shvatiti gde cilja vlast sa svojim poznatim geslom „Divide et impera!“ Ta politika mržnje, sejana svugde i na. svakom mestu bez ikakvih skrupula, dovodila je do sukoba i netrpeljivosti između Hrvata i Srba, Pa ipak sve ovo izgledalo je svega godinu-dve docnije sasvim drugojačije. Ovo je bila godina isterivamja najboljih Srba đaka iz dubrovačke gimnazije, Pera Kolendića, poznatog naučnika i člana SANU,i Frana Kulišića, književnog esejistu, prvog upravnika Bogišićeve biblioteke u Cavtatu, koji će svoj mladi život završiti kao internirani zatočenik u nekom malom a-– ustrijskom selu tokom prvog svetskog rata.

Nekako pred sam odlazak na kongres Fabris je u „Srđu“ objavio ·pesmu Bokeška moć, čiji je autor bio Uzoš 'wojanović, mladi Bokelj, tada student Bečkog univerziteta, Vlast ie

DOPISNICA REDAKCIJE „ODJBKA“ A.

FABRISU konfiskovala taj broj „Srđa“ (od 16. oktobra, i prema saopštenju „Du brovnika“ to je učinjeno na “osnovi 85092 austrijskog kaznenog zakona. Iščekivati je bilo đa će

posle ovoga zaglaviti u tammici i urednik i pisac, Međutim ništa se nije dogodilo, i Fabris je mekoliko dana docnije otputovao u Beograd na kon=gres. Naime, otarski poglavar nije bio još primio definitivne instrukcije kako da postupi.

Upućujući poziv PFabrisu za kongres, st. Ćurčić, u svome napred citiranom pismu, kaže i ovo: „Koliko se vaše prisustvo na kongresu srpskih novinara ceni, uvidećete iz ovoga, što ću vam gaopštiti. Za sve vreme vašega bavylijenja u Beogradu, Vi ćete biti gost Srpskog novinarskog udruženja.

Nu kongresu se Fabrisu ukazala počast izborom za jednog od iri pot» predsednika. Na kongresu je Stanoje Btanojević, jedan od izvestbilaca, profesor univerziteta, pisac Istorije 8Ypskog maroda, koja će za vreme aneksije Bosne i Hercegovine biti zabranjena u zemljama Dunavske monarhije, i pored braće Ribnikama, jedan od osnivača „Politike“ (Corr, rag. 91), u svom referatu istakao da „u Taspravljanju nacionalnih pitanja najvećem delu srpskih redakcija treba da bude primer uređivanje lista „Dulbmnov= nik“. Beogradski list „Štampa“, saopštavajući OVO, kaže: „Kongres je na

jednodušnošću, koja je bila dirljiva, i sa oduševljenjem koje je bilo najburnije, pozdravljao potpredsednika kongresa, urednika „Dubrovnika“, simpatičnog „Antuna #abrisa,

Po završenom kongresu vlada je odlikovala Pabrisa ordenom sv. Save III stepena.

5. novembra 1909, dakle istog „dana kada je Fabris napustio Beograd i krenuo za Dubrovnik, u gradu bude iznenada uhapšen Antun Pasarić, vlasnik i upravitelj Srpske dubrovačke štamparije, u kojoj su štampani „Dubrovnik” i . Srđ”. Istražni pratnji c..k. državnog odvjetnika i jednog političkog agenta, pošto su iz" vršili premetačinu u štampariji i u sobi gde je bila redakcija, zapečatiše štampariju.

Prema sećanju dr Pera Kolendića, čim se je u Dubrovniku saznalo da je Fabris krenuo kući i da se nalazi u vozu koji iz Sarajeva putuje ka Gružu, u susret mu je krenuo Antonije Vučetić, njegov dobar prijatelj i pomoćnik u radu, da bi ga obavestio što se u Dubrovniku desilo i što ga tamo, po dolasku, iščekuje. Vučetić je tada bio profesor istorije na dubrovačkoj gimnaziji. Dr R. Samardžić u svom skoro objavljenom radu Veliki vek Dubrovnika pbomenuće Vučetića: on je „... jeđan ođ onih dubrovačkih istoričara prošlog veka koji su vredno, među prvima, izvlačili zaboravljene arhivske spise i saopštavali javnosti njihove zanimljive fragmente”. Ovaj gest stajao je Vučetića penzionisanje pre vremena.

Pri izlasku dz voza, na stanici u Gružu, Fabrisa je sačekao poglavarstveni komesar sa dva žamdarma, koji ga sprovedoše u poznatu dubrovačku tamnicu „Karmen”. Nekoliko dana docnije bio je doveden iz Beča, u pratnji policijskog agenta, i Uroš Trojamović, autor Bokeške moći i strpan u istu tammicu. .

A. kakve su bile ćelije u ovj tamnici „Karmen”, opisaće na jednoj sednici Dalmatinskog sabora u Zadru, interpelišući carskog namesnika, narodni poslanik dr K. Kovačević: „... Pabnis i Trojanović. bolesni, Pasarić norvno rastrojen, leže ne kao ljudi, koji zaslužuju sve obzire radi njihova zdravlja i stališa, nego kao prosti razbojnici ili zločinci, u vlažnim soba“ ma, ispod kojih je podrum u kojemu, smije se meći, pišti vođa sa svih srama. Sobe su mmračne, prozori razbijeni”!

Kako je štamparija zapečaćena, ni „Dubrovnik” ni „Srđ” ne izlaze. Istražni postupak se otegao u nedogled, gotovo čitava dva meseca, imko i uhapšeni i branilac Pabrisa, dr Vlaho Matijević, bez prestoenka murgiraju izlazak pred sud,odnosno pred poroiu. Odugovlačenje predaje optužnice od strane državnog tužioca bilo je mamerno: isti je slučaj i sa saslušavanjem „sveđoka od sltrane istražnog sudije. Namera vlasti bila je očevidna: poirebno je okrivljene u memljivim dubrovačkim tamnicama fizički smrviti — u čemu su ma Žalost i uspeli.

Međutim, srpska javnost, naročito ona u Srbiji, diže glas pnotesta, čini napore da Mvmnopa sazna za ovaj skandal i varvansko mučenje ovih svarno nevinih ljudi, Redakcija beogradskog „Odjeka“, u kojoj su okupljene poznate slobodarske ličnosti ondašnjeg javnog života u Beogradu, upućuje Fabrisu u tamnicu pozdrav na otvorenoj karti sa svojemičnim potpisima, da bimu stavili do mzmanja da misle o njemu i đa ga podrže da ne klone (Corr. rag. 52). (Prilog). Učimjeni · naponi uspevaju. Najveći svetski listovi u Francuskoj, Rusiji, Velikoj Britaniji, Italiji, đonose ne samo vesti, već čitave članke u kojima se iznosi teško stanje uhnmše-

sudija, u

nih i varvarski postupak austrougar– skih vlasti prema njima,

Pod pritiskom, evropskog javnog mišljenja vlada u Beču daje konačni savet državnom tužiocu da nađe na– čina kako bi se na najzgodniji način i bez većih polresa likvidirao ovaj žalosni, bez ikakvog osnova. rđavo monitiran pokušaj stvaranja jednog „veleizdajničkog procesa“ u Dubrovniku. Stvar postaje razumljiva kada se zna da već počinje da se govorni i piše o aneksiji Bosne i Hercegovine,

Iz tamnice je prvi izišao Pasarić. Za njim, 24. XII, na Badnji dan, „oko podne raširila se gradom vijest da su bez suđenja pušteni na slobođu i Pabris i Trojanović“. |

Srpska akademska omladina, koja se školuje u Beču, Pešti, Berlinu, Parizu, Moskvi i Petrograđu, šalje pozdrave, raduje se oslobođenju zatočenika, pozdravljajući pobedu pravde nad sumnjičenjem i klevetama. „Pobratimstvo“, družina svih đaka Velike škole u Beogradu izjavljuje Fabrisu „pumu solidarnost s njegovim radom, čestita mu na držamju i nema nikakvu drugu želju no da ostane ono što je i do sada bio“! Njima sleduje i srpska akađemska omlađina u Zagrebu.

Odmah po izlasku iz „kazamata, Fabris je u „Dubrovniku“ od 28. decembra na uvodnom mestu, u vezi sa celom ovom aferom, napisao i sledeće:“%.... Bilo bi interesantno saznati razloge koje je e. kr. državno odvjetništvo navelo kad je odustalo od daljeg progonjenja, jer ako je Do mišljenju c. k. državnog odvjetništva sadržaj inkriminisane pjesme imao u sebi ekstreme zločinstva velike izdaje nazad dva mjeseca, imao ih je i sada, kad se je rješilo đa se od dalje istrage ođustane. Sadašnja odluka c. Kk. državnog odvjetništva potvrđuje nam pak sasvim protivno, biva. da u inkhriminisanoj pjesmi nema veleizdaje, jer mmače me bi bilo odustalo od istrage i bilo bi dovelo okmivljenike pred porotu. A kad veleizdaje nema sada, nije je bilo ni onđa kađa se je proces zaveo, te postaje sasvim nerazumljivo kako su se mogla pritvoriti i držati u tamnici tri čovjeka samo

sato „što. je jedan od njih sastavio

odnosnu pjesmu, a druga dva pod sumnjom da su je dali u štampu. Uvjereni smo da ne bi niko mogao dati sa pravnog stanovišta na ovo odgovora, jer pod jednim te istim zakonmom, ekstremi zločinstva su uvjjek isti i ne mogu se u dva mjeseca izmjeniti!“ :-

Iz tammice su izišli zdravljem istrošeni i Pabris i Tmojanović i Pasarić. I oni su jedđam za drugim, u Vrlo kratkim Hmazmacima, „pomrli, Mlađi Trojanović ni godinu dana po izlasku iz tamnice, ne dočekavši svoju dvadeset ireću. Fabrisa će posle nepunih osamnaest meseci sahraniti u istu grobnicu, u kojoj od 1900. leži njegov prijatelj i učitelj omladine Dum Ivan kanonik Stojanović, pisac Istorije dubrovačke književnosti i prevodilac poznate Engelove Istorije slobodne ?epublike dmbrovačke, dok ni PĐasarić neće dugo čekati da im se pridruži pod bomnićima na Boninovu.

Posle „Fabnisove smrti ređakciju „Srđa“ preuzeo je „Antonije Vučetić, „Dubrovnika“ najpre Miše Vaketi, a za njim Kristo P. Dominković, I obojica su nastavili da iđu stazom Falbrisovom, jer drukčije nije moglo ni da bude,

Lapadđ — Dubrovnik Oktobra 1962. V. M. VURMIROVIĆ

DUBKO STOJANOVIĆ; NOĆ BULJINA

Rađoslav POJPODIG LJUBAVI MOJA ~

1 A | |

Ljubavi moja, pozdravljam, te, |

svim, srcima rođenim, u, obom, \ tvremem, svim, rukama pfuženim, ka tebi svim, mojim, zvezdama, svim mojim mežnostima, ljubavi moja, svim, dragim, padovima, Pozdravljam sve što je bilo, pozdravljam, sve što će doći. Dobro veče, ljubavi moja, moja mež-“ mosti, za sve što je bilo noć će da oprosti. Vatru ćemo i dalje nositi bez cilja i bez bosilja, š wvek pokušavati: uvek tražiti dru. goga, I VOLETI UVEK SEBE, LJUBITI U, SEBI BOGA. Užas će trajati i daleko nas gomiti cveće za mas, patnja mas progomiti, đul miriše, bela rado, đul miriše, wu bezumlju, u, padanmju, dušu đavo siše, Visoko ćemo leteti i uvek misko padati, Tođemi za Kraljeostva: čudesmo ćemo stradati.

JER NEMA BOLA ROJI NA PUT VODI,

UVEK SMO SAMI, UVEK U TAMI, SAMI U SLOBODI!

pozdravljam, te,

OGG sam za tvojim, usnama,

smejao se ma tvojim, grudima stiđeo sam se zato što ludujem,

wwek smo sami, sami u tami koja mami.

Ispijam, bol što wvapije,

damar mi pod čelom bije; ı| opet sam sebe izmeverio, sa tamom se, s đavolom ve?nio.

Smejem, se — zato što sam te zavoleo, sebe sam, prevario, sebi misam, odoleo. Opet je to gorak poraz: voleti drugoga, dati se tebi, nemati Mu, sebi boga.

Tuđim, likom, milujem, mežnosti

što smo ih osetili u telu i wu glasu; mila moja zato mi oprosti

gubim, ti ime, proklinjem ljubav u užasu. U mojim rečima, u. mom stasu,

još gore vatre izgubljemih bitaka,

kad previše

jer sve je izgubljemo e dajemo, ostanemo goli, ostanu semke koje me poznajemo.

Ali kad sve se daje vatra bogato gori mušenje biva sjajno: buktinjom svest obzori!

III

gp bim te kao sve ono bez čega me može da se živi,

volim, te i tom se bezumlju divim,

fi si bila sve što imam, i sve što me

boli,

volim te kao život, ono što činim, volim,

tražim, te u trewucima kad smo KajeUn a ,

ljubim te, da ova moć omili.

U sluhu slutim, lepote wu užasu, izgubim, se, JOŠ UVEK SAM, u glasu,

u sećanjima koja su majuveće blago, ti idejama što move tragove mute

jer nije čisto što je svakom drago, lepe su oči koje sunca slute.

Tebe mema da mi budeš sam,

vw toj kosi, u osmehu, odmela si dam. Ono što puno želimo mikad meće biti, uvek anđeo smeta, tamom smq obaviti!

IV i O tvoje ruke, krhke reči, glas i boja, sve što živi, što mastaje, gordost moja! Uvek ne znam je li bolje đa te misim, sreo

onog dana kad je sunce u Dunavo palo, da te misam mikad hteo,

zavoleo; u memiru, u dutanju, disanje je stalo.

Ti si bila jedam vek, kao glas šuma, ti si kao more i kao gore na jugu

Srbije, sve što mekud stremi, što je pijanstvo

u ono što jesmo: prokleti, ljubičice i zmije. Bila si smrt u duši i qno šta zamos daje,

ptica wu grlu, slutnja Što prepozsmaje.

Poveo sam te ma svetlost, na granicu

nikad tako

Duta,

obdario te snagom, da vitko sbemirom. lutaš. i bila si sve što memam, u tom magno= venju, i magija i divota, kob w otkrovenju. I bila si tako mila, voće 'koje zlati,

i nestala: memoguće wbek da me prati.

Jer ono što mora sigurno će biti, lakše je ostati sam, sumnje obvatriti! |

O, ja ću otići pomalo gorak i memo, a nežno je to, draga, da se rastajemo, d.