Књижевне новине

| LIRIKA U PIBEVODU

Vasilij FJODOROV

VASILIJ FJODOROV, rođen 1017. 'Javlja se posle rata knjigom „Lirska trilogija“ da bi se ubrzo uvrstio u ređ istaknutijih predstavnika sredni

generacije. Ove godine Vasilij Fjođorov boravio je i u našoj zemlji kao .

član sovjetske delegacije na sarajevskom „Danu poezije“. Kod nas se štampa prvi put. ,

PIŠEMO, RIMUJEMO, ZASEDAMO

p:sEMo, o meni, još dovoljno mladom, | rimujemo, 3 pronositi priče. zasedamo, Pevaću do samozaborava

i sred, blata i trava

svi — jedna porodica, možda to jedina poezija biće,

a u bifeu, tamo, Smeljakov*) suvoj strogi

č očinski pogled ne skida sa mog lica. Od mile poezije dt ae skrivajući grehove na, uvašarima sa slepcima pevaću svoje stihove.

Pevaću,

očajni sanjar DbYokleti,

i možda u ovoj državi

i mene jednom, da primeti kakav Deržavin.

S literaturom, u, zavadi Tada, ' e

“3 ku (65 waučivši kako se pati, Za e 3 9Si “ od, svih ruskih \mećava belji, Sa KU s bradom Lava Tolstoja, mogu,

i da vam se vratim,

Po drumovima žene će Ć prijatelji.

mesiti blato,

Evgenij VINOKUROV

PVGENIJ VINOKUROV, vođen 1905, Njegova refleksivna poezija stiče sve više poštovaoca kako u Sovjetskom Savezu tako i daleko izvan njega. Autor je nekoliko pesničkih zbirki od kojih beležimo poslednju pod nhaslovom „Muzika“,

M9!! su dyugovi tajna za, mene. Žene. Položaj. Karijera. Kola. Crni cuvikeri ma, očima — Yadi promene.

MOJI SU

Idi im, je dođijala priroda gola. 7 Jedan sav zauzet oko garaže. DRUGOVI Drugi šeta s kerom. I tako w beskraj. Na, prijatelja gledam. Šta da mu. kažem. TAJNA Moj vršnjak, taj što izgleda kao otac? Taj? U tom ie ništa me odaje mog vršnjaka. , Iz altntašne važno movu pesmu vadi. i ZA MENE Joe misam, Đaš vršnjak. Ja, neću, da, budem, takav.

Ja sam, ostao negde tamo. Pozadi!

Josi? UTKIN

ŠOBIF UTKINM, rođen 1003. Javlja se neposređno posle revolucije. Osporavan kao malo koji pesnik njegove generacije, Utkin je na svojoj strani ipak,.imao takve autoritete kao što su Lunačarski i Maksim „Gorki, a, mađa je a njim polemisso i u stihu i na tribini, i sam „Majakovski se hvalio da je bio „prvi koji je kupio Utkinovu poemu o Motelu“., U Utkinovoj lirici provejavaju ećlegična raspoloženja. Poginuo u avionskoj nesreći 1944. Kođ naš se pojavljuje prvi put. .

OPUT usomljene, prestravljene zveri neobrijan, kao i ja, još od utorka „ljudi, otvorite!” — lupa u brozore, u dve?i.

„Sudbina mam podjednako gorka...

VETAR

Ali porodični marod spava li spava, samo ja, mada se i meni drema, izlazim, u, baštu da vidim, gine li trava i šta to moj drugar sprema.

Šta mogu... Vaš tužni pobratim, od porodičnog sveta proglašen za izroda, shwatate li, me mogu u krevet da se vratim, · , ako oko mene strada prirođa. %*) Jaroslav Smeljakov — poznati pesnik starije generacije,

E a RE __ (Prepevao Izet Sarajlić) ·

I0 n

”

PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, MILOŠ I. BANDIĆ, STA. NOJLO BOGDANOVIĆ I ALEKSANDAR POPOVIĆ

NARODNA

UMJETNOST ue azure Kuma er ritar io ri ar—rEsre rary area ———=a

Obilje etnološke građe

TRBĆI GODIŠNJAK Instituta za narodnu umjetnost u Zagrebu sadrži obilje zanimljive etnografske i etmološke građe i čitav niz interesantnih problemskih članaka u kojima se pokušava da se reži izvestan broj zanimljivih etnoloških problema. U tom pravcu, svakako, najzanimljiviji je pokušaj Ivana Ivančana da izvrši podelu narodnih igara po geografskom ključu i da na taj način olakša kasnijim ispitivačima našeg folklora snalaženje na terenu i određivanje pripadnosti pojedinih, igara određenim narodima i krajevima. Od saopštene građe najznačajniji je napis Nikole Bonifačića-Rožina „Svadbena dubrovačkom primorju“ u kojem Bonifačić-Rožin opisuje gotovo sve svadbene običaje u ovom kraju, ispituje njihovo poreklo i pronalazi razloge zbog kojih su ti običaji nastali. Stjepan Stepanov saopštava izvestan broj pesama iz Donje Letine i daje ne samo njihove integralne tekstove nego saopštava i melodije na koje se pevaju. Vinko Žganec bavi se skalama i ritmovima u narodnim pesmama Gradištanskih Hrvata, a Katica Benc-Bošković ispituje mogućnosti savremene primene folklornih kostima.

Časopis je doneo i napis Viktora FE. Guseva, sovjetskog naučnika, koji dopunjava „Vukovu .građu“ Veselina Čajkanovića. Gusev saopštava mno= ge nepoznate podatke do kos jih je došao radom. u sovjet= skim bibliotekama i arhivima

i do kojih Čajkanović, svoje=

vrememo, nije mogao da dos= pe. Njegova rasprava pisana je na onaj način koji ne o=stavlja „nikakve nedoumice kađa se pročita. Gusev je ovJadđao materijalom, svaku sVO= ju tvrdnju je u stanju da pot= krepi bilo pođatkom iz postojeće literature ili podđatkom do koga je sam došao ispiti=

'vanjem Vukove zaostavštine

koja se čuva u Lenjingradu. TPosredno, Vukom se bavi i Olinko Delorko. On ispituje razne varijante sinjskih narodnih pesama i one koje su ušle u Vukove zbirke upore= đuju se onim koje su ili Karadžiću bile nepoznate ili nedovoljno interesantne đa ih u

svoje zbirke uvrsti.

Kada se pogleda ovaj broj „Narodne umjetnosti“ može da se konstatuje da redakcija ovog časopisa pažljivo prati

sve ono što se kod nas i u.

svetu piše o našoj narodnoj umetnosti i svu aktivnost oko proučavanja našeg narodnog blaga. Mnogobrojni prikazi, ocene i referati otvaraju Uuvid u stanje naše etnološke nauke, u sve vidove aktivno= sti naših etnologa, kao što otkrivaju i neke slabosti i deformacije kojih ni einološka nauka poslednjih godina nije pošteđena. Te slabosti i deformacije „otkrivaju se i iz knjiga koje prikazivači prikawmuju i iz prikaza samih prikazivača. U tom smislu može da buđe karakterističan članak Ivana Ivančana o knjizi narodnih igara sestara Janković, (P. P-ć)

ESTETIKA

Problemi i protivrečnosti realizma

UŠAVŠI u drugu godinu Dpostojanja, „časopis „Estetika“ koji (tromesečno) izdaje Čehoslovačka akademija. nauka pod „uredništvom poznatog estetičara i muzikologa „Anfonina Sychre okupio je niz čeških i slovačkih estetičara, istoričara i kritičara umetno= sti, među kojima su J. Mukarovsky, M. Bakoš, Z. Mathauser, IL. Linhart, K. Chva= tik, J. Volek, L. Štoll, V. Zyk= mund, O. Sus, J. Ciganek, V. Kubin, J. Števček, R. Pinz i

drugi. Svrha časopisa je da”

analizira i informiše o aktuelnim estetičkim problemima, u ČSSR, i u svetu. Tako su u poslednjim brojevima, pored ostalog, objavljene studije o značaju semantike za teoriju umetnosfi, o „novom romanu“, o estetici Z. Nejedlog, o zako=

–

dramatika u”

rena am emu numurean mnn mupan mumia rumnm une rmiiiumuun up in erruunumuupum munara gumnnun rueimumupuameur uuu puna runs ganazzannau ranim

nu iransgresije u novoj umetnosti, o krizi estetike i riMkoj } formalnoj školi, o problemu opredmećivanja u modernoj umetnosti itd. j ;

Jedan od napisa koji unekoliko izražavaju deo današnjih estetsko-književnih prilika i diskusija u ČSSR je članak Mariana V4rossa „Pitanje realizma — pokušaj rezimea“, u prvom 7„„ovogodišnjem broju časopisa. Realizam tako ponovo dolazi na dnevni red, iako ga danas mnogi odbacuju, što je, kaže Vaross, prirodna · misaona 1 emotivna reakcija na pedesete godine kad je frekvencija termina realizam u marksističkoj nauci o književnosti potisnula upotrebu svih drugih stručnih termina. Smisao i cilj realizma nije puka re-

produkcija stvarnosti;, uklju- ·

čujući simboliku i alegoriju, snove i fantaziju, „realizam hoće da dopre do suštine stvarnosti, do njenog korena, dublje no u prethodnim razdobljima umetnosti. No raz+ voj poetike realizma, od polovine 19. veka do danas, pra= ćen je mnogim nesporazumima i vulgarizacijama. Smatralo se, s jedne strane, da realizam počinje i završava se sa, 19. stolećem,; s druge, njegovi elementi uočavani su u

· novim umetničkim pravcima

i strujanjima ovog veka; govorilo se i govori O novom realizmu, mođernom realizmu, intelektualnom realizmu itd. Poseban je slučaj sa socijalističkim realizmom koji je, vezan prvobitno za oblast književnosti, kodifikovan u doba tzv. kulta ličnosti kao norma i dogma za sve vrste umetnosti. Ako je apsolutizacija teorije socrealizma imala mnogo neželjenih posledica u sovjetskoj literaturi, njeno nasilno oktroisanje u drugim umetnostima — u arhitekturi,

slikarstvu, muzici — imalo je.

upravo fragične posledice. Čak

i neke pozitivne elemente so=cijalističkop realizma je „silna ruka“ A. Ždanova obesmi= slila i zbrisala; toj atmosferi odoleli su, umetnički, samo neki sovjetski pisci, zahvaljujući svome velikom falentu i relativnoj tvoračkoj nezavis= nosti... igara daa e Oba

Posle 195. godine sovjet=ski estetičari i kritičari poku= šali su da Kritički preispitaju pojmove realizam i socrealizam, ali se s tim daleko nije otišlo, jer su u pozadini lite= rarno-naučnih problema i dalje stajali politički i kulturno-politički činioci, Tek oko 1960. godine počelo je da prevladava „stanovište po kome se, umesto ranijeg: samo rea= listička umetnost je vredna umetnosf, smatra da je velika umetnost nicala i da niče i mimo realizma i da je pojam istinitosti u umetnosti širi od pojma realizam.

era zrar rare irure arene Oe aiee ari een Eee i—m WORT IN DER ZEIT KR aaa in ari ara E au rrarearia ep r rare a

Poezija kao ljudsko

86 delo

JULSKI BROJ ovog. austrijSkog literarnog časopisa posvečen je češkoj literaturi, ko»

ju, krai sve njene raznoliko= ~

sli, na nemačkom govornom prostoru — kako to uvodničar Rudolf Henc kaže — su-> više često vide samo: crnobelo. Na uvodnom mestu, objavljeni su izvodi iz „Poe= zije kao ljudskog dela“ Ivana Svitaka. Ljudi kaže Svitak, prema tome šta fraže, u pocziji nalaze različite vrednosti: čulni svet, instinkt, misli, Veru, osećanja, fajne, neposrednost, mudrost, poezija na svojoj empirijskoj površini pru ža, bez sumnje, baš te svoje strane. Ali to su samo plođovi pesničke ličnosti, oni nam ne kazuju ništa o onome što zapravo prethođi pesničkom stva vanju, o poeziji kao ljudskom delu. „Poezija je antropološki značajna jer nas pred stvaralačku „zagonetku stavlja ne samo teorijski nego i praktično, jer je ona sama izraz zagonetke i jer reflektuje čak i najzagonetnije aspekte čoveka. Pesma skriva tajnu procesa Svoga nastajanja, fačniJe: sama pesma je tajna ako

u sebi skriva bitnu. stranu ·

čoveka. Pesma je doživljeni kontakt s tajnom, Nije uže no mistifikovati proces umetničkog stvaranja, jer je on sam dovoljno zagonetan. Samo, prethodno je nužno skrenuti pažnju na to da ostaje

Kao reakcija na period kulta u Čehoslovačkoj se sada rehabilituje međuratna umet-. nička avangarda čiji su neki” istaknuti predstavnici, iako politički soliđarni sa stavom Komunističke „partije, zbog svojih estetskih shvatanja bili ı doba kulta podvrgnuti uništavajućoj kritici i ličnim represalijama. Na osnovu hnjihovih ranjjih koncepcija, neki današnji teoretičari (K. Chvatik, J. Neumann) formu-– lisali su gledište po kome švuda mde umetnost, . prvobitno realistička, gubi tvoračku snagu, gubi ujedno i sposobnost da umetnički prodorno odražava stvarnost i razilazi se sa realizmom; a tamo gde nerealistička umetnost dostiže visoku umetničku vrednost, postoji ujedno potencijalna mo gućnost za nastanak nove realističke koncepcije.

No vulgarizacija je moguća i u tezi R. Garaudyja („Realizam bez obala“) o novom pan realizmu: jer dok se ranije govorilo da je samo realistička umetnost prava umetnost, Garaudy to sad „mehanički obrće u konstataciju da je svaka dobra umetnost — realistička umetnost. Ali ako se pojam umetnosti poistovc= ćuje sa realizmom, onda je · jedan od tih pojmova nepotreban. Prema tome, šta dalje? TIako, sem Garaudyja, ne Kkonsultuje druge zapadnoevropske i američke teoretičare (a u časopisu se, na primer, štam paju i prevodi takvih igno= rantskih članaka kao što je „Zašto nisam modernista?“ u kome se modernoj umetnosti, mođernizmu pripisuje da izaziva „radost uništavanja, lju= bav prema svireposti, čežnju za životom bez mišljenja i slepim pokoravanjem!“), — M, Vaross dolazi do zaključka da je realizam pojava odnosa, posebna vrsta odnosa između umetnosti i stvarnosti, od kojih su obe promenljive. On se javlja uvek tamo gde postoji potreba za celovitim izrazom o čoveku i vremenu pomoću sjedinjenih tekovina analitičkih i eksperimentalnih umetničkih napora. Realizam

ı podrazumeva ne samo odnos uka" "tv. objektivnoj realnosti, već i ka subjektivnoj realnosti,» ka društvenoj realnosti i, posebno, ka imanentnom razvoju umetnosti u određenom vremenu. Oslobođen svoje normativne isključivosti čije su posledice shematizam i dogma, realizam se dotiče etosa umetničkog stva= ralaštva: iako očišćen, detronizovan i „demokratizovan“, on će biti uvek tamo gde je umetnost u obnavljajućem, tvoračkom kontaktu sa stvarnošću u celoj njenoj širini i mnogovrsnosti, i sa „njenom istorijski i filosofski promenljivom suštinom, (M. 1. B,)

nejasno kako se mogu Us= pešno paralizovati religiozne kategorije ako se domeni tajne ne priznaju bar kao sfera egzistencijalnog iskustva u umetničkim delima. Nije ii

legalizovanje sfere fajne u umetničkom delu «najbolja profilaksa protiv fideizira-

nja drugih formi društvene svesti — morala, politike, filosofije, nauke?

Pesnik, po Svitaku, nije sa= mo čovek, nije samo umetnik naročitog tipa, već je on istovremeno kvintesencija vrednosti ljudske egzistencije, jer on u sebi u čistoj formi obuhvata poftencirane mogućnosti ljudske forme, jeđinstvenost, delotvornu misao, senzibilitet, fantaziju i slobodu, koja je i suština svih prethodnih definicija. Pesnik je tako egzemplarni mođus ljudske forme, jer je on optimalna kompozicija bitnih opredeljenja neotuđenog čoveka. Mi svoje vreme — veli Svjitak — ne želimo učiniti gorim nego što jeste, ali moramo . podsetiti da su najveće epohe ljudske kulture pesnike smatrale vrhunskim manifestacijama humaniteta, bez obzira na to da li je reč o prorocima ili stvaraocima mitova ili o grčkim dramatičarima. Otuđene epohe ljudske kulture, naprotiv, ljudski primat daju naizmenično ratniku i svešteniku, a naše vreme, najzad, izgleda da se odlučuje protiv pesnika, a u korist specijalnih formi čoveka — bilo da je to naučnik ili vasionski putnik. Tek XX vek je kao egzemplarni model čoveka, umesto pesnika i filoso=-

LES LETITRES

FRANCAISES

| au ranuiraira e rar ya ruzna Tan aun ur aun urana III„NAIJ ri | Ličnost romansijera

U SERIJI RAZGOVORA. ko-

· le je ređakcija ovoga lista

yrganizovala, o problemima z „domena kreacije“ već su zovorile mnoge istaknute liče nosti iz francuskog kulturnog tivota. U broju od 20. VI L VII ove godine jedan od saradnika lista, Pjer De, raz= žovarao je o problemima romana «sa poznatim francuskim ·romansijerom PFilipom Solersom. . U ovom podužem razgovoru umetnik je govo:iiO O mnogim zanimljivim i značajnim pitanjima vezanim za ovaj književni rod, kao što je pitanje odnosa stvaralac — čitalac, problem kom junkturnosti umetnosti, poja= va novih struja u okviru jedne umetnosti (kao što je, recimo, „novi roman“) itd.

Objašnjavajući svoj odnos prema romanu. Solers je svom sagovorniku obrazložio kako je došlo do toga da-·je njegov prvi roman „Neobič-“ na samoća“ napisan u stro> go „klasičnoj“ formi i kako se svji, do poslednjeg, („Drama“), međusobno razlikuju; on je, između ostaloga, istakao individualnost, integtitet i slobodu ličnosti roman= sijera, koja saobrazno svojoj unutrašnjoj evoluciji, mora đa traži adekvatne forme izrašavanja. Koinciđentio ovome je i mišljenje poznatog romansišera o jeziku. Originalnost stvaraoca je mogućna samo ako se pođe od toga da se njegova ličnost prema jeziku ne postavlja kao prema Jstrumentu koji treba da prihvati nego kao prema „mlljeu“ u kojem treba da se ispolji: „..ako smo načinjeni od građe od koje su i Ssnovi, ta građa je upravo jezik“ U ftakvom misaonom kontekstu, „čitanje i pisanje nisu međusobno suprotni pro= cesi“ već je to jedan te isti akt otkrivanja koji je jednako potreban u odnosu „na spoljni svet i kulturu Ra i

"u odnosu na subjekt čitaoca

i stvaraoca. Zapravo, fu, po rečima Solersa, i ne postoji dualitet: stvaralac izražava svoj doživljaj sveta, Prema tome, svet, sam po sebi, i autor, izolovan od toga sveta, potpuno su po strani u trenutku nastajanja umetničkog dela. A kako je jezik nešto što se prima iz toga „Spoljašnjeg“ sveta, ista je stvar i sa njim: „Ako ja zauzimam svoje mesto među „ostalim ljudima to je zato što Dpišem“. ; ;

(S. B)

{ \

fa, nominirao filmsku zvezdu, uspešnog menedžera i boksera. Ovo pomeranje ljudske vrednosti u pravcu otuđenih ljudskih. likova često je toliko nužno koliko i krajnji slom ovih obezvređenih vrednosti ljudskih formi.

Pesnička „autentičnost nastavlja Svitak — leži u Umetničkom međijumu kroz koji se izražava — u govoru. Za razliku od ovladavanja tonom 1 gestom u drugim umetno= stima, pesniku je umetnička fehnika data već kao čovćku. Poezija je najprirodnija među svim umetnostimay ona ja optimalno stilizovani i auten=tični izraz, koji na urođeno znanje čoveka o svetu i o sebi apeluje najraširenijim i najuniverzalnijim sredstvima — rečima. I kao što je ljudski govor neosporno očoveča= vajuće obeležje čoveka i vrhu nac duhovnog nyazvoja, tako vrhunac govora, aj vrh ovog uzdizanja, nije logički matriks, nego je to pesma. Lirika je maksimalni koncentrat humaniteta. Poezija je kristalno čist izraz ljudskih vrednosti, ona je antropinon svih antropija, vrhunac svih liudskih mogućnosti, najvredniji plod procesa hominiziranja. Pesma je izraz neotuđe> nog, celovitog, autentičnog, stvaralačkog, slobodnog čoveka. Šta dakle, — pita se Svitak — freba naše doba, koje je puno otuđenja, puno osakaćivanja ličnosti, depersona» lizacije, mehanizacije, neverodostoinosti i zamki protiv slobode? — pa odgovara: poeziju. (A. P. |

KNJIŽEVNE NOVINE