Књижевне новине

BUSKAVIKE

_ aakapaia aza aa 53

ej esej i esej

esej | esej 5 esej .

Branko LAZAREVIĆ

20. septembar

AKO SAM i srušio u mračnu provaliju sve bogove, znači li to da nemam ni jednoga i da sam se predao demonu i demonima? Nikako ne znači. To samo' znači da sam nezađovoljan njima i da mi oni ništa nisu mogli da daju. Jer ja tražim mnogo, premnogo. Od njihovih mrvica ja ne mogu da živim. To su potpuno ljudske mrvice, najviše su to ostaci sa stola bogočoveka. I to ostaci, jer ni bogoljuđi nisu uspeli đa mi dadu svoju punu frpezu. O čoveku-Bogu tu ne može biti ni reči, Njega majka još nije rodđila·

Išao sam, kao od nemila do nedraga, od boga do boga koje je stvarao svet i koji su stvarali svet, ali sam tu lutao od privremene utehe na privremenu utehu. Bilo je i svetlosti i otkrovenja s vremena ha vreme, ali su oni bili privremeni i ličili na bliskavice: u velikoj noći svetlac.

Čak i svemir, pod čijim se svodovima jedino osećam u crkvi, sa svima svojim polilejima zvezda, rekom Mlečnog puta, dubokim tamnim pučinama i bledim diskom meseca, — ni on me nije umirio. I on je krvnik koji te kažnjava i ništa ti ne govori i ne saopštava.

Veličanstvene su to slike, te slike sveta od Upanišađa do Sikstinske kapele, ali sam ja i sa njima i pred njima pečalno i tužno. '

Ja ništa time ne odričem; ne poričem te vrednosti. Možda, jeđino, stavljam Ništa kao veću vrednost. Ali ni nju ne dovoljno. Jer ni nju niko nije dao u zađovoljavajučem stilu. Vera nevere nije na veliko dana. To bi bila, takođe, vera, ali, evo, nema je. Hinđusi je nisu uspeli na veliko da dađu. I Ništa je ništa.

Moj stari Čuang-ce se pita, odnosno pita ga njegov učenik: „Ipak, smem li da pitam šta je orguljska svirka nebesa?“ A stari odgovara: „Svira na mebrojeno različne načine, i nikađa nisu ohi ponovo isti. Da li se to zbiva samo ođ sebe? Svršava li se samo od sebe? Postaju li sami od sebe? Ili ko je to koji ih izaziva? •..“

Slike naše, reči naše prožimaju veliki, mali i teški naš slučaj u mneđosiživom univerzumu, prožimaju se sa njim, i neki odjek, i neki odsev nalazi se u njima, ali one nisu uspešno opojne i ne utoljavaju dovoljno žeđ. Naprotiv, razdražuju je, i usne su večito suve i ispucale, i krv iz njih lopi.

TI tako je sve u mreži reči, u optičkoj obmani slika, u igri naše sprave i, pa i kad se najviše može iuspe. šta jesveto? Dano nam jeda sprav-

-iljamo igračke za đecu, olovne vojnike, zamkove

na sila to je zlo izvršeno si

ni na nebu ni na zemlji. U tome je cela naša problematika koja je, jednovremeno, i to kad je uspela na visoko, jedna lavirintika.

Baš sam ovih dana lutao po najuspelijim sistemima od Platonovih do Hegelovog. Tropske su fo mašte, čitave su to džungle intuicije i „vešte veštine“, „trikova“ i snalaženja. Idući tako od veka na vek, od rase na rasu, ođ religije na religiju, nailazio sam na sve moguće zamkove i zamke ljudske misli, i tu trenuino obitavao i u zamke se hvatao; i nigde se ne zaustavih za duže vreme, izuzev koliko đa se odmorim. A ima ih velelepnih. Krasote su 1o slila, svežine i opojnosti. Bejah u bezvazdušnim prostorima Laocea, u Platonovoj pećini i na gozbi, u Aristofelovim „logičkim „snagama, i sve tako do Bergsona i Hajdegera· Plesale se mesec dana sve igre od koroborija do tangoa.

TI ista je igra od Hajdegera („Biće i vreme“) do starine Čuang-cea. Ono što igra Hajdeger, da ne pominjem druge, igra i Čuang-ce. Jednu igru, zbog izvanrednih okreta, od ovog posiednjeg moram da navedem: „Ako ima jednog početka, onda ima i jednog vremena, kad tog početka još nije bilo i, Ponovo, ako je bilo jednog vremena kao vreme, pošto početak još nije bio, i samo nije bilo. Ima li bića, to je pre njega bilo nebiče, pre nebića bilo je još ne-nebiće i pre još ne-nebića bio je nepočetak još ne-nebića. I ne znajući, najedanput, nebiće je tu i, sad, je li biće nebića nebiće ili biće?“ a

Može li se u ovakvom, i svima ostalim

zamkovima, verskog, filozofskog, etičkog, psihološkog ili estetičkog stila, da ostane i dugo đa nastani? Velika su tvorenja, veličanstveni su izgledi, živi se snažno, diše duboko, ali nije to za dugo: Navikne se i više ne dejstvuje, 1, hajd dalje. . A dalje i svuđa, svuđa i svugde i svakad isto. Ljudsko predivo daje isto tkanje na najrazličnije načine. Ali nije neprijatno svaki dan gledati drugačiji sag. Zabavno je za jedno vreme svoju čador svaki dan na drugo mesto postavljati po svima geografskim širinama i dužinama. ; ;) Nie

TI, najzad? Najzad, šta mu žnam! Krajnjeg pristanišia nema. Kađ se isprazni brod, natovapi ga; natovari ga da bi ga ispraznio. Nađati se da se nikad ne nađaš... A i to je, najzad, vera. Da je sve besmisleno, i to je vera. A to Je slučaj svih koji traže najvišu veru, nadveru. Do ireligije su došli duhovi koji su žudeli za najvišoni religijom. Zar u Ničeovom jmoralizmu ne leži čežnja za najvišim moralom? Takvi duThovi dolaze do toga baš zato što oko nas sve

ćuti, što nema odgovora velikih, i ta rezignacija, 7

i to očajanje je jedino rešenje. 20. oktobar

Nema u ovome svefu ničega pravog i nema nikakvog vrhovnog sudije koji bi osuđivao zlo. Sve ide bo nekom demonskom zakoniku. Vrhuni i trijumfuje iskliučivo zlo. Nema nikakve više snage koja bi dobrome, prišla u pomoć. Sve

7 sti su bezvrednosne. Jedina moćSAVO lom. Postaviti za cilj

dobro znači unapred se opredeliti za bankrot-

KNJIŽEVNE NOVINE

ILJFoFM

Za }

esej | esej esej esej esej

stvo. Dobro se ne može da bori sa tolikim fanaltizmom sa kolikim to može zlo. Tema zla je osnovna fema svetske simfonije. \

Ovaj je svet jedan Makbet. Zato, vazda, u njemu, na sto godina, devedeset je godina ratova, a ostatak je rat u miru. Kao da je sama biohemijska almosfera koju dišemo nekakav otrov, i kao da otrov udišemo i izdišemo. Sve je u dimu i zagušljivim gasovima Danfteovog Pakla. Gospodari koji gospodare jesu snaga, moć, mržnja, zavist, apetit, žeđ, ljubomora, bolest, zlo, borba, vlastoljublie, požuda.I pređ njima se povlače svi anđeli „dobrih vesti“. Ljudsko je tragedija, i to tragedija mraka i zlih sila, veštica koje piju krv i buljina koje zlokobno kukumavče· Nad zemljom se teško vuku crne oblačine iz kojih blešte munje i gruvaju gromovi. Rđavi princip, mit zla, — to je svetsko prvonačalo. Rodonačelnici sveta su crni iskolačeni demoni. Cela zemlja je jedno grotlo iz koga se puše i visoko u atmosferu dižu otrovni zagušljivi gasovi. I kako iz zemlje, tako i iz čoveka šikljaju

ODLOMKE IZ DNEVNIKA BRANKA LAZAREVIĆA „KNJIŽEVNE NOVINBH“ OBJAVLJUJU NA STRANAMA

5. I 9. FRAG-

MENTI OBUHVATAJU RAZDOBLJE JESENI 1943. GODINE

piguHHHEHHHPRREHNEHRKGHMEHBNNUHRGHSRRRZRRGaRzanaWnaamuqaguguRuRHRERERNEARHKERSHRN M. MuBHRMSENNHNEAHNSHERRMMNHKBRHHHHHMMRARHWMNSAN RR NRGRHMAANERENGRHHHHHBRHRURNRHRNHNGK

uanEBHEHHHHBENSHHRHHHHRRHMNHESRMBRHENNEBMHHENHGHHRpppNBHHHREREHBRMHHHAMNRHHL

gejziri zla i u duhu vitlaju samumi beđe i jada. I to dejstvuje kao kakav prirodan zakon. Zemlja je jedan strašan mit grozote u kome od minerala do čoveka sve stavlja sve pod zube i jedno drugo davi: klanica, bitačno polje, pDakao. Gledajte Sikstinsku kapelu: sve je tragično od Stvaranja do Pakla, zamišljeno, sudbinsko, stravično i zapanjeno. I kako Mikelandželo, i svi drugi veliki dali su ovu i takvu grozotnu stvarnost. I mirna kineska misao je tragično i grozničavo mirno, i induska nirvana, dok je starozavetna atmosfera strah i trepet. :

Svetski kompleks, bar ovaj kako se kroz ljudsko filtrira, makbetizam je i karamazovština. Ljudska atmosfera je okužena, razrivena krticom zla, i zemlja je poorana plugom grozote. „Svetski duh“ kao da je napunjen eksplozivom koji sve ruši i kao da je neki vulkan koji svaki čas pravi zemljotrese. ]

Logika sveta je negativni princip. On je pobednik; on jedini likuje. Pesimizam, i to onaj najernji, neminovnost je. Ništa drugo čoveku

ne ostaje nego da se prikloni tome i da mirmo sačekuje, dočekuje i grli se sa zlom. Apsolutni princip smrti, jedini apsolutni apsolut uopšte,

esej

ese| esel esej esej esej esej

leži u nama kao osnovni sadržaj, i ljudsko je i svetsko da sačeka gozbu crvi i' mikroba. Već samo veličanstvo i fatalnost smrti opređeljuje čoveka na krajnji pesimizam i, u toku „života“, na zlopogledstvo. Gledajte samo sad ovo čovečanstvo koje sagoreva u avionima i tenkovima, koje se davi po morima i čiji mozgovi pršte na sve strane i krv napaja zemlju — zar ovo nudi duši ideju dobra i misao smisla života? Sve je pakao i ludnica, grozota i svirepost, muka i jad. Nad čovekom urla orkan bede, odjekuju pozauni jada i orgulja, orgulja sudbine i fatuma. Strašni sud iz Sikstinske je njegova slika: speopšte mučeništvo i mučenje.

Između dveju muka postoji boneka mala oaza. To je odmorište između dveju muka i ono se zove sreća i zadovoljstvo. A ono šta je drugo do manja doza muke? To se zove očaranje, bla= ženstvo, iluzija. To je zimska bajka posle Mak beta, Pošto se nesreća istutnji, nastaje zatišje.

! 25. oktobar

Moj tusculum na Hvaru se sad sunča u pož= nom oktobarskom suncu. Sad tamo nema nikoga. Sad se je tamo, kad se je tamo, ovako: Sunce, more. Bog i ja. Mimoze su se rascvale pune sunca i pčela, eukaliptusi su zamirisali i, po zemlji, žute žalfije, beli krokusi i žutokljuni kosovi. More šumi tiho i samo se čuje kako se kao srebro prevrće šljunak: SsssS... SSSS... SSSS... i poneki klobuk u kakvoj pećinici.

Od jutra, kad iskrsne gospodsko sumce iza Huma, pa do večeri kad se raspršti oko glavice Sv. Anđreje, rađ u vrtu: kopa se, sađi ruzmarin, seku sitnije grane, proređuje šumica, dovlači maravinjac za rasađivanje, a sunce bije u obnažena bleća i pravednički se znoj lije iz celog tela. Preko, Paklena ostrva se zelene u njiho= vim belim okvirima uz vodu, i sa Sv. Klimenta ili framjevačkog manastira setno zaječi zvono: Čempresi se nišu i sa vidilice se gleda u večno pokretnu fišinu po kojoj se igraju delfini.

Dođe se na žalo i gleda se večna igra kopna i mora uz stotine insekata na steni i stotine života u vodi.

More, more, i sunce, sumce, sunce na sve strane i po celoi duši. Brekću damari punim ftempom. U organizmu čitav orkestar blaženstva. Na podne, na stolu cela fauna morska i ostrvska flora uz kao sunce žuto vino: sve samo rastopljeno sunce u vinu, u ribama, u smokvama, u grožđu. Kraj stola, u kamen uklesan stari lavabo iz šesnaestog veka i nad njim „kamena Bogorodica iz jedanaestog veka, iznad glave u kamenu Sveti Marko mletački propoveda, a iz pečenjarnice u stilu kapelice dolazi miris zubat-'

ca koji se peče na ulju i iz vrta miris ugreja-g,

nog ruzmarina.

Ustaje se sa suncem, leže se sa suncem koje rujem zasipa pučinu i spava se đubokim snom “Roji ne zna ni za šta i za vreme čije ništa ne postoji. Posle podne razgovori ugodni sa zemljoradnicima, u veče sa ribarima, a između sa fratrima ispod starog kedra uz orgulju iz manastira.

Kad se telo umori ođ kopanja, skače se u more, praćaka se, vesla se i ide na usamljena· ostrvca ili u uvale da se narazgovara sa večnošću koja tu kao da se nastanila i kao da odatle izvire. i

Ide se u pećine pune ostataka još iz neolita, kopa se i čeprka i, eto, na stolu, po kakva alatka koja vam govori o trideset hiljada prohujalih godina. U vrtu su amfore izvađene iz mora koje broje i po dve hiljade godina otkada su dospele na njegovo dno. Drveni rastočeni od crvića

BRANKO LAZAREVIĆ

Sveti Jeronim gleda vas iz jedne niše i iz ratova priča vam Polib bitku kod Kane. Jedan slarinski sat glasno broji časove koji prolaze i, na svoj nemi način, sunčani sat, i u jednoj velikoj lanterni igra se sunce kroz crvena i plava okanca. Crvene, plave, zelene i crne boje svet-

.lucaju i fosforišu na belvederu i krune palmi

sa žutim đerdanima od ploda eleganino su Dovile svoje ogromne lepeze i, s vremena na vreme, umirujući šume. Pergole se bele od kamena i od cvetića pelagonovih i iz svih krajeva se crvene mnogobrojne glavice bugenvilija. Sunce lije svoje zlato i more gori, prašti, treperi"rekom dinamičkom. statikom' ; ;

I po ceo dan je ta simfonija sunca: lepša i od onih sunčanih Betovenovih (Četvrte i Osme) i, kad dođe levante, grme mi Bahove orgulje, za vreme tramontane Vagnerov Bludeći Holandez i, za vreme „mrftvoš#: mora“, Bruknerove džinovske mase.

Noću? Veliki mesec uz asistenciju hiljade zvezda mirno poje službu,miru, tišini i pokoju. I kopno i more se ukamene. Sve ćuti kao đa je došao svršetak sveta. Pod tom veličanstvenom tišinom otvara se duh i luta dokle ga moći nje-

gove nose. 28. oktobar

Tzgleda đa ljubav i verovanje najviše dižu veo i otvaraju dveri sa tajana. Mržnja skoro oslepljuje. Gordost usredsređuje samo na sebe. Oholost je rđav ključ. Samoljublje je preusko. Greh je već druga stvar. On poziva demone, a ovi, iako negativno, otvaraju vidike.

Vera, greh, ljubav i, uz to, slobođa uvečava-– ju obzorja. U pandemoniumu greha, u panangeliumu vere, u orgazmu ljubavi i euforiji slobode -— duh dobija šestopera krila i u stanju je da se zamazhne i zaleti u svetlost visija i pomrčine bezdana· Za dijalog sa stvarima, sa pojavama, sa Bogom i sa sobom, fo su najbolja osećanja; osećanja koja „najuspešnije izvode razgovore i uobličuju najbolje ono što nas interesuje. Kad takvi požari zapale duh, duh svetli na veliko i čini da se stvari rastvaraju, vidđe i upoznaju. Ne kažem da se tome može naći kakvo

uporište, kakva poluga ili kakav centar sigur=.

nosti — to ljudsko uopšte ne može — ali se može da nađe uteha i opojnost; uteha i opojnost, pa zvali se oni Hristos, Buđa ili Muhamed, bogovi, država ili „društveni ugovor“, „Poznaj samog sebe“, „To si Ti“ ili „Sve protiče“, „apsolutni duh“, „mislim, dakle postojim“ ili „ŽiVOTni Poet Van sve ili ništa.

er u tome je sva „veština živeti“ i velikih. duhova. Makako bilo od peska, i oni OR IM da dođu do uporišta. Ono igra pod nogama leluja se i izmiče, ali je ono privremeno za-

ustavljanje i odmorište posle tegobnog i vrletf-

nog puta. I veliki duhovi vode politiku. Znajući da nema kraja putu, zaustavljaju se kao da je to kraj. Niko bolje od njih ne zna da nema kraja. Sigurno da ga nisu našli ni Paskal ni Spinoza kad su se našli u Por-Roajalu na ge-

nijalan razgovor, i neće ga naći ni na skupštini, svih titana ljudskog duha. I na takvom jednoDf

Olimpu, svi bi se ti džinovi našli svaki sa bo jednim krajem, sa po jednim „drvetom života“ sličnim po sadržini i različnim po obliku i našli bi da Su Se ohi privremeno snašli, ali sve io nije ni početak kraja a to li kraj kraja. U takvo jedno svetsko sudište, Kinezi bi poslali Laocea, Indusi bi otvorili Upanišade, Grci bi

izaslali „Platona, a Englezi, Nemci, Talijani ? ] } y alijani, Španci, Prancuzi, Rusi, poslali bi svoje toreadore Šekspira, Getea, Dantea, Servantesa,

Paskala, Dostojevskog. To bi bio jedan plenunr

kakvog nikađa nije bilo, i on bi doneo zaklju-

čak da je bolje da se rasture nego d zaključak. E O OON

| (Nastavak na 9. strani)