Књижевне новине
KRITIKA
PREMDA SU TRAGOVI do nastanka ove knji-.
ge, svakome ko je pročita, nedvosmisleno jasni, i mađa oni ne ostavljaju nikakvih nedoumica o prirodi ovog poetskog čeprkanja po setnim baštama detinjstva koje je pepeo vremena uspeo samo da prevuče dragocenom požlašpm neotuđivih uspomena, ipak se one nekolike piščeve rečenice, koje se mogu dovesti u vezu sa njenim nastajanjem, primaju kao korisne i dragocene. One govore đa je ova knjiga napisana kao prirodni i spontani plod jedne mladosti, osećajne i nežno osefljive na sve realije životnih mena koje su se u njoj prelamale kao varljiva treperenja ili nestvarni odblesci. „Tako, polako i savim nesvesno, majka me trovala uspomenama, navikavajući me da volim stare fotografije i suvenire, čađ i patinu. A ja sam, žrtva tog sentimentalnog vaspitanja, uzdisao zajedno s njom za danima koji se više nikad neće vratiti...“ Nesumnjivo je da ove reči, istrgnute iz novog romana Danila Kiša „Bašta, pepeo“, mogu da se uzmu kao davno i daleko izvorište ovog dela. /„Ja sam još od detinjstva imao neku bolesnu preoseiljivost i moja je mašta brzo pretvarala sve u uspomenu čak suviše brzo: katkada je bio dovoljan jedan dan, razmak od nekoliko sati, obična promena mesta, pa da jedan svakidašnji događaj, čiju lirsku vrednost nisam osećao sve dok sam Živeo s njim, postane odjednom ovenčan sjajnim ehom, kakvim se krunišu samo uspomene koje su dugo godđina stajale u snažnom fiksiru lirskog zaborava“, U ovom kratkom introspektivnom detalju leže zameci ove knjige, njenih dopadljivih lapidarnih vinjeta koje ulaze u sklop jednog svojevrsnog mozaika detinjstva čiju su lirsku idiličnost pomutili dani surovih ratnih iskustava. · i / č i
_ Lirski eho dalekih uspomena, koji odjekuje kao fon čija se poetska autentičnost ni u jedđnom trenutku ne dovodi u pitanje, zatreperio je čisto i nepomućeno u ovom delu čiji se emo= cionalni dijapazon prostire od pređela setnih poetičnosti do sunovrata gorke sarkastike. Spretno: uzajamno prožimanje introspektivnih psiholoških tananosti, dopadljivih intelektualnih eg»zibicija i prodornih, gotovo čulno oživljenih reminiscencija daje Kiševoj knjizi karakter veo=ma specifične kreativne autobiografije, prevu=
a KK CC Co u aaa igara rupe ep pauer Parera Y een pa ere ine = arta ara aa e ore rET a
*
STANJE NAŠE KNJIŽEVNOSTI, posebno poezije, do te. je mere zabrinjavajuće (jalovošću, osrednjošću) — da svako „pisanje o njenim po javama i oblicima neminovno postaje bpisanje o simptomima. Umesto da budu pesniči, ljudi koji se oglašavaju stihom, bivaju prim e
ri i primerci raznoraznih deformacija i de~.
vijacija, mnogih duhovnih oboljenja i duševnih nemoći. Oni pokreću svoje napabirčeno znanje da pesmom kažu ono pred čim je njihova misao mutava ili ono što, u normalnim prilikama, nikad ne bi rekli i ne bi umeli da kažu. Oni štampaju svoje pesme da bi izlečili ili zadovoljili komplekse i čak eventualno loš društveni položaj, položaj koji im ne odgovara. Oni se bacaju u umetnost (i oko nje) da bi se situirali. li OL OC in uza Vesna Krmpotić, o kojoj je ovde reč, predstavlja simptom i primerak izv. umetničke nadobudnosti i duhovne samoobmane, čiji krajnji rezultat bivaju stihovi složeni u knjigu, tj. izdata knjiga pesama. Njoj je rečeno, u nekom neobavezujućem trenutku, da piše poeziju, đobru ili manje dobru — svejedno, ali poeziju, da ima talenta, i ona je u fo poverovala. Imala je, uostalom, razloga da poveruje: danas se, doduše na isti neobavezujući, nonšalantan način, smatra perspektivnim stvaraocem, od nje se očeku= je. Otud i njena krajnja samouverenost,
U pesmi „Život i pjesma“ čitamo: Moj je život tako siromašan, tako neživ, tako surov, tako blijed.
Pjesma o mom životu tako je živa, tako bogata, jarka, tako lijepa,
A u pesmi „Vrtuljak neba“: 'Ma njjedna zvijezda, nijedna godina da se zabuni, da načas stane, A odakle meni želja đa kvarim svu tu mehaniku, sav taj hod? Šta je posređi? Tragični duhovni nesporazum,
grI..„„Pu mup znumuuaua Our uuuuu·ıpmuu„rumnuuruu„unıımuu ye uuu nieiruy uuu u ui uuu arueniuu up umu rare uuu ani ranu umu muz uu:umurumur uu Jugu mr nm n nmryrup IIIa uammuummama
KADA SE POJAVI KNJIGA kakva je ova Erićeva prisiljeni smo da se, pomalo setno u sebe zagledani, prizovemo pameti i priznamo: kako česbo smo morali da grešimo! Kako često smo, vodeći ponajpre računa o potrebama trenutka, opšteg nivoa našeg savremenog pesništva i, ako hoćemo, o pofrebama duhovnog progresa, zastupali poeziju za koju smo hteli da. verujemo đa je zasnovana na intelektualnom iskustvu i da se kao takva može suproistaviti površnosti, simplifikovanosti, banalnosti i opštoj regresivnosti produkata onih pesnika koji su se zaklanjali iza paravana „spontanosti“ i „iskrenosti“. Tražeći od mladih pesnika poznavanje osnova prozodije ivrdili smo kako našem savremenom pesništvu nedostaju normativne vrednosti pa i sopstvena mifologija.. A kad bismo se umorili i zasitili od kosmopolitskih napora, od poezije koja je nastojala da se na prečac opravđa duhovnim i formalnim obeležjima „svetske“! poezije, prihvatali bismo bilo šta što je moglo da nas osveži. Dovoljno je bilo da se, u peshičkoj metafori pojave dve krave, tri anđela i nešto zeleniša pa da ustvrdimo kako postoje skrivene vrednosti, kako se u naivnom i rusti-
ikalnom viđenju sveta krije spas za naše posni-.
štvo. Krajnosti nas, dabome, nikad nisu spasavale. Knjiga Dobrice Erića omogućuje nam da odahnemo, da se oslobodimo tenzija, da se ne kolebamo i tražeći jedno zapostavljamo drugo, omogućuje nam da uživamo u slavlju pgezije koja je i moderna i tradicionalna, naša i opšta, emocionalna i duhovna, da se radujemo bpesniku koji je, tu nema sumnje, punom merom darovit. Nijednog trena, dok čitamo stihove u kojlma je Erić uspešan, neće nam na um pasti ideja da naše mođerno pesništvo nema na šta da se nadoveže, da nema uslova da uspostavi kon=
KNJIŽEVNE NOVINE
čene finom košuljicom sačinjenom od blagih poetskih tkanja. y
Rečeno je da je ovo knjiga koja govori o predratnom i ratnom vremenu. No upadljivo je primetno da između lirskog tona ove knjiga, kad govori o dva toliko različita razdoblja u životu jedne mladosti, nema gotovo nikakvih razlika. Ovde je Kiš izbegao jednu zamku u koju bi upali mnogi pisci manje obrazovani, vešti i daroviti. Osetljiva dečja svest, u Kiševom romanu, i jedmu i drugu realnost prima kao nestvarne odjeke koji se upliću u paperjasti svet intimnih otikrivanja životnih tajni.
” Niegov junak i najsurovije životne detalje saop~
štava uz blagu poetsku intoniranost koja toliko odgovara svakom putovanju tragom sećanja i' oni, lišeni svih drastičnih detalja, odzvanjaju podzemnom tragikom rečitih nagoveštaja izvahredno snažne emocionalne nosivosti.
Knjiga uspomena Andreasa Sama sačinjena ~
je od niza kratkih reminiscentnih epizoda u kojima, najčešće, kao glavna ličnost u- prvi plan izbija Andreasov otac, Eduard Sam, jedan od najsvojesvojnijih karaktera koji su, poslednjih podina, kročiji u svet naše literature. Premda „Bašta, pepeo“ nije knjiga o njenu, o Eduardu Samu u njoj se najviše govori i ona se, dobrim
ili poza i slepo uobraženje, ili, pak, svesno ka-
ćiperstvo? Treba li da poverujemo da je pred ,
nama buntovnik, gnev mladosti, strast prome= ftejske izmene, da je pred nama gorak i unutarnjom vatrom težak pesnik? Ostavimo, međutim, po strani prirodnu konstataciju da je pesma,
u najboljem slučaju, onakva kakav je život o .
kojem peva. Izbegnimo tumačenja stvaralačkog paradoksa da je, kod istinskih pesnika, delo san o lepšem životu i, zato, samo — lepše od života, lepši život. Ne upuštajmo se u takva i druga, slična razmatranja i pogledajmo, konkretno, te „žive, bogate, jarke, lijepe“ pesme.
Kako peva Vesna Krmpotić? „U mojoj duši želja, ko nož u koricama, pomiče se kada mislim na te. I gdje ti kretnja ko peraja blisne, tamo bi on do drška da ispuni se. TI. gdje padne tvoj pogled leptirasti, tamo i oštrica, sva drhtava stremi. Ali taj bodež, okrenut smrti, samo mene para!“ T pisci petparačkih romana umeju da nađu bolja sredstva i uspešniji na~
“
tinuitet ako se oslanja ma sopstveni folklor i' nacionalno duhovno iskustvo. Jer, Rrić sve fo čini ma jedinstven način, dokazujući da use granice regionalnosti mogu, bez nasilnog rastezanja, da se na neviđena prostranstva prošire i onda kada ih širi snaga usred folklorne tiznice ponikla. +
U Kričevom pesništvu, nesumnjivo, ima jedna struja MWoja se može tumačiti kao naivističko treansronovahnje pojava u svetu koji pesnika okružuje. Groteskna i humona njegova fantasijka ponekad, odista, može da se klasirn u sfere primitivne. umetnosti koja ima svoje specifične vrednosti. Umefnički dometi jednog naroda, međutim, neće se meziti po dometima/ njegove/ naivne umetnosti, niti će se rast njegove umetnosti dokazivatina taj način što će ses vre“ mena na vreme, kao alrakcija za svet i za nas same, oticrivati pojedini naivni umetnici. (Ovde,
Lirski eho detinjstva „RABTA, PEPEO".
„Prosveta“, Beograd 1965.
svojim delom, pretvara u posmtrno iraganje sina
za ocem, izgubljenim još za života, u pokušaj uspostavljanja dalekih i neprimetnih veza za koje se, u detinjstvu, nije ni moglo verovati da postoje. Kroz uskovitlane magline „uspomena, kroz raznovrsne epizode koje su se u detinju svest urezale kao kamenovi-međaši · njegovo
ljudskog sazrevanja, kroz događaje kojima je”
„fiksir lirskog zaborava“ dodelio ulogu izuzetno'važnih karika u lancu otkrivanja života, neprimetno ali pouzdano, postepeno ali uporno, pričanja o Eduardđu Samu, koji je svoj, vek proveo na marginama života, neobičan i neshvaćen, divan i izgubljen, potiskivala su u drugi plan sve što je moglo da ostane urezano u mapi detinjih uspomena i pretvarala ovaj. roman, dobrim delom, u da li imaginarnu da li stvarnu biografiju jeđne drage ličnosti, koja je netragom iščezla u jednom od logora smrti. Eduard Sam, sumanuti vizionar, fanatični meditativac, geni-
jalni hipohondar i teatralni begunac, čiji se život sveo na beskrajni niz maopakih i irealnih postupaka i koji je u usamljenosti nalazio svoju najprisniju vokaciju, privlačio je pisca kao izvanredna mogućnost da pusti na volju svojoj maštovitosti i, možda, plati jeđan đug koji bi,
Poezija koja to nije
Vesna Krmpotić: ____ „JAMA BIĆA“, e, ya i io ok anka O. Nolit“, Beograd 1965. rev 9 pro
čin „da izraze ljubavne čežnje i bolove svojih
napirlitanih, uvoštenih junaka. Ili: „O ruko, ja.
sam čamac što hoće·da zadrži obalu, i ti kad prepukneš među nama niz bujicu će nestati svijeta. Ostani, ostani sa mnom, gdje ćeš, pa neka zemlja izmakne ispod nas to svoje teško nevjerno tjelo i neka nas pusti da slobodno lebdimo kao dva poljupca što su bez usana, kao dva letka nikome bačena“. U ovim redovima, namemo ovako složenim, nemogućno je ras> poznati stih. Ali oni nisu banalni samo kao poetskb tekst, oni su banalni i kao proza, U tome je sva, ili gotovo sva, nezgoda: Vesna Krmpotić piše poeziju, a napiše prozu, i to suvu, piše poeziju, a napiše prozu i fo suvu klišetiranu, posnu prozu. Dosadne, otužne, siromašne, bezlične ređove. Najpre i najviše bezlične. Oni, da se fo inače ne zna, ni po čemu ne moraju pripadati baš Vesni s prezimenom Krmpoflić. Mogla ih je napisati bilo-koja Vesna u bilo-kojoj gimnaziji, i uneti, za dugo sećanje,
Pesnik i folklorno iskustvo
. Dobrica Erić: „VINOGRADAR“, „Prosveta“, Beograd 1965.
naravno, nije reč o školama naivne umetnosti.) U KErićevom slučaju takvo šta ne treba činiti i zato što. je takvo viđenje sveta samo jedam, ne uopštavajuće karakterističan, vid njegove pesničke umetnosti. Njegova umethička svest isuviše visoko je organizovana, njegove pesme su, ma kako sočne i u dahu ispevane izgledale, isuviše pouzđano građene, da bi takva ivrdnja bila održiva. Njegova estetika je u svemu normativna, a poetika veoma jasno. definisana. Pesme „Pesma“ i „Rupeljevo“, na primer, o tome veoma jasno govore: pesnički duh se Dpotvrđuje snarom fantazije, sposobnošću da se sugestija realne problematike ostvari sredstvima, imaginacije, kiđanjem veza sa uzročnim isku= stvom. Kako bi se, inače, drukčije, mogao shva-– titi pesnikov dijalog sa sobom samim:
. Otkud, pastiru u. svirali vila,
\
inače, morao da oslane neisplaćen. Stoga nije
čudo što u pripovedanju o životu i priključeni> .
jima Eduarda Sama ponovo susrećemo, samo zrelijeg, istog onog pisca koji je stvorio naj-
bolje stranice „Mansarde“, dela koje je ostalo.
u sećanju kao istorija jedne mladosti sazdane
od neprestanog i neprepoznatljivog pronicanja . maštovitosti i realija, sećanja i snoviđenja, ne-
mogućnosti i priželjkivanja.
Pored gotovo svih epizoda o Eduarđu Samu,. među najuspelije stranice ove knjige treba svrstati sva ona ftanano inirospektivna mesta gde se govori o prvim detinjim suočavanjem sa ide> jom smrti, zvonko i prisno dočarano rano ko» mešanje emocionalnih nagona i erotskih nago~
veštaja, duboko doživljeno poistovećivanje sa” svetom literature kao svojevrsnim životnim in-,
spirativnim izvorištem, sve je .to ostvareno sa izvanrednom merom i osećanjem za tanane zakonitosti psihičkih nijansi.
Ova knjiga nedvosmisleno potvrđuje da je Danilo Kiš pisac koji se jednako sigurno snalazi u nalaženju i saopštavanju upečatljivih detalja (podrobnost njegovih opisa ume da bude stvarno majstorska), koliko i u vladanju strukturom kao celinom. Brojne reminiscentne- epizode, koje same za sebe poseduju draž uzbudljivih i zaokruženih celina, uklapaju se, nepri> metno i gotovo sasvim beznaporno, u jednu skladnu pripovedačku strukturu, za koju se, u prvi mah, moralo postavliati pitanje da li će i kako će to uspeti da postane.
Kao što se detinjstvo malog Andija Sama odvijalo pod dvostrukim svodom neposrednih doživljaja i duboke inspirisanosti svetom iz knjiga, tako je i ovaj roman Danila Kiša nastao plodnim stapanjem ovih dveju inspiracija. MeđWuutim, odblesci literarne inspirisanosti primetni su, u prvom redu, ı tonu i načinu na Koji je knjiga pisana, u izvanredno velikoj zanafskoj spretnosti koja se razvila kao plod kreativnog bavljenja lektirom, i oni, ni u jednom trenutku, ne dovode u pitanje autentičnost i specifičnost životne građe koja je utkana u „Baštu, pepeo“ kao pafinirana botka retko uspelih i uzbudljivih poetskih. ispovesti. i e
Dušan Puvačić
u bilo-koji spomenar. Poseđuju taj opšti ton jevtinih romansi i šlagera, šaputanja i egzaltacija po korzoima. Ljubljenom čoveku se peva: .·
Sastavila sam te kao pjesmu, od simbola, i sad ne znam šta značiš.
Ovo se, apstrahovano, bez odstupanja, može da
primeni na sve što je svojim „zanosom“ dotakla pesnikinja. Ređala reči, slagala simbole. — ispala besmislica. IT ona, tobož, jadikuje nad takvim obrtom, a zna, međutim, da je sve u najboljem ređu: ako i nije baš kako treba, bar je moderno biti besmislen na kraju.
Biti životno nemoćan. Ta nemoć kojia je tako šik, tako slatka, tako sva u maniru ženstvenih
razočaranja po ilustrovanim žurnalima. Otva-ı
rajući se „ko prvi cvijet“ .({a ne znajući „da je cvijet“ i „da se otvara“), pesnikinja ulazi u život, saznaje, na jednoj strani, surove granice između bića i smrti, na drugoj — polifonost, složenost života (Jedno je Sve, a Sve — objedinjenje beskrajnog Jednog), saznaje smrt kao mogućnost. života, doživljava život kao kolevku plodne smrti (pesma „Očev grob“: „U toj dakle zemlji leži fijelo u kojem nekad ležala sam. ja; a dok ležala sam, nisam znala da u njemu ležim i da jednog dana ustati ću...“). Otkriva tajnu ljubavi („Moj cilj je ljubav, bez cilja je ljubav. moja“, „Ja sam oko a ti si jedna od mojih. mnogih suza“), veze dakle, međene goblene za palanačke trpezarije, za „iznađ šporeta“ (ona — oko, on — suza). I svc tako: linearno, pljosnato, šturo. Do bizarnog creda: pevati — da se izrazi neverovanje u plod, a verovanje u cvet „koji ga navještava“ (!), do. proizvoljnog straha („Meni bog je dao strah i ja se bojim“, „Žaoka neka u svijetu se za mene sprema“). Do sudbinskih pitanja, upućenih životu: „Ži-
{UBI)}S '*'b BU 3XMBA6]3SEN
Dragoljub S. Ignjatović
što draži vihore i gore Yemeti i otkud pesmi sokolova krila da iz mog potiljka u tvoj Vrt breleti?
Sin boga leta princ žarkih planeta čavrskih suncokreta privezan zracima
za zemljinma wepca i um ludog ždrepca ođyastao s volooima i sa oblacima
međ: munjama i senom, zadojem, stuđenom, vođom gde se kupahu paunice i vile i gde jednom dok je spremao pod klenom sokole sma za lov ma uive zlatokrile obljubi uz pomoć frule i sokola, vilu, (čija huljina, posle kiše plamiti iznad, polja) po, mu, se lepa raviojla, nastani u suviroli... } („Pesina“)
Pravi pesnik ima svoj sopstveni svet, svoj milje, životnu sredinu koja bogati njegovu imažeriju. Savršeno je svejedno, ako je njegova autentićnost potvrđena, da li je to grad ili selo, oblasti duha ili emocija. Erićev svet je nacionalni fol-
' klor, narodno iskustvo. Svet u koji ga nosi ma-
šta, svet kojima se ona napaja („Rupeljevo“), vredan je u opštem kontekstu koliko i drugi pesnički svetovi, a u našim okolnostima izvanredno vređan jer ruši tvrđenja i verovanja
da su usmerenja modernog pesništva. i du-
hovne vrednosti iskustva folklora divergentni. Bogatim metaforama ovaj se pesnik zalaže za strogu rimu, za pravilnu metričku shemu (čijim mogućnostima u njegovom slučaju kao đa nema broja), a njegovi stihovi obelođanuju tako retko i tako traženo jedinstvo: po shvatanju
sveta i po tehmici stiha u potpunosti moderno
pesništvo, oslonjeno na nacionalnu tradiciju, organizovano je sa „izvanrednom disciplinom i Nastavak na 4. strani
Bogdan A. Popović S