Књижевне новине

#1,

feriju da bi je okovala (i obratno), da ne postupa, već čini. I zato — jeđini lek od patnji: o. Odluči da se oda zlu... divnog li smirenja!“ Iz statike u dinamiku, iz pasiviteta u aktivitet, iz trpljenja u delovanje, iz stanja otrovnog na'slućivanja sveopšteg poraza svih svesti -— u stanje umirujuće altcije ubrzavanja poraza, priblišavanja smrti. Zato — zverstvo, satanizam, sadizem: odreći se čoveka — nemogućno je, uništiti ga — mogućno je. Zato — inauguracija mračne lepote, lepote ruševina varvarških iH

| mehanizovanih (klasnih) civilizacija i skrivene

lepote nađe koja ih prisutno prati. Zato — VrTunska, u jednoj jedinoj slici kondenzovana,

| nečuvena degrađacija čoveka (ali ne čoveka

uopšte): „...Ljuđi, brojniji od ·vašiju...“ Zato napad na Boga, skaredni, bahanalski smeh nad

_ mjegovim prljavim pijanstvom, Što, posmatrano

apstrahovano, jeste smeh nad praznim pijanstvom i poraznim bunilom jednog duha (svih njegovih institucija) koji 5e, iscrpljivanjem ljudskih dobara, već predaje raspadanju. Zato himna vaši koja počiva na izvesnoj nerVoznoj metamorfozi (čovek = vaši u parazitskom gomilanju otetih vrednosti) i koja je sublimni akt osvete: alro već ne postoji ljudska snaga koja će izmeniti večni tok ulivanja dobra u zlo i gublienja u njemu, neka insekt, to ne zemaljsko biće, uništi čovehn -— stanište zla, niegov oblik; neka time uništi samo zlo, čak (avaj!) i jedinu eventualnu mogućnost njegove likvidacije. \

- i čemu je, dakle. smisao T,otreamonove, negacije? U zahtevu da se ono što se negira uništi bez ahttivnih ostataka. „Dostojno je slave pobeđiti ranije ili kasnije Veliko Sve...“ Apsolutno prokaženie. Zar ne hvatamo, međutim, sebe često (sto gođina posle nesrećnog pesnika) u jezovitom uverenjiu da su ovi trenuci istorije sve što čovek može, sme i zna, i sve što ne može, da je ova epoha kritično prekoračen preg budućih analognih ponavliania, sve munžjevitijih, do pada. Malđoror zlo juriša, jer če se tako (kad drukčije niie suđeno) lakše i brže otići u pakao: ako smak sveta treba da nastupi sa smakom buržoaske Qgivilizacije, ondn neka nastupi odmah. sutra: đosta je farse. Ali ako je danas, na žalost, nemoručno sleđiti ovu misao — to je zato što mi, tvorci drukčijeg čovečanstva, nismo sigurni da je krajnie ispoljavanie zla brza i neminovna smrt samo zn one koji ga znpče i nose. Mi, zato. moramo prizvati drukčije zlo i njegovu drulčiiu plodnost. Smatrajući da pobuna mora biti diktirana zlom, Lotreamon ie porrešin. On to naslućuić i u Đređeovoru kaše: „Boriti se protiv zla znači ukazati mu i suviše časti.“ On je potresen. Otkrio je da ima-– ginativna identifikacija sa jeste atak na imaginarno zlo. Stvarno zlo ostaje netaknuto, Znači — poražen!?

U tom svetlu, Lotreamon njie pesnički primer i uzor. On je primer pesnika· Ne primer stvorenoe, već primer onoga koji stvara. ne primer u odnosu na „šta“, već u odnosu na „kako“, Ne uzbuđuje danas iđejno-misaona poruka njegovom dela, već njegov individualan stav. Hoću da kažem: danas je mogućno mapisati neunoređivo crnju knjigu mo što su Pevanja (i takve hMmiige su. čini mi se, napisane), ali je, i danas, teško zamisliti fakvo bezmerja žedno poricanje zatečenog života. Mada nije meiserpan, Lotreamon je trenutno beslonačan u jieđnom: u prizivaniu hrabrosti. „Čovek, ili kmmen, ili đrvo otpočeće sada četvrto pevanie." Nije, dakle, važno ko stvara ovakvu (demoniinčmnn, »nmnremaščenu) vmefnost, važno joe

„daj ona bude &tvorena, đa Đoštoii kao obom.e–„%vnjikaor i nepoftkupliivya budnost. U tome je,

za nas, smisao Lotreamonove aktuelnosti. Dragoljub S. Ignjatović M;

Angažovanost...

Nastavak sa 5, strane njih tu da bi dopunila svojim smislom njen smi-

sao: potrebno je suprotstaviti se, I pesnik se ,

suprotstavlja: svečanošću umora posle stvaraTačkog dana, uživanjem u pobedi sopstvenog saznanja nad tajnama života, samom spoznajom zakona prirode, ponovnim otkrivanjem ljubavi kao pokretačke snage i smisla' života. Suprotstavlja se, najzad, harmoniziranim fortisimom svoje, knjige („Vatra srpnja vino pomirenja“) koji je i san i bajka, i govor i parola i misao

. i saznanje, život u svoj svojoj višestrukosti i

bujnosti i, što je najvažnije, poezija. Poezija iskonska što se sa damarima života SSR a obogaćuje naš duh i osećanja.

_ U trećem ciklusu „Minijature“ Mihalić je objavio nekoliko kondenzovanih pesničkih aforizama o poeziji, njenom značenju, mogućnostima i svrsi. U izvesnom smislu na njega samog najprimenjiviji je: „Svakako onaj brijeg / na koji se iz poštovanja / nikada nečemo penjati“, U izvesnom smislu zato što čitavo dosadašnje Mihalićevo stvaralaštvo — gotovo uvek na granici imeđu imaginativnog i konkretnomaterijalnog, uvek dovoljno na zemlji đa nas usmeri ka problematici đana a nikad toliko da bi bilo niskoparterno, đa to usmerenje ne bismo, delom, primili posredstvom sredstava pesničke ima-

. ginacije — odišući višestrukom nepretencioznoš-

ću, i u tehničkom, verbalnom i silntaksičkom smislu ostvaruje jednu posebnu kategoriju, Kategoriju koja je izvan i iznađ insistirahja na

. podvrgavanju bilo kakvim formalnim, metričkim

pa čak i ritmičkim ograni*enjima, mođernim ili klasičnim svejedno ije. Najadekvatnija bi, mislim, definicija bils: u pitanju je nesputan,

' pesnički intenziviran, imaginativnim slikama i · simbolima obogaćen, govoy. Dovoljno muđar

da privuče nežnju, dovolino uzbudljiv da probudi čula, do”ol'no slikovit i kondenzovan — da ne bude * .) goOvOT,

RuzzZovor o „Ljubavi za stvarnu zemlju“ ne bi ni izbliza bio celovit ako se ne bi reklo da se Slavko Mihalić ovom svojom knjigom

“ obuhvatnije nego dosađ pridružuje dvema po-

sleratnim generacijama hrvatskih pesnika, srednjoj i mlađoj, čiji se pripsdnici, bez izuzetka „gotovo, na ovaj ili onaj način angažuju OVOvremenim problemima. Negde između esfradnog vida angažovanosti, koji je Zvonimir Golob u svojim „KElegijama“ obelodanio, i unutrašnjeg sukoba dvaju svetova, duhovnog i materijalnog kojim je Danijel] Dragojević u knjizi „U tvom stvamom tijelu“ označio, da tako kažem, povra– tak stvarnosti. Mihalićev je oblik angažovanosti u dovolinni meri. neđvosmislen i provokativan. a i umetnički pouzđann nrgumentovan. 1

Bogdan A. Popović

„ratne dane pune uzbuđemja,

zlom

ž S

___IDIOG IRNJ

CA |

Živana Pavlekić — Seška M”gapNHBBBS846.li BB A BA N..B4DN

„Dnevnik“, Novi Sad 1963. CRTICE Živane Pavlekić poseduje privlačnost

· istinskog dokumenta; u njima je prmipovedačka

vokacija u znatnoj meri podređena evokaciji,

ali na način koji nije umanjio vrednost ovih · jezgrovitih proza, Živana Pavlekić je i sama

bila učesnik revolucionavnih zbivanja o kojima priča u Svojoj knjizi. 5 druge strane, kao pedagog, ona je imala mnogo razumevanja za svet najmlađih, dece i pionira, o kojima gOVOni sa toplinom, neposredno i iskreno.

U knjizi „Pionirski bataljon“ ona oživljava koje Japidarno, ali istovremeno dovoljno slikovito opisuje na početku priče „U igi“: „Dan im nije počinjao raspevano, Sluh, otupeo na cvrkut ptica, lovio je iz daljine samo smrtonosne šumove. Retko se događalo da dovrše jubarnji san, Mitnaljeski rafali, tresak minobacača i povik: „Vojska!“ budili su ih naprelac. Oblačeći se uz put, bežali su sa starijima u polje i u kukuruzima tražili zaklon kad se moglo poleći u brazdu. Leti, na pripeci, usana sasušenih od žeđi. Zimi, kad mraz pod nokte klince ubada, iščekivali su izveštaj u kom pravcu da krenu“,

Mali jumaci Živane Pavlekić misu pedagoško-didaktičke, 'ni knjiške tvorevine. Ova knjiga, je inspirisana životom, i to životom u

| određenom, karakterističnom periodu, kada su

se školski dani ujenika odvijali uporedo sa otporom naroda okupatoru, vojevanjem sremskih partizana i represalijama neprijatelja. U takvim danima i sama deca sticala su ranu ozbiljnost, istovremeno žšuvajući u sebi svoj nevini i naivni dečji svet.

Priče u ovoj knjizi pisane su bez velikih pretenzija, iskreno i nenametljivo, uobličene sa osećanjem mere i oslobođene suvišnog patosa i sentimentalizma. Svaka pojedina crtica je, na izvestan ngsičin, proširena. anegdotz, dopumjena opisom i oživljavanjem almosfere; neke priče (na primer „Zarobljenik“, „Diverzanti“) ostaju na granici anegdote, ali to ne smeta njihovoj uverljivosti. Uverljivost i dah autemtičnosti je, inače, osnovna vrednota, koja objedinjuje ovc priče u celinu koja će nesumnjivo naći svoje mesto u okviru naše dečje literature sa ratmom tematikom.

Ivan Šop

..„ Tone PAVČEK AANAAAANAANAAANAAAAVAAANAA VA NANA VV VAN GLUVO I i

U našoj ulici, gde se slivaju grad, i selo,

O prostite, ako smetam.

kao u knjigama san i stvarnost,

nekome je istekao život.

I to je od sma ili knjiga istimitije.

Sada, kad ga je zahvatilo večno ćutanje,

sada kad ga me čuje niko, "smrću je razbio sopstveno ćutanje, "što 06 jeituklo celog života, Tako je svoj put prešao ” ćuteći od, početka do kraja, a da nije uopšte kriknuo ili govorio: pre nego išta drugo, 2mao je ćutati, klonuo je, pre mego što je podigao glavu, iscrpio se, pre mego što je Yažapco jedra, proživeo godime bez ijednog maja

ka AA

· Hamid Dizdar

NIRO SE NH VRAĆA SAM „Veselin Masleša”, Sarajevo, 1964.

VEĆ na početku knjige Hamid Dizdar ispoveda svoju poeftsku intimu: kazujemo dobro razmišljenu istinu! I do tog iskustvenog, već pesničkog govora, u Dizdđara se naslućuju i putevi i stramputice, i vidovita snovidovlja, koja kao da dolaze iz jednog gotovog stava, još u tevanu Dedalusu otkrivenog: „Drži se tog sad, ovde, kroz koje sva budućnost ponire u prošlost“. I pesnik se u svakom trenutku rađanja

NISI VBIDISAN|E

OVAN AA NIIT NON

pesme upravo drži toga: da je sve SADA i OVDME i da su se sva zbivanja, i juče i danas, poistovetila, iako se NIKO NE VRAĆA, sa puleva tamo ili napred, zato što nas krug, u nekom svom večnom. hitanju ka kraju, uvek spuiava i zadržava ili čak zaustavlja. I ta pesma,

Dizdarova poezija, u više navrata, varirala' je i varira jednu staru vulfovsku temu, oduvek novu i zauvek dragu i neodbolovanu: da nema povratka domu. Niko se i nikad više nc \nože vratiti u svoj dom. U Dizdara je to sa dva puta i sa dva izlaska: niko se ne vraća bilo kuđ i bilo otkudđa, i: nema povratka domu, za svakoga. Tpak je ova prva varijanta više uras}a u stihove Hamida Dizdara. U tome je i neka ukletost njegovih pesama, ako o toj „muzičkoj pustoši može uopšte, ovoga pula, da se BHOVOTI.

„Vojske i kopita odgrizli 5u butinm, planine i sve je nevidom prokleto: niko se me vraća“. TI onda se Dizdarova lirska litanija nastavlja na pesmuku neophodne saputnike, iz kojih i preko kojih stihovi putuju u svet. Tu je vetar kome su poverene tajne, i heb — a E e nim trmokopom iskopati, jer su V' \ . verne: OBREN kamen ujeda, A SVAKI DAN U TVOJIM OČIMA JEDNA JE LJUBAV. Prvu knjigu stihova „Arabeske“ Dizdar je objavio 1999, a ovo mu je peta zbirka po redu. U gotovo svim pesmama, UZ oporost i skrušenu smirenost, izrazito provejava i ako tako može da se kaže — nota nekog ljubavnog raspinjanja, ali i skrušenosti. Čini mi se, da mogu da kažem, da su ti stihovi uvek više poezija, ako se uporede sa onim drugim, suvim i racionalnim — koji opevaju tekući život, stvani i događaje, i sentimentalna opredeljivanja. | · ; Poezija Hemida Dizdara škrta je u izrazu i sputana, i to je ono što joj je i obeležje, i znaBmenje. U toj škrtosti zatvorena je i opevana sva pesnikova tuga i žeđanje za novim osvajanjima, i novim pobeđama, i pomirenost sa tim da svaki dan treba umirati da bi se rađao i čistiji i nesalomiv, sa više zvukova i glasova, sa više novih sveilosti u očima. U takvoj pesnikovoj orijentaciji nastale su „Naše ruke“ i „Put“, Ima u ovim Dizdarovim pesmama, u načinu prihvatanja ređdw i nereda u prirodi i čoveku, u nainu shvatanja, nešto od velikog Ujevića, koji je bio nekoliko godina stariji. Ali to su dva sveta, i dva formata. U Ujevića je i taj put, i be ruke, nešto uzvišeno U pesničkom zanosu, okrilaćeno, pompezno, veliko, genijalno, kad nas obuzima gorostasna šuma, i kad }išće

NEMILI

i sve Što je bilo, bilo je samo ćutanje, ćutanje, koje mu je Yoptalo u ustima, ćutanje, koje mu, je leđa zgrbilo, ćutanje kao lonac ma ustima,

ćutanje kao kamem na sYCUu,

ćutanje i bol ćutanja.

A bio je čovek iz maše ulice

tako. sonkhodnevno..slab,

tako gorko dobar i'goyko mejak,

ta bio je mem. jš,glut 6 M gluvi mem,

gluvonem, ; nema Yiba wu trgoljivom, koritu reke, kao toliko drugih...

Sasvim, svakidašnja priča, priznajem. Oprostite, ako smetam.

„II II II JJ NJ II II IJ NT IJ III III 7.

izrasta čak povrh uma. U Dizdara je to druga čije: „Taj put nije tako jednostavan, put preko vrletnih staza i urvina“. I zaista, nije.

Knjiga „Niko se ne vraća“ ima četiri ciklusa, sa puno pesama. Od ruku do jarbola i straha u srcu,'od povratka i voda i kiša i udovica do TBibljeg ostrva i pesme „Ja svoje srce dostići ne mogu“. Može se slobodno reći da ova Kknjiga predstavlja Hamida Dizdara kao pesnika koji je umeo i mogao da svoje shvatanje sveta i života oblikuje na svoj način, i svojim pesničkim rekvizitima. U tom svom putu ka pesmi i do pesme —o| on je doživljavao i razočaranja, ali i radosti. U njih se može pouzdati,

Radoslav Vojvodić

KNJJOI:

“

Jožef Atila | PRSME „Nolit“, Beograd 1964. godine

LJUBITELJI nežne intimne lirike, govorene jednim tamnim prigušenim i opčinjavajućim

'glasom, naći će u ovom mađarskom pesniku

svakako tumača Svog srca. Atila Jožef, koji ni svojim živo ı hi svojim delom ne pripada prošlosti predstavljen je u „Nolitovoj“ ediciji Mala knjiga poezije u nevelikom izboru i u prevodu neujednačenog kvaliteta. Kako se prvi put objavljuje na našem jeziku i kako je njegova Sšetna, orginalna i zanimljiva poezija vezana za pesnikov životni put (kako bi se {o reklo), ili se javlja kao direktna rezkcija na određene proosećane, proživljene i promaštane trenutke, nije na odmet saopštiti znatiželjnom budućem čitaocu stihova Aile Jožefa neke delove pesnikove biografije. }

_ Atila Jožef pripada onoj vrsti pesnika čiji život potvrđuje njihovo delo. Sin sapunarskog radnika i budimpeštanske proleterke, kao dečak provodi tužno detinjstvo, prodaje vodu u jednom periferijskom bioskopu, nosi paltete, čuva

bostan, daje časove deci bogatih, radi na šle-

povima da bi se u isto vreme i školovao, đa bi u sedamnacstoj godini za godinu dana završio dva razreda — sedmi i osmi i maturirao, da bi iste godine pokušao prvi put samoubistvo i izdao prvu zbirku stihova „Prosjak lepote“. Zatim dolaze knjige „Ne vičem ja“, „Ruši kapital, ne kukaj“, „Ples medveda“, „Veoma me boli“ koje će ga staviti uz mađarske nacionalne pesnike Petetija i TBndre Adija. „Materijalne neprilike, bukvalna gladovanja, političke nesuglasice učinili su ga teško bolesnim, te je i završio svoj Život „kao šizo{renik, bacivši se pod točkove tramvaja. e

Čini nam se da se na ovog ljubavnika sa ifistim sccem mogu odnositi reči rimskog elegičara Propercija: „Prinuđen sam da služim ne foliko talentu koliko bolu“. Atila Jozef je peshik čistih trenutaka čiste poetičnosti, čistih sanjarenja koja nisu lišena realnosti. Ali, on nije samo pesnik intima, on je i pesnik ugroženih (kao naš Kosta Abrašević, na kojeg unekoliko

' podseća), socijalan, socijalista, opor, ratoboranm,

tvrd i iskusan, bolje reći: on je pesnik intimno doživljenog sveta, jer i ono spoljašnje, svetsko, velelepno u bedi i strahu doživeo je kao svoje

lično, propatio, odbolovao, kao što se boluje ·

neki svoj, lični san. On iskreno peva o „naređenju istorije“, o „slobodnom kolektivu“, o „Velikoj budućnosti“. Petefijevski otpor kroz podsmeh, smažan, neobuzdan i veseo, gorak, skitnjčki i osećajan nalazi u ovom peshiku svoga strašnog izvršioca, svoga neumitnog računopolagsča; „Mogao bih da budem seljak, pop, pustinjak, žurski fićfirić, bankar pa i kralji Primite dakle budđajasto, priprosto — moje budalasto priprosto šiće.“ MoSa

Otvorenost i jednosbmwvnost izgledaju nam dve reči koje bi služile kao obeležje čitave lirike, iako je pesnik na svom poetskom pulu trpeo uticaje, povijao se za jednima (od Vijoha, preko Remboa do nadrealista), bio sličan duugima, no uvek malazio sebe. To je 'jedams(šiYok i ritmički ujednačen stih:

* „Ja sam ovde svačiji drug, ma mom dlanu đobri orah zahvalno pbršti ma dvoje, grana, pažljivo izvlači iz moje kose stručak slame, polje, polje, što mamiš na trčanje } kao moja draga sa Yukamc, sa svojom lepršavom suknjom, ona ide ma čelu mladih ljudi, svaki svoj miris mjoj si dao, cvetajmo 'sad, dakle bez mjega ti ogromni prema mebu okrenuti štite.“

Tako se dešavalo čudo u polju i pesnik je

sa zamišljenim očima išao dalje, pronalazeći

lepotu i čineći je trajnom, a, socijalist i poeta

bi su skupa, kao da i nije moglo biti drukije. -

Aleksandar Ristović

___________________L_L______________________________________________________________________________________—

Truman Capote

| OTaRR V.„BCES, OTHIEIC

„(0 MS

Signet Book, The New American Library

OBIČNO kada se govori o Capoteu spominje se Carson MueCullers; oboje su 8 Juga, ona iz Georgije, Capote iz New Orleansa; Capote je počeo da se javlja sa svojim radovima kada mu je bilo sedamnaest godina (rođen je 1924) McCullersova sa devetnaest (rođena je 1917). Za oba pisca, koja se u suštini razlikuju, mogla

"bi se upotrebiti rečenica kojom Reed opisuje

dela E. Bowen: kod njih nalazimo mučnu

impresiju o kontrastu između iskustva i bezaz-

lenosti, Pišući o Jugu i Capote i McCullersova neminovno su zapadali u niz „mučnih . impresija“ koje kao da progone njihova dela, likove

i njih same. Kod Capotea, navođi Walter Allen;

„Yužan sah postaje bajka koja se može smatrati „cenzuriranom formom užasa“. Citav roman „Drugi glasovi, drugi prostori“, koji se pojavio 1948. godine predstavlja jedan priziv i pričinesti odziv sna i stvarnosti, gde san postaje neodazvani odraz stvarnosti, a stvamost izopačeni san. Priča, ukoliko je uopšte možemo nazvali pričom, govori o Joelu koji dolazi iz, New Orleansa da živi sa svojim ocem kog nikada nije viđeo. On je đečak koja je lep, nežne kože, pun devojačke nežnosti koja činila njegove oči mekanim i ljupkim, „bezazlenim. „Njegov

otac živi na imanju zvanom Skully Landing, iako svi zovu to mesto karakterističnom skraćenicom Skulls, što znači' „lubanje“,. Joel stiže u kuću svog oca vozeći se kolima čiji je vozač prastari crnac, takođe jedan simbol Juga, koji je, pustivši mazgi na volju, celo vreme opsednut nekom noćnom morom, Njegovo ime je: Jesus Fever: Isus, a drugi deo imena —Kw Groznica, kao da sugerira grčevito opstojanje te jalove biblije, Juga. Gotovo da je nemoguće objasniti celokupni sistem lih ironičnih simbola kojima se Capote služi. ;

Tražeći oca Joel postepeno „otkriva“ Jug. On je predstavljen sagorenim „temeljima kuće, slomnjenim stubovima, korovom, crnkinjom Zoo, pustinjakom zvanim Little Sunshine; i kao što slomnjeni stubovi simbolišu jedan izgubljeni svet tako i svi likovi u romanu predstavljaju maske slomljenih duša. Ujutro, pri buđenju prvog dana po dolasku, Joel postaje svedokom Amynog ubijanja bezazlene ptice u njegovoj sobi. Gospođica Amy uspeva .da zatvori prozor i žaražem ubije pticu ćije najlepše pero daje rođaku Randolphu. Tek kasnije ovaj prizor Zatvaranja prozora i ubijanja bezazlenosti identifikuje pticu sa samim Joelom. Nije teško primetiti da je kod Capotea sve podređeno određenom značenju, određenoj almosefri koja putem intenziviranog značenja kroz pojmovnu organizaciju, odgovarajući predodžbama značenja, na taj način, stvara njen predmet. Capote zasigurno ostvaruje jeđan od najtežih elemenata u Toga; BTEUO atmosfere, Ba

oel nalazi sVOS oca; međutim, om,

kao i Randolphova TečeploR + da čitava lika oc pada postepeno u zemlju, predstavlja najnazočniji primer propadanja Juga. Gospodin Sansom je nemoćni paralitik, najvećim delom u komi

ovo u vidu,

osoba koja ju je napisala izgleda da ima V

\ , „iz koje ne može da se izbavi niti ka potpunoj svesnosti niti ka snu“, Zajedno s ovim, s druge ie Joel je suočen s potpunom degradacijom. muškosti. On u Idabeli vidi docnije ono što njemu samom nedostaje; pa ipak, pri pokušaju dokazivanja sebe same, Idabela odbija njegov prvi izliv muškosti. Tragajući za ocem, koji je bio zamišljen kao veliki lovac, Joel, u isto vreme, traga za svojim ja, koje se, opet, može pronaći jedino putem ljubavi. Međutim, Joel ne nalazi ljubav. On, zapravo, beži iz stvarnosti u svet sna, koji je, u stvari, svet drugih glasova, drugih prostora, međuiim, kada se on potpuno odvije kao nekakav film, čak i onaj jedini trag prirodnog koji u sebi nosi Zoo postaje prirodni negativ Randolphove slike. On je taj koji „daje“ Joelu njegov identitet, njegovo „iskustvo“, Na taj nain, Joel zapada u nakazni svet homoseksualiteta. ; Kao i MceCullersovu tako i Capotea Shorer naziva romansijerom senzibiliteta. Senzibilitet MeCullersove „izražava se najpotpunije u objektivnim formama parabole i bajke“, dok se Capoteov odražava u subjektivnoj drami, „u psihološkoj drami, daleko ispod granice razuma“. No Capoteov roman nije samo fo; on Je isto lako jedna specifična socijalna drama. Imajući sve ocena ovog romana daleko bi prevazišla oznaku: izvanredan. Osam godina nakon publikovanja Capote je rekao reporteru Paris Reviewa: „Ja sam stranac prema toj knjizi,

malo zajedničkog 5 mojim sadašnjim ja“. Pi le Onog ia smo PE očitali izgleda nam da je to bio jeđini mogući odgovor koji je Capote mogao

EE | Mario Suško

ENJIŽBVNE NOVINE