Књижевне новине
PITANJE o ideološkom monopolu, o pretenzijama za takvu društvenu poziciju, u ovom tremutku nije novo, ali je vrlo aktuelno. Potreba društva da ostvaruje idejno . jedinsbvo, da obezbjeđuje afirmaciju majprogresivnijih ideja i kriterijuma, uvijek nanovo. stavlja na dnevni red borbu protiv. pojave koja stoji na putu tih
težnji — protiv. monopolizma. Monopolističke ·
aspiracije mogu: biti' različitog, porijekla i karaktera. U kulturnom: životu njihov je uzrok, pored ostalog, u. raskoraku „između želje za određenom afirmacijom i stvarne podloge na kojoj ona može dase zasniva. „Nedostatak talenta nadoknađuje se neđostatkom karaktera“ — kako kaže maksima jednog' poljskog satiričara. Time se mogu objasniti postupci mnogih koji se nađu u takvom ·neskladđu.
Izlišno je lukazivati na opasnost od monopolističkih tendencija i pojedinaca i pojedinih grupacija, svejedno gdje.se one ispolje. U našem društvu protivu njih nikada ne splamsava rcvolucionarni revolt. Ali postoji i druga vrsta revolta — fo”su otpori koji se javljaja ovom prvom, u stvari otpori nastojanjima · društva „da se odupre dezorganizujućim snagama. Simptomatično je, međutim, da se i taj drugi revolt oblali u „revolucjionarnu“' ljušturu: u ime „slo bode mišljenja“ diže se glas protiv konstruktivne kritike. Neupućenima ta igra može: da izgleda privlačno. U njoj se uloge mijenjaju: stvarni pretendenti monopol kriču protiv iđeološkogs monopola! lege (8.3 ;
Odgovori Zagorke' Pešić Golubović („Praxis“ broj 2, 1965. i „Književne novine“ od 6. 111 1965.) drastično ilustruju tu igru, Autor je pokušao da odbrani ranije ispoljena: shvatanja u članku „Socijalizam i humanizam“ („Praxis“ broj 1, 1965), ali na žalost, na načim koji se ne bi očekivao od nekoga ko obavlja. ulogu naučnog radnika. Umjesto da suprotstavi naučne argumente (ako ih ima) Z. P. Golubović svojim Kritičarima (reagovanje na moj članak „Jedno 'nemarksištiČko shvatanje humanizma“, objavljen u „Komunistu“ od 21. I 1965. godine i na pređavanje Mike. Tripala, · objavljeno u „Vjesniku“ od TH. II 1965. godine) šalje uvređe i insinuacije.
Izgleda da je ovom atioru: bilo više stalo do nečeg drugog, nego do toga da ubijedi javnost u „tleorijsku ispravnost” svojih teza, U kontekstu njegovih. odgovora iskrsava pitanje ko „može“ i ko ima „pravo“ da raspravlja o tako krupnom teorijskom i praktičnom pitanju našeg društva — o humanizaciji ljudškog rada. Upućujući svoje misli u tom pravcu, a ne u otkrivanju suštine samog problema, Z..P. Golubović došla je do interesanine sintagme „ideološki monopo]“ — i odlučila da je uputi na adresu.svojih kritičara,“ i Odgovori šami za sebe, takvi kakvi su, ne bi zasluživali pažhHju (tećorijški oni su irelevantni, jer su bez pokušaja da se naučnom argumentacijom opravdaju ili prodube ranija shvatanja) da nije u njima postavljeno to pitanje o ideološkom monopolu i kad oni sami me bi ukazivali gdje se taj. monopol prikriva i DOkušava učvrstiti.
u: U poslednje vrijeme, inače, te „dvije riječi --
„ideološki“ i „monopol“ — često se nađu zajedno i postaju meta za gađanje. Van sumnje je da nikakav
monopol nije progresivan, a ako Je iđeolo ški“
onda može da budđe oslonac za. neke iđeje i tendencije koje nemaju'veze»„sa onim za šta se bori Savez komunista Jugoslavije. Ali da bi se moglo rasprav'liati o tom pojmu — ideološkom monopolu, potrebno ie vidjeti šta on sadrži i čta. se pod tim podrazumijeva. S
Na bazi različitih interesa,.i kao. njihov izraz, niču i egzistiraju.. različite ideologije. Ne. treba ni isticati da svaka teži' opštoj 'dđominaciji. Izražavajući princip oslobođenja ćijelog: društva, ideologija radničke klase, za razliku od drugih, teži ka prevjadavanju svoje klasne ograničenosti — klasna svijest koju ona projektuje: preobražava se u opštu društvenu svijest, kao što interes klase prerasta u interes cijelog društva. Tu ideologiju, koja se zasniva na 'fundamentima marksizma, SKJ stalno provjerava i obogaćuje praksom svoga članstva i cijelog društva. On je osnovna ideološka· snaga našeg drušiva. iako ima ostataka ili, novih tendencija koje postoje van njegovih redova ili čak i unutar, a zasnivaju se na drugačijim interesima ,i težnjama. ”. i ;
Te druge tendencije često nijesu izolovane ođ demokratske razmene mišljenja unutar Saveza komunista. One se probijaju kroz pukotine te prakse, tra žeći načina da je sputaju M. da joj izmijene tok. Ko su nosioci takvih ·tendencija? Ko su pretendenti na nmionopolističke pozicije? Svakako, njih ne treba tražiti u nekoj posebnoj profesiji i djelatnosti ili u katcgoriji ljudi koji su. „zaduženi“ da „brane marksizam“., Pretendenti na monopol mogu biti i oni koji nijesu — „zađuženi da Đrane. marksizam“! . Postoje različite ideologije .. različiti. putevi iđeološkog uticaja. Zar ima manju mogućnost idđeološkog uticaja neko ko drži univyerzitetsku katedru, kome je dostupna tribina Savezne skupštine, tribine različitih listova i časopisa — od nekoga ko je, na primjer, član ređakcije partiiškog lista, čiji su stupci, uostalom, clvoreni i za OVOE prvog?!
Monopolističke. težnje imaju sve manje šanse U konstelaciji samoupravnih odnosa i u atmosferi jačanja demokratske prakse wi" svim đomenima našeg društvenog života. Nosioci tih pojava povezuju s* često na bazi ličnih interesa ili sličnih iđejnih' kon> cepcija i tako se stvara ono što se u sociologiji naziva „neformalna grupa" ili u svakođnevnom govoru „klika“. Tako udruženi Klikaši 'dobiju dđaleko. veću moć nego Što bi je inače mogli imati..a što se tiče principiielnosti. ona je podređena uzusima klike i interesima koji se tim putem obezbjeđuju. ~
UW društvenom „“i naučnom životu danas se ispoljavaju - neka mova: strujianja Ona #?najčeŠće nose dah movih „odnosa i znače progres m razvijanju društvene misli. Ali ima i. jedna fendencija koja je u izvesnom smislu simptomatična, a
8
IDEOLOŠKI
na (iđeološki)'
moglo bi se reći, i suprotna tome. Za razliku od
ranijeg periođa, kada se često insšistiralo na jeđno-. obraznosšti, sađa se ponekad aprloristički, neza-
visno od suštine stava, prenaglašava značaj razlika. Inauguracija jednog takvog principa, nije nešto
mepoznato u razvoju socijalističkog pokreta. Na sličnu”
pojavu svojevremeno je 1 Lenjin reagovao. „Ljudi stvarno uvereni u to da su pomerili nauku napred —
' pisao je.on — zahtevali bi ne slobodu novih pogleda 'upoređo' 5a „starim, 'nego zamenu starih pogleda no-
vim“. („Izabraha dela", Tom III, strana. 230).
· „Sınboda novih. pogleda uporedo sa starim“ zaista predstavlja .ne izraz dđemokratizma nego traženje mjesta pod suncem za najrazličitije stavove. A. kada se to postigne, onda je. već „lakše“ polemigsati sa nekim ko MWritikuje neki stav: ako treba, i kad treba, dovoljno, je prikačiti takvom. kritičaru etiketu „pretenđent na. iđeološki monopo}“!
Upravo to čini Z. P. Golubović sa svojim Kuitičarima. Svoj tovar „novih ideja“ obavila je etiketom „socijalistički humanizam“, valjda van pomisli da će we ko usuđiti da pogleda šta je u tom „tovaru“, A. Rađa Je. ipak, došlo do kritika, na novim hartijama žučem je ispisano: „zlonamjerna Kritika“, „pretenzija na ideološki monopol“, kritika „u ime jedinog mogućeg marksizma“, Kritika „da bi 5e opravđala funkcija“ i sljčno.
TI
Ćitaoci su mogli 1 sami đa se wvjere šta sadrži taj „marksizam“ u koji se nije smjelo dirati i šta znači ta „koncepcija humanizma“ koju je bilo grešno nazivati svojim pravim imenom. Potrebno je, ipak, ponovo istaknuti neke osnovne argumente koje Z. PP. Golubović ili meće, ili me može da razumije;
U mom ranijem članku, između ostalog, citirano je i ovo mjesto iz njenog članka:
„Samoupravljanje se do sada afirmisato skoro isključivo kao politički 1 ekonomski. organ radnih organizacija, rešavajući praktične zadatke proizvodnog procesa, organizacije rađa, raspodjele i sl. i kroz to razvijajući pistem neposredne demokratije u radnoj organizaciji, Može se reći da se organi radničkog samoupravljanja nisu ozbiljnije bavili problemima humanizactrije rađa i 1judskih odnosa, tj. oni nisu svoju delatnost organski povezali sa Drocesom revalorizacije rađa“, (Sve podvukao — M. <).
Po Autoru, đakle, humanizacija ljudskog rada je takoreći vam sfere ekonomskih i političkih odnosa. Samoupravljanje je zapostavilo humanizaciju rađa, ali je riješilo: ekonomske 1 bolitičke probleme i ođnose! Na mekim mjestima autor govori da socijalizam rešava ekonomske i političke ođnose ali se oni isključuju iz humanizacije rađa, kako se vidi i iz naveđenog feksta. Možda autor tako i ne misli, ali tako je napisano,
Članak o kome je riječ daje razloge da se ukaže i na druge momente, posebno na način kako se u njemu tretira odnos između antropološkog i drugih
aspekata. Revalorizacija ljudske ličnosti, mijenjanje'
njene prirode, jeste jedan ođ funđamentalnih problema koje treba da rešava socijalizam. Van sumnje Je 1 to da se „socijalizam danas me može definisati samo pomoću ekonomskih i političkih kategorija“, PpOogotovo ne alo ih shvatimo kao pitanje o „ekonomskom i tehničkom prosperitetu““, kako to shvata Z. P. GoJubović. Otuđenje čovjeka, posmatrano Kroz otuđenje njegovih potreba, pokazuje se danas zaista kao jeđam od najprimjetnijih 1 veoma đubokih oblika alijenacije (ovo posebno ističe Erih From). Ali svakome ko se ozbiljnije bavi naukom nije teško otkriti da iza te pojave leže još dublji uzroci. Poniranjem u njih, opet se neizostavno vraćamo kategoriji rada i opet
_PRETENDENTI MONOPOL
ostalim dđruštveno-ekonomskim i političkim kategori-
jama, no u drugačijem, mnogo složenijem i širem
njihovom značaju ođ onog koje im daje Z. P. Go-.
lubović. I suština čovjeka, njegova prirođa, uzroci koji utiču na formiranje i revalorizaciju ljudske ličnosti, ne mogu se shvatiti niti objasniti bez uzi-
manja. u obzir društveno-ekonomskih' činioca. MBvo,.
šta su o tome pisali Marks i Engels:
| „Ovaj skup proizvodnih snaga, kapitala i društvenih formi opštenja, koji svaka indiviđua } svako pokolenje zatiče kao nešto dato, jeste realna, osnova onoga što filozofi predstavljaju sebi kao „supstanciju“ i „suštinu čoveka“, Što su oni obožavali i protivu čega su se borili, realna. osnova, koja se u svojim djelovanjima i uticajima. na razvitak 1juđi ni najmanje me ometa time što se ovi filozofi kao „samosvest“ i
„jedinstveni“ bune protivu nje“,
Čak i Frih From (čudnovato đa to. mije mogla đa zapazi Z. P. Golubović!), koji inače mnoge stvar! pokliušava da objasni kroz naglašeni amtropologizam, me može da ne istakne — i sa antropološkog stanovi. šta — značaj društveno-ekonomskih kategorija: i
„Covek. je jeđinstven, njegovo mišljenje, osećanje 1 životna praksa, nmerazdvojno su PDovezani,.On ne može da bude slobodan u Svojim mislima ako nije slobođan emocionalno, a on ne može da buđe slobođan emocionalno ako je zavisan i ako nije slobodan u svojoj živothoj praksi, u svojim ekonomskim i društvenim odnosima“. („Zdravo društvo“i, str. 260. „Rad“, Beograd, 1968.). :
Z. P. Golubović: iznijela je, u zaključku svoga članka, i zahtjev. „da je neophodno ša humanističkog, stanovišta izvršiti preispitivanje principa na kojima građimo našu varijantu socijalističkog društva“. Prije svega, pitanje je koliko je adekvatna formulacija „naše varijante socijalizma“, Socijalizam postaje svjetski proces. Naravno, postoje razlike, ali ako s> i po čemu razlikujemo, po čemu bi se moglo govoriti o varijanti našeg socijalizma, onda je to samouprav-
'ljanje (posebno prirođa samoupravljanja u našoj
zemlji), iako je ono vjerovatno nužno za buđuće društvo uopšte koje se kreće ka komunizmu. Dakle, nema pitanja da li smo za samoupravljanje ili me (a ja ne vidim đrugu varijantu) jer Je ono varijanta našeg socijalizma, ako se taj izraz — varijanta može uopšte primiti. Zapravo meni su neshvatljivi drugi principi sem samoupravljanja na kojima počiva naša varijanta socijalizma. Mogu se složiti sa poslednjim u ođgovoru da nešto treba preispitati u u hnašoj teoriji i praksi, ali ne kako je ranije autor mapisao +— „preispitati našu varijantu socijalizma". ' Z, P. Golubović navodi đa se'borba za socijalizam ne može uspješno ostvarivati ako. isključivo ekonomski i politički faktori buđu uzimani u obzir bež drugih aspekata (moralnih, psiholoških, antropoloških itđ.). Ukoliko takva praksa postoji. onda BU u pitanju slabosti samoupravljanja i izraz mjegove nerazvijenosti, o čemu je bilo riječi u mom. ranijem članku, ali to nijesu principi naše varijante sOcijalizma. .
1
Pitanja o kojima je riječ veoma su značajna |
i sa teorijskog i sa praktičnog aspekta. I ako govorimo o potrebi razmjene mišljenja — ne znam u čemu bi prije oha. trebalo da se potpunije i svestranije ispolje. Odgovori Z. P. Golubović, međutim, po načinu kako su pisani, pokazuju ne samo drugačiju koncepciju o tim pitanjima, nego i netolerantnost u žajedničkom raspravljanju o njima. Isto tako, ako već priđemo analizi pojedinih shvatanja, ne smijemo ostati na bola puta — mefod naučnog raspravljanja i idejna borba iziskuju konsekventnost, izvođenje zaključaka. Z. P. Golubović, kad su drugi u pitanju, i to osporava.
AŽHRAAR DD DD LD LLLILKLLITLTTILLKILITILLATOYrq__OČČ Beko BocsriĆ, VRT U BUDVI
"'UMENILO je otputovalo. Vidi se ma slici: potopljena bela drva, i giše, drhtaj u, kom, su se skrile sve reči mokrog zvezđanog večeTa.
Gledam, tvoj osmeh je taj tajni plame
Nebo je »vezdana šuma.
m u, Yuži, obmana i vaYljiDost.
Dve ptice sa krilima od zelenog letnjeg vazduha letele su kroz prozor da vide gde te memd, . Gde već mi ivoj glas me vlada sav od meke i neprobojne svile, | Uletele su suncem okupane u plavi odsev misli i baršunastih vizija ma zidu ostavivši
Sada čekaju da proveje tvoj mirismi dah,
_ srebrni trag
Večernje zlato, jutaYmje zlato, drhtao zlato,
Izmeđi, jasmina svemulih davho.
Sada pevaju mekim i meporečnim glasom M vrtu ftomv kraj mofa. .
Otoori im, svoje kraljevstvo sma,
Ti čije su godine protkane velom nojlepše duge,
Ti čiji je osmeh. ova topla južna noć,
Noć oko tvog čcla splela vemac od, gustih šuma.
ŠUMA
BDNOM te videh kako si stajala kYaj usamljenog drveta.
| Slep oshuškivah tvoje pevušemje kao u dragom, sm. Jednom, se osmehivah, tvom, nemu u glasu malog cveta U žutoj livadi. Kao voće šutao sam u dmu
Staze. Tvoie ogledalo vetay ie. pretvarao U pticu.
Šuma” sa žatim, vogom imala, je dva ljilja Jedđam beo komi, izbezumljem u sumcu,
>
Hođao je lepa lica među tamnim Tužama,
Ti si spavala među, kupinama. Ja sam bio tobom ko vrtom ograđehn.
ma, ža uhom.
Opijena. vazduhom,
Jedam. lep konj se smešio u, svetlosti, u, mlađom lišću, u divljim, jabukama.
Sve bliži tebi, iznenađem,
· Ja sam se punio zvonkim, lavežom polja, prhutom jarebica i lepotom. NI
Sa usnom, ma tvome potiljku Onaj vužičast konj je motom
Pio belu vođu leta, dišući kruške i grožđe, pretvarajući se u ljubičasto mastilo,
u zlatu biljku,
Treba se sa ovim autorom složiti kada predlaže: da bi „jednom trebalo i eksplicitno usta= noviti da nije bitno za naš dalji socijalistički razvitak. da li je Z. Pešić Golubović, ili neki drugi pojeđinac, izišao iz okvira, marksizma nego, ako
je.tačno 'io što se tvrdi treba dokazati i po-
kazati dubljom analizom zašto to nije marksističko..." Držeći se upravo }og njenog predloga, ja sam u svojem „ranijem članku neka njena shvatanja, na Osnovu učjnjene analize, nazvao određenim imenom. Ovom prilikom treba obratiti pažnju i na nje-
nu formulaciju — „...izašao iz. okvira marksizma“! Kako se u tom slučaju shvata. marksizam — u kakvim „okvirima!?“ Dublja ana-
liza njenog teksta možda bi i mogla otkriti iz' kakvih su okvira izašla ta shvatamja, posebno o humanizaciji rada, ali je teško ustanoviti da BU marksistižka i u duhu učenja Karla Marksa i izvan toga „okvira“. U shvatanju autora. ne Vide se osnovne pretpostavke koje omogućavaju humanizaciju rada, a bez toga svaka koncepcija ne samo da je irelevantna sa stanovišta prakse.nego i sa „čisto“ teorijskog. Tako ı dru-. gom kontekstu, za koncepciju. humanizma koja zaobilazi ili previđa pretpostavke koje ga omogućavaju, Marks i Bngels pisali su 1844. u predgovoru „Svete porodice“, slijedeće:
„Realni humanizam nema u Nemačkoj opasnijeg neprijatelja. od spiritualizma ili spekulativnog idealizma, koji na mesto stvarnog individualnog čoveka stavlja „samosvest“ ili „duh“ i uči sa. jevanđelistom: „jer je duh srčan, ali telo slabo“. Razumije se da ovaj bestelesni. duh ima duha samo u svom uobraženju“. i
Razume se, zaista i sa današnjeg stanovišta, i „van okvira marksizma“, bestelešan je i ima duha samo u svom uobraženju — humanizam koji ne polazi od društveno-ekonomske i političke sfere kroz koju se danas rešava funđamene-: talno pitanje čoveka — njegovo razotuđenje, Okretanje toj sferi (zar to treba dokazivati?!), ne znači „da se zapostavlja antropološki aspe-, kat“; naprotiv — tim putem se okrećemo Ižovjeku na način koji omogućava da vidimo 'cjelo-, kupnost njegovih manifestacija. Poznato je iu. nauci raščišćeno da se čovjek mora shvatiti kao, konkretno biće koje egzistira u konkretnim. materijalnim uslovima. i odnosima. U ranijem članku istakao sam da rešavanje broblema.humanizacije rada van konteksta društveno-ekonomske i političke sfere zamagljuje. suštinu eksploašatorskih odnosa. Da li i tu tvrdnju ireba ponovo obrazlagati i dokazivati?! JOB
Osvrćući se na ta shvatanja autora, potrebn je ovoga puta ukazati i na idejno značenje metoda kojima se reaguje na kritiku. Da..bi. bila efikasna i adekvatna programskim „načelima, iđejna borba komunisla polazi od određenih principa. U kritikama kakve su cve o kojima je riječ za svaki od tih principa izmišljaju se određeni protivrazlozi.
Na potrebu društva da rasčlanjuje socijalistilške od nesocijalističkih pojava, pojedini autori reaguju protivstavom da takva kritika znači sputavanje iznošenja mišljenja. „Pojedinci koji osjećaju da će određeni vidovi aktivnosti hailaziti sve češće na kritiku — kako je na VIII kongresu istakao Veljko Vlahović — pokušavaju da potrebu društva za idejnim raščišćavanjcm
'Bpornih stavova predstavljaju Mao” napada na
slobodu mišljenja“. Princip konkretnosti, potreba da se pri postavljanju nekih pitanja vodi računa šta ona znače i sa stanovišta praktične politike i realnih mogućnosti društva, kvalifikuje se kao prakticističko srozavanje nauke na nivo agitovke, a neophodnost izvođenja zaključaka, imenovanja određenih shvatanja po onome što ona u svojoj suštini jesu i znae, izjednačuje se sa etiketiranjem!
Taj treći vid izvitoperivanja karaktera idejne borbe može biti posebno opasan. To je pokušaj Yelativiziranja svakog stava, onemogućavanja da se- za bilo koje shvatanje može reći da je nemarksističko. Tim metodom obilato se koristi Z. P. Golubović. Ona svoje kritičare naziva imenima koji joj se čine najpogodnijim da bi ih „naučno“ diskvalifikovala, na ocene koje joj ne odgovaraju izvodi prefpostavke. kakve se mogu dati samo na osnovu psihologizma, a ne nikako naučnom argumentacijom („zlonamerna kritika“ i slično): Šta znai, na primjer, pretpostavka da sam svoju kritiku pisao „da bi opravdao „svoju funkciju“, šta znači tvrdnja. da
| sam „lovac. na greške“ kad iza takvih insinuacija
ne stoji naučna argumentacija?!
Očigledno, kao što je u početku istakmuto, kritike ove vrste, iako tfobože uperene protiv jedne pojave koju treba iskorenjivati — protiv etiketiranja, ne znače ništa drugo do to isto protiv čega se deklarišu. Takvi autori ne propuštaju čak ni to da previde ili pogrešno interpretiraju činjenično stanje, samo ako im je to neophodno za ilustraciju određenih svojih teza. 'U svom-ranijem članku, ja sam, na primjer; istakao da je empirijski' netačna tvrdnja Z. P. Golubović, „da se organi samoupravljanja nina najžpstraknijem nivou ne bave pitanjem zašto ima toliki broj povreda na radu“. Ali autor, kada je već u tom kontekstu shvatio problem humanizacije rađa, htio je na takav način da obrazloži 'svoju tezu. COO
Zbog svega toga nije teško videti šta se krije iza takvih Kritika. Njihovi protagonisti samo prividno su protiv monopola, a u stvari oni teže ka obezbjeđenju sopstvenih pozicija na račun drugih. Takva kritika nije za razbuktavanje opšte, društvene kritike, kao pretpostavke jačamja demokratizma i razbijanja svih monopoli'stičkih tendencija — ona počiva na zahtjevu „podele rada“ u kritici, pri čemu samo jedni imaju pravo da iznose mišljenja i izvode određene zaključke. Takva kritika — međaška .i parcijalizirana, ubogaljuje i srozava naučnu misao, ona je na specifičan način đogmatizira. ·
Na tendencije o kojima je u ovom člamku bila riječ valja se osvrtati, ne potcenjujući ih, iako, razumije se, zbog toga ne treba neko da misli da je to izraz straha „za sudbinu marksizma“. Odgovarajući na moju raniju kritiku, autor mi upravo to podmeće. Moram reći da mi ni na kraj pameti nije bila takva iđeja — ukazivati da marksizmu „preti opasnost“ danas. Pogotovo ne od — Z. P. Golubović. A što se tiže „kritične kritike“ ovakvih autora ona je, da se poslužim riječima Karla Marksa, „utoliko poučnija ukoliko više dovodi do očigledne komedije izvrtanje stvarnosti“.
KNJIŽEVNE NOVINE