Књижевне новине

Dragoš Kalajić

Galerija Kolarčevog narodnog

: univerziteta MLADI BEOGRADSKI SLIKAM ·Dragoš Kalajić, koji je završio Aka' demiju lepih | umetnost: u Rimu, svojom ·frećom samostalnom izlo-

žbom predstavio se u svetlu novih traženja. : U silkarstvu ovog mladog autora Rorišćeni su, neskriveno, mnogi likovni stilovi, klasični i, savremeni, interpretirani izvesni rekviziti mo“derne civilizacije, a sve je to oblikovano u Rkhompakimu mozaičnu ce1nmu uravnoteženo Rhomponovanu sa osećanjem ·za ritam i maročito za vizuelnu ekspoziciju ·'koja svo= jom simultanošću predstava ko | ordiniza određene aktuelne proble~ · me našeg vremena. Ovakva koncep cija je u svojoj osnovi pop-artistič ka, s tim što nosi obsležje ličnog, stava iznetog na duhovit način,. sa. mnogo smisla koliko za imitaciiu!: foliko za noegaciju. U svakom slučaju sa mnogo impresivnog . smisla. No. lreba istaći da sc utisak o Kalajičevom sl'karstvu ·ne formira samo na njegovim koncepiualnim projekcijama, mađa se primarnost ovih ne isključuje, ali nji "bhovo dejstvo dobija pravo značenje. tek. u kontekstu koji podrazu-. meva i zbir dvugih elemenata koje ' Kalajić ne mimo'lazi. Dobar po' zmavalac likovnih tehnika, Kala'jić ih primenjuje lako i u ubedljivo. Ispoljeni ulkus za dinamičnu 'i · smišljenu organizaciju slike, za ' bojene vrednosti, koje su upotrebljene u širokom registru, daju ovom

POSLE SVIH nam je minulog leta priredio u Puli naš igrani film, s velikim nadama i ambicijama očekivan ječ marfovski

NA MARGINAMA XII PESTIVALA JUGOSLOVENSKOG

Vi | KRATKOMETRAŽNOG

FILMA

AUTENTIČNOST I SUGESTIVNOST TEME — ZMAČI LI TO I AUTENTIČNOST FILMSKOG IZRAZA?

Godina previranja

dolaze spontano u sukob s neautentičnošću filmskog, kome je ta tema ređovno

razočaranja, koja znači i

sve uadljeniji registrovanja života. Ovogodišnji martovski

od prostog nost same teme, izraza,

festival, podređena...

stvu njegovu osnovnu pa i jeđihu funkciju. Novo vreme zahteva i'nove Žanrovske perspektive: tako bi, možda, bilo sasvim umesmo, večna idućoj martovskoj smotri, podeliti učesnike na dve osnovne kratkometražne kategorije — na onc koji se bave dokumentarnim filmom, i na one koji se bave televizijskim filmom. Potreba zn obe Ove kategorije. razume se, postoji — ni jednoj od njih, čak, me možemo

slikarstvu specifičnost tretmana, izvanredno. vedru zvučnost, proši: Yuju vizuelnu izražajnost, čineći

ga, na taj način, likovno bogatajim.

'Milo Dimitrijević

Galerija Grafičkog kolektiva

Milo Dimitrijević, do sada poznat uglavnom. preko uljanih slika, izložio je ovog puta akvarele i crteže. Za ražliku od uljafih platna Dimitrijevićevi akvareli su mnogo šspontaniji u postupku, toplijeg su zvuka-lišeni su one Sšhematične i Čvrste armature koja se češće pro vlači kroz njegova uljana rešenja. Predeli, motiv Diditrijevićeve inspiracije, ređuciryani su u akvarelima do asocijativnih oblika, do la> kih i suptimih odnosa u raznim varijacijama koje se, ponekađ i 8 razlogom, preobražavaju u nefigurativnu igru harmoničnih fonova podsticanih slobodnijim gestom.

Izrazito racionalan duh, što je i inače osobina „Dimitrijevićeva, u ovom slučaju dopuštao je sebi da se doživljaji probije neposrednije, da se izrazi likovno intenzivnije.

Što se tiče crteža, oni još uvek misu svi oslobođeni geomehrijske konstrukcije, izvešnog šablonskogz shvatanja, mađa, u pojedinim pro vejava Rkrokijevski tretman, bitno je nagovešteno sugestivniim crnmoaaa nitima, atabeskom."

Vladimir „Rozić

festival:: beogradska smotra kratkometražnog i dokumentamog filma firebalo je, dakle, da nagovesti novu uspešniju fazu jugoslovenske kinematografije u celini, jer, dokumentaristi su uvek ti koji krče puteve jednoj nacionalnoj filmskoj školi. Takve nade sada su, nesumnjivo, jzneverene, a umesto briželjkivanog naglog „razvedravanja, neke nove dileme i tek iskrsle.mnmedoumice samo su se nadovezale na već postojeće. Posle toliko godina, izgleda, opet smo se našli na početku tražeći odgovore o mestu, pravim vrednostima i ulozi dokumentarnog filma u našoj društvenoj sredini... Tome ne bi trebalo da se čudimo, jer jugoslovenski dokumentaristi oduvek su se nalazili u delikatnoj situaciji, da svojim kamerama najpre formulišu sam živof, prateći iz godine u godinu kompleksna revolucionarna kretanja na domaćem tlu. U zavisnosti od tih kretanja, menjao se nužno i subjektivni odnos dokumentariste prema pojedinim pojavama i životnim situacijama, pa čak i prema načinima vizuelno-ekspresivnog oblikovanja tih društvenih stanja: Ako je, odmah po završetku rata. dokumentarnim filmom trebalo „što brže afirmisati i popularisati nove

pojmove, koje je revolucija donela sa sobom“ nas, zadatak domaćeg dokumentariste bivao je sve šloženiiži, a to

— kasnije, pa sve do'da-"

međutim, predstavljao je trenutak

ponovnog lutanja u traženju efikasnijeg izraza i neposrednijih dokumen tarističkih zađataka, baš zbog toga što su se naši dokumentaristi posle izvesnih značajnih rezultata' postignutih prošle godine u pokušajima subjektivnog formulisanja našeg savremenog života (Štrpčeve „Kiše zemlje moje“, Sremčevi „Ljudi ma točkovima“ i Zaninovićev anmketni film „Tek kasnije sam počeo da rastem“), neočekivano, našli u poziciji ljudi koji sada s kamerama prvenstveno registruju neke manifestacije svakodnevnog života. A tim registrovanjem, oni više pokušavaju da izvesne situacije Žžurnalistički „percipiraju, nego da ih kreativno apsorbuju i stvaralački objasne. Ovakav trenutak, svakako, uslovljen je pojavom i preteranom upotrebom anketnog filma (u kome neki sasvim neumesno viđe jednu domaću varijantu takozvanog „filma. istine“, a ı stvari reč je O specifičnom žurnalističkom postupku koji je nametnula televizija šVOjim izražajnim sredstvima!). Ova vrsta filmova, pored svoje. provokativne žurnalističke drskosti i aktuelnosti, u svom napadnom fragnnju za bizarmim situacijama i slučajevima, odlikuje se izrazitom feljtonskom površnošću u pogledu mefodskog filmskog fretmana tih situacija i slučajeva do kojih je

„dospela. kamera. Rezultat je, obično,

dvosmislen: autentičnost i sugestiv-

Samo dva puta na ovom festivalu. u filmovima „Sljeme za tjeme" Midhata Mutapčića i „Drežnici“ Slavka Goldštajna, upotreba anketnog metoda nije se izjalovila u mehaničkom korišćenju ovog postupka: u prvom slučaju, zbog zaista dramatičnog socijalno-psihološkog Rhonteksta (reč je o ljud:ma kojima vlasti ruše bespravno. podignute kuće ma periferiji Tuzle!)\u' kome je kamera nename{ljivo registrovala jedno autentično emocionalno stanje. dok je u drugom filmu izvesna dobro uočena paradoksalnost situacije podignuta na nivo univerzalnometaforične gorčine (Goldštainov film govori o zabačenom drežničkom kraju koji je samo u danima partizanskog rata baš zbog te svojc odvojenosti od sveta. mogao. da Živi svojim punim životom!). Ali, pored ova dva filma, uzmimo već „Prvi padež — čovek“ Krste Skanate (da. ne govorimo o nizu drugih sličnih filmova, u kojima je kamera samo beslovesno zverala levo-desno, dok je mikrofon lovio usput izgovorene reči i šumove!), pa ćemo se uveriti u potencijalnu nekompletnost ovog postupka,, kojom se reditelj dokumentarnog filma pret vara u pasioniranog čitaoća dnevne štampe i njenog: vizuelnog Kkomentatora. Naravno, bilo bi sasvim neumesno odricati filmu mogućnost efikašnijeg žurnalističkog dejstva, ali je još neumesnije videti u takvom dej-

davati apr:ormno prvenstvo.

I pored sve glasnijeg prisustva televizije, dokumentarni film ima svoje. specifične rezone postojanja. Danas, više nego ikada ranije. dokumentarističko sagledanje sveta irebalo bi da podrazumeva ono su biektivno određivanje red'elja prema pcjavama i događajima sva-, kodnevnog OK ta. kojima on svojim pristupom priđaje šVojeVipno metaforičko značenje (dakle, nije više bitan ni sam odnos BUŠORR prema nekoj pojavi, nego niegov subjek-

tivni doživljiaj te pojave ukol'ko film više shvatamo kao oblik mišljenja. takvn cefi-

nicija postaće sve adekvathija!), U to ime, kan izvesftnn putokaz. mogu da nam posluže filmmnvi: „Mn s#00rednom koleseku“ Jože Pogačnika, „Hleb“ D. Đurkovića i V, Babića. „Otrovi“ Maksa Sajka. ..Selo malo sputno“ Predraga Milisavlievića, „Koraci baleta“ Nikole Rajića, „Parničenje“ Dragoslava T,azića, Zapisnik“ Aleksandrn Petrovića,»ili „Poplava“ Bogdana Žižića... U, svim ovim filmovima, azličitih dokimentarističk'h žanrova i nepodudarnog estetsko-dramatirškos trefmonna. baš ta koherenina unutrašnja dožšivlienost teme rezuliiraln je omom svojevrsnom . sugesštivnošću i emocionalnošću, bez kojih se ne može ni Nastavak na 10. strani

Slobodan Novaković

R,ofiitvjer estetiku od umetničke kritike, ~ · Plehanov je u svojoj poznatoj formuli sma ·

trao da prava kritika, najpre, prikazuje „soci-

jalni ekvivalent“ jednog umetničkog dela, tj. ideju dela prevodi s jezika umetnosti na jezik , |

sociologije, a zatim procenjuje estetsku vred-

nost, dela, tj. utvrđuje na koji način je ideja inkarnirana u umetničkoj formi (Umetnost i.

književnost“, naš prev. 1949). Pod „idejom“ Plehanov razume društvenu težnju kao (u datom

društvu) realizovani društveni smisao koji umet- | nik na svoj način oblikuje odn. prevodi na jezik

umetnošti, a kritičar zatim prevodi s jezika umetnosti na jezik sociologije. 'Drugim. rečima.

izvomi društvehi smisao tendencije jedne isto- Mi

rijski realne socijalne grupe je sadržajno i ka-

tegorijalno istovetan i za. umetnika i za kriti-' čara, i on se samo na različite načine izražava u umetnosti i kritici. Kritika, dakle, ne otkriva tu tendenciju u umetničkom delu, već je tako.

i )} |

ob ociološki ekvivaleni“* | umetničke ı |

aa" Dr Milan ea | DAMNJANOVIĆ

rrednosli– e

\ s

ai ._-. > a. |

"reći | samo OBrepožnnje“., . pošto joj „druge. strane · već poznata, jer kritičar, kao so-

| ciolog,' mora imati direktan odnos prema istoj

· društvenoj. realnosti koju on.i bez posredovanja . umetnosti može izraziti u jeziku sociologije. Pret. bostavka „Plehanovljevog gledišta je društvenoistorijska “uzročna zavisnost umethosti od opštih · ekonomskih i političkih uslova života. u jednoj

. epohi,. determinizam 'koji omogućuje. „socijalni

. ekvivalent“ svake umetničke vrednosti. Druga pretpostavka njegovog pogleda je shvatanje umetnosti i svake duhovne aktivnosti kao spe-

cifičnog „odražavanja“ data društvene, realnosti,

podrazumevajući jednu realističku gnoseologiju.

Ne: moramo. ovde analizirati i promišljati ispravnost”: vakVih" pretpostavki, jer je. Plehanov postulirao i i 'drigi čin umetničke kritike kao procenjivanje 'eštetske vrednosti dela. Naš. problem „je ograničen. i sastoji se u pitanju, na koji način „se. „prvi. akt kiitike boyjekuje S, , drugim (prema

:je: opa sa”

formulaciji Plehanova), te da li tu vlada odnos ekvivalencije, drugim rečima, da li ideja dela, jednom prevedena na jezik sociologije, može zatim biti prevedena na jezik aksiologije (teorije vrednosti), ili, opet, da. li .Sse-. „sociološki“ može odrediti umetnički kvalitet, da 1i sociologija, mo-

.že dati: kriterijume 'umetničke: vrednosti? Ple- PŠ hanov je s bravom odrečno odgovorio na to pi-

tanje, madaje njegovo · obrazloženje za mas samo delimično prihvatljivo. Ono je prihvatljivo utoliko, što'.je Plehanov estetičlci. problem povezao s pitanjem forme, mada se pri tom zaustavio na neproblematičnoj . dijalektizaciji” sadržaja i · forme,.a. nije" užeo u obzir bimi odnos forme prema. 'amorfnom, 'bezobličnom, tj. onom što nije forma, „Formalha“ forma“ i.„sadržajna forma“

„u dijalektičkom spregu, s različitim poentama, ''stama su tema evropskog estetičkog mišljenja, .

fod antičkog vremena: do:danas. Formalnost sadržaja i sadržajnost forme je,!dakle, nešto što se ippdrazumeva kako, u. procesu. umetničkog siva ranja,.tako i, u gotovom delu, ali pravi problem predstavlja odnos „sadržajhe forme“ prema bezobličnoj: materiji, odnos vredhosti koju pred„stavlja ta:forma prema datoj socijalnoj i prirod-

„noj stvarnosti. Plehatov..je, smatrao. estetičku

procenu zavisnom od ličnog, biološki zasnovanog, dopadanja, i na taj način „idesociologiziraot problem "eštetilčke vrednosti „i “estetičkož suda, pri čemu je, meopravdano fo njegovo. biološko fundiranje, ali zato vrlo umesno. disting-

vitanje estetičkog od sociološkog kriterijuma.

Ako se sa pcižetka našeg stoleća vratimo u ne-

posrednu sadašnjost i sa Plehanovljeve' marksis- ·

tičke teorije pređemo na . SROTIJMI A. Ha u sena, ko-

-BobtK ekvivalent“,

. nemo, s jedne strane, teoriju „šotiološkog eky

»hi · socijalnoj vrednosti, |

joj se ne može osporiti istoričnost i dijalektičnost. kao i bitna saglasnost, u nekim važnim tačkama, s istorijskim materijalizmom, onđa ćemo u'nje-

ovom delu, koje predstavlja filozofški i meto-

dološki rezime njegove grandiozne „Socijalne istorije umetnosti i književnosti“, u „Filozofiji istorije umetnosti“ naći sledeći stav: „U umetnosti je, po Hauseru, sve socijalno uslovljeno, 0 se u umetnosti Bve ne da sociološki odrediti“, a: tako „umetnički kvalitet (vrednost) nema 50– To zvuči kao replika: na “ Plehahova, ba se čak ponavlja i doslovno ista · formulacija u izrazu „Sociološki ekvivalent“.. Ako radi jasnog. postavljanja problema: istak.

valenta“ svake, umetničke vyednosti,. koju.P nov nije jednoznačno zastupao, ali koju'je mo' gućno izvesti iz njogovog determinističkog shva"tanja zavisnosti svih oblika" duhovnć aktivhosti „od odredničke „socijalne osnove, i, '8a” druge sirane, odlulžno. ·porioanje bilo 'kakve.važe. 'između socijalnog smisla i umetničke. vrednosti. između umetničke i političke istine, (u teoriji "A. Hausera, onda smo dovoljno“ "pripremljeni da pristupimo analizi problema umctničke? yrednosti u njenom odnosu” prema socijalnom ži otu

Taj problem še može: raščlaniti ha bržiholiho „pitanje određivanja same umethičke vrednošti,

zatim na bpitanje vrednosti umetnosti u društye-

nom Životu, najzad "na pitanje sociološki e redljivog pandana ili ekvivalenta umetni

vrednosti. Osim toga, treba se zapitati da li sociologija umetnosti može opstati bez vrednosnih sudova, tj. da i HJU SOJA umetnost

KNJIŽEVNE NOVINE

aq E TO M .