Књижевне новине

esej | ese| | esej esej Branko

LAZAREVIĆ

age

Nastavak sa 5. strane Ovako rezignirano — još jednom da navedem — Montenj zavržava svoj veliki esej O taštini: „To je bilo jedno paradoksalno nave đenje koje nam je davno dao onaj Bog u Delfima: Gledajte u sebe, poznajte se, držite se sebe; vratite sebi vaš duh i vaše volju koja se iroši na drugim „mestima; vi se širite, vi

ističete iz sebe; suzite se, protivite se; lažu vas,.

rasipaju „vas, otimaju ~“.s od sebe· Zar ti ne ·viđdiš da ovaj svet drži sve svoje poglede na unutra i svoje oči otvorene da sam sebe posmatra? Za tebe je sve taština, i spolja i unutra, ali je ona manje taština kad je manje raširena. Sem tebe, o čoveče, govoraše ovaj Bog, svaka stvar prvenstveno samu sebe izučava i ima, prema svojoj botrebi, granica svojim dejstvima i svojim želiama. Ti si jedina stvar koja je tako potrebna da obuhvati ceo univerzum: ti si istraživalac .bez saznanja, sudija bez jurisdikcije. i, posle svega, lakrdijaš lakrdije. Jeste, faština je, smešna taština, tašta taština, hteti se osloboditi sebe i saznati što tačno šta se zbiva van tebe. Taština je, takođe, saznati što šta se zbiva i u samoj svojoj napravi. I ona je, za nas, jedno od čuda. Zbog nje je i sve ostalo čudo. Leži tu tajanstven u nama, naš je, a kako si nikako obavešten o njemu. Tu je, a kao da ga nema; nema u smislu saznanja ko je i šta je. Duh je nešto što je apšoluino, što je „stvarnost“, što znamo da se dešava, a leži u nama bez i jedne reči o, sebi. On je sve i, vazda, baš zbog toga i ne može se u njegovo biti. |

Božanstvo u Delfiju je izdalo neizvršivo naređenje. Time je ono kazalo: Izvolite u ovaj svet, ali, prvo, izvolite se saznati ko ste vi. Kako onda, objasniti nepoznati svet preko nas nepoznatih? To je jedno stanje, i to je sve, i ništa se ne može. objasniti, svima hipotezama i teorijama oko kojih se čovek pašti. Diskusija oko toga. šta smo, vođiće se uvek i uvek sa istim neuspehom, i ta utvara mučiće ljudski duh dok ga je. Pada se iz jednog shvatanja u drugo, iz biološkog u spiritualno, i tako dalje, i sve je to uvek jedan pad, jedan neuspeh.

To je jedno stanje u večnom „postajanju, jedna Stream of Thought (Džems) koji večito struji. Mislim, ·'osećam, boli me, rađuje me: efo to je, eto tako je, eto kako je, eto zašto je, eto gde je. M .

U mašini cirkuliše krv, diše se i izdiše, bela zrnca i crvena, oksidacija» telo, duh, čula: Bože moj, šta je to što se zove Ja sam i kako to saznati? Sve su to neki ponori i neke ponornice, mračni bezdani, zamršena zbivanja...

Sanjam noćas i, kad se probudih, bacih se na'kraj eseja Morntenjevog koga zabeležih maločas, popih jedan lipov čaj, pomilovah moga psa zagledah se kroz maglu u kuće u okolini "ia ljude koji prolaze, i počeh da se pitam kakva je materija tog zamršenog.sna i Šta je on "Wopšte, i šta je sve.ovo drugo.što zabeležih posle foga i odgovorih sa Propovednikom da je taština, tašta i masta ftaština i sa poslednjom reči Montenjevom da je čovek „lakrdijaš lakrdije“. Posle svega, uzeh da pregledam sadržaj svih više od fri i po hiljade strana Dimasovog i njegovih saradnika ogromnog dela Psihologije gde se igra sa celim kompleksom ljudskim, i ponovo me, pregledav svu silu reči i bezbroj termina i eksperimenata, uhvati bolna i teška, tuga: Gospode, šta je sve ovo: Tvoja ili čija lakrdija? Moj pas Dingo podiže se sa medveđe kože, dođe mi, zagleda me, proteže se, zavrte repom i ponovo, uz zevanje, leže i, ubrzo, čuh ga kako duboko diše i spava. Ode on u drugi svet spavanja i, možda, snova, i ja zažalih što ponovo ne mogu da zaspim i, ovoga puta, da zaspim bez snova. Zapalih cigaretu i počeh da posmatram plave kolutove dima kako se dižu i nestaju. Dim? Dim! · 8. decembar

Bezbriga je najveći mudrac, ali i najređi. Čovek je rođen da se brine od jutra do mraka. Na fo ga nateruje već njegovo biološko Ja. Čovek se brine — čak i u svojim snovima. 1 oni ga ne oslobođavaju briga, Ljudski sklop je splet najraznovrsnijih potreba, od zdravlja do uloljavanja gladi i do svih duhovnih hotenja i želja, i iz njih on ne može.

Mudrost je velika ono „Brigo moja, pređi na drugoga“ ! Još veća je ona nekih grčkih filozofa đa brigu treba iskoreniti iz sebe i na “sve gledati eutimijski i mirno. Imam jednog prijatelia koji je rođen kao neprijatelj briga i koji. ih vešto umrtvljuje, On sve pretvara u zadovoljstvo i u najsitnijoj stvari ume da uživa. Kad se vratio iz bežanije 1941. godine i našao kuću, u kojoj je uživao, do temelja razrušenu i iz nje sve pokrađeno, čak i strane v#valute; „Ja sam, eto, živ, i gledam sunce, i to mi niko · ne može ođuzeti!” rekao mi je. Taj isti mi je · rekao: „Ja uživam više u lepim fasadama {iuđih „kuća nego li njihovi sopstvenici, i ja se radujem svakoi novoi palati u Beogradu, iako znam kako je zarsđena.“ Čak, nekako, i kađ ga skoli _ briga, kao Kralj Midijas sve u zlato, i tu brigu on uspeva da pretvori u neku vrstu volistva u bolu. ,

Bezbriga bi mogao, koo natpis na vratima svog fuskulimsn. da mreže u olovo onaj lepi stih iz Ovidđijevih, Tristitiae: ~ :

Fugnh rerum, securoque in otia natus.

Da, biti rođen za lepe dokolice i biti neprijateli briga. One wodgrizaiu i jedu ceo život. i blago mudracu koji može mirno i tiho đa im pogleda u oči. jer, pomaže li što držati ih i biti pod njihovim gospbođarenjem? Sagledati ih i pustiti ih, po mogućstvu, i da ne prođu kroz duh: fo je prava terapija, Ne treba đa se one prokuvavajt u nmma, nego ih primiti kao nešto ·što je izlišno. Podnti se svakoj i maisitniioj stvari znači neprestano se mučili silnim bolovima i bockaeti svoiu dušu iglama. Preko svakih tih pojava treba kliziti. i nikako ih ne tvlačiti dubolro u sebe. OMG?

Priroda je veliki lek i pravo i mirno gledanje. Treba se meprestano sa mlom suočavati. Ona stavlja stvari na svoje mesto. : ;

KNJIŽEVNE NOVINE

zado ,

esej esej ese| ese| ese|

20. decembar Život je apsolutno neiscrpivo vrelo. On od

- iskoni teče, i isti ili ne, on je uvek drugačiji.

Makako izgledao jednoličan i istovetan, om

dejstvuje sa milionima kombinacija. Takva je.

i stvarnost, takav je i duh, što sve, stvarno, opet znači život, Neiscrpne su i nedokučive igre duha, i one se nikađa ne ponavljaju.

Iz loga zdenca svaki crpe vedricama svoga

duha, i iscrpsti se on ne može. Radi dolap duha '

od iskoni, a velika reka života teče netaknuta. I sad mi ie u duhu i očima veličanstvena slika sa. anatolske goleme pustinje teških sivih i plavih masiva: Preko jednog prevoja ispadosmo na reku Sakariju koja se mirno, siva i žuta, vukla. Stada belih ovaca su pasla, sunce je bilo u teme, i jedan ogroman dolap se leno okretao i, na suncu, bleskala je voda koja se sručivala

Gregor STRNIŠA | ZVEZDE

Bo je star čovek. Tako stay, da je zaboravio svoje ime

Izgubio je sve što je imao i prosio je.

Od starosti je postao sasvim, slep.

Čitave dame sedi pred, raspalim, vratima.

U dugim, noćima kad ne može da zaspi, meprestamo se sve življpP seća

i davnih, godina.

U jutaynjem, snu ustaju lada bred njim 4 svoga”imema se nikada ne može setiti.

Zato što je slep me može videti zvezde. 4 seća se da je kao mlad čovek ležao nekada

. ma palubi boda, visoki vetar. je majednom tamni, kopitiGe oblaka

| rap zžavrteo i čiste krume 2vezda Su. se za momenat zablistale.

II ; a JR

S EĆČA se na drugoj strani mora pristaništa obasjanog sumcem.

Tamo sw na irgu pogubili čoveka.

Seća se osuđenika i Kkrvnika.

Siroki mač se zasvetleo kao zlato.

Iz daljine je: sve ličilo ma igru.

Opet vidi blještavo, obezglavljiemo telo | !i dželata što mu glavu skriva kapuljača,

4 zatim opet ostaju za njim,

sve manji i manji beli zidovi grada, obet oseća u sebi lagani, večni ritam puta idu mapred, pustinja. dok ih, prati, '

III |

|N 4oEKoLo i maokolo niske kolibe noći . | Šume svetiljki: sunea, ovezde. zvezde. Na Yazorenom Dragu stavi Čovek sedi, Ji

'mrka buba mečujno juri preko zidova. „|

–

esej

pboznata lica.

esej esej | (geo esej še esej

iz njegovih vedara i navodnjavala useve. Dolap se okreće i škripi, vođa se razleva, a mirno teče

Sakarija kao da je se ništa ne tiče cela ta ljud~

ska rabota. To me podseti i na onu stvar iz

Svetog Avgustina o dečku. koji je. hteo oraho-

vom ljuskom da iscrpe more.

„Jeste, velika je i čudna cela stvarnost, cela naša datost iz koje naš duh crpe svoje vee, svoje sisteme, običaje, pravo, filozofiju, nauku, umetnost. Neiscrpivo je sve to, i zato su i sve naše manifestacije neiscrpive" „Nijedan filozofski sistem nije definilivan, pošto ni sam život nikad nije definitivan,“ kaže mirno Kroče

ri završetku svog dela „Filozofija praktike“, i dođaje: „Jeđan' filozofski sistem rešava jednu grupu pitanja istorijski danih i pripravlja uslove koji će dopustiti đa se postave nova pitanja

Veoma je star, lice u dlanove skriva, pred njim, mema mičeg, za njim, samo prividme slike spomena.

' U mraku se, ko zna šta — kao mač, · kao šlem, bonekad za trenutak mejasno zasvetluca.

Sazvežđa mtno sijaju pred, slepim, očima. dok sedi pognut usred sopstvene senke, Naokolo i naokolo niske kolibe noći, šume svetiljki: sunca, zvezde, zvezde.

JI DU mapred. Dok ih bustinja brati.

Kamila, sledi kamilu kroz tamu. Na konju jaše s njima prekripena žema. Lavovi na stenama se bude.

Kao ogrtač boga mabrana busštinja

il pod mogama životinja tiho šušti. Devojka je u sedlu kao statua uspravna. Nijedan još mije video mjeme oči,

Idu napred. Dok ih pustinja brati. · Škripanje sedla. Put koji vodi u tamu, U daljivi zalaje šakalova semika, | na noćnom, nebu izađe Orion.

. vV

EOMA star čovek. Zaboravljen,

i | e sed, i slep.

Ponekad korača gradom, vipkajući štapom pred sobom.

Kao da hoda kroz veliki crni podrum,

gde je glasni šum, ceste samo varka.

Onda opet sedne pred razorema. vrata. Pred slepim očima mu zatreperi tamni talas mora, bleda pustinja

' i daleka crta plavičastih brdd,

Idu mapred, preko brda nebom, oivičenih,. Vetrovite padine. blještavi beli sneg,

hladni prelaz i put u doline, duge, tople, i bom i ! . .8 gde sijaju, kao žvezde svetiljke movih. Re "Svila še iboča < ! _P.VEM A O 4 ONO e da 0. a - BTaQOG, užasavajući grom, u daljini, · „_ _, _

esej | esej esej esej esej ese| ı » a | ; i da se izrade novi sistemi. Tako je uvek bilo i tako će, uvek biti“. Život je bez početka i bez konca, beskrajan je i večit, stvara se neprestano, u nj se ne može, ne da da se dokuči i da 'se u njega prožme i prodre. On je mysteriumı magnum, i on i duh, i naše je da se, po njegovoi beskrajnosti, paštimo i po njoj mučimo, i svi su sistemi naše jadanje i naš plač: i oni koji grme verom da saznaju, i oni koji se pepelom i u pepeo bacaju, i oni koji su mirno rezignivani, kao i oni koji sumnjaju i u nirvane Dpo-. miru. E: . ' Ispolinsko je, čudno je, mistično je i neiscrpivo sve svetsko i, u njemu, i baš zato, naše zbivanje i dešavanje i sve ovo šfo pokrivamo rečima život, svet, đduh. Od one Kkivi i mozga „koji se sinoć izliše iz glave jednog lepog crnomanjastog mladića koga nasred Bulevara oslobođenja ubi jedan Nemac, do ovog napisa i do svih pojava našeg duha, i do sveg vidimog i nevidimog: tako je sve neponjatno, nedosiživo, čudno, tajanstveno, neiscrpivo. Povorka koSsmička, ova našeg sunčanog sistema, ova naše zemlje, ova florska, faunska, mineralna, ova našega Duha iz koje sve proisliče što se i nas i sveta tiče; — povorka ta, čudan taj bohod, neiscrpan taj pokret, čudna ta akcija, misteriozno to dešavanje: o, Bože, o Gospode, kako je sve to, kako je to ono „Čudna su dela "yoja“! Samo se dolap tromo okreće i izvrće svoja vedra iz nedra svetske reke i doji duh mlekom zagonetne zagonetke koja je neodgonetljiva, koja je ta reka u kojoj se kupa od vajkada i koja će tako do u Amin. Ljudsko stado oko nje paše, na nju ide na pojilo i, noću, pod velikim okom meseca, na spavanje i san i, najzad, ponovo, iz trenutne u večnu večnost, i tako se sve zbiva, živi, dejstvuje, prave vere oko Gangesa i na Eufratu, sistemi u Atinii Kenigsber-

gu, politike, ekonomike,. dr: atovi: Divi Comediai žave, ratovi: Divina

Kip i biljka

Uz ove dvije tendencije (samog konijena i same krošnje) postoji i ta da kip bude na DiHiću sjemena. Riječ je o želji da se u zatvorenom plaštu poput oblutka naznači potencijalni pokret da se u prividnom nepokretu začne i nagovijesti rast. Ukoliko nije u pitanju smrt mase, što je ovdje najčešći slučaj, na granici smo klijanja i rasta, ba se prema tome približavamo problemima biljke, Kod ove vrste kipazrstva česta je mistifikacija, jer nam se često u tim počecima i naznakama pokazuje i ono čega nikada nije ni bilo u ovim oblicima. Zamamnost buđenja je svakako velika, ali nije što i puna otvorenost let i vezanost za zemlju. |

Gledajući biljke i kipove istovremeno Đoka-

•« zuje nam se koliko kipar mora „voditi brigu o

suprotnim staranama, kako mora miriti i suprots ibrstavljati prijatelje i neprijatelje. Po parkovima često vidimo kipove koje zbog njihove naglašene retorike i neskromne želje da se brzo i ambiciozno uzdignu mimz i živa stabla lagano ismiju. A. često smo i svjedoci hrpe mytve materije kojoj se daju svakojaki oblici ali ona nikako da se pomakne i počne rasti. Velika je radost kip koji pokazuje lijepim ljudsko prisustvo pored tih tihih, snažnih zelenih susjeda. Jer žive, i ne znajući, po istim zakonima. ,

Danijel Dragojević

ZIJA

Jože UDOVIĆ

_ ZLATO CVRĆAKA

K ada još mije bilo prekasno, tada ti je još rasla | u željama visoka jelkd, znao si za proplanke, za lekovite trave, išao si po svetu sa masmejanim,. mirisom, jabuka, sakrivenim, u fvom jedinom kaputu. / al

ı “

U čistim mislima . WC imao si pripremljenu, Kkrotku kišu ćaob za sve mepoznate krajeve, ODA NH- 2. za sav Ssbet, , i :

da bi se kao suze vesclja, OON razlio na suve mnYrive dane. OON

Zlato cvrčaka si gomilao u grudima još si smao kako sanja zYmo, ara RO kako svet upotbuni najskripeniji mrav.

” I došao je skrivemi bog hladnoće, bog zime, bog ledenih dašaka, # zazveckao je kao tamničar !

i zaključao te ·

. u mevidljivi kavez.

Pred tvojim. očima NRSF l + othujao je trenutak — poslednja lađa, koja je išla mimo zime |

poslednja lađa, koja je išla } mimo praznine \i noći, \

I već je potamnelo zlato cvrčaka sada je prekasno,

:Ž