Књижевне новине
ROŠLO JE 150 godina ođ kako su Arapi došli u kontakt sa Evropom i evropskom civilizacijom i
polako, ali nezadrživo, počeli da potpa-
daju pod njen uticaj. Ako je u nekim vidovima života ova civilizacija, čiji je nosilac bio imperijalizam, donela izvesne negativne pojave, u književno= sti je njen uticaj bio jako plodonosan. Dobar deo arapskih pisaca se orijentiše ka zapadnoj književnosti, počinje uvođenje novih' književnih formi, do tada njima nepoznatih (novela, roman, drama), a istovremeno počinje i prevođenje dela evropskih pisaca ma arapski. TPrevodilačka aktivnost u početku ogra= ničena samo na prevode sa francuskog,
a kasnije i sa engleshog, poslednjih de-
cenija se toliko razvila, da danas možemo reći da su gotovo sva remek-dela iz svetske književnosti prevedena na arapski, pa čak i najnovija, kao dela Kamija, Moravije, Beketa, Sartra, Džoj a i dr. Izgleda kao da se izdavačke će iz Bejruta i Kaira takmiče koja če od njih prevesti više dela, te tako što uspešnije zavladati prostranim arap skim tržištem. Koliko je ova prevodilačka aktivnost velika može da nam Dposluži podatak da je jedna izdavačka kuća u Kairu napravila plan, koji i ostvaruje, da za nekoliko godina prevede 100 dela iz svetske književnosti.
Međutim, i pored ovako velike prevodilačke „aktivnosti, jugoslovenska hnjiževnost je ostala nepoznata arap skom čitaocu, iako je njegovo intereso= vanje za Jugoslaviju i za sve što se u njoj zbiva vrlo veliko. Stvarno, u Bgiptu je izdato desetak knjiga o Jugoslaviji, među kojima i jedna o našem pozorištu, a druga o jugoslovenskom {folkloru, ali literatura je ostala potpuno zanemarena. Tek pre nekoliko godina je u Časopisu „Jugoslavija“, koji je izdavao Jugoslovenski informativni centar u Kairu, objavljeno nckoliko kraćih pripovedaka ili odlomaka Ive Andrića, Velika Petrovića, Isaka Samokovlije, Vladana Desnice, C\skara Daviča, Ranka Marinkovića i dr. Neke od ovih · pripoveđaka, uglavnom dosta slabo pre vedenih, izdate su kasnije» ı jednoj knji žici pod naslovom: „Min al-kasas al= jugoslavi“ (Iz jugoslovenske proze). |
(o Prvi ozbiljniji pokušaji da se upozna arapski čitalac sa našom kKnjižev-· nošću je prevod Amdrićevog dela „Na Drini ćuprija“, izdat pre tri gođine !ı Kairu, u prevođu dr Sami al-DuFubiizt, pisca prevodioca i bivšeg pomoćnika ministra vlade UAR a kasnije i mithnistra prosvete Sirije. Nije suvišno napijmenuti. da je dr Sami al-Durubi bio u poseti Jugoslaviji 1959. g., da je lično razgovarao sa Andrićem i njime se oduševio i tada doneo odluku da prisltupi prevođenju njegovih dela·
Nije prošlo ni tri godine od Kairskog izdanja „Na Drini ćuprija“, a evo sađa nam je u rukama. prevod „Tıi'avničke hronike“, u prevodu istog dr Sa-
\
[KO AV |} SVE ITIJ
ARAPSKOG ı NA Abapski
mi al-Dmirrubija, izdate u Dama”ku. Oba prevođa su sa francuskog, što je
bez suminje jedan nedostatak, ali je Al-
Durubi, kao literata i već renomirani i iskuslii prevodilac, uspeo da pruži arapskotn čitaocu sasvim solidan prevod. Doduše, njemu je taj posao donekle bio olg.kšan time što je on kao orijentalac, dosta lako mogao da shvati ambijent u kome se radnja odigrava kao i psihologiju mnogih Andrićevih junaka. Posebno treba istaći činjenicu da je prevodilac iskoristio priliku i napisao piredgovore za oba dela. Prvi je jedna vrsta duže studije o Andriću i njegovom stvaralaštvu, sa mnogo pođataka 'i o jugoslovenskoj književnosti, napisana, bar kako se meni čini, na osšnovu materijala koji je đobio prilikom svog boravka kod nas. U drugom, na-
Won što je izneo svoja sećanja na su-.
sret sa Andričem, preneo je predgovor Midliata Begića, napisan za francusko izdanje „Travničke hronike“, čime je knjiga samo dobila u vrednosti, jer je naplisan od jugoslovenskog stručnjaka. Time je arapski čitalac dobio, po prvi put, jasniju predštavuo jugoslovenskoj književnosti i o Andriću, kao jeanom od njenih najboljih predstavnika.
Ako uzmemo u obzir da su fo prvi
== ..
guznzuzBRHsHHYRRIHENHHHHRHHHHBKRKHNRRRSRRRHHHNEHRHHHHZIEHRHHHHHE="""
POVODOM PREVODA IVA ANDRIČA NA ARAPSKI. PONEŠTO O PREVOĐENJU NA ARAPSKI I
SA ARAPSKOG
P4BBHMIHRHEMNRABMGHBAPABHBuRNHRHABNNHEEHHHHMBHHHHHHI
prevodi na arapski, da je to prvi susret sa izdavačima i čitaocima, onda stvarno možemo biti zadovoljni i samim izborom i prevodom, iako on nije direktan. Treba se nadati da će ova dva dela probiti led i otvoriti put prevođenju i drugih dela, pa i sa našeg jezika direktno, jer za to danas postoje uslovi, pošto je izvestan broj Arapa diplomirao na našim fakultetima. Nije suvišno pomenuti da je jedan Egipćanin, Kamel el-Buhi, doktorirao na FiIološkom fakultetu u Beogradu, da je sasvim solidno savlađao srpskohrvatski jezik i da ima nameru da prevede niz naših dela na arapski.
\
Naravno da se odmah nameće pitanje: kako stoji sa prevodom arapske književnosti kođ nas? Još na samom početku treba podsetiti da arapska knji ževnost nije kod nas nepoznata, Ima više od 'peđesei godina kako su se u pojedinim sarajevskim časopisima pDočeli da pojavljuju prevodi arapske poezije od Safveta Bašagića, Muse. Ćazima Ćatića i drugih: To su uuglavnom prevodi iz predislamske i klasične arapske poezije. Imamo veliki broj izdanja 1001 noći, prevedenih i sa evropskih jezika i sa arapskog. Ali, kad se uzme u obzir tradicija koja kod nas postoji (arapski jezik se uči već 500 godina), da se na naša dva fakulteta, u Beogradu i Sarajevu, arapski jezik i književnost studiraju kao glavni predmef, da sa arapskim svetom naša zemlja ima jako razvijene političke, ekonomske i kulturne odnose, više je nego jasno da sađašnjim stanjem ne možemo biti zadovoljni. Ovo se naročito odnosi na savremenu književnost koja najbolje izražava iđeale i stremljenja savremenog arapskog čoveka kao i ba izvesna dela «klasične Književnosti, prevedena na mnoge evropske jezike. Prevodi iz savremene književnosti se takoreći mogu izbrojati na prste, a što je još čudnije, nijedno delo nije prevedeno sa originala. Tako je „Džepna knjiga“ u Sarajevu izdala jednu malu zbirku novela Mahmuda Tejmura, preveđenu sa francuskog; zagrebačko pre= duzeće „Ibi“ kraći roman Teufika al kođe preveden sa francuskog, a „Matica srpska“ klasično delo Ibn Hazma „Golubičin đerđan“, opet prevedeno sa francuskog, i to je sve. Dođuše, pojavila se i „Arapska poezija“ u prevodu Kukolja (Likos, Zagreb, 1957), rađena prema Betgeovom nemačkom prevodu, koji takođe nije prevodio sa originala, već sa francuskog i engleskog. Ali ova zbirka je tako nestručno rađena, tako je loš izbotnapravljen, tako je prevod da leko od samog originala, da pri upoređivanju skoro ne nalazimo ničeg sličnog. Pa i imena pesnika su tako loše napisana da često ni stručnjak ne može da razluči o kom je pesniku reč. Ja ne znam do koga je krivica za ovakvu sifuaciju? Do izdavača koji valjda ne znaju da imamo prevođioce sa arapskog, ili do samih znalaca arabskog jezika koji nisu mogli da se uključe u
-
našu izdavačku politiku i dođu u bliži '
kontakt sa izdavačima. Ali, kako god bilo, nešto se mora učiniti u ovom prav cu! Uostalom, dobre prevodioce sa arapskog, i to ne samo književne, stvoričemo samo ako im ukažemo poverenje i uključimo ih u ovu vrstu stvaralačkog rada.
Uzevši u obzir sve ove činjenice, mislim da bi bilo krainje vreme da se sistematičnije i organizovanije pristupi prevođenju arapske književnosti koG
: ~ · .. • \ nas i naše na arapski. Nije nikakav lu-
ksuz imati jednu reprezentativnu an-
poslu, eventualno u saradnji sa izdavač
IVO ANDRIĆ
tologiju arapske lirike, jedan „prevod Ibn Haldunove „Prolegomeneć, koju često pominju sociolozi kao prvo kapitalno. delo iz sociologije, jednu zbirku savremenih arapskih pripovedaka ili nekoliko romana. Svakako da je to prvenstveno stvar izdavača koji bi morali sa više smelosti da pristupe ovom
kim kućama u arapskom svetu. Uosfalom, nije li njihova dužnost da pruže mogućnosti da se i preko literature što bolje upoznaju naša dva naroda koje danas vežu tako čvrsti prijateljski odnosi,
dr Hasan Kaleši
SMISAO ZA VIŠE ~. OBLIKE ŽIVOTA
DISKUSIJE koje se u poslednje
vreme naširoko vođe u Saveznoj i republičkim skupštinama o vrednosti i važnosti nauke i maučno: |, ishtraživačkog: rada (i pored još mnogih postojećih zabluda i nesporazuma koji se javljaju, u našoj privredi naročito, kad se vadi o ovoj maferiji) pobudile su dr Josipa Viđmara da, u svečanom januarskom broju „Politike“, napiše članak pod gornjim naslovom, Pozdravljajući mere koje se preduzimaju, ili koje će se tek pređuzeti (kao što je, ma primer, spomenica ili preporuka našim vlastima i javnosti o ovom „predmefu), Vidmar s razlogom upozorava na sledeće: „Međutim, uređivanjem ovih odnosa problem nauke još uvek nije iscrpljen. Osim „navedenih grana (ovde Vidmar misli na matematičke, fizikalne, hemijske i prirodnjačke nauke prim. red.) postoje i takozvane društvene nauke čiji položaj ostaje znatno nceopredeljen u sadašnjoj kampanji za utvrđivanjem naučnog i istraživačkog rada. 1 među ovim granama postoje razlike koje su za neke povoljne, a za neke ne. Pravo, ekonomija, sociologija i slične nauke smatraju se naukama vremena i na svoj način su favorizovane ili bar opštepriznate. Postoji, međutim, čitav niz fakozvanih humanističkih nauka u užem smislu ovog nekadašnjeg termina, koje su danas sasvim nepopularne i koje će uskoro početi da, životare u nekom bezvazdušnom pro storu, ako se za njih ne budemo življe zauzeli. Tu spadaju: filozofija, psihologija, pedagogika, lingvistika i sve vrste istorije — od političke i kulturne pa sve do istorije filozofije i pojedinih umetnosti“. Naglašavajući da njihov značaj“ u smislu privrede“ i praktične i neposredne koristi nije znatan, Vid-
mar ih naziva „mišlju i svešću na' rođa“, pa đodaje: „Ove nauke vaspi~
tavaju životni ukus naročito u vezi sa umetnošću, životni ukus koji je moral i smisao za plemenitost svega što čovek radi, živi, stvara, misli i oseća. To je smisao za sve više oblike života“.
Zaista, teško je ne složiti se sa ovim mislima dr Vidmara!
„(BMye?nenoj;
TOMAS STERNS ELI(OT
(1888 ·– 1965)
TT. S. ELIOT'
PRE DVA dana, preko noći, preminuo je “Tomas Sterns Eliot, veliki pesnik, kritičar i dramski pisac anglo-američkog sveta, koji je u ovome veku bio najveća ličnost u književnosti svog naroda. Time je u neku ruku zabvoren krug Mitave jedne epohe, čiji predstavnik ostaje samo JOŠ njegov dugogodišnji prijatelj, takođe pesnik, Ezra Paund.
Izišavši iz klase Irvina Bebita, kritičara
za koga su vezane mnoge generacije „novih humanista“, Eliot je svoje studije završio na Sorboni i Harvardovom. uni'verzitetu, gde je poslednjih godina pripremao doktorat iz sanskrita, palija i filozofije F. H. Bredlija. 1913. godine Eliot odlazi u Oksford i kraću posetu, nemačkim univerzitetima. Posle toga ostaje stalno u Engleskoj gde radi kao bankarski činovnik. 1917. godine postao je jedan od urednika časopisa The Egiost, a 1922. je osnovao i zatim uređivao tiromesečnik "The Criterion, koji je izlazio sve do 1939.
Još kao dečak Eliot je počeo da se bavi poezijom, a pisao je i prozne crtice, da bi docnije, kao studenti, sarađivao u univerzitetskim „časopisima. za koje je davao priloge u pesmama vrlo modernog izraza. Tvrdi se da je još kao student na Harvardu Eliot postavio kosture svojih pesama koje su ga tek docnije proslavile. U Londohu KEliot se upoznaje sa Eztom Paundom, koji je doprineo da se pojavi njegovo pravo zrelo delo, uključivo i Ljubavnu, pesmu Dž. Alfreda Prufroka, i to u Wasopisu Poetry (juna, 1915). Paund je, između ostalog, pružio i snažnu podršku Eliotu pišući o njegovim izvanređdnim sposobnostima i u engleskoj i u američkoj književnoj štampi. U kojoj meri je Paund uticao na Eliota, i u kojoj meri su njih dvojica došli do sličnih zaklju-
·čaka, koristeći se: posebnim putevima i izvorima, još uvek teško je jasno odrediti. Međutim, izvesno je da je Paund predstavljao vrlo važan uzor mlađem Eliotu. U stvari, prvo Eliotovo posebno kritičko
0 delo, Ezra Pond: njegova metrika i bo-
ezija (1917), jasno izražava njegov dug
fenomena. Sa književnog
Paundu za pomoć koju mu je pružio u revidiranju i skraćivanju konačnog rukopisa Fuste zemlje. 7
Kliotova prva knjiga Prujfrok i druga zapažanja (Pruirock and Other Observations) izišla je u Londonu 1917. godine. Zatim je sledila knjiga Pesme (Poems), 1920. i posle toga, jedna za arugom: Pusta zemlja (he Waste Land), 192% Suplji ljudi (The Hollow Men), 1995: Pesme, 1909—1925 „(Poems, | 1909—1925), Pepeljava, sreda (Ash Wednesday), 1980; Svini Borac (Sweeney Agonistes) i Odlomci jedme aristofamske melodrame (Pragments of an Aristophanic Melodrama), 1982; Stena (The Rock), 19834; Sabrane pesme (Collested, Poemš), 1986. i najzad Četiri Kuateta (Four GQuartets), od kojih je prvi izišao 1940, drugi i treći 1941, a poslednji 1943. Važnost MEliotove poezije M oblikovanju pesništva našeg stoleća je od prevashodnog značaja, pri čemu Pusta zemlja — po shvatanju mnogih kritičara — zauzima” najznačajnije mesto. Eliotov uticaj počeo je da se širi još 'dvadesetih godina našeg stoleća i moglo bi se reći da on još Uvek traje; njegove pesme bile su glavno oruđe za popularizovanje među piscima tehnike simbolizma, kontrole i preciznosti u primeni jezika, shvatanja poetskog oblika kao pokretne dinamičke strukture. Čak je i Eliotov lični stil — sažeta dikcija, suva ironija, primena silaznih kadenci bio naširoko podražavan i katkad parodiran. Kliotov rad na kritici se teško može odvojiti od njegove · poezije i mora se uzimati kao celina, ukoliko se želi puno razumevanje jednog i drugog književnog
ie! gledišta, najvredniji Eliotovi eseji su oni u kojima on skreće „pažnju na zasluge i tehniku manjih elizabetanskih dramatičara i pesnika metafizičara sedamnaestog veka, kao i manja grupa ogleda u kojima raspravlja o sopstvenim metodima kompozicije i književne analize. Među ovima najvažniji je verovatno esej Tradicija + dividualni ta-
' dan
lenat (Tradition and Individual Talent), koji je bio predmet mnogih „polemika, pohvala, napada i izučavanja. Važni. su isto tako i njegovi ogledi o klasičnoj književnosti, Danteu, francuskom simbolističkom pesništvu i književnosti dvadesetog stoleća. U svojim istorijskim, filozofskim i drugim esejima KEKliot je briljantno zastupao konzervativnu tradiciju, zauzimajući se za obnovu religijsko-estetičkog društva za koje je verovao da je postojalo u Evropi pre nastanka racionalističkih zabluda. Eliotova prva važnija knjiga eseja je Sveta šuma (The Sacred Wood), objavljena 1920. Zatim: U slava Džona DrYajdena, Sekspir i stojicizam, Seneke, Za Lonselota Endrusa, Domte, Misli nakom Lambeta, Odabrani „eseji (1932), Primena poezije i primena kritike (19833), Za tuđim bogovima, Elizabetanski ogledi (1934), Ogledi drevni i moderni (1936), Zamisao o jedmom bhrišćanskom, društvu, Poezija i drama (1951), Tri glasa poezije, O poeziji i pesnicima (1957) i konano , Stariji državnik (1959).
Eliotovo interesovanje za dramu bilo je stalno, tokom celog života i uglavnom Se kretalo u pravcu obnove drame u stihu, koju je želeo da ponovo uvede na scenu. Njegove rane pokušaje u tom smislu predstavljaju fragmenti Suvimija Borca · i Steme, koji nisu imali posebnog uspe= ha. Njegova stihovana drama pak, Ubistvo wu katedryali (Murder in the Cathedral), postigla je na scenama u Engleskoj i Americi nezapamćene uspehe. Ostali Eliotovi komadi su Porodični skup (The Family Reunion), 1989; Koktel (The Cocktail Party), 1954 — koja će se za neki izvesti i u Ateljeu ·212; i konačno Poverljivi sekretar (The Confidential Clerk) .1954.
Sa Eliotom, koji je rođen 1888. godine u Sent Lujisu, u Americi, nestaje ličnost koja je neizbrisivim bojama oblikovala intelektualni život našeg stoleća i
AS
KNJIŽEVNE NOVINE