Књижевне новине

· moralnim i životnim opređelj

NEPRILIKE S PAMCENJE

„Branko. Đonović“,

rita iOmANO „najnovijom knjigom, : m „imena • Erih · Koš ostaje dosledan Svom specifičnom književnom opredeljenju, satiri u kojoj hladno sečivo optužbe neumoljivo zaseca tkivo naše savremenosti; iza Koševog traganja za njenim. brojnim ·bolesnim izraslinama i opasnim ~izopačenostima nazire se njegovo 'osnovno stvaralačko uporište, uverenje da literatura ima „lunkciju kritike i stalnog nezadovoljstva životom „u beskonačnoj težnji za boljim kome se jednako približavamo, ali koje uvek ostaje nedostižno“. Otuda, valjda, u njegovoj.satiri Opori grč nezadovoljstva i neumoljive optužbe potiskuje u potpunosti i blagi osmeh dobroćudnog ismevača, i šaljivu zacenutost pripovedača smešnih priča, i humoru nasmešenost.rastuženog životnog nezadovoljnika. Dok čita Koševe knjige čitalac mnogo više biva. nateran na razmišljanje nego:na smeh; suočen sa svetom njegove satirične literature on oko- srca oseća hladnoću, a telo mu prožima ·jeza, - Satirična literatura KEriha Koša. ne doživljava se kao izraz tvrdoglavog kaprica čoveka koji daje oduska: svom sopstvenom, uskom i egocentričnom nezadovoljstvu, niti kao neobavezni društveno-krjtički pledoaje koji se piše zato što se smatra da i tim poslom neko treba da se bavi, ona se prima kao nasušna društvena potreba, kao plod jasno Rkristalizovanog Rkriučkog Stava i teorijski fundiranog knjizevnog uverenja. Kao pisac-satiričar. Koš je mnogostrano prisutan u vremenu u kojem živi; psihički, politički, etički, moralni, društveni koreni pojava kojima se bavi urasli su u naše doba ili u naše tle. Literarno osmišljene, prelomljene kroz prizmu pojedinih ljudskih slučajeva koji se posmatraju kao nosioci odreaenin opštih društvenih pojava, te teme prepoznajemo, u njegovim knjigama, kao predmet naših razgovora, kao sadržaj naših neizgovorenih misli, kao uočene ali nedefinisane pratioce naše svakidašnjice. Satirično intonirane, hiperbolisane, alegorično predočene ili, katikirano izopačene, te pojave, čije smo prisutnosti svesni a kojih ne možemo lako

da se oslobodimo premda smo uvek sagla

sni da se protiv njih treba boriti, ne gube ništa od svoje autentinosti.

imena“ su pisana kao ispovest jednog razočaranog.- „pedesetogodišnjaka koji priča istoriju svoje čudne botesti: zaboravljajući svoje nekadašnje. ideale i plemenita životna usmerenja, izgubljen u konformističkom, jalovom. ŽIvotarenju, zaglibljen u svoJu samoću, on počinje da zaboravlja najpre imena svojih prijatelja i poznanika, je potom sva' imena bez razlike, a na 'kraju svoje sopstveno ime. Istoimenu pripovetku, ranije objavljenu u „Savremeniku“, Koš je razvio u kratki satirični Poman; pri tome on nije toliko proširio obim i produbio domet svoJe satire koliko joj je, mnoštvom naknadno dopi= sanih pojedinosti, dao čvršću psiholo= šku osnovu, učinio je životno osmišljenijom i uverljivijom. \

' Nezadovoljni, ·zavidni,' neprijatno namrgođeni, usamljeni junak „Imena pokušava da sazna gde je uzrok njego= vih neprilika sa pamćenjem, ne mogavši ni od koga da dobije zadovoljavajuće objašnjenje, sam pokušava A da ga otkrije. Da bi to učinio on” počinje sam sebe da objašnjava i analizira ida se pokazuje razgolićen u SVOJOJ neprijatnoj samoživosti. Ali on SVOJU ispo= vest koristi i za to da izlije odavno sakupljenu žuč na sve one 'koje smatra vinovnicima. i' uzročnicima' svojih nedaća, okreće se protiv onih koji · su, poput njega, prestali da teže onome što su nekad smatrali svojim” osnovnim enjem. S obzirom da je glavni junak, Nillajo Milić, sklon da idealizuje sebe kao ličnost, :da ružičastim naočarama posmatra svoje vrednosti, ali j da 'se.. pokaže nemilosrdno otvoren u otkrivanju svojih izopačenja, čitalac i jednu i drugu njegovu sklonost prima kao svojevr stan vid satire koja, onako kako. je Milić možda zamišlja, u: prvom ·reću treba da bude obračun sa onima koji su izvan i oko njega. Kad u jedan trenutku, samootkrivalački, pred ia rom, razobliči sebe i otkrije 10097 (a sopstvenih moralnih deformacija, to ne čini kao satirični junak koji e okreće protiv sebe sama, DJE. Sa mokritičko suočavanje sa prošloš a meće mu so kao mogućnost, obračuna sa zabludama i promašajima, ra BR lagodna pomirenost sa uverenjem. da ja prošlo vreme pruženih prilika Pe život sveo na niz neiskorištenih · 085 gućnosti koje izazivaju sumorne · dahe. .

Čitalac (hladan, nezainte smatrač), daleko e RICO sebe i svoju okolinu pos Ok_ junak, njegovu samosažaljivo neprijal" nu, subjektivno pristrasnu, ali pone Peć gorko iskrenu ispovest doživljava, Tod satiru sa dve oštrice: jednu oš 108 Mihailo Milić svesno usmerava: Pride ju (to će reći i našu) okolinu, na ie sa kojima živi i rađi, jer:u njihovi

eresovan po” sa kojeE tra glavni

“KNJIŽEVNE NOVINE

'Brih Koš: „IMENA“;

odnosu ·prema sebi i njihovim izopacenim životnim „nazorima nalazı prvi izvor svojih izopačenja koja ga neumitno vode zaboravnosti kao simboličnom obeležju njegovog raskida sa pozitivnim životnim vrednostima; druga se, kao posledica Milićeve pristrasne neob-= jektivnosti ili kao rezultat njegove golovosti da se otkrije·i razobliči, okreće, postepeno i gotovo. neprimetno, protiv njega samog. „Imena“ su, dakle, povest o. malJom, slabom čoveku koji s pravom smatra da su okolnosti u mnogome krive za.sve što, ga je snašlo, ali koji nije svestan toga da je i on sam postao njihov saveznik, pognuvši glavu, nemoćan da im se suprotstavi i ostane dosledan životnim usmerenjima koja su

· bila smisao njegove mladosti; konfor=

mistički opušten, izgubljeno sam, on se postepeno, i unutarnjim i spoljašnjim korozijama, raščovečuje.

Premda nalazi objašnjenje za konformizam i malodušnost, deziluzionizam i otuđenost, pisac ih ne opravdava time što otkriva njihove korene. Iako je to objašnjenje pristrasno prelomljeno kroz Milićevu bolesnu svest, ono ipak deluje uverljivo i istinito, jer u činjenicama koje Milić navodi prepoznajemo obilje detalja s kojima se sami u Životu susrećemo. Mihailo Milić, pedantni hroničar svoje izopačenosti, i sumorni životni nezadovoljnik, koristi ispovest kao neku vrstu obračuna; i pisac se, : kroz njegovu istoriju, satirički obračunava sa svim onim sa čim i glavni junak, ali se istovremeno razračunava i sa njim samim. Na taj način, zahvaljujući formalnoji. koncepciji knjige, „Imena“ se svode na satirični obračun sa izvesnim pojavama protiv kojih se glavni junak (post festum) bori, ali čiji je nosilac, u mnogome, i on sam.

Priča o čoveku koji zaboravlja imena poslužila je Košu kao nužan osnovni satirični okvir. Ispovest, sačinjena od niza pedantno beleženih detalja, uz postupno, pomalo birokratski suvo praćenje bolesti u njenom „nezadrživom razvoju, data je u strogo određenim i precizno razrađenim. realističkim okvirima. Zanimljiv je odnos koji čitalac ima prema glavnoj ličnosti. Milić je daleko od toga da bude prijatan čovek i čitalac ni u jednom trenutku ne pomišlja da ga prihvati kao pozitivnog junaka. Njegova sudbina, međutim, može đa izazove. sažaljenje jer je on žrtva, ali i odbojnosk, pošto je, istovremeno, dobrim delom i svoj sopstveni krvnik.

Beograd, 1964.

Kako rekosmo, priča o zaboravljanju imena bila je samo nužan okvir da bi mogle da se izbace izvesne satirične žaoke, da se zadaju ubodi pojavama koje se ubodima najbolje leče, Satirične žaoke naročito su oštre u izvesnim detaljima knjige: kad . Milić priča o maskama koje ljudi navlače i skidaju kao košulje ili menjaju kao kravate, skrivajući svoje pravo lice; kad se reči „nije čovek onakav kakav se rodio, već onakav kakvim su ga napravili, I nije ono što bi hteo da bude već ono što drugi smatraju da jeste“ izgovaraju tonom 'isceliteljske utehe; ili kad se analizira dejstvo imperativno izgovorenog glagola „zaboraviti“, svojevrsnog lajtmotiva cele knjige: „Zaboravi, zaboravi!... To je reč koju od nekog doba moram sve češće da slušam. Prvo nas u mladosti nečem uče, a posle traže da to zaboravimo. Isprva od nas zahtevaju da budemo iskreni i istinoljubivi, uče nas da ne lažemo, da ne krademo i da ne ubijamo, da volimo ljude, poštujemo starije, pomažemo mlađe, štitimo slabije i tako dalje, a posle nam kažu da smo naivni, nestvarni, dosadni moralisti, sumanuti fantaste ili suvi doktrinari koji ne znaju šta je život, nepopravljivi iđealisti koji se zanose maštanjima umesto da gledaju svoja posla, kako to čine svi normalni, čestiti i razumni ljudi. Jednako se od nas traži da zaboravimo sve ono lepo i dobro što bismo hteli da budemo, a kad se branimo i opiremo, kad se pozivamo na svetost i čistotu naših mladalačkih ideala, onda nam, za kaznu, da bi nama i celom svetu pokazali kakvi smo dvoličnjaci, ko smo i šta smo u stvari, izređaju sve naše istinske i izmišljene gre= hove, mane i propuste iz najdalje, zaboravljene naše prošlosti, podsećajući nas tako na ono čega se stidimo i terajući nas da se setimo onoga što ·bismo hteli da zaboravimo. Poručuju nam jednako: Zaboravite!, pa zar je onda čudo što zaista zaboravljamo i ono što ne bismo hteli i smeli, što nam se čini da ni ljudi više nema u svetu ili, da nam više nisu potrebni na zemlji, što verujemo da su nam svi tuđi i neprijatelji, pa im zaboravljamo imena, čak i onima koji su nam nekad bili najbliži.“

U ovom navodu nešto uprošćeno, „Imena“,

Dušan PUVAČIC

usredsređena je, osnovna poruka

| ĆARAVSKI RANAT

KitAG E

„ČAKAVSKI STIHOVI“;

ZEMHVKEKA

„Matica hrvatska“,

Pododbor — Rijeka, 1964.

OBMANA JE, čak i kod onih koji poznaju razvitak našeg književnog jeika i naše literature, da je naša književnost samo ono što je napisano na srpskohrvatskom, mormativnom književnom jeziku. Međutim, poznato je da svaki jezik ima i evoje dijalekte; mi imamo leksikom veoma bogate kajkavski i čakavski, na kojima se svojevremeno razvijala i danas razvija plodna iknjiževna misao. Literaturu pišanu na nekom dijalektu ne treba ime može se ni u kom slučaju, naročito kad su u pitanju istinski stvaraoci, poistovećivati, kako se to ponekad čini, sa folklorom i davati joj

- religiozno obeležje.

' Drago Žerve (Gervais) je najautentičniji. predstavnik naše dijalekatske poezije koja je ispovedala i ispoveda tugu zemlje i čoveka, svega što znači mukotrpno življenje i mepokoravanje uhkletim zakonitostima života. „On je, pored Mate Balote, najviše držao do forme svojih stihova u kojima je neposredno progovorila škrta čakavska reč bleskom svojih boja i muzikom plača za izgubljenim, prohujalim, nestalim. Žerve je pesnik osobenog istar– skog kamenjara na kome bitiše čovek što zna. jedino za raskošnost sunca i neizmernost mora. „I sve je to kozivao onom njemu svojstvenom sladcgorkošću koja je opsela sve njegove stihove i koja znači njegovu najintimniju iskrenost. Onaj mali čovek, u čije je ime pre rata progovor:O, ispoveđen je u svoj svojoj tragici postojanja i sa svim svojim oporim otporom i Drkosom. Shvatajući poeziju kao sredstvo za borbu za otkrivanje zla među liudima, on. nije ispoveđao, kako se to naičešće radi, svoje ljubavne tuge i čemere; jednostavno je slikao. i preslikavao čovekove dane i noći, čovekove „suzice, vele“ koje su ga gušile i progonile. Osmeh koji se među rečima da naslutiti samo je priviđan u Žerveovoj ppegiji, on je pre inkarnacija gorčine života i on je ona čovekova pomirenost. rešenost da se istraje, da se

nadjača majjače, da se preboli nmajbolnije. Ti momenti predstavljaju ono naživotnije u ovoj lirici, oni su njena osnovna intonacija i mjeno. fundamentamo raspoloženje. A ipak, to raspoloženje u svojoj krajnjoj i spoznajinoj konsekvenci me znači izgubljenost i ne sugerira crni pesimizam:

„A ča mam koristi plakat,

fer mamo stari zakom,

da je mad, kmetom parom.

To su mas »adili, ćaća, „,

to mas je vadila mat, .

a va međejni dam

i gospodin, plovam:

— Trpi, mući i breme nosi,

>a drugega delaj, svoje prosi.

Blaženi strpjeni, magar wiin, je

teško, zač njim, pripada krajestoo mebesko.

Ke lepe besedi,

i sve su ma meste,

a mi smo ma ceste“.

: („Stavi zakon“)

Takve Žerveove pesme u svGcjim tkivima poseduju „nešto od Krvavih Aškerčevih balađa o zemaljskoj i nebeskoj pravdi i u pojedinostima se podudaraju sa plamenim ·„sarkastičnim stihovima Krležinih „Balada „Petrice Kerempuha“.

U celokupnom počtskom Žerveovu stvaralaštvu, koje je tek sada sabrao i sredio Vinko Antić, osobito se ističu topli krokiji, mali crteži i pejzaži što na zbijen načim govore o čoveku + kamenu, njihovom drugovanju i o utesi koju jedno drugom pružaju. Žerve je lišio svoje stihove svake suvosti, dao im je ton neposrednosti, mekoće i sugestivnosti. Čakavski kanat dobio je u njima svoje nap;otpunije uobličenje, a istarski čovek i njegova zemlja svoj potpuni i najprecizniji izraz. Nekoliko njegovih pesamn ulaziće uvek u antologije naše, jugoslovenske poezije. A to je najbolja potvrda o Žerveovom prisustvu u našoj literaturi između dva rata : o vrednosti pojedinih njegovih stihova.

Tode ČOLAK

voa

Rađoslav VOJVODIĆ'

MOJA GORDOST

U vlasti

Petar Šegedin:

„NA ISTOM PUTU“; „Naprijed“, Zagreb, 1963. „ORFEBJ U MALOJ BAŠTI“,

„Svjetlost“, Sarajevo, 1964.

SASVIM JE IZVESNO, posle objavljivanja dveju najnovijih · „knjiga pripovedaka Petra Šegedina, da je on bolji pripovedač no romansijer, „Ono što se pre moglo samo naslućivat: i misliti, mađa bez dovoljno ubedljivih dokaza, da je „Mrtvo more“ datrovitije pisano od „Osamljenika“ i „Djece božije“, sada se potvrđuje kao nesumnjiva istina zahvaljujući novim, jačim argumentima koje nalazimo u nizu lepih Šegedinovih pripovedaka. I pored dobro nađenog kolorita, i pored istančanog „smisla za slikanje ambijenta, „Djeci božijoj“, smeta preterano lokalno obeležje. „Osamljenici“ su opterećeni pretencioznim filozofskim tonom koji ne projzilazi iz umetničke strukture OSC YrrVIPt ) CraTn a Mrtvo more“, za koje smo i ranije smatrali đa predstavlja najbolji deo Šegedinovog stvaralaštva, sada je ponovo objavljeno „u svom definitivnom obliku“, kako kaže sam autor. Ono proizvođi isto tako jak utisak kao i pre, Ako tom ciklusu dđodamo još nekoliko najboljih tekstova iz poslednje „dve Knjige, moći ćemo sa sigurnošću da utvrdimo visok nivo Šegedinovog pripovedanja i da, analizirajući ih, „rekonstruišemo njegov svet, patetičan i tragičan „u najvećoj meri

Samoća opseda Šegedđinove jumake. Povučeni u sebe, slomljeni fraumama, uplašeni, oni ne mogu „da uspostave živi kontakt sa svojom okolinom. Oni i te kako nastoje „da budu shvaćeni i da sami shvate tuđe patnje i nevolje. Zid „ravnodušnosti, „nemogućnosti komuniciranja kao da je, međutim, za sva vremena podignut među ljudima koji uzalud nastoje da ga razruše rečima, gestovima, preklinjanjima, jadikovkama, strasnim ispovestima... Al: ni njihovi krici nisu u stanju da probiju oklope izdvojenosti pod Mojima se oni koprcaju stenjući. Njihova teatralna poza, njihove maske kojima prekrivaju bolne i zajedljive grimase, njihove tirade, sve to treba da posluži da se ukine samoća koja ubija. Ali sva sredstva upotrebljena u tom cilju pokazuje se kao bezuspešna. Šegedimovi meurastemični junaci dolaze do saznanja da izlaz ne postoji: nema razumevanja među ljudima, „wreme teče i uništava sve vrednosti, život se pokazuju se kao bezuspešna. Šegeda, Ljudsko postojanje nije ništa drugo do rasulo i mračna zbrka. Živeći nemoćno i panično, sa rastrojenim živcima, pod vlašću košmara, Šegedinov jumak u „Mjesečini“. kaže: „Osjetim se ponekad kao da lebdim na onom čarobnom sagu iz ,Tisuću i jedme noći, Letim, padam, pa opet lebdim svojim mislima, a znam, osjećam jasno, kako tu ispod mene, oko mene, ostaje svijet, sad bliži, sad dalji i dublji. Taj

·svijet.. Onaj svijet... Svijet koj: je

ipak nešto drugo nego što sam ja. I kad hoću da se spustim na nj, da ga dodirnem, prvo što on probudi u meni jest strah, ili još. bolje strahovi, tjeskobe koje me muče, ali i na svoj način izazivaju u meni potrebu da se što jače i življe vežem uz taj svijet. Moje ustajanje iz kreveta poprima ponekad oblike upravo tog dodira, ili silaženje sa čarobnog saga. Otvaram vrata svoje sobe i biva mi ftađa, vjeruj mi, kao da sam u džungli: hodnik mračan i tamo, u daljini, sitna svijetla žarulja na stepenicama, onima koje vode ı prizemlje. Džungla!“ Nenaviknut je na realnost koju doživliava užasnutfo kao neko ogromno neprija-

i RK:

nebo je misko u vrh moje glave,

š nemam, kome boga da opsujem!

Sam, u ovom, veku, dok me slutnje Ž slave,.

pevam, mad, sobom i svoj udes čujem.

Bio sam, ohol i bližnji su bili kivni ma mene, i čudesam sjaj. što mi ma liku blista. U idili,

koja užas skriva, i turobanm, kraj.

Jer sve omo sveto što postoji

bilo je u mom oku i u mome glasu, i sloboda, koju ljubljah, i svi moji ideali i bespuća, u, talasu,

ludog doba koje gordost drobi.

Bio sam volja da se glasmo čuje ličnost wu gomili, koja svakog Yobi, u vremenu hudom što teskobe kuje.

Bežeći od drugih ja sam znao sebe

i bio sam patnja, ali da istrajem,

i narod sam bio, koji ljubi tebe,

ružna smrti sa tužvim, beskrajem.

I slobodan i gorak ma putovanju,

iz dana u dam, ja sam, se nadao;

i nisu me oborili; a u tom kidanju

KAD SAM VEROVAO JA SAM UVEK STRADAO.

|___NGUO—

košmara

PETAR ŠEGEDIN i -en rl,\ (PR

teljsko čudovište koje hoće da «ga zdrobi, Osećajući u sebi pustoš, a oko sebe mrak, „bezdušnost i samoživost, ukočen je od nemoći, od bola.

U trenucima najvećih Kriza, onda kad se svet ukazuje kao prizor poraza ili kao ogroman bezdan gde se čuje samo zapomaganje nesrećnika, tada je smrt jedini način spasa. I usplahireni Šegedinovi ljudi kreću se u njenoj neposrednoj blizini, doživljavajući je u isto vreme kao nešto pr.sno i strašno. San i java se bez prekida mešaju, halucinacije „naseljavaju Šegedinov pripovedački svet kome ljudska jeza, jeza pred postojanjem, daje osnovni pečat. Tamo gde se spušta mrak na ojađena srca i na umornu i razočaranu·misao,, duševne i nervne bolesti javljaju se kao neminovan pratilac. Nije redak slučaj da su Šegedinovi junaci mentalnim oboljenjima opasno ugroženi. Kao, uostalom, i neki najbolji hrvatski „pripovedači (Ranko Marinković, Vjekoslav Kaleb), Šegedin se često vraća na problem psihopatske deformac:je ličnosti. U pripoveci „Njegov prozor“ vidimo čoveka koga su košmarne uspomeme iz rata potpuno slomile. On se seća jednog leša bez glave koji je video na obali Save u prvoj posleratnoj godimi. Taj stravično osakaćeni trup mrtvog čoveka je povod za morbidne asocijacije u svesti demobil:sanog. vojnika. I „Orfej u maloj bašti“ pruža primer jednog propadanja. Dok sam čitao ovu lepu i tužnu priču, lebdele su mi pred očima Bergmanove „Divlje jagode“. I tamo i ovde jeđan „umni starac za koga svi misle da je srećčan, da je postigao uspeh, da se popeo na najviše lestvice karijere, i tamo i ovde, melanholično saznanje poraza, beda &tarosti koja je svesna toga da mladalački ideali nisu ostvareni, đa je život protekao prazno, besmisleno, Ni ljubav ne donosi utehu i sreću. U jednom svetu koji patnja i bolest ispunjavaju, vlada mačelo bolesnog erosa („Mrtvo more“).

Sema i gorka Šegeđinova misao pokazuje mmogo sličnosti sa mođernim filozofijama egzistencije. One iste kafegorije koje su u njima osnovne strah, briga, „usamljenost — postoje kao đominantne teme i u Šegedinovim pr:povetkama. Tragična „vizija OVO pisca jedna je od najupečatljivijih u celoj našoj „savremenoj kmjiževnosti., Onda kad se izražava u punom nađahnuću, on evocira haotične strane života vrlo jako, živo, neposredno. Ono što mu ne polazi za rukom u „Osam“ ljenicima“ — da oživotvori apstrakime filozofske teze — on post:že u najboljim kraćim tekstovima u potpunosti.

Ne treba, međutim, prećutati mi slabosti Petra Šegedina, bez obzira ma sve kvalitete, literarne i čisto misaone, njegove tragične slike sveta. Pomenimo pre svega zastarelu želju za preteranim detaljisanjem, za Dpodrobnim prikazivanjem lokalnog ambijenta („Na istom putu“, delimično- i „Priča o dva kamena“). „Šegedinova rečenica, razbokorena, nakićena, ponesena, ponekad iđe van oblast: literarno ubedliive«g i sažetog kazivanja, i pretvara se u praznu patetičnu, dekorativnu stilizaciju.

'Autentični Šegeđin nalazi se daleko od regionalizma, bizarnost: i rečitosti, u „Njegovom prozoru“, na primer. Njegov melanholični ton postaje tada zajstfa uzbudljiv. '

Pavle ZORIČ