Књижевне новине

NEKOLIKE karakteristične pesme publikovane u prethodnim Mihalićevim knjigama, nekoliki putokazi zapravo, upućuju nas — uprkos izvesnim idejnim i formalnim transformacijama koje. je vreme nosilo — na osobenosti ove najnovije knjige, pomažući nam da pronalaženjem određenih kontinuiteta, dopuna ranije tek nagoveštenih opštih koncepcija, ili potpuno novih komponenata, upotpunimo i, donekle, zaokružimo predstavu o ovom pesniku. Omogućuju nam da, dovodeći ih u vezu sa idejnim punktovima ove knjige, utvrdimo u kojoj je ona meri dopuna, razrada, poipuno oživotvorenje,ranije sporadičnih, ne naročito formiranih fifti formulisanih stavova, a u nekim smislovima ona to jeste, a u kojoj obelodanjenje novina u pesnikovom shvatanju literature i života.

| Vrlo je malo pesnika koji su, kao na primer, Ivan V. Lalić, Dane Zajc + Slavko Mihalić, postižući odgovarajući balans između poetskog nadahnuća i filozofskih pretenzija, jednom svojom pesmom #dali- čitaocu šansu da se za nju veže u svakoj prilici kada mu je potrebno da se podseti pesnikovog weltanschaung-a, njegovog odgovora na pitanja smisla života. Ono što su u Lalića „Argonauti“, u Zajca „Visoki crveni mesec“ kod Mihalića je, u jednoj od ranijih knjiga objavljena, pesma „Ne nadaj se“, U mnogom pogledu ove pesme definišu Sšaznanja pesnika i prilično jasnim nijansama senče međusobne njihove razlike. Kod prvog spomenutog pesnika poenta je insistiranje na smislu i vrednosti same plovidbe, simbolički shvaćene, bez obzira na cilj, bez obzira što iz „ogromnih voćnjaka na kraju sveta“ vetar do nas donosi samo „iskidama vlakna mirisa“. Kod drugog je strah osnovno osećamje, a večito bežanje pred uništavajućim silama suštastvenost života. Mihalić bira srednji put, ili'možda tačnije, on ujedinjuje oba ova smisla: u njemu jasno izražena egzistira svest O OsnOvnim obeležjima realnog života: „Dovoljno je lovaca na tvome tragu da ćeš / jednom biti pogočen“, ali i uverenje da se strahu treba suprotstaviti „svojim raskošnim smirenjem“. I Mihalić ima trenutaka depresivnog raspoloženja, ima pesama („Krajnje granice“ na primer) čija je poenta linija pada čovekovog života što u ništavilo vodi, ali taj intermeco čovekov, to rO=

HUSEIN „TAHMIŠČIĆ pripada onome rela= tivno malome broju naših pesnika koji, prihva= tajući se povremeno eseja i prevashodno kritličkih. sredsbava saopštavanja, pokušavaju da objasne svoj stav prema određenim pojavama i temama neposredno vezanim za njihovo pesničko stvaranje. Opredeljenje za analizu nekih vidova i mogućnosii poeiskoga govora, čemu je Husein Tahmiščić posvetio svih četrnaest eseja objavljenih u knjizi „Izbor i govor“, bilo je, van sumnje, uslovljeno specifičnim odnosima pesnika prema jeziku pesme i načinu saopštavanja pesničke reči. Raskidajući sa poetskom tradicijom podneblja i tla na kome je ponikao, Tahmiščić je još posle prve knjige pesama („Putnik” života“ 1954) okrenuo leđa ustaljenim mogućnostima pesničkog izražavanja. Doslednim. „sputavanjem emotivnog potencijala, on je, zanet iskušenjima nadrealističke jezičke avanture, nastojao da stvori poeziju uzdržanosti i misaone koncentracije, zakopčanu antilirsku, intelektualnu i filosofsku poeziju razbijenih formi, nečitkih metafora i apstraktnih poetskih slika. Služeći se rečima iskijučivo kao nagoveštajima suština, on je izgradio nepristupaan i zakopčan izraz, potvrđen naročito u zbirkama „Budna vrteška“ (1956), „Preludij za neimare“ (1959) i „Neimari“ (1960), koje su mu donele književno ime „i afirmaciju pesnika osobene, svojeglave dikcije. Jako u novije vreme njegova poezija postupno savlađuje otpore manirizma i hermstike, p-stajuči razgovetnija, jer mu je fraza manje usiljena, a reč mirnija („Kamerno veče poezije 1962, „Gde sad zvoni“ 1964, „Sve naše Jave” 1964), Tahmiščić još uvek stoji pred nerazjašnjenim 1 neodgonetnutim tajnama govora. Njegovi eseji pod karakterističnim naslovima („Kairos gOVOra“, „Lukavstvo govora“, „Svojstva i moći govora“, „Iskušenja govora“, „Govor kao „zavičaj istine“, „Govor je došao po svoje“, „Satira kao govor oslobađanja“ itd.), nedvosmisleno svedoče o mmogim još neprevrelim i DOFREČI ČR) Pa ika koji uz pomoć literature, na KOJU : Bicbova ispitičanja MdaeBtrhko oslanjaju O iGeger, Blanšo), pokrenut plemenitim naporom a savlada nesavladano i osvoji neosvojenoO, nastoji da razjasni zagonetku stvaranja 1 da svoju

reč što potpunije situira u vremenu kome Dpri-

Angažovanost umetnički potvrđena

Slavko Mihalić: „LJUBAV ZA STVARNU ZEMLJU”, ,,Zora”, Zagreb, 1964.

đenjem i smrću 'omeđeno bivstvovanje produženo je u njegovom stvaralaštvu varijantama „raskošnog smjrenja“. Može to biti nedvosmislen aktivistički odnos prema nedaćama egzistencijalne prirode, ili potpuno predavanje emocionalnim stanjima koja znače potvrdu života („Sve nam se više čini“), a češće je u pitanju pesničko bavljenje fenomenima vremena („Jesen“, „Nespokoj sred radionice“) i trajanja koji u jednom višem smislu ispunjavaju život Wineći ga delom opšte permanentnosti („Inače bi sve bilo besmisleno“). Kada se još ima na umu sposobnost Mihalićeva da se otisne u imaginativni svet i da se, nasuprot tome, prepusti prirodi („Moj je život samo jedna slika / neki mladić što u oku red kestena ima / baš u vrijeme kada lišće počinje da tamni“), prirodnosti i osećajnosti („bih đa se omeđim, da se raspupim / po zako= nima svojih žila“) to bi, verujem, bile bitne karakteristike dosadašnjeg Mihalićevog stvaralaštva, oprema potrebna za pristup najnovijoj njegovoj knjizi.

Govo

kao intelektualna opsesija

„IZBOR I GOVOR“, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1964.

Husein Tahmišćić:

Knjige eseja, kakva je Tahmiščićeva, imaju obično neodoljivu draž za samo jednu vrstu čitalaca, za čitaoce-sladokusce i poznavaoce pesničkoga dela autora: u njima pesnici ponekad i nehotice pokazuju ono što u svojim pesmama pažljivo skrivaju. U njima se, isto tako, više ili manje precizno, raščlanjuju teme i pitanjm od opštijeg značaja i rasvetiljavaju odnosi između objektivnog i subjektivnog u pesnikovom delu, odnosi između života i stvaralačkog čina, otkrivajući, pri tom, ponekad, sasvim neočekiva-– ne:puteve kojima je prošla pesnikova rež dok se konačno nije uobličila i došla do nas.

Svestan fih uslovnosti, Tahmiščić se i nije trudio da svojom knjigom eseja „Izbor i govor“ da jeđinstven i celovit kritički odnos prema temama koje su, po njegovome mišljenju, od prevashodnog značaja za razumevanje savremene poezije. Kao da sa samim sobom, u intimnome dnevniku, raspravlja o stvarima s kojima se suočava u svome stvaralaštvu, ili u lektiri koja mu dolazi pod ruku, on je nasumice onako kako su mu se teme same namešfale, prilazio

„Ljubav za stvavnu zemlju“ delo je, kb.e svega, veoma dobro i veoma funkcionalno komponovano. Prvi („Proklet bio rat“), drugi („Dnevnik iz jave“) i četvrti ciklus ove knjige („Ljubav za stvarnu zemlju“) koncipirani su i realizovani tako da se, značeći produženje opštih stavova o kojima je bilo reči, nastavljaju Jedan na drugi, proističu jedan iz drugog i, konačno,. jedan drugom se suprotstavljaju. Govoreći o proširenju opštih stavova mislim na spomenutu pesmu „Ne nadaj se“. Ekspresija osećanja izazvanih stravičnim vizijama rata, pustoši, uništenja, kojom je prvi ciklus ispunjen, Čini u stvari konkretizaciju ranije nagoveštene Mihalićeve svesti o realnom svetu, o spoljnim silama koje se suprotstavljaju čovekovoj sreći. Ustrojstvo čovekovog prirodnog bića, čiji je vodeći princip prolaznost, starenje, nestajanje, podržano iskustvom iz apokaliptičnih zbivanja koje istorija donosi, onemogućuje njegovu potrebu da u idiličnim osećanjima, u ljubavi, u bhumanisti i prirodnisti nađe smisao života i postojanja. O tome govori

pitanjima s kojima se susretao, povezujući sve te raznorodne podsticaje jednom izrazito spekulativnom konstrukcijom; tajnom govdra, koja kod Tahmiščića više deluje kao intelektualna knjiška opsesija nego kao polazna tačka kKkritičkih ispitivanja. Vrlo različiti pisci i često bitno različiti povodi pokretali su autora da otpočne novi razgovor sa samim sobom i, tek uzgred, da samu tu pojavu raščlani i ispita. Njegovo interesovanje kreće se širokim prostorom, od dela Borisava Stankovića, preko pesničke proze Rastka Petrovića, do literarnih iskustava novih, savremenih pisaca, prvenstveno pesnika (Branka V. Radičevića, Ivana Gorana Kovačića, Stevana Raičkovića i Vuka Krnjevića) i pripovedača (Antonija Isakovića, Riste Trifkovića i Momčila Milankova), otkrivajući da je ipak moderna književnost pravi i jedini zavičaj njegove misli, njegovih nemira i mučnih samoposmatračkih besanica. . Suptilnim i pažljivim analizama koje su, na žalost, naji-šće saopštene nategnutom i zakučastom teškom intelektualnom frazom, sposob-=

drugi ciklus. Vraćanje stvarnoj zemlji, životodavnim silama, bez osvrtianja na prošlost i

bez pomisli na budućnost, ljubav za sve vidove ·

ovog, trenutnog i jedinog života, čemu je četvrti ciklus posvećen, predstavlja osmišljavanje „raskošnog smirenja“. 7 u Op 'Ekspresija Mihaličeve svesti o realnom svetu, uprkos predstavama neizbežne kobi koja.preti ljudskom rodu, ima poentu, koju i čitava ova knjiga: „Ne govorim o krivnji; jer ja mne sumnjam / u snagu tvrđave“. Njegove opšte koncepcije, izražene opštim, simboližnim terminima, isključuju negaciju ovog sveta i života uopšte. U pitanju je jedna viša uslovnost, jedna neminovnost kojoj je nemogućno izbeći: 5

Ako zmam razloge hrabrosti, razloge nade' i pravde ' Ja + s besmislom, ponekad, slatko piujem, Naročito kad završim, nekakav jaki posao Od koga je zemlja teža; tad poželim, nešto nesavršenije

U pitanju je shvatanje o permanentnim promenama, o životu koji je jedinstvo dobra i zla i kao takav jedino mogućan i jedino prihvatljiv. Hegelijansko, gotovo, . shvatanje istorije. Problem današnjeg čoveka je u podeljenosti sveta („dva svijeta; kako golem teret za ova slaba leđa“), u dilemi i u odiuci koja može da dobije tragične posledice („ČOVJEK: KOJI JE ODLUČIO, zašto to zvuči kao pogrebna muzika“).

Stepenasta struktura: Mihalićeve knjige, u kojoj drugi ciklus („Dnevnik iz jave“) ima funkciju prelaza, mirnog ličnog mirenja sa težnjama i mogućnostima, funkciju očišćenja, najzad, koje će dovesti do slavljenja dostižnih · vrednosti života, ima podrškuiu tehničkoj verbalnoj i ritmižkoj komponenti. Retorički podignut ton, sa: mnogo više ritma i temperature, sa mnogo više temperamenta, suprotstavlja se, u ciklusu „Ljubav za stvarnu zemlju“, teškim rečima, simbolima straha i strave, pesničkim slikama koje treba da sugerišu neminovnost kraja, u prvom ciklusu. Svaka gotovo pesma ovog poslednjeg ciklusa kao da je proizašla iz ranije spomenute pesme „Ne nadaj se“, kao da je svaka od

Nastavak na 4. strani :

Bogdan A. Popović

”

nom da svojom napirliltanom. misaonošću i rogobatnom sintaksom zbuni. i odbije čak i najdobronamernijeg čitaoca, Husein Tahmiščić „je, na taj način, potvrdio pre svega karakter i prirodu svojih intelektualnih preokupacija i, u:isti mah, naznačio svoje strasno opredeljenje za razgovor o temama koje su trenutno veoma žive i aktuelne u našem književnom životu. Mnogi njegovi eseji, pisani kao subjektivni komentari o pojedinim delima novih, posleratnih pisaca, neće, doduše, moći da posluže boljem i potpunijem upoznavanju s njihovim stvaralaštvom, ali je nesumnjivo da utvrđuju neke ključne probleme, sadržane u tim delima i fiksiraju težišne tačke oko kojih će se drugim i drukčijim, kritičkimi, postupkom morati da koncentrišu nastojanja svih onih koji budu pisali o strukturi naše današnje poezije. Tahmišićevo insistiranje na fenomenu govora, u kome je sadržan jedan od osnovnih problema s kojima se moderni pesnik svakodnevno susreće, ukazuje na vecma razvijen BU torov smisao za uočavanje bitnih pitanja po :tskoga stvaranja, smisao još uvek, možda, nedovoljno kritički izoštren, ali siguran i dragocen. Mada se čitalac teško može uvek da složi s Tahmiščišćevim katkad isuviše pojednostavljenim:. i isforsiranim postavkama, kao što je, na primer, njegovo insistiranje na važnosti pravog trenutka govora („Kairos govora postavlja granice umetnosti unutar svakog povesnog razdoblja i utemeljuje unutar njih emotivnu angažovanost delatnog, mislećeg ljudskog bića.“), nije nemoguće utvrditi .da se ispod Tahmiščićeve ćoškaste i arhi-intelektualne dubokoumnosti krije, u stvari, jedan zdrav i prirodan, jednostavan i neposredan, iskren i živ duh kome fvrda ljuštura celomudrene mandarinske fraze sprečava da se dosledno potvrđuje u punome , svetlu svojih. zasad samo nagoveštenih mogućnosti i svoje osveđočene živofnosti: „Mi današnji pesnici ne odvajamo umetnost pesništva od zadaće života, I zato ono što je u našem pesničkom pozivu orfejsko iskupljujemo iz dana u dan onim što je prometejsko u životnom istrajavanju“.

Predrag Palavestra

pada. geo a ein, , i a aaa: svrsishodnih samo u odnosu na sebe, U. ukoliko

NIJE MI NAMERA da Loireamona (povođom

| OVO. prvo; veoma uspešnog, prev ođenja na naš ezik CIS tim od pr eteranih i neuJ )

mesnih egzay cija rar ranio nadrealista), niti da ga branim i O eovletičiciH i malograđansko-pozitivi&tičkih napada kojima ga obasipaju predstavn a buržoaskog duhovnog falsifikovanja i umr vljivanja života. Prvi su ga napusiili odavno, ne potrudivši se ni jednog trenutka da ga suštinski usvoje, igrajući se s njim u SVOJOJ opštoj igri preuređenja života. Drugi Ba, doduše, ne ostavljaju na miru (evo im se i Sreten Maric pridružio svojom kompilatorskom brbljarijom i senilnom pedagogijom zastupanja zdravih bio= loško-moralnih osnova), ali „njihova interven=cija skrnavljenja ne prelazi banalan okvir. biYTokratske kontrole duha, po zlu i komediji Oo= davno već dobro poznate.

' Namera mi je da pratim „generalnu liniju Tiotreamonovog otpora stvarnosti. Sasvim određenoj stvarnosti, umetnosti i ljudskoj individualnosti — buržoaskoj. A pošto je aktuelan — 1 ovoj danas.

Prvo što treba podvući jeste činjenica Lotreamonove jasne, nedvosmislene tenđencioznosti. On precizno zna šta hoće i io što hoće, saobrazno svojim mogućnostima, precizno ostvaruje. On je angažovan, čak politično angažovan: on je političan: zarekao se da će „napasti čoveka i Onoga koji ga je stvorio“, cilj mu je da formira „poeziju pobune itd. Držeći se slova zakona da je „čovek stvoren da bi upoznao istinu“ — on se upušta u pakleni svet bestijalnog zla i izopačence energlJe. „Kako bi nam otkrio tajne usled, kojih se guši naše življenje kao riba na dnu barke“ — rađa i forsira Mal-

d mediokritet-

'KNJIŽRVNIM NOVINE

· Lotreamon

• - . •• smisao negacije Lotreamon: „SABRANA DELA“, preveli Danilo Kiš i Mirjana Miočinović, „Nolit“,

Beograd, 1964.

dorora. On nastoji da postoji samo za jake: bilo da ga čitaju, tumače ili slede.

Druga Lotreamonova bitnost jeste žestoka pobuna protiv otuđenja. „Ako već postojim, nisam neko drugi |-..| Ili nezavisnost .. jli neka, me pretvore u nilskog konja.“ Iz te pobune, kao iz izvora, biie sve ostalo šio sledi. i njegov toliko enigmatičan 'bestijarijum. Ta pobuna ima sasvim jednostavnu shemu: kad je već nemogućno kolektivno konstruktivno življenje, savezništvo bilo u smislu specije, bilo u smislu generičnosti — neka, onda, bude individualno destruktivno sukobljavanje, neka bude neprijatelistvo uslovljeno i pojačano izopače= njem. Ali, istovremeno, ta pobuna je, u shema-

| o SRO o.

; ia

3 AG

tičnosti, složena. 'Lotreamonova civilizacija, oblast njegovog biološkog života i duhovne budnosti jeste civilizacija koja izdaje prirodu i razara elementarne norme njenog morala: „... Nanefti bol jednom ljudskom biću i biti voljen od njega: to je najveća sreća koja se može doživeti“. Suočavamo se s konačnim u određenoj društvenoj formaciji, s izopačenjem društvenog instinkta. (O društvenoj svesti, eventualnoj njenoj ugroženosti, ne može, razume se, biti ni reči). „Počev od velikog pa do najmanjeg, svaki čovek živi kao divljak u svojoj jazbini..“ Ovo je besprimerno tačno oznaćavanje buržoaskog društva, slika besmislenog mehanizma, sastavljenog od jedinica (delova)

je.taj odnos samo jedan; slika organizacije (po roBičnog) čopora na višem (civilizovanom), fteh« nikom šablonizovanom, statičnom nivou. Zako ni življenja su mračni, jer snagu ličnosti i lepo= tu čovečnosti sačekuju prerana uništenja kao imaginarna (ali dejstvena) kazna za dejstvenu (ali imaginarnu) volju preuređenja. I svuda zlo kao svakidašnjica, kao serijski banalitet, nuz-produkt, zlo lišeno svake oreole izuzetnosti,. w=. Presto načinjen od ljudske pogani i zlata, Pesniku je bio dovoljan odnos dva materijalna supstrata, odnos njihov u slici, da d& 'simbol, jedinstven i sveobuhvatan uvid u tok istorije društva i u njegovu završhu poziciju. „U stvari ja sam patio koliko i moja žrtva!“ — uzvikuje Maldoror:· Farisejska konstatacija, banalizovana formula počinilaca zločina, onda kad ge „saose= ćajno(!) izjednačuju s njim. Ali kođ Lotreamo= na ona ima karakter istorijske jednačine: {i Onaj koji nanosi zlo i onaj koji ga trpi —' isto su: materijal, s mogućčnom promenom uloga: f pozicija.

Zbog toga vapaji: „... Prokleto saznanje Večnosti!“, „I ja, poput pasa, osećam čežnju za bes= krajem...“, „Prihvatio sam život kao ranu.. «To

je uništavajuće· To saznanje večnosti, bez (mo= gućne) realizacije. To da nije pitanje da lise čežnji za beskrajem „udovoljava, već da„li.;je ona shvaćena. „Video sam kako stupaju pod. zastavu smrti svi..“ Ali Maldoror prezire ovo var= ljivo nivelisanje, jer zna da. smrt ne iziedna= čava i ne opravđava, da ne poivrđuje i ne iz= menjuje, zna da ona prekopava, “uravnotežuje, razmešta, uklania i dopuniuje, da oslobađa ma– 3 Nastavak ma 4, strani SNA

Dragoljub S. Ignjatović 3