Књижевне новине

POZORIŠTE

i ya

OD SVIH MLADIH britanskih dram skih pisaca koji šu se istakli za boslednjih deset godina, Hayold Pinter je heosporno najoriginalniji, Njegova originalnošt je u bravom smislu reči zapanjujuća. Pinter živi u Lon donu, u Ist endu, i star je 34 godine. On uživa glas dobrog pisća iako je dosađ napisao samo dve drame i nekoliko jednočinki. No bez obzira na to, nema nikakvih znakova da će njegovo mesto skoro zaužeti neki drugi dramski bisac.

Drugi bišci su dolazili i odlazili, no Harold Pihter, sa svojim skromnim ali postojanim rezultatima, u obliku zlokobnih komedija, ide sopstvenim „mračnim putem“, izbegavajući ustaljene forme, kategorije i uopštavanje. On se uopšte ne osvrće na io šta većina ljuđi misli o njegovom radu. On je počeo da piše iz sopstvenih pobuda i jedno vreme je bio iznenađen kada je čuo da i drugi nalaze zadovoljstva u čitanju njegovih dela. .

Pre svega, pišući on nikada nije imao na umu publiku, mađa je i sam bio glumac. „Pisao je stihove čak i između učehja novih uloga. Šta je Harolđa Pintera navelo da še bavi pisanjem drama. To nije bila ni bolitika, niti osećanje socijalne nebravde, niti ideologija, niti pak re> ligija. On kaže da bi čak i onda kada bi zaista imao šta da saopšti svetu, njemu pozorište samo smetalo da to učini. U stvari, on nikada nije ni imao šta da saopšti; njega bi slu-

ea /

pisac zagonetnih

PORTRET NAJORIGINALNIJEG ENGLESKOG DRAMSKOG PISCA

čajmo obuzimala neka ideja i tada bi še bacao na posao.

Te njegove ideje su sasvim jednostavne: toliko jednostavne da u njih čovek jedva može da poveruje. Na primer, prva ideja mu je sinula kada je video nekoliko osoba u jednoj 8obi! Ova šlika se zadržala u njegovoj &vesti, i pre nego što je mogao da je zaboravi on je osetio potrebu da napiše komad „Soba“, 1957. godine. To je bio njegov prvi komad, ali čak i u njegovim kasnijim rađovima oseća se đa je Pinter pod opsesijom klaustolobije.

Ta atlmosfera je spećifično obeležje Pinterovih komađa i ona je deo njegove jedinstvene bpozorišhe Vvižije; inspirisana, besumnje, Kafkom i Semjuelom Beketom, ali je bez bo= govora (često zaluđujuće) lično Pinterova. Zasnovana više-mahje na aksiomatičnom „verovanju da ljudi ne mogu ili neće da kažu, tačno ono što osećaju, vizija je pogodna za uvođenje uobičajenog, svakodnev. nog razgovora. Kod njega preovlađuje ošećanje zabrinutosti, sumnje ili bojazni. Život njegovih glavnih lica je tako neizvestan, da oni gotovo postavljaju pitanje svoje sopstve ne egzistencije,

Pinter» je, pre Svega, pisac izuzetnog stila; on nije toliko obuzet onim što ima đa kaže, koliko sopstvenim načinom izražavanja -— da baš to ne kaže! On usavršava umetnost pisanja između redova. Pauze u njego"

.. Likiro

O O ki

70 /

PAZAR pen _Z07, 77

ZANA dav. OAZA |

vim dramama su često isto tako značajne kao dijalozi, briljantno uhva= ćene, odsečne elipse „svakodnevnog govora. Jezik zvuči kao da je skinut sa magnetofonske trake; pogotovu engleski kokni u njegovim prvim komadima sa ncukrotivim i nedisci-

plinovanim ponavljahjem fraza i na '

lažnjem: velikogg zadovolistva u neobično dugim rečima. I u „Na ro= đendanu“ (njegov prvi komad), 1057. godine, i u „Nasštojniku“, tri godine kasnije, Harold Pinter je usavišio svoje osećanje za londonski govorni ritam, do takoreći, komične preciznosti. Ali za većinu gledalaca ovaj njegov izuzetam dar pomućuje problem kompenzacije. Njegovi komađi izgle

_ da da pate od nedostatka jasnog i

postojanog značenja. Motivacija i psihologija izgleda da opadaju tokom razvoja radnje, koja, ruku nasrce, vredi vrlo malo; i što god se pojavi kao simbol u jednoj sceni, sigurno je da će u drugoj biti kontradiktorno. To iznenađuje „onu publiku za koju nejasni metafizički etarski talasi i napetost nisu zamena za jasno izraženu misao. Pa ipak, Pinterova tajanstvenosšt uvek je namerna, iako je bilo očigledn. da u početku uop-

i šte nije bila popularna i če sto je bila pot

puno ijgnorisana. Froizvoljno

nasilje i mrač na simbolika komada „Soba“, ostavili su gledaoce u dubokoj „nedoumici» a „Na rođendanu“ je bio na reper= toaru samo četiri večeri pri prvom izvođe nju, mada je kasnije pono= vo postavljen na scenu sa

informacije. o svom ·nekađašnjem iskustvu, svom sadašnjem bponašanju ili o svojim težnjama, niti da dadne neku vrstu šire analize sVOjih motiva isto je tako opravdano i vredno pažnje kao i ono lice koje sve to može da ·učini".

Dakle, to je možda stvar mišlje= nja. No to je lično Pinterovo mišljenje i kada gledamo njegove komade treba Poći od gornjih postavki. Neosporno je da je trebalo da prođe duže vreme dok su gledaoci uspeli da potismu konvencionalnu ljubopitliivost za lica u njegovim komadima. To su bila ona dva revolveraša u komađu „Gluvi kelner“ i ko je slao one poruke? Zašto je kirajdžija u „Na rođenđanu“ bio najuren od strane dva hametljivca? I ko su bili ti uljezi? A šta je „Naštojnik“

· zaišta želeo? Taj komad je vrlo du-

hovit i interesantan i ostaće dugo u sećanju gledalaca, ali šta .Sidkap predstavlja?

Ali Haroldu Pintemi treba brilaziti ignorišući sve uzroke (kao što to on sam čihi) i umesto toga povinovati se tajnim efektima, Konvencionalne analize samo vođe do alegorije i, posle kratkog vremena, u ćorsokak. ;

Pinter je u osnovi intuitivan bisac: on svoje komađe doteruje i pob ravlja sve dok po njegovom mižšlje-

. hju oni ne budu dobri, ali on je isto

tako veoma 'obazriv i savestan gotovo preteruje u tome — čuvajući se da ne bide sitničar ili cepidlaka.

Ali poslednjih godina, nema sumnje, Pinter je postao jasniji. „Nastojnik“ može da se uzme kao početak nove „ere“, jer. je to komad u kome može da se uživa posmatrajući ga odjednom sa nekoliko stanovišta. Pinter je i dalje jasan u Svojim kratkim komadima za televiziju i film. Gledaocima nije više potrebno objašnjenje da bi uživali u Pinte-

OMBHHHHRRNHRIRHHRI M EERMIMMUMMMUIIMMMNNIM

TIŠINA JE

SAMO FTAPA,

A NEMIR JE PUT KOJI ISHODI IZ NJE DA BI JE OPET OTKRIO IZA KO ZNA KOJE

OKUKE, IZA KO ZNA KOGA "USPONA, KRIVUDAJUĆI UPORNO I NEPOSUSTALO.

zaronila u njeno brozimo telo i zaustavila Joj tok. Voda se sakupila kao u jezeru, ohaj deo gde pritiče gostoljubivo je rastvoren i pomaže joj da se sakupi i nađe, dok je onaj drugi ljubomorno zatvoren i jedva ostavlja mesta za njeno dalje oticanje. Tu, uzdižući se okomito i moćno, kao kakav simbol, stoji spaljeno stablo s patrljcima grana koje opominju ili preklinju za milost. Ko bi to znao! Mesto iz pustolovnih romana, dđekor iz egzotičnih filmova... Jedna napuštena koliba s raznetim krovom i već izbrisanim tragovima života otkriva da je neko ovde boravio, loveći možda ili istražujući?... Tragovi nagorelih panjeva okolo, „kazuju, kako se taj koji se ovde zadržao, noću – branio od gladnih zveri, i, kako je, nesumnjivo, odavde otišao srca punog doživljenih predviđanja i ostvarenih želja, e: ; Dvadeset kilometara duboko u džungli.. Još nismo videli nijednu zver, nijedan piton se nije isprečio našem prodoru u njegovo carstvo, a tek kobre, gde su one? Maločas, uz reku, vi-

KNJIŽBVNE NOVINE

ravanjem

deli smo ogromne tragove slonovskih (planine okolo zovu se „Planine slonova“) a visoko na stablu i na stenama kraj puta, sveže tragove blata; to je grdosija češkala leđa posle valjuškanja u rečnom mulju. Možda je krdo tu negde u blizini, podignuta surla njuška Vaz-

nogu

duh? Pomišljamo, kakav bi „beznačajni plen predstavljali za njihov razjareni nalet, VodičMmer, osmehuje se: „Sve do večeri prašuma jc naivna, nema naročitog razloga za strah... U se> zoni kiša postojala bi opasnost od zmija koje voda istera iz rupa, ali sad se čak i one odmaraju omamljene vrućinom... Međutim, posle zalaska sunca!...“ |

Kam-Čaj je sad moćha reka. Kamene ploče odbleskuju zaslepljujući. Tu se može i okupati, razume se, ako ne postoji strah od ameba. I društvo se hrabro spušta stazom koju su prokrčila glomazna tela slonova, opasnom vlažnom stazom koja se survava ka eci pritisnutoj Crnim ćutljivim žbunjem iz kojeg u rojevima iz= leću ogromni leptirovi. Toliko ih je da izgleda

velikim uspe=hom širom celog sveta, potvrđujući da pu blika može postepeno da se navikne na piš čevo gledište, ma kako ono čudno bilo u početku.

Ali čemu tajanstvenost? Zašto ne reći sve? Pa prosto zato što je Pinter sam takav. U jednom programu piše: „Želja za proveje razumljiva, ali ne može uvek biti za= dovoljena... Lice na pozornmici koje ne može da

pruži ubedljive dokaze ili

rovim komadima. Moda gorkih pa čak i stravičnih komedija već je uspostavljena.

Pored toga, Pinterove ličnosti izgleda da su se izdigle na društvenim lestvicama. Posle suterenske ku hinje ili mansarde koja prokišnjava, ambijent je prebačen u najviše slojeve otmenog sveta („Skup“) i prostih prenemagala („Neznatan bol“).

Međutim, Pinter čak ni danas nije potpuno razumljiv. I može se reći da mnogi sumnjaju da će on to ikada biti. Njegov poslednji televizijski komad „Na čaju“ iznenadio je i zbunio mnoge gledaoce i bio je, u stvari, izuzetno slab za pisca Pinterove ekonomičnosti, možda je to

kao da fo vazduh cveta crnoljubičastim, vatrenozelenim, žutonarandžastim cvetovima... Ušli smo trideset pet kWilometara duboko u džunglu. Ovde više niko ne živi; ljudi dolaze u grupama, naoružani, odeveni u wvisoke čizme i s tropskim šlemovima. Treba se čuvati pijavicn i pčela čiji ubod strahovito boli. Svaki žbun je tajna, svaki spaljeni grm može biti iznenađenje! Mladić u zelenoj uniformi oslonio je pušku o drvo i zavija cigaretu. Stojim sred proplanka u iščekivanju i sva pretvorena u uho. Duboka, najdublja tišina. Gotovo se čuje kako se sunčevi zraci probijaju kroz debelu zavesu zelenila. Jedini šum su kupači na reci obradovani svežinom njenih falasa. Onda su, verovatno, poneti svečnanošću potpunog spokojstva u kome su se našli, i oni zaćutali. Tišina. Ni-

„kakav šum, čak ni krhanje grančica pod lakim

skokom veverice. Ogroman zeleni svet ćuti fajanstveno i zastrašujuće. Zeleni pakao. Šta bi bilo ako bi kozak, nesmotreno i radoznalo, pošao da se probija kroz pogledu neprobojan rastor lišća? .

Došli smo i vratili se kroz odbojnu tišinu, Ta

tišina je, na svoj način, bila simbolična. U po-

stojećoj fauni nema zveri koja ovđe ne živi, možda sasvim na domaku koraka; prašuma je imala i,šta da kaže i šta da pokaže. Pa ipak, ona je ćutala kao mudrac koji zna čas kada će, i zašto, progovoriti. Potpuna tišina krcata sađržaJima, superiorna tišina koja izignava jadnu naTOT 90: čoveka. Ignorovanje do kraja, Možda, izazov (

Nekoliko dana kasnije, vraćajući se sa Bokora (planine Roja dominira Sijamskim zalivom), putem što se opasno klizao nizbrdo, zastadosmo u jednom sumraku potpuno crvenom, moćnom kao apoteoza kakve muzike nastale u transu. Svuda ispod nas su se talasale prašume, nepregled no uznemireno more od potamnelog zelenila. Ali, prašuma više nije bila tiha; prašuma je pevala, ona je govorila, dozivala izdvojenim „prodornim glasbvima. U tami što je naglo nadirala sa svih strana, čulo se potmulo brujanje nevidljivog života ispod nas. Bilo je to duboko mračno tamburanje, tromo i nostalgično, iz koga su se izdvajali zvuci prigušenog roga, dva, tri, deset takvih zvukova što su dolazili sa vaznih strana stapajući se i sudarajući, Ptičiji glasovi otkidali su se kao gusti zvuci harfa, dizali se iznad vrhova drveća, lebdeli neko vreme i opet tio-

OLD PINT

_ mentu...

drama

bio rezultat zahteva +elevizije da komad bude dug, što mu ne odgovara. Hoće li komađ „Povratak kući“, koji je Šekspirovo pozorište postavilo na svoju letnju scenu, doneti stari oštri Pinterov stil još jednom? Treba reći da su do sada najbolji komadi ovog autora uvek imali Aristotelovo jedinstvo akcije, vremena i mesta. Soba, na primer, u kojoj se nalazi dvoje ljudi i vrata koja se mogu otvoriti u svakom moPinterov talenat nije

naročito širok ali on ume da privuče našu pažnju na poseban način i to je ono što ga izdvaja od ostalih pi-

saca. B. i 1.

STILA

HAROLD PINTER PISAC IZUZETNOG

HHHHHHWIWWHHIMUIWIWIU UPIWIUUWU WII WUWU UW UMI U UW UI UUUUIUWUUWWWIWIUII U WWII UIMI MU MWUU III 4 WII UIWI IJMIWIWEIWIWWIUIHIIU UIMI MII UUHRIUUU IU UUUUIUIUWUHUIWIMHUMUH

nuli u potmulo ikivo opšteg preludiranja ma nekom ogromnom instrumentu kome nije nedostajao nijedan glas, nijedan tom, nijedam ritam. Da li je moguće zamisliti nešto uzbudljivije, doživeti to?! U noći što se presijavala kao skupocena {kanina, odozgo, sa bezbedne planinske galerije, slušati pesmu džungle! Kao da je mnogo, kao da je sve htelo da se kaže tom: muzikom što se pela i spuštala, što se gibala kao talasi na vetru neodređenog pravca, približavajući se sluhu, bežeći od njega, nadilazeći njegove moći primanja. Tađa se izvio jedan glas, kao krik saksofona, i naglo presečen zaustavio se u vazduhu, a drugi je pokušao da se baci za njim, kao laso. Bili su to žiboni, veliki maj muni dugih udova koji po drveću dzvode ne= shvatljive vratolomije i koji, zbog svoje inteligencije, mora da mnogo pate u prenaseljenom švetu ODEIe rukovođenom imperativima samoodržanja i rajrazličitijim interesima.

Nešto čudno emanirao jc zeleni svetb pod nama: bila je to glad, bila je to žeđ, bio je to štrah, bila je to divlja radost osećanja života! Ne, u prašumi pod nama nije bilo spokojstva, volelo se i mrzelo sa podjednakom snagom, moralo se boriti za svaki zalogaj, za svaki svoj dan, za svaki čas života, možda, a snaga i upornost nadilazili su sva ostala oružja, Kakva li su sve lukavstva bila neophodna da se odoli mnogobrojnim zamkama tog sveta bez milosti i bez zakona?!

Negde iz dubine dopiralo je Proktanje a, onda glas sličan lavežu, jedna ptica je panično zakreštala, dug pisak zabio se u vazduh kao čio= da. Negde duboko kršilo se granje, to je možda uminalo neko stablo ili se bez daha vodila borba na život i smrt. Onda se za čas sve slilo u omo duboko tammo famburanje, čija se nostalgična melodija njihala u tamnoplavom Vvaz= duhu, puna varljivog sklada i uporno ironična u čitavoj svojoj neposrednosti. ,

Ona tiha, ona skoro naivna prašuma, koja se nekoliko dana ranije pričinjavala kao samo dno okeana tišine!,.. ,

Tada se, sa planinske terase nadvijene nad džunglu, shvatilo kako je tišina samo etapa, a nemir je put koji ishodi iz nje, da bi je opet otkrio iza ko zna Woje okuke, iza ho zna koga uspona krivudajući uporno i neposustalo. Utoliko se ta lišina činila neophodnijom, utoliko dragocenijom.