Књижевне новине
Nastavak sa 3,' strane i O
merom. Umesto da se. prelivaju i:razlivaju,.50-
kovi i boje nJeEgovog pesništva dskorišćemi ku
tako da roazuju pesnukovu moć da ih, ukroti .
i Svoj sopstveni intenzitet, jer i tako ulcroćeni dejstvuju SVGı punocom, . i
· Modernost ovug pesnika potvrđuje se Višesiruko, jegoya epopeja o težačkom životu „OCrnućanka“, primer je pesme koja je sintetišuči veoma eiexuno ovu bogatu verbalnu eksprešivnost, što se po jarkosti boja i unutrašnjoj dinamici i dravnatićnosti sa Van Gogovim plat= . nima. može uporedivati, pokazala svu dramu života uopšte. „Haimnom“, koja je finale ove pesme: | ,
:X
To' hibridnu zvezdu novi kovač skova. e.
Njena kći u čaim, s momcima planduje. Bi ptioa kyoz prsten, Bi cvet svih svodova, Bi pastirka kojoj usred, veza zuje
grane zlatnog drveta sa sedam, plodova. U prvom z?i plodu trešnja seničarska,
U drugom vuk i jagnje. U trećem, klasava leto krvi. U ćetvytom, zar: tajna. zvečarka, U petom raj zaključan vw šestom ključ spava.
4 u sedmom bukti svadba pšeničarska!
pesnik nedvosmisleno kazuje šta je namislio (i uspeo) svojim delom da saopšti. Sinteza je odista izvanredna, Uupečatljiva i puna smisla. Na drugoj strani Je postupak primenjen u pesmi „Bik na bregu“. Pesnička sredstva ovde kvalifikuju jednu sliku sa vrednošću simbola, Usamljeni bik, kome zu alkc na nozdrve natakli, i koji kao da je iz Zajcove idejne komstrukcije izišao, riče na brdu opominjući svet. Čitalac ne može da se oim-o sugestiji da je to jedan ljudski zov, čovckov vapaj pred opasnošću. .
„Svaki pesnik Xa svoje Rupeljevo“ — kaže pesnik na kraju istoimene spomenute pesme. Svojom knjigom „v.nogradar“ Erić je pokazao bogatstvo životia svog iupeljeva i njegovu. poetsku Žživotnost u raznim vidovima i dimenzijama. Pesnički najblistaviji njegovi trenuci za mene su špomemnute pesme, zatim „Sın“t u šoru“ i „Balada o tclenju“, i „Pesma o jednoj gružanskoj kupacici", diunizijska, erofična, iYOnična, hunioma, jedinstvena ukratko poema ispevana u šlavu života i vitalnih vrednosti... Hoćemo li se, na kraju, kad odmoreni i ispunjeni zadovoijsvivcnı zaklopimo korice njegove knjige, ponovo uključiti u „dnevnu“ pesničku problematiku, koja više nameće rešavanje problema kulturne polilike nego li rešavanje Dbroblema same poezije, zavisi od Erića i njemu sličnih (što ne treba shvatati bukvalno) pesnika. Ovaj pesnik ima snage i talenta da nas usmeri ka pravim problemima. Samo, talenat nije studenac bez dna iz kog se neprestano može Crpsti. Potrebne su one duboke, nevidljive žice koje će neprekidno dopunjavati iscrpeno. Što znači: nije ni izđaleka sve što ima folklornu boju i obeležja tradicije pesnički vredno. To može da bude efektan eksterijer, a enterijer se stvara intelektualnim naporom. KEriću, na Wvaki način, predstoje daleko složeniji i teži zadaci. Onim što je pokazao on nas ispunjava uverenjem da će moći. da ih reši. Jedna od prvih stepenica ka vilšm umetničkim ciljevima moralo bi da bude radikalno prekidahje sa pseudonaivnom gro feskom, uklanjanje njemu Sasvim nepotrebnih tragova savremene pesničke lektire, prekiđanje sa rasipanjem talenta na beznačajne predmete i definitivno nepristajanje na plasiranje alraktivnosti proizašle iz njegovog porekla i „posla koji obavlja. Ta se artaktivnost —o sasvim Je sigurno — brzo zaboravlja. Erić nije interesantan zato što je Sšeljak-pesnik koji, eto, ume da piše dobre pesme, nego je dragocen zato što je pesnik. I ništa do +— pesnik.
Bogdan A. Popović
Poezija...
Nastavak sa #93 sttane
vote moj, ti tečeš mimo mene kao rijeka mimo obale. Domahuješ, zoveš me da pođem s tobom, a s tobom odlazi tek moja mutna slika. Gdje Ti to odlaziš, gdje ja to ostajem, živote moj?“ Ali u ovoj knjizi (kao i u prethodnoj „Plamen i wyijeća“) život kao pokretač i inspiracija statičan je, a Krmpotićeva, kao pesnik, mrtva, Prema životu njena pesma stoji u odnosu kao lažan privid prema iscrpljenoj ili zapečaćenoj. suštini. : ;
Jedan jedini put pesnikinja. je, pred samom sobom, bila iskrena: ei
Zaboravim da, nisam stablo
I krenem uvis sasvim naglo... ...I da se spasim-·
sjetim se da nisam stablo
i stanjim se i smanjim naglo...
Njena pesnička avantura i poduhvat imaju šva obeležja nečega što se hoćeane može 56. Zalet i pad. „...U jami vlastitog bića“, jadikuje. „Pripijena stojim uz rešetke SVOB bića... Biće ima svoje provalije, jame, tamnice ı Tešeike. Pruženo je svakome da u njih upadne, a dozvoljeno: samo nekim .da se izvuku. Vesna Kımpotić ne pripada ni jednima, ni drugima. Ona se nije strmoglavila u te ambise, a pokušava da se izvuče 'iz njih. Čudnijeg i smešnijeg položaja nema. Zbog toga su i vapaji (tj. stihovi) koji prate taj pokušaj čupanja — smešni i besmisleni. Kao plač razmažene žene što jc nisu istukli. ;
• Moj jauk riše uho anđeosko tamo na slvašnoji tišini zvijezde.
Al nema niknkvog jauka, a.ni· anđela. ima mnogo pustih (kvazi-pesničkih) želja, malo punih, pravih reči; mnogo .(knjiških) podsticaja, · malo doživljaja; mnogo nade, malo sposobnosti; mnogo naučnog, ovlaš prihVačenog (iz indijske buđističke filozofije i poezije, iz trebnika uvelog simbolizma i impresionizma), malo, i nimalo, svojevrsnog, umetničkog. Zaista, pesnička duša Mrmpotićeve jeste od „tvari koja nije“, i tu se ne može ništa popraviti.
: Dragoljub S. Ignjatović 4
eeeeeeeeooeoooDoo oo ooo Ooo ooo o O 000 0: ooo o 00000 00 ooo o0000 0000 ooo ooo ooo ooeOGeO 000 e O O O 00 0 05
Vitomir Lukić | „Veselin Masleša“, Sarajevo 1965.
„fefje · Ad POP. 3405 # IAKO NE SASVIM MLAD, Vitomir Lukić debituje svojom knjigom novela „Soba za prolaznike". a knjiga je karakteristična za jednu Višu literarnu pismenost koja je i inače odlika i osobenost mlađih proznih autora nove generacije. Lukić, takođe, radi kalno raskida sa tradicijom i Književnim obpterećenjima sredine kojoj pripada. To odvajanje ođ tradicije nije, istina, započeo on, ali ga je prihvatio. (Andrić je artist, majstor prozne riječi, ali takođe
čvrsto u granicama realističke tradicije ne samo bosansko hercegovačke literature.) Međutim, Lukić ničim više nije vezan za domaće fle, za legende, za oporost podneblja i iskustva, njegove movele, pisane jednim osjećanjem i mišljenjem nezavisnim od tom poznatog postupka, odaju samostalnu Kreativnu ličnost kojoj je tijesno u prošlosti, pa 1 u sađašnjosti, ovđašnje literature, i ako na bilo koga ova proza može da vas podsjeti, to je — nemojte se začuditi! — na čuvene „Tropizme“ N. Sarot. Ista ona tananost u Oopservaciji, bolna preosjetljivost za ovaj spoljnji svijet koji vas ranjava oštricama, ista težnja da »e izrazi nešto od zaumnog ljudskog iskustva, i jeskoba u svijetu, i to ne samo svijetu spolja nego i u svijetu vlastitog bića, fizičke niegove realnosti, tiranije navika i slično. Pisana pipavo, drhtavo, inteligentno, Lukićeva rečenića upila je u sebe i sjećanja nagomilane pročitane lektire kao i neke vlastite izumliene efekte, stoga dolazi do ponavljanja, variranja, isvjesne stiješnjenosti kako u izrazu takođe i u sadržaju. Pa ipak, to je čitka fraza, mišljena, eliptična, puna soka i slutnje, u svakom slučaju mođerna i darovita. Dvije najbolje novele čitave zbirke, naslovna „Soba za prolaznike“ i „Ladina smrt“, odaju sigurnu, superiornu posmatračku vještinu pisca koji zna da vidi svijet i koji prije svega vd! unutrašnjošt vlastite duše koju neprekidno izučava i secira. I u jednoji drugoji moveli pojedinac je u mirnoj, otupjeloj opreci sa svijetom, kome ne pripada i koji samo posmatra bez određenog učešća. I oba puta usamljeni čovjek je tu poražen, stran. Kolektivnost, društvenost — za preosjetljive duše to je ponekad tako neizdržljivo! Čovjek se nađe okružen stranim svijetom kome mora da pripada a ne pripada mu se. A ipak, i dalje valja živjeti sa istim iicima i problemima. U „Sobi za prolaznike“ prikazano je na fin, ironičan način to naličje i masilje društvenosti koja se nametljivo nadvija nad usamljenika nastojeći DO svaku cijenu da ga uključi u igru ili dotuče, Čovjek sam po sebi nije kriv što je takav i on pati. Sređina ga maltretira. U „Ladđdinoj smrti“ priča se takođe o jednoj vrsti otuđenosti, o meprihvatanju „izvjesnosti koja vas i sama Pbohođi i kad je nećete, Smrt je ona sila koja vas privodi i privoli stvarnosti i bez volje vašeg
"učešća, TI ostale manje ili više dobre movele ove
zbirke govore o sličnim stvarima, ali se ove dvije izdvajaju jednom vrstom „izrađenosti, dovršenosti,
NIJE |6y Jurij Rytheu
Golubye Pesey „Molodaja gvardija“, Moskva 1964.
ZBIRKA pripoveđaka „Plave lisice“ je delo mladog, ali već dobro poznatog. čukotskog pisca. Rođen 1930. godine Jurij Ritheu objavio je pre ove šest knjiga pripoveđaka („Prijatelji-drugovi“, „Ljudi naše obale“, „Čovekova sudbina“, „Čovekovo ime“, „Čukotska sa· ga“ i „Oproštaj sa, bogovima“J, dve pripovesti („Vreme kada snegovi kopne“ i „Nunivak“) i roman „U dolini Malenih Zečića“, Kao đarovitog mlađića Ritheug su bili poslali na Lenjingradski univerzitet, Još za. vreme studija on je počeo da objavljuje prve pesme i priče. Odličan znalac ruskog jezika, USpec je da premosti jaz koji stoji na putu svakoj maloj književnosti: tematski ·usredsređen ma prikazivanje likova i zbivanja u rodnoj Čukotki, na opisivanje neobičnog preporoda ~koji se u njoj odigrava, Uno» seći u ovu još nedđavno neolitsku sredinu savremen život — Ritheu piše na ruskom, Što: je važan razlog njegovog ranog uspeha, :
Pripovest „Ankanau“ je verovatMo majbolji sastav u ovoj knjizi. Iako više etnografska nego li temat-
vime same sadržine, tako i zbog istančane psihološke obrade glavnog lika. U osnovi to je priča o jednoj nemirnoj mlađosti punoj težnje ža novim i nepoznatim, o sazrevanju jednog složenog, premda naoko jednostavnog „čoveka, Osobenost Ankanau, kćeri lovca Čejvina, nije u njenoj izuzetnosti, nego u Si. lini volje, ugsmerenom, mada ne uvek sasvim jasnom nastojanju. Jz nje izbija nešto iskonsko, blisko prirodi — želja za lovom, za materinstvom — ali i snaž“ ma potreba da bude koristan član društva i da prevaziđe okvire koji su vekovima sputavali čukolsku ženu. MRitheu posvećuje najveću pažnju opisivanju severne prirode i života i običaja svojih. sunarodnika; ali, uza sve to, lik Ankanau izgrađen je veoma brižljivo, i pun je neposrednosti i privlačnih crta.
Pripovetkom „dJedra“ Ritheu se unekoliko pribliŽava lirskoj prozi Antonova,.
Rad je kao čukotski! dečak prvi put saznao za umetnost i čuo prvu, veliku muziku. Ta čisto biografska pojedinost povezana je sa opisom preobražaja doskora primitivnih &evernjaka, njihovog otkrivanja praVOg, savremenog života. Okolnost što je taj sadašnji i pređašnji doživljaj muzike prikazan kao razmišljanje i sečanje, delimično kao priča mališana, sa naglašenim kontrastom savremenog i zaostalog, prošlosti i današnjice — samo pojačava umetničko dejstvo pripovetke, NON a | Osim u „Ankanau“ Ritheu se još jednom u ovoj
Ivanovna“, Ali dok je u „Ankanau“ ljubav burna strast, koja ruši sve prepreke i nagoni čoveka đa
nežno osećanje, koje menja čoveka, oplemenjuje ga, Pojava nove upravnice gazdinstva u dalekom čukof-
skom sclu blagotvorno je utićdla na mladiće, stanov- |
. ostvarenja, što se ne bi
TONE KNJIOGO
ska, „Ankanau“ je zanimljivo štivo, kako. zbog no» .
Kuranova i Panove... Doživljaj muzike Čajkovskog vraća pisca u vreme
zbirci dotakao pitanja ljubavi Uu pripoveci „Ljubav '
ispolji, neizmerno bogatstvo svoga bića, ovđe je ona”
- NOC KNJI
|
(dokrajčenosti koja je odlika svih u, sebi dozrelin oglo reći za odužu novelu „Bolest“ u kojoj Lukić suviše tanano raspređa o procesima bolesti koja stvara posebna raspoloženja i stanja duha: košmar, halucinacije i slično, No pored svih očiglednih odlika ove proze, zaista rafinirane ı duhom evropske, postoji i njena bitna mana: uskoća u zahvatanju svijeta, iskustva i stvarnosšti u kojoj se dešava, Spoljnji svijet ima svoje obrise, ali je suviše nekako neutralan, lećlujav te izgleda kao da se š8ve događa u vječnosti, u vangraničnosti, nigdje; ili u sjećanjima, u nečemu naknadno doživljenom, u pro-
življavanjima bez neposrednosti strujnog dodira sa e
stvarnošću. Stoga nam se čini da intelektualna proza kakvu inače piše Lukić s mnogo uspjeha ima sužen radijus „djelovanja đa se uvijek vrti oko neko#š
· relativnog unutarnjeg P; blema i cilja, i đa je slična
Šegedđinovoj novelistieci s tom razlikom što je Šegedipova proza ipak dramatičnija i dinamičnija, zahvatnija. Proza je to za sladokusce, za pisce, bojati se da je za široku čitalačku publiku previše jstanjena i profinjena i nepopularna (uostalom, Lukić s popularnošću i ne koketira). Naravno, to je naličje ove u svakom slučaju darovite novimć u našoj savremenoj proznoj književnosti. koja 8e ne može baš pohvaliti pojavama tako čestim i svježim kakva je ova Lukićeva, Posebno u granicama bosanskohercegovačke proze, dolazak Lukića više je nego zanimljiv i značajan jer konačno. s njim prestaje oslanjanje na: tradiciju i počinje nova era ovdašnje proze, a to svakako nije mala zasluga i pohvala.
Risto TRIFKOVIC
A. G. Matoš Eseji „Nolit“, Beograd 1965.
ODNOS BECBNZENTA prema izboru iz dela jiednog pisca mora biti zasnivan veoma oprezno, štaviše, i sa izvesnim asketfizmom, zbog opasnosti da se subjek-
tivnost recenzenta i neminovna stvaralačka subjek-
tivnost priređivača ne ftransformišu u relaciju koja onemogućava đovoljno jasne i precizne sudove. Čini nam se, stoga, đa bi čvrsti temelji ocene mogli po· stojati ako se ijspitivanje ispravnosti Kriterijuma, koje uvek uključuje i alinitete onoga koji ocenu donosi, pođredi u najvećoj meri ispitivanju doslednosti određenog i naznačenog motiva odabiranja, Branko Peić, priređivač ovog izbora, u svojoj napomeni istakao je ono što je po njegovom mišljenju Bvrha ove knjige. Po njemu,-tendencija je „da se pisac predstavi najpotpunije i najupečatljivije i da taj izbor" buđe i mahje obaveštenom čilaocu povod njcgovih daljih interesovanja, „Makoliko ovo na prvi popled izgledalo jasno i jedinstveno Krajnje merilo, nesumnjivo je da u sebi krije izvesne protivurečnosti, koje, kako se ispostavlja, uslovljava izvesna kombpromisna pyešenja i izvesnu mnmođoslednost sa sledećim Pelćevim stavom:“... neophodno je reći da je redaktor... pokušao.., da uglavnom uvrsti one eseje
nike internata, koji su zč i „dodi sa njom — slabašnom a odvažnom, om a upornom — postali pažljivi, uljudni, požrtvovani — odnekud naglo zreliji.
Poređ efnografskih crta i pronicljive psihološke karakterizacije, u „Plavim lisigama“ može se zapaziti i piščeva. zainteresovanost za dramatične pređmete. Usled tematskog „pristuba u ovoj pripoveci postoji živa rađnja. Samoodricanje glavnog lica, njegovo spontano osećanje odgovornosti i visok moral ispoljavaju se u malo neobičnom trenutku, ali sasvim prirodno. Sramežljivi i dosta jednostavni, na mahove čak 1 jednostrani Ivan iplilik, sukobljen sa nužnošću da samostalno deluje kako bi izvršio zađatak, pokazuje retkt mnesebičnost i odlučnost. U tom času on stiče mnoge prijatelje, koji žele đa mu se nađu u nevolji, da mu pomognu i da mu odaju priznanje. To istovremeno moralno uzdizanje glav-
nog junaka i osećanje jedinstva među ljudima ispu- . ' njavaju ovu pripovest verom u čoveka.
lako pokašto odveć zaokupljen prikazivanjem
. vodnoga kraja i običaja svojih zemljaka, zbog čega . mu je proza mestimično suvoparna, Ritheu je izvan-
ređan , pripoveđač. Njegovo Mazivanje je, slično kao
. u TFedjina, gotovo bezlično, reklo bi se — hezain-
leresovano. Izlaganje mu je ujednačeno, bez preteTane ponesenosti i bez Kklonuća: to je tok malik na sam život — lagan, ali neizbežno promenljiv i sigurno usmeren. Pojedini 'delovi Ritheuovih pripovedaka ~— kao, na primer, Čejvinovo prenošenje u mislima na početku „Ankamau“, ili opis doživljaja koncerta
na Obali u „Jedrima“ — pravi 8u obrasci umetničke izvrsnosti.
i ; +. Sasvim. je razumljivo što su Titheuovi junaci pretežno mladi ljudi, deca, oni koji tek treba da odra-
štu, da upoznaju smisao Života, da stanu na svoje
noge. Razvitak njegovih likova, radoznalih, punih želje da izgrade sopstven život, samostalan, koristan i celovit, samo je slikovit igraz. sudbine . hjegovog mladog i poletnog naroda, Roji se tek oslobađa dugotrajne zaostalosti, ali je uveren u srećniju budđućnost, čiji svedok svakodnevno. sve više postaje,
. Ritheuovo književno delo dokaz je he samo hjegovog velikog dara nego 1! toga sve očevidnijeg napretka njegovog naroda.
dovan JANIČIJEVIC
Brana CRNČEVIĆ:
znaju istinu. ) )
oltar otadžbine.
PIŠIROĆUOIŠ
Znam ja muzičare koji sviraju kako drugi igra. Primetio sam da uvek najviše lažu oni koji najbolje
04 /
za koje veruje da nemaju {ragmentarnu vređnost! hoji su, u svojim zaključcjima i ocenama bpostali „klasični“ istovremeno 'otkrivajući i puni smisao aktuelnosti oševog dela danas“. Mada prilično ne-_ precizna i obavezujuća, ova postavka, ako smo je razumeli, poziva se poglavito, na vrednost Matoševih eseja, Želja, međutim, „da taj izbor bude i manje obaveštenom čitaocu povod njegovih daljih inte~+ resovanja“" razlog je, verovatno, jednog značajnjjeg odstupanja, Reč je naime, o dva izvanredno snažna i karakterislična eseja — o Harambašiću i o Milanu Marjanoviću — koji su iz ovog izbora izostavljeni, između ostalog, svakako, i zato što imena tih pisaca „manje obaveštenom čitaocu“ danas malo govore ili ništa ne 'Ražu, Vrednom _Matoševe reči, dakle, nije isključivi kriterijum, Ovo ograničenje je jedino što bismo mogli zameriti izboru Branka Peića,
Vređno je istaći, da je u predgovoru OoVoOm '&VvOTm izboru, Peić, pokazao jedan izvanredno širok i aktiwan stav prema Matoševom delu i prema dosadašnjem ocenjivanju njegovog dela. Čini nam se opravdanom potreba da se ođbace razne Kkategorizaclje 1, Sotovo, enciklopedističke prezentacije jednog takvog pisea kao što je Matoš, i u tom smislu, Peićevo neslaganje sa konstatacijom Velibora Gligoriča koju u predgovoru navođi: „U kritici je Matoš zastupao artizam na bazi idealističke estetike. Najbliži su mu po tome u Beogradu Ljubomir Neđić, Marko Cari Bogđan Popović" Izgleda, zaista, da se Matoš, unapređ branio od ovakvog nivelisanja kada je izrekao ove reči: „Kritičar, dakle, mora imati osjećanja — mne mo za analogije, ne samo za jiđeje, za općenitosti, nego i za razlike, za pojedinosti, za čovjeka, za stil."
U dosadašnjim ocenama Matoša, u velikoj mer) „je zanemarivana širina njegovih pogleda, snaga i analitičnost njegovog načina mišljenja zamaskirana, do> duše, lelujavošću i preobilnmim đuhom njegove izražajne tebnike. U skladu sa ovim Peićeva misao.o nepotpunosti bibliografije „tekstova o Matošu „sve dotle dok se irhpresionistička, nervozna, često na parađoksu zasnovana „mMatoševa misao tretira samo kao sveđočanstvo postojanja jedne necelovite š&tVaralačke/ ličnosti“, opravdana je i kao konstatacija o nedovoljno opsežnom, neđovoljno kompleksnom, i u krajnjoj liniji, neđovoljno pravednom ocenjivanju Matoša do danas —, koje se javlja, možda, kao po-
. Sleđica „skerlićevske“ linije, a možđa, Kao posledica
inertnosti i blagonaklonosti prema «već izrečenim sudovima — i kao poziv da se novim radovima ovaj
' neđostatak otkloni.
Vlastimir PETKOVIĆ
Elza Triole
Htuže ma kredit
„Veselin Masleša“, Sarajevo 1965; preveli Tanja Bugonjić i Dragan Kebelić
JF ELZA TRIOLE u svom književnom postupku izbega* . va da favorizuje bilo koje uverenje ili ideju. Onš8!/ gotovVO uvek ostavlja 'da direktni sukob odluči bo-
bednika. Martina i Danijel Donel, dve ličnosti koje
nose čitavu fabulu romana, ovaploćenje su dva sU»
brotna gledanja na Život, ovaploćenje sukoba izme
đu, kako se to kaže, starog 1 movog. Martina se, po-
Ssle svoga uspeha u Parizu i posle sloma svoje lju-
bavi i braka, vraća u kolibji svoje prostituisane maj-, · ke da je tamo pojeđu pacovi, Danijel je otputovao preko okeana da se upozna s načinom rađa na gi· gBanftskim ružičnjacima kako bi nastavio zano8 BVOjih pređaka. Danijel ima „biljno nevin“ pogled, dok Je Martina „donekle veštica“, Takva jedna koncepcija po kojoj priroda i pridodan način življenja pobeđuje u sukobu sa izveštačenim, komforističkim i komformističkim „pogledima { opređeljenjima bez sumnje, imponuje čitaocu i ona je po: svoj prilici elemenat više koji roman „Ruže na kredit" činj privlačnim. Ali, kađa cela ta masa prozaičnih, svakodnevnih problema i polava ne bi bio jedna, đa se tako kaže, podloga sa koje se polazi u više sfere poetskog zanosa, knjiga bi ipak bila manje dejstvujuća. Čak i ta, donekle mohstruozna ljubav koju Martina gaji prema Danijelu još kao devojčica, i materijalne prepreke i porodični obziri koji ga sputavaju ali ne mogu da ga spreče da nastavi borbu za ružu kakvu je u snovima video, samo još jače ističu fu poetsku notu kao apsolutnu vrednost, cilj i sadržimu čovekovog postojanja, Danijel je — iako ne manje surov prema Martihi u zanosu za ružom sVOga života, koju je nazvao „Martina Donel“, nego što
· je ona njemu kad ga pretpoštavlja raznim delovima
komfora — ipak simpatičniji, topliji i životniji lik nego što je ona. Njena „tragična krivica“ je u tome što je dozvolila da njen lični sadržaj buđe potisnui običajima i dogmama vremena, čiji je smisao sveden na izvesno materijalno blagostanje, divergentno različito od emotivno-duhovnih vređnosti. Implika» cije da je socijalno stanje objašnjenje i opravdanje njenih postupaka doveđene su u sumnju nagoveštavahjem mekih opštijih zakonitosti kao Što je, reclmo, fatalnost velikih strasti.
TI bez pretenzije da se nabroji sve ono Što tekst MKize Triole čimi veoma čitljivim, mora đa se spomecne njena veština u slikanju naravi i odnosa našega vremena, psihološka motivisanost i obrazloženost njenih likova i njen humanistički stav prema svojim, ličnostima. ,
stanojlo BOGDANOVIĆ
| rho | Umesto cveća ponekad bi trebalo položiti račun na
*.- Niko nije toliko čist da ne bi morao da se kupa. 1 iza mene stoji jedan čovek, ali ja ne znam šta hoće.
KNJIŽEVNE NOVINE