Књижевне новине
—
JAKŠIĆ
- roajlboreaw/Ljjeri TOS DP), 2 OG TH
KRAJEM PROŠLOG VEKA Vojislav Ilić pre=kiđa sa preživelom {irađicijom romantizma i polazi novim putevima, usmeravajući poeziju ka negovanju vlastitog savršenstva. Posle Ilića javljaju se, produžujući njegovu izrazito umetničku orijentaciju, Dučić i Rakić, Pandurović i Dis, koji obeležavaju novo razdoblje naše moderne lirike. Mileta Jakšić stoji po strani od tih glavnih ličnosti i zbivanja. On objavljuje pesme po časopisima, štampa i zbirke, o njemu 'se piše, ali oznaka drugorazrednog besnika kao da mu je zauvek onemogućila da iziđe iz senke. Jedan Nedićev članak, pun omalovažavanja i poricanja, obeshrabrio ga je za duže vreme. Njegovo pesničko i pripoveđačko delo tonulo je u sve dublju senku; kao i tolika druga dela, zaborav ga je uzeo pod svoje okrilje. Ovo postupno i surovo književno iščezavanje. Jakšić je, ojađen, poistovetio sa svojim životnim smislom i shvatio ga kao iščezavanje svog tela i duha. Gorčina je prožimala njegove stihove. Dozivao je smrtf, proklinjao postojanje, ljubav, sreću, ljude. Kako je bivao sve stariji, kako je tišina, tišina nezainteresovanosti književne, publike i kritike koja je za jednog, pisca strašnija od svegn postojala sve dublja i bezizglednija, Mileta Jakšić je sve više gubio nadu u svrhu života i književnosti.
Da li je zaista taj pesnik zaslužio da ga pokrije tama? Je li njegovo delo foliko slabo da ne ireba o njemu danas uopšte govoriti? Pre svega ne padajmo, u želji za rehabilitacijom, u suprotnu zabludu i ne proglašavaimo ga za izuzetnog pesnika, jer on To nije bio, Mnogo strofa je napisao pod isuviše vidljivim uticajem Zmaja i Đure Jakšića, Vojislava Ilića i Dučića. Znatan deo njegovih pesama je sladunjav, bez ličnog izraza. Zastareli rečnik romantike postaje nepodnošljiv kad se stalno na njemu insistira, kad se želi od njega da načini stvaralački jezički instrument; jer beskrajno' nizanje deminutiva, pominjanje slavuja i uzdisaja stvara samo osećanje dosade i otužnosti. U izvesnom smislu, zaista se može govoriti o Mileti ·Jakšiću kao Tordantičarskom' epigonu.” WO JAO BA OTR
o Oe
Kad danas čitamo Jakšićevi 'majznačajniju
vbirku pesama objavljenu 1922. godine, mi 5mo za dugo obeshrabreni sentimentalno-jednoličnim tonom njegovog pevanjia, u kome, u Ve-
ćini slučajeva, ne vidimo ni nađahnuće, ni sve
žinu. Prostiru se pred očima čitaoca dekori stare poezije naseljeni ljubavnicima što uzdišu, ispunjeni cvrkutom plica, zatrpani jesenjim lišćem; ali sve nam fo izgleda lažno i nestvarno kao skup uftvara koje mašta jednog pesnika ođanog romantizmu pokušava da oživi i učini ubedljivim. |
Postupno, međutim, rasplinuti svet lažnih suza, izveštačenog zanosa počinje da se preobtražava u svet istinske tuge, u otegnuti i monotoni, ali snažni vapaj srca izranjavljenog životnom rugobom, u krik misli opsednute ništavilom, Jakšićeva poezija postaje izrazito tragična i približava se poeziji Sime Pandurovića, mađa je ne dostiže ni dubinom teme ni lepotom izraza.
Jako se nalazio pod snažnim uticajem naših i ruskih romantičara, Mileta Jakšić nije ostao neprijemčiv za zračenja simbolističke lirike koja cveta u njegovo doba. Ne treba ispustiti iz
pesništvo čini više filošofskom nego što je po vest i dostojnijom nego što je realna, konkretna priroda. Pesničko stvaralaštvo daje parađigmu koja prevazilazi stvarnost, ono stvara stvari, pesnik je natura naturans sui generis, kao što je i njegovo delo natura naturata sui generis.
Zašto Aristotel naglašava paradigmatičnost pesništva? Zato da se vidi da pesnički prikazana radnja nije „senka senke“, „slika slike“, kao što uzima Platon, nego preobrazac i uzor Svil istovršnih pnradnji. Pesništvo je kao filosofija,
samo što njegov predmet nisu bledi pojmo-
vi nego živi uzori. Predmet filosofije kao takve nisu · pojedine pojave stvari, mjema svrha nije saznanje ove stvarnosti u onom Što
je za nju naročito, nego ona teži đa u mnogom.
i promenljivom ispita jedno, uzroke i načela stvari koji su uvek sebi jednaki. Predmet isto„rije nikako nije opštost nego pojedinačnost i
konkretnost. Ovom tvrđenju Aristotelovu mnogi
su zamerali ističući da se danas i od istorije zat:teva da izlaže' opšte. Kao da pre Aristotela nije živeo Tukidid, pisac monografije o Peloponeskom ratu, kome se i T. B. Makoli divi kad navodi jedno mesto iz Bekohova ogleda „O učenja iz knjiga“ i dodaje: „Ne verujemo: da je i sam Tukidid igde sabio toliko misli u tako ma-– len prostor“, I kao da pre Aristotela nije živeo taj istoričar koji je Makoliu bio jedan od najmilijih pisaca i koji kaže: „Oni koji budu hteli da poznaju suštu istinu onoga što se dogodilo i da, kad se prema : tuđe imalo takvo ili nešto slično dogoditi, smatraju to za korisno, njima će moje delo biti dovoljno“ (I 22,4; vid. i II 50, I, III 45,7; 82,2). Prema tome, tvrđenje da u ii više filosofije nego u povesti jeste sašsVim OpravVdano, jer što u tome važi za umetinost uopšte
KNJIŽEVNE NOVINB
'življava meprijateljstvo «veta.
OLOIEO 0 šui
toku -ljudskih stvari opet ·
pesništvu ima”
vida činjenicu da je on živeo i pisao u vreme sumnje; iščezli su ideali romantike, život je bio izgubio za Disa, Pandurovića, Milutina Uskokovića, Velika Milićevića i Danicu Marković svaki sjaj i svaku draž, pretvorivši se u nešto ogromno, stravično i hladno, od čega se mora pobeći i spasli, Ali, pobeći kuda? Ne videći izlaza, svi oni, pa i Mileta Jakšić, složno odgovaraju: u smrt. I pored velikog broja konvencionalnih simbola smrti, tako rasprostranjenih. u našoj lirici u prvim godinama stoleća, čujemo u pesmama Milete Jakšića i glasove jednog istinskog ropca. On oseća pritisak vremena i do„Okolo ćuti 'strava zlog vremena” — kaže na jednom mestu, Ponor je iza i ispred njega; skamenjen, pesnik sluša:
ko iz dubine
davnih · vremeno, izgubljem vabaj plač uspomema...
Mileta Jakšić ume da zapazi detalj iz spoljnjeg sveta i da ga pesničkim jezikom dosta vešto iransponuje. On zna, isto tako, da realmi podatak izdigne iznad nivoa svakidašnjice i da mu da izgled priviđenja.
Taj pesnik za koga važi opšte mišljenje da je minoran, koji se služi stilom svojih prethodTika i savremenika u najvećem broju pesama, progovorio je dva-tri puta originalmo i u ftrenucima ozarenosti stvorio pesme koje mogu i danas da izazovu u nama uzbuđenje. Evo jedne takve pesme:
Visoko... više! Da li osećaš Silovit vetar ko struju jaku Sto nas podiže? Pod, mama dole · Zemlja duboko tone u, mraku
Ko” mračna kugla. Nesta Yavnina, 7tpotok4;" byega, — 0
NW, mfačnoj zemji samo 'se”"beli 00 Kućica tvoja ko myva snega —
Sad i nje mesta. Struja mds diže, Kao dve senke dalje, letimo:
Vetar nas guši, gluhmu, mam uši, Zaspale zvezde proleću mimo... ·
Nesta i zvezda. Pa, gde smo sada?.
Nad nama Dusto, Dusta podnožja: Nas dvoje sada maseljavamo
Ta prazna, mrtva prostranstva božja.
Ono što iznenađuje u ovoj pesmi, to je pre svega povezanost ljubavnog zamoša u pustošne atmosfere u kojoj se on odigrava... Simbolično uzdizanje u nebo dvoje zaljubljenih okružemo je hladnoćom beskraja, tišinom smrfi, Jedan
romantičarski posnik preobrazio bi u ovom slu-,
čaju i sam kosmos pridavši mu altnibute svoje osećajne uznesenosti, Jakšić se, međutim, odvaja od standardne šeme. To letenje dvoje ljudskih bića u stvarni je neka vrsta ukočenosti, lebdenja u praznini, nagoveštaj užasa.” : ;
Druga pesma koju treba istaći zove se „Me-
to naročito mota utoliko više važiti za “pesništvo koje otkriva suštinu umetnosti u eminentnom smislu. Ali pesništvo više izražava i ono što je dostojnije ili važnije ili bolje, zato što
prikazuje paradigme, tipove, uzore, Kao što je ·
pojam bolji nego opažaj, tako je paradigma bolja nego stvar, opšte bolje nego pojedinačno, ali prava pesnička tvorevina predstavlja baš tu paradigmu, to opšte.
Aristotel, dakle, uči da pesnik ne prikazuje golu stvarnost, tj. ono što se dogodilo ili što se događa ili postoji, nego ono što je moguće, ono što ·'je potpuna celina, · sastavljena od takvih delova. koji nužno proizlaze jedni iz drugih. Istoričar bi Alkibijada prikazao na taj način
što bi izneo ceo njegov realni život, dakle i one
radnje i događaje što iz njegova karaktera ne proizlaze na uzročan i posledičan način, a per snički stvaralac, koji mora da bude dubok poznavalac ljudske prirode, nacrtaće iz Alkibijadova života samo one radnje i događaje što iz njihove ličnosti sleđuju po zakonu uzročnosti i posledičnosti. ' ; Uzore podražava i tragedija i komedija, Uu komediji to se još bolje vidi, zato je Aristotel
i pominje gde je reč o tragediji. Komediograf
zamisli opšte, verovatne radnje i.lica kojima nadene kakva god imena, ili prema karakteru, ma primer hvališi daje ime Obesnik, a grebi-
zdeli Hlebojeđa. Svako iz svojega iskustva zna ! da li je takvo lice pogođeno, može li tako goOvO-.
riti ili delati; stoga se svakome svide izmišljene priče, mada su nepoznate. „Međutim — produžuje Aristotel — U oblasti tragedije pesnici 5e drže pravih imena. A uzrok leži u tome što je ono što je moguće i verovalno. U ono, dakle, što se još nije dogodilo još ne verujemo da je
moguće, jer se ne bi ni dogodilo da nije mo .
gučće“,
Pavle ZORIĆ.
tamorfoza“, Ta halucinantna Priča o Želji čoveka da se pretvori u žabu nosi čudan, 'kaflkinski naslov. ) iii
Snevam da sam zaspao u bolju Zimi. Džbunje beše golo, mago; Belila. se polja, sneg je vejo Na mene se beo pokrov slago. U tišini sva, božja stvorenja Kao da se za odmorom grabe: Ispod, leda spavale su vode Ispod, zemlje gušteri i žabe. Snevam, da sam preno se iza sna: Neko snežni pokrov tirže s meme, · Toplo sumce grotom, se smejalo, Džbunje pupča, polja se zelene. U okolo hiljadu glasova 7 Uz Ššuštanje mabujalih vođa: Uzavreli vivci, došle čaplje, Stoji kreket žaba, klepet roda... Sta je ovo? I umesto mnogo i ca U pameti misli da premećenm, Napeh pluća od, sime radosti Da zapevam? Ne, — da zakrekećem.
Kako da shvatimo ovu pesmu? Kao duhovitu priču, kao kapric jednog ironičnog duha? Ili je, pak, treba uzeti mnogo ozbiljnije i videtbi u njoj izraz teškog, grčevitog bola' od života? Ili kao potpuno potčinjavanje ljudskog bića pro=
- menama lu prirođi? i
Mileta Jakšić, pesnik prolaznosti i razočaranja, voleo je prirodu i u njenim Jepotama nalazio izvesnu utehu. za svoje painje. Napisao je nekoliko pesama u kojima su boje predela uhvaćene u mjihovom živom Treperenju. Ali pesme koje ga najbolje predstavljaju i po kojima je on zanimljiv, ne govore O konkretnim stvarima, već O uznemirenim duševnim raspoloženjima. I Mileta Jakšić, koji se inače kreće sporednim stazama, uspeva, ln srećnim. trenucima inspirisanosti, da dođe u ' neposrednu blizinu
značajnih pesnika svoga vremena. i
ADHUC
| SUSRET
IPEPANJE JOŠ "NIJE REŠENO POOR
ada
sasvim, slučajno iz pamučne magle. dama | isplovi ponovo ti mevina a. tako mirma | isplovi iz tamnih, kutova sna et spokojno kao brod, zaplovi tvoje telo + naseli, me nemirima, . MPAA "5, Toje prisustvo; ima. duboke" korene · široke pipke što riju po stayoj zemlji i mome jedinom, snu ne daju da uvueme i · EPITAF Dođe iz modre daljme godima da, traži jedam samjami bejsaž malo ostrvo besanih, moći Preko crnih Yitova i mutnih reka, preko bezdana trave J preko poljana crvotočmih, išao je . Preko svega ispYed, svega pored, Svega je prolazio Vuk noći mu je grizao put slomljena stakla dama, sekla su mu noge suve grane mnmemi?g,' pritiskale su mjegov hod i Ati om, ipak: nađe svoje malo ostrvo ,
7
Zeleni pokrov trave plavu humku odmora
pod, kojom, smivqa i | i “ Preveo: D, M. MALOVIĆ _czigamesgogmun:zamiNIr OI OniIu mi rireirs sram un ieuiirraganuaairsan|ssrunirirrzar ne smizn rap rrur ranu: Sar ana |
Dr Radoslav
JOSIMOVIĆ
SUB IUDICE LIS EST
IZVINJAVAM se plemenitom Horaciju što sam iz njegove „Pesničke umetnosti“ uzeo jedan polustih koji u prenosnom smislu znači: Dpitanje još nije rešeno. Katkad je potrebno živim rečima mrtvih da se branimo od tendencioznih reči živih. U ovom. trenutku mislim na ponovni „komentar“ dr Hasana Kalešija o mom predgovoru „Afričkim svitanjima“. Replika je samo još više Oosenčila, metod Kalešijeve kritike koja je kao što sam u prošlom odgovoru pokazao, puna preuveličavanja, delimičnih izmišljanja i stalno uvredljivog tona. Iako sam {ada rekao, takođe, da zbog prostora nisam mogao da odgo= vorim na sve Kalešijeve primedbe, moj kritičar to nikako ne uvažava, već me u svom starom „stilu“ napada što sam te njegove zamer-
· ke „zaboravio“. Sad odgovaram na njih, ne
·'zbog mog kritičara, već zbog čitalaca „Književnih novina“, koji su za mene istinski intelektualni i moralni arbitri, Doduše, oni nisu „stručni“, reći će dr Kaleši. Ali za njega niko nije dovoljno stručan ni naučan, ni njegov bivši profesor kod koga je dobio doktorat, ni neke njegove kolege po struci. A nisu kompetentni ni evropski arabisti, jer jedni su „mijsioneri“ i ideolozi Rkolonijalizma, „a drugi nedovoljno stručni. Ja sam imao „nesreću“ da se pozovem na H.: Peresa, čija se dela citiraju u svim znaćajnijim bibliografijama sveta. napao U vezi sa Pćresom što sam ovom autoru pripisao istoriju avapske književnosti ovaj nije nikad napisao“, Za samu Peresovu knijgu na koju sam mislio („La litterdature arabe, et· Islam par les textes“...) dr Kaleši je
| drugom prilikom napisao, da bi on takve udžbe-
nike, kao što je Peresov, mogao da sastavlja „svakog: meseca po ·jedan“. Šteta što moj Kkri-
0. Ružica 'P Ž ; Torčim niz /jesen,' Pesma | me . nosi
koji mi prete:
moji pratiooi,
Kaleši me de ·
„koju.
; ONO tražim, | dođi da ti kažem: BOŠKOVIĆ We misam, ono dete,
PO a ponekad, sam, silueta, životid. miz vetrove, miz kišu;
ne okrećem, se za sobom, moj trag pokriva lišće.
Praznim, se rukama · branim od napadača
ah, ti odjeci iz daljine, 'smeni pogledi iz blizime,
{ičar do sada to nije učinio; time bi sprečio da pomenuti .Peresov udžbenik doživi svoje šesto izdanje do 1955. godine, No da li sam imao pravo da to „nevredno“ delo (čiji sam uvod koristio za osvetljavanje problema uticaja), uvrstim u istoriju arapske RKnjiževnosti, te tako dam jedan povod više mom kritičaru? Mislim da nisam pogrešio, jer sam Peres u svojoj bibliografiji, ne samo svoju, već i Gibovu „Studies in contemporary Arabic Literature“, stavlja u rubriku „Histores de la littćrature.,..“ iako pomenuta dela ne nose formalno naslov „istorije književnosti“, Slične klasifikacije čine i drugi arabisti u svojim bibliografijama. Što se fiiče Tešnerove knjige „Geschichte der Arabigschen Welt“, dr Kaleši ima donekle pravo, ako se ne uzme u obzir da je ispred Gabrijelijevog imena izostavljena reč „studije“. No, 5 druge strane onaj koji je čitao ovu istoriju zna. da ona ulazi i u probleme jezika, poezije i kulture, pa služi kao solidna baza da se bolje shva-, ti onaj šloženi splet uticaja velikih ljudskih · migracija (VOlkerwanderung) na granđiozni. duhovni proces, Amalgamierungsprozess, kako ukazuje Tešner, koji se odvijao vekovima, od Samarkanda, preko Arabije i Afrike, do Kordobe i granica Francuske. Kad dr Kaleši ne bi bio tendenciozan, zar bi me optužio da sam ovu \knjigu izmislio.
Koja je „koncepcija knjige“, šta „povezuje ovu heterogenu kKnjiževnost...“, pita se omalovažavajuće i gnevno Hasan Kaleši. Ko je čitao pažljivo predgovor i knjigu, jasno mu je . da afričku Književnost ne vezuju samo geo-' grafske koordinate, već pre sveda novi horis" zonti života u ovom delu sveta, opšti cilj: svestrano oslobođenje od svih viđova kKolonijali- .
Weevaekuamae? araramri near Tz a iii e area riei pe ye ea Oaianrrrar ranu rinarepuuAAEAIPNF
”
Pesmom te zaokupljam, u sve Teči ~
i Sva Su, slova iUoje ime, interpunkcije nema.
Sve je početak,
duga putanja snova
nigde se me završava,
nikuda ne skreće.
Tiho se kećem, brzo nestajem, pesma me mosi,
mesmom te, tražim,
HOĆU DA TI RAŽEM ...
| i 3