Књижевне новине

|. LAZAR VOZAREVIĆ

r AZAR VOZAREHEVIĆ pripada onoj, sada u nas ne baš velikoj, grupi slikara koji, pothranjivani nacio-

nalnim sokovima srednjovekovne umethičke baštine, a isto tako budni za sva današnja plamsanja, nastoje da pronađu oho zajedničko jezgro u kome se sjeđinjuju opšte vređhnosti etičke i estetičke, bez raskoraka između prošlosti i savremenog trenutka, Polazeći od takvih idejnih principa Vozarević je ranije spajao oštar kubistički crtež, tačnije rečeno · Pikasovski, sa patetično-snažnim dahom epohe fresko slik=rstva. Ova njegova monumentalna rešenja, geometrizovanih hijeratičnih figura, otkrila su u Vo= zareviću slikara takve snage koji je u štanju ne samo da sugestivno evocira {ednu epohu, neg” i da je svojom matom preobrazi, đa je učini aktuelnom. Bez obzira na evidentna nadabnuća, pa čak i ugleđanja, u ovoj stvaralačkoj sintezi otkucavao je damar Vozarevića, njegovog osećanja i ukusa, smelosti i znanja.

Tako je napustio takav figuralni kon= cept, ipak je u pogledu inspiracije Vozarević ostao veran tradiciji, ali sada obuzet novim slikarskim problemima problemima materije i novih materijala. Vozarevića područje slikarske materije privlači kao fenomen {frajanja, u stvari, kao slojeviti i večno postojani trag vremena, iz koga sve što je efemerno iščezava ili se preobražava u nov kvalitet.

Uzbuđen pred difuznim odsjajima zlatnih fonova starih ikona, opčinjen njihovim počađalim strukturama, mističnim štimungom, Vozarević, transponujući taj neugasivi fenomen u zgusnuti emotivni spreg, daje mu ličnu duhov= nu dimenziju i jedno savremeno obelešje. U susretu sa njegovim današnjim slikama fascinira nag'ona ista misterija

| | i

ĐĐ ONOG DANA kada se 1957. prvi put pojavio pred javnošću, slikar Radomir Damnjan je nagovestio,

pored falenta, i izvesnu osobenost, jedan stav koji je u to vreme već delovao mimo mnogih. Niegove prve rađove, sa figuralnim motivima, odlikovao je karakterističan crtež, ali taj crtež nije odlikovala konvencionalna perfekcija nego naročita funkcija i smelost naglaša= vanja u. cilju postizanja ekspresivno= –plastičnih podsticaja. Ako je u takvim figuralnim slikama Damnjan samo donekle iskazao jedno ličnije mišljenje, njegovo napuštanje figuralnih motiva potpuno je to potvrđilo., Damnjan se okrenuo pejzažu, svojim peščanim obalama koje je gradio s onu stranu realno= sti, prisjedinjavajući ih izmaštanim kopnima. U početku koristeći se tašističkom tehnikom Damnjan je kasnije sve više i više sublimisao viziju; tako je, s jedne strane, pročistio sliku, s druge je nado= bunio novim problemima i svojevrsnim vizionarstvom. Njegov prodor u prostor, potpuno dematerijalizovan, ozračio je sliku izuzetnom klimom, sveo obalu na

ĐELJOŠ ĐOKOVIĆ

VAKA izložba grafike sve određe= nije govori da ova likovna disciplina iz dana u dan sve intenziv=

nije širi svoj obim. Grafičke manifestacije, nekad efemerna pojava, danas su se umnožile tako raznoliko da se mora= ju posmatrati sa punim: angažovanjem. Jer rast grafičke umetnosti ima već dva bitna smera, koja joj obezbeđuju status, u pravom smislu, žive umetnosli, — horizonfalni, dakle, smer kvantiteta i Sep Rajt; tehničku i estetičku zreost. Prva samostalna izložba Đeljoša Đo=

OBN ES ID

POVRATAK POZORISTA

Nastavak sa 1. strane

e Da li još nekog treba ubeđivati ·da nije najvažnije po svaku cenu prodati i poslednju ulaznicu, ostvariti broj planiranih predstava ili omogućiti glu· mcu da mehanički· ispuni svoju normu. Pozorište nema potrebe da konkuriše večernjim fečajevima, konferencijama, fudbalskim igralištima ili televiziji. Zato je ono i prisiljeno da iz sebe odstranjuje ono što ga je poput more pritiskivalo i onemogućavalo u umetničkom razvitku.

Upravo u porazu tih dugova primitivizmu rađa se naš optimizam. Pozorište, na kraju, ipak ne može na izneveri · samo sebe, jer ono je stalno okrenuto ' prema gledalištu gde se jeđino i potpuno realizuje. Prema tome, od njega se ne očekuje da govori nekim drugim jezikom ili stilom, jer zbog toga. publika ne dolazi pred scenu. Nju interesuje da

sazna o sebi i svetu ono što joj niko o-

sim glumca, tu neposredno u njenoj blizini, nije u stanju da tako otvoreno i iskreno dočara i kaže. Pozorišne uprave

Salon moderne galerije

koja sačinjava patinu starih ikona, što su upile mnoga čudesna zbivanja, i sada zvuče kao neka neobjašnjivo uzvišena himna. Takvu svečanost, koja zrači sa Vozarevićevih slika, na kojima kao da se reflektuju vekovna gibanja, doživljavamo koliko zbog dubine njegovog misaonopoetskog bića, toliko zbog briljantnosti njegovog postupka. Iscezilira= ne u jednoj gami — zlatastoj, bakarnoj ili tamno-crvenoj — kroz koju prosijava opojna svetlost, sa mestimično utka-

i: RADOMIR DAMNJANOVIĆ-DAMNJAN

uzak isečak kopna na kome se udružilo dejstvo boje i materije, figurativnog i apštraktnog znaka. U takvom kontekstu Damnjanove slike, koja je dobila značenje jedne nove stvarnosti, na granici realnog i irealnog, sugerisana destilisanom likovnom misli, fenomen jedinstva kao da je postao aksiom. I sve ono što ie Damnjan obećavao, sve ono što se dalo naslutiti, reklo bi se, đa je u ovakvim slikama doživelo svoju apogejuue BD \ Damnjan se ipak nije zaustavio ovde, on se otisnuo od svojih peščanih obala, ali ne toliko daleko da bi ih potpuno zaboravio. Njegova današnja izložba, iako pokazuje znatno udaljavanje od poslednje faze — peščanih obala u isto vreme predstavlja kontinuitet sa njom u daljem savremenom iraganju. Preuzimajući znak iz prethodne faze Damnjan ga sađa koristi kao samostalni likovni simbol stavljajući ga u gro plan. On ga nesentimentalno pretpostavlja svakom dočaravanju atmosfere i štimunga potencirajući do maksimuma njegovo vizuelno dejstvo, dakle, moć

iSHBCI

kovića. samo je jedna karika u osvedočenju iznetih činjenica, a obdarenost ovog mladog grafičara ukazuje i na nova očekivanja. Tehnički dorastao, zainteresovan za živa kretanja, Đeljoš Đoković sa poetičnom osetljivošću transponuje predmetni svet u sfere fantastič» nog. Grafički izraz je u njega skonce~

· trisan na dejstvo ižfaktuirane linije, na

područje grafičke materije i izmaštanih organskih i anorganskih predmeta isprepletenih međusobno i zatvorenih u čvrste forme, čiju imaginativnost i opštu ekspresiju povećava prostor koji ih

i same stoga uviđaju da se više ne mogu suprotsštavljati vremenu i zato obećavaju ne samo vredna dela nego u dosta slučajeva i bolje predstave i glumačka ostvarenja. Iz toga nije teško zaključiti da optimizam, koji se sve više širi oko pojedinih kuća, nije nikakav sračunati propagandni akt već logična posledica svih onih tragičnih nesporazuma, lutanja i zabluda.

A TPAK, sve.:fto ne može nam zatvoriti oči pred izvesnim činjenicama koje zahtevaju još mnogo

upornosti i borbe dok ovaj tek nagove-

šteni optimizam ne postane u Svemu .

pozorišna realnost. U ime proverenih

scenskih kvaliteta, slavnih autora i pri- . vlačnih komada žrtvovani su opet, ko zna po koji put, — domaći pisci. Ako .

se izuzmu mrtvi i živi klasici i oni koji odavno ćute — savremena nacionalna dela pojaviće se na neuobičajeno malom broju pozornica, pogotovo onih Velikih. Čilav niz autora na. kojima počiva ugled naše moderne drame teško je

nim metalnim fačkama, ove slike sVOjom spiritualnom intonacijom, raskošnom lepotom izgleđaju kao fino iskucan ikonostas u kome se stapaju klasično osećanje i moderan izraz.

Dakle, ako je Lazar Vozarević imao nameru da pronađe onu nit koja je u stanju da organski poveže stari mit i savremenu misšao, onđa je to učinio na najbolji način, sa pravim srcem umetnika, koji odužuje đug i svojoj tradiciji i svom vremenu.

Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta

njegove likovne strukture — Damnjan je učinio sliku pre svega i najviše čulno prodornom. Može se reći đa je Damnjan svoje znake pozajmio iz sveta predmetnosti, 'ali njegov odnos prema njima u stvaralačkom činu i njihov učinak u slici gube značaj svoga porekla, naročito u pogledu intenziviranja plastičnih harmonija. Međutim, iako je funkcija Damnjanovog znaka svedena na čist likovni simbol, u kome boja sna-

„Žno sađejstvuje u potpunoj ravnoteži

sa geometrizovanom formom, gde se njihova uzajamna skladnost čvrsto spojena čini omeđenom prema objektivnom svetu, ipak ovaj znak ne samo imanentno indicira opštu postojanost tog sveta nego, još uže, njegovu urbanizo= vanu dimenziju. Naravno, bilo bi pogrešno tumačiti Damnjanovu sliku van nje nog opsega, tražeći u njoj deskriptivne projekcije. Prema takvim pojavama ona je potpuno neutralna, jer njena snaga izbija u vidu autohtone struklure slikarske forme, tako čiste i tako ekspresivne, da je njena izražajnost, kao i do sada, ostala odveć damnjanovska.,

Galerija Grafičkog kolektiva

okružuje. Odnos između fonskog rešavanja i katkad naglašene, zadebljale linije dosleđan je unutrašnjim zahtevima Đokovićevih grafičkih rešenja, dobrinosi akcentovanju simbola — zaista ponekad karakterističnim za Miljuša — i stvaranju jednog sugestivnog štimunga, koji je uočljiv za sva njegova dela uzeta u celini,

Rezultati koje je na ovoj izložbi postigao Đeljoš Đoković, a koji su u svakom slučaju ozbiljni, još više ga obavezuju da na svom putu istraje.

: Vladimir, ROZIČ

perteatu, _:ća, Domenika

"maloj, a kamoli velikoj pozornici.

Mi se vračamo teatru jer za tim i· mamo potrebu, ali on mora računati da nam razočaranja nisu potrebna. Optimizam iza kojeg se svrstavamo znači isto tako da se pozorište u afirmaciji svoje umetnosti i njenog društvenog značenja mora kategorično suprotslaviti svemu ohom što joj protivreči, Samo tako moguće je ovo približavanje gledališta sceni pretvoriti u trajno i iskreno prijateljstvo. Očekujemo jedino ve-

like i iskrene predstave o nama i

šansa,

i primetiti na ovom dvogodišnjem reposebno Marijana MatkoviSmolea, Primož Koza_:ka, Miju, Pavlovića, Aleksandra Obre-

novića, a najtalentovaniji iz najmlađe .-generacije Velimir Lukić sa svojim ve· oma modernim i zanimljivim farsama _ doslovno nije našao mesta ni na jednoj

nas, pa ko nije u stanju da to ostvari, bolje je da ne izlazi pred zavesu. Na taj način, glumcima, rediteljima i direktorima se pruža dugo priželjkivana

Petar VOLEK

PESN

I ŠANSONA

'AD GOD čujem na našoj televiziji reč: šansona, setim se francuskih \pesama. Neke reči su tako Dprokleto vezane za izvesna podneblja i izvesna lica, da, činili mi šta nam drago, ne možemo a da ih se ne setimo. Da bih bio precizan, pronašao sam jedan stari primerak francuske enciklopeđije i mali pasus posvećen šansoni, koji ispod svoje oskudnosti krije čitav jedan me„dijum umetničkog izražavanja. aj odlomak glasi:

„Chanson n,f. (lat. cantio) Malo đelo u stihu, ponajčešće u obliku strofa, preneto u muzički oblik. Chanson polyphonique — muzička kompozicija za četiri glasa, veoma cenjena u Pranćuskoj XVI veka.“

Šansona! Nije li to devojka u crnom džemperu uz vrat, sa opuštenom kosom u nekoj dekorisanoj rupčagi na levoj obali Sene? Šansona — je li to turistička atrakcija, koja posetiocima Vavilona otkriva tipične ambijente iz filmova O egzistencijalistima? Šansona — da li je to pevušenje kroz zube nekog molera, je li to Žorž Brasans koji peva u „Ulici jorgovana“, ili možđa Žilber Beko kada silazi staklenim stepenicama u reviji „Zadovoljstva Pariza“?

Ploče šansonjera stigle su mnogo ranije u naše sobe, nego što smo otkril pojedinosti o njihovim autorima.

Dok su u našoj zabavnoj muzici glavni akteri dvoje neumornih ljubavnika koji se međusobno ostavljaju prosipajući suze i potresne povike, u francuskoj šansoni odslikava se čitav ljudski život, retko kada fragično, uglavnom šeretski rastuženo. O čemu peva Brasans?

„Na ivici moga srca, ima jedan mali cvet, jedan mali cvet...“

'U pesmi o gorili — gorila beži iz zoološkog vrta da bi pronašao devojku i ljubav. Nekim slučajem prva suknja koju ugleda pripada nekom svešteniku, što Brasansu daje povoda da razmišlja o gorilinoj seksualnoj nastranosti.

Drugi Brasansov junak konstatuje da ima lošu reputaciju; svi koji imaju ruke pokazuju na njega, svi koji znaju da govore, govore protiv njega... A i on sam priznaje da se uvek pokriva jorganom preko glave, kada dođe praznik „14. jula“,

ZAŠTO JE NEMOGUĆE PRESADITI BANSONU?

Jedna krava zaljubljuje se smrtno u jedan mali cvet. Nevolja je u tome što cvet ima mozak veličine čiode. Brasans zaključuje „da je to sasvim dovoljno za ljubav“. ;

Starog harmonikaša Leona susreće na uglu ulice gospođa Smrt, sa suknjom koja je nešto više zadignuta nego što je to pristojno. Harmonikaš se zaljubi i oni zagrljeni odlaze u nebo.

„Bez ičega u džepu ı bez ičega u srcu, osećam se kao kralj!“

U pesmama ovog simpatičnog brkajlije defiluju prosjaci, policajci, prostitutke, filozofi, malograđani, deca, turisli, krave, cveće, neki njemu dragi kvartovi Pariza. kišobrani, klupe, ujaci Arčibaldi — treba li još da nabrajam?

Niko nije organizovao šansonu! Ona se rodila, kao što se rađa duga posle kiše; sama od sebe. Jeste li čuli da je neIko organizovao pojavljivanje duge? J nisam. A i

ROJB mlađih intelektualaca u TV emisiji posvećenoj šansoni odlučuju da unesu prave vrednosti u okean gluposti koii se svakodnevno va-

lja pred našim mikrofonima. Oni se 70- ·

vu: Nikica Kalođera, kompozitor, čije

mali exran

ICI

ozbiljho lice podseća na nuklearne na= učnike iz američkih filmova, Irena Vrkljan, šarmantna pesnikinja i Zvonimir Golob, pesnik i kritičar poezije 1 (ne znam da ]i sam to veče dobro čuo) au– tor tekstova i melodija za nekoliko šan= sona. U tom ležernom razgovoru pri= čalo se o specifičnostima šansone i o potrebi đa i mi dobijemo takav muzič-= ki rod, umesto beskrajnih revija poluidiotskih sadržaja. Svako ko je ikada bežao u drugu sobu od upaljenog tele= vicora na kome se upravo odvijala neka tugovanka u ritmu pseudo bluza, podržače ovaj plemeniti napor da se stvori pesma, koja će poređ umilne melodije posedovati bar donekle pristojne rečenice (prosto proširene). No u tom poduhvatu već od samog početka krije se opasna zamka. Veče je bilo posveće= no ŠANSONI. Razgovaralo se O ŠANSONI. Izvođile su se ŠANSONE. Čak su pre razgovora puštene i dve ploče sa kojih su do nas doprli nezaboravni glasovi Brasansa i Brela. Zamka se sastoji u sleđećem: Ako ovi entuzijasti i ostva– re deset vrhunskih šansona — ne znači li to da će francuska šansona dobiti deset novih pesama? Vredi li se mučiti za cilj, koji će u najboljem slučaju predstavljati kolonijalnu filijalu francuskog duhn? Pošto su dvoje od učesnika ovog razgovora po profesiji pesnici, njima je dobro poznata vrednost reči — jedna pogrešna reč na početku stvaranja odvodi pesnika u zamršene lavirinte tuđih sazvučja. Ta početna reč, u ovom slučaju je šansona. Neke biljke je nemoguće presađiti u saksiju, ma kako te glinene posuđe bile lepo ukrašene nacionalnom ornamenfikom zemlje na čijem prozoru stoje. Zašto je nemoguće presaditi šansonu?,

III

TLRDAJUĆI platna japanskih aps-

traktnih slikara, u potezu četke

ili pera, prepoznajemo daleke kaligrafe i njihove pripremne rituale za čin slikanja. Nepoznati majstor talijan= skog kvatročenta omogućio je Albertu Buriju slobodu, da iscepanim koma= dom vreće vaskrsne zid nekog izgorelog hrama. Svaki naš stvaralački akt određen je mnogo vremena pre našeg ro= đenja, čitavim nizom avantura naših prethodnika i, hteli mi to ili ne hteli, naše delo je samo stepenica, preko koje prelazi onaj što dolazi na putu prema svom stvaralačkom činu. Kao što je Mendeljejev mogao predviđeti svojom tablicom specifične težine još nepronađenih elemenata, moguće je, u glavnim oblicima i linijama, naslutiti ciklična kretanja umetničkog izraza i njihovu specifičnu težinu. Hoću da kažem da Žorž Brasans ili Muluđi ili Žilijet Gre= ko njsu nikakvi natprirodni fenomeni, već logični nastavljači duge tradicije francuske šansone koja se u njihovoj zemlji proteže sve do osamljenih trubadura-skitnica što su svoje rime bpoklanjali za večeru kakvoj vijonovskoj krčmi.

Dovoljno je samo oslušnuti Brasan-= sov način pevania, pa da iz nekoliko srebrnih akorda i malo raspuklog glasa koji peva sam za sebe, ne hajući za uftisak koji se izazvati, izvučemo kišu nad Amijensom ili tragično sivilo normandijskih zamkova. Jedna veoma značajna šansonjerka, koja u ovoj televizijskoj emisiji nije bila spomenuta, Ani Silvestre, direktno preuzima trubadurski način pevanja, tako da šansona „Ka- tedrala“ dovodi slušaoce u zabunu čini nam se da smo se odjeđanput našli na početku Karneovih „Noćnih posetiJaca“, kađa dva pevača ulaze u dvor, po Luciferovom naređenju da pesmom Unesu nemir u srca srećnih.

Naša tradicija vodi iz crkveno-vizantijskog pevanja, preko pregršti grad= skih pesama iz devetnaestog veka, do pojave Ive Robića. Onaj ko želi da napravi baš našu zabavnu pesmu moraće da pronađe svoj beočug u ovom haotičnom lancu. Priznajem — ne bih voleo da buđem na njegovom mestu dok to radi! i |

Ovako, da bih rezimirao vrednost naše sadašnje pesme, alijas šansone, najrađije bih se poslužio šansonom Arsena Deđića, koja ovih đana sve više ulazi u mođu kod intelektualaca sklonih patnji i čiji dobro poznati refren glasi:

„NIČEG: NEMA, NIČEG NEMA 'NIČEG NEMA U NJOJ...“

Momo KAPOR

| KNJIŽBVNB NOVINE