Књижевне новине

1 ~

| MMWWWWFNOST RijBĆI

| INTERPRETACIJA U KRITICI

I NASTAVI

DRUGI ovogodišnji broj za-

| grebačkog časopisa za nauku o književnosti objavljuje če| __tiri vrlo zanimljiva eseja. Kru-

moslav Pranjić veoma opširno i dokomentovano piše „O Kr-

b 471 __Ježinom proznom ritmu“, Dar-

; |

NW i

ji ye tekst Svetozara

\ jeklu subjektivnolirskog

ı ko /

i Ro Suvin u eseju „Naučna fan _tastika i utopizam“ čini teo|) rijski pristup ovom veoma po-

pularnom „savremenom rodu književnosti, a Frano Čale u tekstu „O romantičkom poripo- 'stupka u stilu Iva Vojnovića“

3 traga za odblescima italijan-

ske kulture u delima ovoga pisca,

Na uvodnom mestu objavljen Petrovića „Interpretacija u kritici i nastavi“, koji je pisan kao referat za Četvrti kongres Saveza slavističkih društava u Ohridu. Petrović na samom počet- ku svoga izlaganja podseća „da su u našoj sređini postale danas već potpuno deplasiranc i doktrinarna apologija isključive stiske interpretacije i doktrinarna negativna ocjenu svake težnje da sc tekst stlilski interpretira... Nitko o”zbilian među našim zastupnicima interpretaciie ne poriče danas, a na doslledan način nije nikađ ni poricao, značenje povijesnom shvaćanju književnosti i potrcbu da se književni tekst razumjie unutar svoga vremena i unutar cielovitosti djela svoga autora.“

On smatra da jie interpretacija. tumačenie knjižcvnog dela, „najvažniji posao MKnjiževnog kritičara i nastavnika knii ševnosti“. „Nudđeći, ne rijetko.

svome čitaocu i slušaocu, u mjesto tumačenja djela, malo

amaterske. lingvistike i nor- :g mativne stilistike, malo laičkce

historije i shematske sociologlje, malo pučke etike i nepro„ bavljene filozofije, književni kritičar i nastavnik književnosti đosta su često odgovorni što popularni čitalac još uvijek rađo shvaća djelo kao lijep, kitnjasti sastavak, ili kao fabulom prerušen traktat o zađdnjim stvarima, ili kao slikevitu ilustraciju poznatih nam ideja i shvaćanja... Tako u dnevnoj, praktičnoj kritici mjesto interpreatacije najčešće parazitski zauzima nadmudrivanje o vrijednosti djela, u nastavi književnosti pričanja anegdota D životu pisca i njegovih savremenika, a u kritici i nastavi podiocdnako — prepričnvanje fabule i ređanje okvirnih činjenica o djelu“.

Petrović ističe da ie interpretacija izvanredno težak posao, da mora biti Mkreativna „Jer je pređ svakim djelom očekuju nova pitanja, a i pred istim djelom u raznim prilikama često različita pitanja. Onu kreativan posao mora biti i zato što postaje interpretacija tek kad sc od pojedinačnih ko mentara i objašnjenja uzdigne do cjelovitog tumačenja o djelu. A zato što je interpretacija tek tađa. ona nikad ne može biti isključivo stilska, ni isključivo idejna, ni isključivo socilološka... Ako ne želi da bude dosadna.i prazna, štaviše: suvišna. interpretacija 'mora upozoriti na onai smisao djela koji mije očigledan ma prvom koraku; interpretatorom, fumačem djela, ima razloga da postanemo tek kad vjerujemo da u djelu postoji smisao koji svakome ma prvi pogleđ nije jasam a mi ga umi iemo protumačiti.“ (D.,)

U PRAGU EKSPRESIONIZMA

„ZAŠTO je nemačka literatura u novije vreme, a naroćito u tazi ekspresionizma, tako izuzetnim intenzitetom uspevala baš u Pragu? Kakav agregat životnih snaga ic u ovom prastarom glavnom gradu, skoro deceniju posle prekretnice dva stoleća, stvorio takvu neobičnu, pesništvom ispunjenu stvaralačku atmosferu?“ Na ovako postavljeno pitanje u članku pod naslovom „U Pragu ekspre sionizma“, odštampanom lu poslednjem broju austrijskog časopisa Wort in der Zeit, Johanes Urcidi! odgovara: „Treba lo bi da ja to znam, jer sam ja tamo rođen, tamo odrastao i bio svedok i učesnik tog ra-

zdobija, toliko rokosvetskim idejama, uvek no

ispunjenog ši-

vim formama i etičkim oduševljenjima.“ Urcidil smatra da se praški nemački ekspresionizam mogao stvoriti kroz to što su oni koji su ga osluškivali istovremeno imali duhovni prilaz ka najmanje četiri izvora: Nemstvo, Češtvo, Jevrejstvo i austrijsko plemstvo ili, recimo, Austrijanstvo. A svaka od oO> vih socioloških izvornih tačaka sakupljala je svoje snage iz dve sfere: iz onoga što je mesno vezano za Prag, kao i iz onoga što Je centripetalno Ppriticalo i povremeno se nastanjivalo u njemu. S ovakvom atmosferom se našao suočen jedan pisac (Kafka) i usled toga je uskoro, naročito kao Nemac i Jevrejin, dospeo iz sfere Jokalnih obvezanosti u one načelne, Česi su bili duboko zapleteni u borbe oko SVOE nacionanog opstanka i zato se još nisu mogli predati ovoj načelnosti, mada su se predznaci već nagoveštavali u literaturi braće Jozefa i Karela Čapek i u znamenitom modernom slikarstvu i muzici. Za one Pražane — veli Urcidđil koji su pisali nemačkim jezi., predstavljala je ova povremeno ptrijateljska, politički ponajviše turbulentna i rato-

| borno raspoložena |simbioza, 1

naizmenično delovanje ove igpreturane užarene alhemističke praške topionice, „causa causarum“ jedne literarne prostosrdačnosti, koja je sebi Vr. lo brzo u svim slojevima stvorila spisateljski izraz, a za ekspresionizam predstavljala porođajno sredstvo. Svojim naclonalnim i facetnim bogatstvom Prag im je u stvari mno go briljantnije od, mnoge druge evropske metropole pružao

ono duhovno potencijalno jeđnog velikog građa.

Prag je, doduše, imao sopstveni literarni život na nemačkom jeziku. Ti se tragovi sasvim tačno mogu pra

već ranije

titi ako se pođe za vezama Getea s Češkom, a i u vremenu koje je stvaralački sledilo iza četrdeset i osme, kao i još kasnije u radovima pisaca „liAli tek od Ril-

kca, koji je toj „liberalnoj eri“

beralne ere“.

u mnogo čemu postao dužnik, a istovremeno napravio prodor nemačko-praškim piscima u ono evropsko, tel- od njega dakoji je zatim pod odlučnim uticajem Maksa

tira razvoj,

Broda (kao kod Čeha Jozefa Čapeka) — kroz Kafku i Verfela dospeo do širokosvetskog dejstva. Tako nešto ranije nije dolazilo iz Praga, mađa je tokom celoga 19. stoleća ranogo govoreno nmemački u njemu i mađa je taj stotoranjski glavni grad Čeha, površno posmatrano, mnogima skoro već izgledao kao „nemačka varoš“, što je bilo pogrešno tumačenje, koje je kasnije ima=Jo gorko da se sveti,

Taj mnogo ruženi, đođuše ne bez akcenta, ali skroz bez dijalekata, praški nemački jezik — završava Urcidđi! — mo= gao je od srednjeg veka na praškom jezičkom ostrvu da se održi nenačet baš zato što nije podlegao slivajućim i dijalektirzirajućim uticajima pro vincijalnog i seoskog. To je za literaturu bio jeđinstven blagoslov. Jer, mi praški Nemci pisali smo i pišemo još jezikom kojim živimo i kojim se svakodnevno služimo. To je važilo već za Karla Egona Alberta isto tako kao i za Rajnera Mariju Rilkea. Između pisanja i svakođnevnog govora tu nema nikakvog ponora, Tu nije potrebno nikakvo unutrašnje, ma i nesvesno, prekopčavanje. Potpuna koincidencija svakodnevnog govora i pisanja je izvesno najjača tajna forme i delovanja pražana, a naročito Franca Kafke. To je tajna unutrašnjeg identiteta, koju smo čuvali koliko god je duže bilo mogućno, a koja nestaje s mama | poslednjima. (A. PJ)

O SAVREMENOJ POLJSKOJ KOMEDIJI

MESBCNI ČASOPIS „Dijalog", posvećen savremenom pozorištu, radiju i \filmu,. u sedmom ovogodišnjem broju donosi članak MEIžbjete Višinjske o problemima savremene poljske komoedije. U svom članku ona citira Jana Kota (poznat

poljski pozorišni kritičar). Kot

kaže da u poljEkoj u toku dvanaest godina nije napisana nijedna komedija u pravom smislu te reči, koja bi bila „istovremeno smešna, savremena sa svim elementima komedije, koja bi bila istovremeno komedija, literatura i stvarna satira“. Do danas se u poljskoj komediji ništa rađikalno nije izmenilo, mada su se dogođile velike promene u poljskoj dramaturgi-

ji. Toj

promeni doprineli svojim delom mladi, najviše Mrožek i Ruževič. Oni su najpotpunije izrazili to, što

su mnogo

odgovara današnjem pozorištu. Mrožek samo njemu svojstvenim „humorističnim mehanizmom, a Ruževič izv. novim jezikom dramaturgije. Po zorišno stvaralaštvo Mrožeka ima karakter skice ili feljtona, kako kaže A. Kijovski. Sličan karakter ima Ruževiče. e-y,Grupa T,aokoona“, jedi_ no Celo za koje se može re-

-A FIERA LETTERARIA HUMANIZAM I NAUKA

ITALITANSKA dnevna štampa neđavno je obaveslila SVO je čitaoce o diskusiji koju su vodili istaknuti; rimski naučnici i javni radnici: filozof Franko Lombardi,etnolog de Martino, profesor Sapenjo pSšiho-

· Mikola Peroti., Disku sija je vođena ma već Kklasicmu i pomalo oveštalu temu od

. nosa između nauke i humahnizma; četiri učesnika su se slo-

žiti da suprotnosti između nau čnog i humanističkog duha nisu untitrašnje i nepremostive, već dolaze ođ „9trofesionialmih deformacija: akademizma Koji zastupaju čuvari istovijsko-knji ževnog nasleđa s jedne strane, i tehnolatrije koju stvaraju ku ltori fiziko-matematičke SPpoznaje s druge. Postoječe frakture i opozicije ne odnose se dakle na humanizam nauku kao takve nego na njihove odgovarajuće đegeneracije.

Serđo MKMvinco, mećutim, u članku koji „PFiera letteraria“ objavljuje kao uvodnik svoga osamnaestog broja za ovu godi nu, ne slaže se sa ajključcima ove diskusije. On smatra da se ti zaključci svođe na. utešno umanjivanje probema i cdbacivanje suprotonsti, koje dolazi od umora i ođ razočaranja i đa su diskusije na ovu temu u poslednje vreme uopšte doživele đuboku dekadđenciju. On smatra da je na rimskom sasftanku nauka bila slabo zastupljena strana, suđeći bar po kompetentnosti učesnika, shva ćena u jednom prilično zastarelom obliku, u svakom sluča ju ne u onom koji je doveo do neeuklidovske geometrije, teorije relativiteta, kvantne mehanike, oslobođenja nuklearnc energije i svemirskih letova. Bilo je mnogo pokušaja u novi je vreme da se sagrađi most između dveju oblasti kultura, ali nije učinjen nijedan sitvaran korak napređ i sve je OStalo u onom stanju 'nkomunikabilnosti koji opisuje Norbert Viner u svome „Uvođu u kibe+ metiku“ Ideja o akademizmu i tehnolatrij: kao degenerativnim oblicima u osmovi je mo žđa pravilna, ali svaka stvar

OG ČASOPISA

ći da je komedija, I jednom · i drugom „nedostaje „potpunost, konstrukcija i konflikti, Pa ipak, iako te komedije nazivaju polukomedijama i četvrt komedijama, one su literatura. Bulevarska komeđija vezana je za „la belle ćpogue“ buržoazije i ostaje buržoaska.

U Sovjetskom Savezu stabilizacija novih društvenih odnosa stvorila je nove uslove za dramsku umetnost. Tako je stvorem već banalizovani tip Rkolhozne komedije. U poljskoj novih shema još nema. To su. obično moralni problemi, zabrinutost, neiskorišćena šansa itd. Za posleratni periodđ Kkarakteristično je da ispunjava minimum onog što se traži, da nedostaju živi ljuđi i da najčešće vlada površnost. Nalazimo savremene realije ali ne osećamo sađašniost.

U poslednje vreme dosta se diskutovalo o Zdjislavu SkoVronskom. Skovronski se služi dđemaskiranjem svojih heroja. Pitanje je koliko tu ima mesta za savremenost? Malo. Ali njegova drama jpak spada u ređ boljih. Veza s vremenom postoji, mađa je samo signalizirana. Mrožek je u poređe-" nju sa Skovronjskim tradicionalniji, mađa apeluje ma druk čije osećanje smešnog, koje bazira na apsurdnom humoru, Galčinjski sa svojim „najmanjim pozorištem na svetu“, u kome je glavnu šansu dobila parođija, bio bi najsavremeniji da je kao pravo pozorište postajalo. „Zelena guska“ je, po mišljenju J. BlonjskogF, likvidacija imtelektualnog međuratnog periođa, kao što je „Zeleni balon“ bio likviđacija Mlade Poljske. Minijaturna forma koja parođira monu. mentalno pozorište bila je for ma velikih mogućnosti, Kao istoriiska „pojava morala je da se produži, Svakako za stuđenstka pozorišta ona je bila nesumnjiva inspiracija, Humor nonsensa na stuđentskim scemama stvorio je realističku satiru. On je uvek bio racionalan a sađa je logičan. Na njemu «egzistira Mrožekov mehanizam „humora. Mrožek nije bez razloga mazvan najsavremenijim poljskim piscem, On piše savrcemene stvari, smešne Koje su literatura ali

Tako je i sa ostalima. (B. R.)

nisu „komedije.

se dđegeneriše ma taj način što razvija negativne m.ogučnosli koje već poseduje, i mora postojati neki razlog akadamske involucije humanizmia kao i tehnolatrijske involucije mnauke. Degeneracija je zapravo počela još onđa kad su se dva kulturna đomena počela razilaziti u onome kroz Vekove sve očitijem „razvodu“ o kome govori Viner.

Ako, dakle, ova današnji i vekovna kriza proizlazi iz početnog razdvajanja, ne izgleda mogućno da će ona biti otklonjena jednostavnim „susretom na pola puta, kad su pravci kretanja već, odavno različii, čak suprotn':. Za sintezu ie DOtreban jedan sintelički princip koji prevazilazi elemente Koji

se sintetizuju, a baš to danas

(TF, KG)

L:] LES LETTRES > Nane IPO JAJA)

ASPEKTI „KRITIKE | POSLE 1920. GODINE

nedostaJe.

NEDAVNO JE u Parizu održan XV kongres Internacionalnog udruženja stručnjaka za francusku Književnost. PrvoB dana raspravljano je o Molijeru; đrugi dan bio je posvećen stilističkim analizama Malarmea, Misea, Kamija; treći đan bio je najznačajniji i on ije privukao najveću pažnju literarne javnosti. O temi „Aspekti kritike posle 1920“ raspravljalo, se mnogo, strasno i žuč“ no. Kako obaveštava francuski list „Le lert fransez“, u broju od 8. avgusta, na Kongresu je došla do izražaja podela na francuske Kritičare, s jedne strane, i anglo-saksonske, s dru ge. Dok su Trancuzi branili gledište dđa se Kritičar mora orijentisati prema «misterijl Književnog stvaranja, Engezi i Amerikanci su zastupali formalnu, strukturalističku teoriju kritike, ne pokazujući veliko razumevanje Za čisto filosofske „preokupacije . svoiih francuskih kolega. Pored izlaganja Goldmana, Starobinskog i drugih, bilo je naročito zapaženo istupanje: Žorža.Blena,„po~

znatog Stendalovog komentatora. Ističući u početku da ne pripađa nijeđnoj kKritičar. skoj školi, a naročito me takozvanoj „novoj Kritici“ (Žorž Pule, Starobinski i ostali), Blen je zatim izložio svoj stav. Po njegovom mišljenju savremeni kritičar treba da ujedini autora i njegovo đelo na nivou huserlovske intencionalnosti. Autor se, naime, projektuje u delu u dvostrukom viđu; On ima pređ očima estetski cilj i čelju đa izrazi ma majintimniji način svoju ličnu viziju. Pod uticajem ova dva sistema finaliteta — estetskog i ličnog nalazi se Književno stvaralatvo, misli Žorž Blen. Dužnost je Kkritičara da objasni delo, da uspostavi hijerarhiju eleme nata koji ga sačinjavaju. Američki strukturalisti, po tvrđenju Blenovom, operišu s kategorijama koje se mogu primeniti samo na likovne umetnosti i muziku, dok su one u oblasti literature, čiji je glavni elemenat reč, sadržaj, značenje — neprimenljive. (P. Z.)

e , LE FIGARO

KUDA IDI; AMERIČKI : ROMAN?

GiJ L'KLEK PIŠE, u jednom od najnovijih brojeva o književnoj, polemici koja se vodila između dva ugledna američka časopisa „Eskvajera“ i „Tajma“, o sudbini američkog romana i pita se kakva je aktuelna situacija u savremenom američkom romanu. Nekad je bilo tako, kaže on. Bila su četiri velikana iz „izgubljene generacije“: Ficdžerald, Dos Pasos, Hemingvej i Fokner. Od 1939, godine rađala se „angažovana“ Književnost sa Stejnbekom, Kolđvelom, Rajtom i Farelom. Nedavno su Hemingvej i Fokner umrli, a Nobelova nagrada je „balsamovala“ Stejn. beka. Posle njih, šta? Praznina? „Tajm“ tvrđi da nije tako. Amerika se sad nalazi u skromnom književnom prosperitetu. Istina, to nije renesansa. Ranije generacije nisu pomračene, ali ni nova nije zascnjena genijima, Blagom talasu nade doprinosi jedna „časna“ proza. Književnost nikad nije bila povorka genija. Mali pisci su potrebni da bi stvorili velike. Zar MelviL nije sjajan primer „nepoznatog“ pisca kome je tek potomstvo dalo njegovo pravo mesto? Njiegov slučai je lepa uteha onim savremenim piscima Ko-

ji se još nisu ovenčali slavom. „Eskvajer“ se ne slaže 5 „Tajmom“. Kvalitet savreme-

ne generacije nije samo skroman. U ovom časopisu navođi se 86 američkih pisaca koji su objavili ili će objaviti nova dela u ovoj godini; Ppisci o kojima se govori rođeni su između 1903. i 1924, godime.

Diskusija o savremenom američkom romanu nije se ograničila isključivo ma stra-

nice ova dva časopisa. Mnogi drugi rekli su svoju reč. Možda je to znak neke latentne i skrivene zabrinutosti.

Krajem prošle gođine „Njujork tajms buk rivju“ upitao je šestoricu najuglednijih

američkih kritičara ko će za. uzeti mesto Hemingveja i Foknera. Iz tog referenđuma pobednici su izišli Selindžer,

Robert Pen Voren, Filip Rot, viljem Stajron, Sol Belou, Norman Majler i Džon Apdajk, Dok se wvVeliki časopisi i ugledni Kritičari preganjaju

između sebe oko liste najboljih pisaca današnjice, završava Gij L'Klek, moždđa već negđe radi mladi pisac koji

piše delo koje će saglasiti sve pisac

duhove ko je najbolji ove generacije. (N. 'P.)

VINJETE NA 8. I 9. STRANI IZRADIO TOMISLAV DUGONJIĆ

Roman KARST

NEPOKRETNE

\; — POVODOM 80-GODIŠNJICE ROĐENJA FRANCA K,AFKRE —

ONO. UNIVERZALNO u Kafkinoj problematici, što se

manifestuje u fajanstvenim i dvosmislenim parabolama, vremena, prostora i čove-~

briše u njegovoj prozi konture : i ka. Sve ovde okružuje neki krug praznine i usamljenosti. Tamne sobe, strašni koridori, čudnovafti kavezi, ogolele, snegom pokrivene površine — to su arhitektonski ele» menfti jedne neobične epske konstrukcije,u kojoj čovek luta kao u nekom labirintu. Džojs je hteo da obuhvati svet u jednu orahovu ljusku, a Kafka bi hteo da ga reducira na jednu Arhimedovu tačku, da bi život iznova podigao iz stožera.

U ovom jednolikom predelu zaneme glasovi i izblede boje sveta. Kao što je Odisej zapušio voskom uši svojih saputnika da bi ih zaštitio od pesme sirena, tako i Kafka zaštićava svoje heroje od zavodljive lepote čovečanskog univerzuma, kako u svojim težnjama ne bi imali vremena

za odmaranie. | Meftamorfozama prostora odgovara promena vremena.

Skazaljke na Prustovom satu kreću se unazad, pokretane sećanjem koje nam vraća izgubljeni doživljaj, Obećana zemlja je za njega izgubljeni raj. Njegov svet počinje da živi u fremutku kad sadašnjost umire. Ono što ne sadrži nikakvu samkciju sećanja, to za Prusta nema nikakvo značenje. a

Skazaljke DžojsSOVOB sata, pokretane snagom asocijacija, kruže kao lude, menjaju stalno svoj prajvač: Tema njegovog Ulisa nije jeđan jedini događaj, ograničen u Vremenu i prostoru, nego psihički doživljaj čija simbolika obuhvata „sve mrtve i žive“. Imaginacija oslobođena svih okova hronologije pretvara vreme u amorfnu supstancu, Sadašnjost je za Prusta vaskrsla prošlost, a za Džojsa una ujedinjuje sve što je bilo, što jeste i šio će biti.

Kafkine skazaljke ostaju nepokretne. Prust hoće Dprošlost da dobije pomoću uspomena, a Kafka hoće da je spere. Tamo dejstvuje mehanizam sećanja, a ovde meha– nizam zaborava. Pamćenje postaje kod Kafke ždrelo koje gula prošlost i s njom sve bogatstvo doživljenoga. Kafkini likovi su ljudi bez predistorije, oni udišu samo trenutak ispunjem nemirom, jer se očajno bore za istinu koja im ostaje nedostižna. l

Mi ne znamo i nećemo nikad doznati otkuda je geometar K. došao i šta je ranije radio. Sadašnjost je progutala sve što se dogodilo pre njegovog prispeća u selo. Ali i sadašnjost je samo neko vreeie koje traje večno. Geometra' pokreće samo jedna misao — on bi hteo u zamak. Svaki njegov pokušaj da dospe u zamak završava se porazom, a svaki poraz je početak novog pokušaja, Vreme izumire, radnja se zaokružuje. Svaka tačka na tom krugu istovremeno je i početak i kraj. Položaj K-a je na, prvoj strani isti kao i na poslednjoj. On uvek čeka dozvolu iz zamka. Tako čeka i čovek sa sela saglasnost stražara koji čuva prilaz k pravdi. Tako i lovac Grahus čezne za krajem svog podzemnog putovanja. Njihov život je sličan „pokretu Koji je začaran u jednom fre" Tutku.

A čovek? Nasuprot Džojsu, Kafka se okreće prokiv psihologije, njega više ne interesuje tajna i dinamika psihičkih doživljaja. „Ne postoji nikakvo posmatranje unutrašnjeg sveta — tvrdi Kafka — kao što postoji posmatranje spoljneg sveta. Deskriptivna psihogija je, verovatno, u najmanju ruku dodirivamje granica u celom anftropomorfizmu“. Ovu tezu pisac primenjuje vrlo strogo. Njegovi likovi žive izvan granica psihologije, oni su oslobođeni svakodnevnih strasti, ne doživljavaju nikakve ljubavme iragedije, ne priželjkuju nikakvu slavu, bogatstvo i moć, ne znaju ništa o mržnji, ljubomori itd. Sve njihove misli i osećanja okružuju samo jednu tačku, jedno pitanje: kako sć može dostići žudno priželjkivani cilj, tajamstvena pravda — nedostižna istina. Kafka ubija konvencionalnog junaka romana, orobljuje njegova individualna svojstva i stavlja ga izvan granica vremena i prostora. Mi ne znamo kako izgledaju njegovi likovi, ne razaznajemo njihova lica, nemamo pojma kako su oni obučeni. Njihov femperament, karakter i njihova naraV ostaju za nas tajna. Vrlo često su to anonimna bića, sastavni delovi bezimenog birokratskog aparata. Ovde se ne mogu primeniti čak ni Prustove reči: „Ime je često sve što ostaje od čoveka“. Umetnik u gladđovanju, stari lekar, putnik, oficir, jedan čovek sa sela — to je čitav njihov opis. Katkadđ — kao u Procesu i Zamku — ime se svodi na jedno slovo u kome se gubi ljudska individualnost.

Pa ipak, ovi ljudi koje pisac oslobađa okova vremena i prostora, ovi fanatici enigmatske pravde i željno očekivane slobode nisu pridošlice s neke daleke planete. Oni snivaju o zemaljskom životu u ljudskoj zajednici, iako je ona često slična zatvoru. Ali oni ne bi hteli da se iš“ čupaju iz ćelije nego da u nju prodru, kako bi iznutra razvalili zidove + rešetke. /

Kafkini likovi lutaju kroz nepoznate gradove i sela, kroz nesaznajne zemlje i kontinente, oni se kreću Do stepenicama koje vode u beskrajno, ali se jedva može posumnjati da su ovi neobični predeli baš predeli dvadđesetog stoleća. Kroz ovo stoleće korača Kafkin čovek, izgubljen u kamenom i mračnom labirintu našeg doba, progonjen sablastima mehanizovanog sveta koji živi u neslobodi. On je okružen ljudima, nikad sam i zato uvek usamljen, mučen Hrinijama straha i uništenja. Sve njegove pokrete parališe panični strah od svemoći nadleštva i njegove vlasti, koji u svesti pisca dobijaju lik apokaliptičkog čudovišta.

Franc Kafka je bio mali „činovnik, u. birokratskom aparatu jedne monarhije sastavni deo viro malog značaja, Radio je u jednom mlinu koji je mleo polako i dobroću” dno. Atomska snaga je lada bila još nepoznata. Drvo je

KINJ.L.ŽEV.NE NOVINE