Књижевне новине

(NASTAVAK 17, „sta Fr

PROŠLOG BROJA)

esej esej esej esej esej esej

KAD SE IZ TAKVE PERSPEKTIVE, juče ptičije, danas avionske, sutra kosmonautičke, pogleda na zbivanja ljudskog duha i njihova oblikovanja' kroz vekove, prostore, civilizacije, i dođe do naših uznemirenih dana, jasno je da je to sve velika i večna ljudska vrteška, večna ljuljaška, večno obrtanje oko jedne životne osovine, i da se pođ raznim imenima nalazi ista ljudska plazma koja je bila i u duhu — telu Lao Cea i Platona, Gilgameša i Mahabharate i da je taj dtman pokretačka snaga ljudska i životna i đa se uvek na takav način, sličan, rešavaju stvari i pojave: bilo da je to graditelistvo Aja Sofije ili Sarinena, balet onih sa Balija ili Karsavine, muzika Palestrine ili Stravinskog... Sličan je sastav krvi i slične su Voltaže i iz sličnih je niti impleten i ovaj naš veliki pokretni ćilim koji se plete već skoro osamdeset leta: realizam, sirrealizam, neorealizam, neosimbolika, anti-teatar, anfi-roman, dadaizam, suprematizam, orfizam, Briiche, Blaue Reiter, ekspresionizam, apstraktno slikarstvo, nalivno, primitivno, futuriZžam, neoplasticizam, Fauves... i tako bi se moglo mabrajati još koliko se hoće, a kad bi se nabrojalo i pobrojalo sve na ovome planu iz svih vremena i sa svih prostora, bio bi ispunjen jeđan veliki rečnik svih slova od a do š.

Takav je ceo taj proces i, kao takav, on je životan, logičan i prirođan. Ta i takva struiamja kroz vreme i prostore oživljavaju misao 'i čine đa se ona neprestano kreće. Kao i na moru i prirođi i životu, isto je i u duhu: preko triđeset vetrova dejstvuju na rasponu od „bonaze do uragana, i svi su oni potrebni. Svi ti izmi, čak i kad su samo „modni“ i „moderni“, čiste atmosferu, raznose prašinu, provetravaju. Inače, sve bi se ustajalo i mrtvo more bi zavladalo. Jeđan uđar dolazi često i sa kakvim gErDmom kakvog talenta ili genija. Takav obično unosi u atmosferu ozon i kiseonik. Ponekad je to samo parada, fanfara i fanfaronada. Ali je ponekad to i prava vetrušina i vrlo snažan nalet. Tađa je ta Nova, mada bila stara i prastara, ali obnovljena i ponovljena, od vrlo velike terapeutske vrednosti za život misli. Vrlo često se dešava da mrtvu tišinu „staroga“ poremeti i kakav kratkotrajni „reful“ i morska pijavica, pa je i to đobro i korisno, a često je slučaj i kakav patološki slučaj. Shizofrenija je dala velike vidike genijalnom Van Gogu, a epilepsija je videla viđenja toliko dalekosežnih da je Dostojevski pre jedno četvrt veka celom planetom ovladao. Ničeovo luđilo je i danas veliki reflektor kroz svetsku tamnicu.

1, tako, svi su nađražaji potrebni, da se ne bi u-– sterilizirao i umrtvio ljudski duh. Glavno je da se život vidi pod velikom svetlošću, ili pod

„velikom. tminom, ili ma-pod. kojim izgledom Cad samo da je apokaliptičan.— i onda će se kretati ljudska misao: i praviti magnum opuse na ı po svim planovima ljudskih moći i mogućnosti.

To sve, naravno, ne važi za velike i najveće građane sveiskoga duha, ali je :·od vrednosti za sve druge, jer promene vremena 1 neke ma=nje izmene, daju pravo građanstva i pravo na život i onima koji nisu u deset hiljada izabranih svetske istorije, jer i oni čine, i to mnogo, da

se život uzme kao duhovna vrednost. TI bez njih ·

se nikako ne može, a ona podležu zakonima arzisa-tezisa itd. do „novog“ i „starog“. Oni plutokrati đuha, oni govore, tamo od Lao Cea sve đo Šekspira, imaju ustaljene putanje i puftunje i na njih ne dejstvuju razne gravitacije, ali, kađ bi se samo od njih živelo, živelo bi se samo od nekoliko knjiga, slika, opera, neimara... a to je malo. I ne samo da je malo, nego je i to malo nedostupno ljudima: jer bi ih i suviše 'Đolela glava da zalaze u te visije i potoline. 'U planetarijumu duha, to su planete koje se kreću iskonski i večno, a sve ovo drugo do več'mih parbi staro — novoga, planetoiđi su, Rkometfe, TRkosmičke prašine, a one se kreću po vremen-skim strujama i povremeno se menjaju i prei_ mačuju i, ponekad, i preobraćaju i menjaju veru. To su „savremene“, povremene, regresivnće, progresivne, verske, reakcionarne i ostale vrednosti,i one se kroz istoriju često dešavaju, inaročito se dešavaju kad nastaju padajuće periode. U takve periođe dospela je u poslednje vreme ı bela civilizacija medđiteranskog — hrišćanskog tipa. Njeni poslednji izrazi za ovo nešto oko sto godina jasno pokazuju da je ova epoha tamo gde je bila Indija oko VIII veka, 'Kambodža sa Angkor-vatom oko XI, Grčka oko Gorgijasa, Rim II veka, Španija gongorizma, 'Engle= ska eufizma, Italija manirizma, Francuska „precioznosti“ itđ. oko Zemlje do naših dana od pre osamdeset godina, do Kamija, Sartra, Hajđegera, Beketa, Nabokova, Džojsa, Joneska, 'Ađamova i do svih ostalih iz ostalih umetnosti: u OVO predrenesansko vreme, u OVO vreme derealizacije realnosti, realizacija iracionalnosti, dubinske patologije, frojdđizma, adlerizma, jungizma itd. sve do svih izraza, ponekad vrlo velikih, i svih umetnosti: do Egka, Šermberga, konkretne muzike. Cela ta proceđura, naročito kad se dobro sagleda Stravinski, Pikaso i toliki drugi; celo to pregleđavanje čovekovog lavirinta jasno ukazuje na GOotterđemčrung i, jednovre” meno, na krupno renesansovanje ove civilizaocije kojoj je Sređozemlje i otac i majka. Jedno se kroz ceo taj čudesni istorijski panoptikum vidi, i to je da se u prirodi i u životu cele prirode, sve presvlači, sve povremeno do= bija novu kožu skidđajući staru, skidajući ko= šuljicu. Ali taj svlak ne menja stari oblik. On je epiđermski. I sadržaj i oblik ostaju stari: samo se epidđerm obnavlja. Takav je slučaj u životu forama, rođova u umetnosti i književnosti, i takav je slučaj na celoj liniji ođ krvnih zmaca do svih oblika prirođe i života: od kornjače i raka i zmija koje su na planeti od sto i seđamđeset miliona godina do čoveka koji je od samo od pre milion godina. Vrši se ponavljanje, obnavljanje, presvlačenje, ponavljanje i — najzad, posle mnogih procesa, odumiranje i umiranje i nestanak pojedinih oblika. Ovo poslednje povodom velikih geoloških i drugih

66 Š BHranko

„nOVO“ etc.

revolucija: jer eu revolucije ređovan tok sveob= šte evolucije. ei

Vrše se preobražavanja, čak i pretvaranja, rasformiranja; ali su to procesi naših osnovnih elemenata, procesi, osmoze, enđosmoze i slično: đok materija i energija ostaju iste: tamo od protuberancija na suncu do umetničkih i svih drugih ljudskih oblikovanja.

Za vreme ovih petnaestak civilizacionih ciklusa koje je stvarao homo sapiens, a to je svega jedna sekunda u ovo četiri milijarde godina od našeg okretanja oko rodonačelnika sunca, našeg praoca i pramajke, — za celu tu sekundu vremena, tamo od Hetita, pojave i stvari naše misli, obnavljale se, pretvarale, se preobražavale, razlučivale se, presvlačile, preinačavale, ali se redovno to vršilo sa istim elementima i na sličan način. i

Ceo je postupak u fom smislu, i u svemu je takav, pa i u književnosti i umetnosti. Nešto je na tome planu rekao i T. S. Eliot u jednom eseju kad je rekao: „Nijedan pesnik, nijedan umetnik, u bilo kojoj umetnosti, nema sam po sebi svoj potpuni smisao. Shvatiti ga, ceniti, znači ceniti njegove odnose sa pesnicima i umetnicima prošlosti. Ne možete suditi o njemu samome: freba ga staviti među mrtve da bismo ga suprotstavili ili upoređili“. .

Ne može se iz te kože. Sve je u đuhu jedna ogromna prošlost. Svaki gest nam je vezan za celu istonjju čoveka od pećine do đanas. Ogromno je ljudsko nasleđe. Čovek je ono što je bio i ono što je bilo. Sve se nasleđuje: ođ hromozoma i gena do darova, invencije, najobičnijeg poređenja. Novine, nova, angelus novus, sastoji se u tome, u ovome: koliko je jeđan svež i originalan duh pun invemcije uspeo živo đa nađe što je sveže i „novo“ po remesansima, po obnovama te ljudske istorije svih ljuđskih petnaestak civilizacija. U novome živi ono što je ostalo živo i uspešno kroz istoriju plus lični fecit, pinxit jednog đuha koji pripada biološki novom pokolenju. Očuvati uspešno prošlost u sadašnjosti i dodati joj svoj lični žig: thats the question.

Novo postoji samo ma faj način. Inače, kroz istoriju,mnogo se puta ponavljalo đa se pođ novim razume „novo“, ma silu novo, nOVO kao igrarija i statiranje i zamagljivanje i zađimljavanje i, nanočito, zevzečenje .sa plastičnošću, ačenje sa rečima, sa pokretima, sa tonovima... Izazvati zapanjenost često je slučaj nekih „novajlija“ čiji je cilj novo radi novog.

Novo, uglavnom, dolazi u vremena kađ se jedan pravac usićio, kađ se uakadđemisao, ufosilio, što biva i sa najuspelijim pravcima i strujama jednog đarovitog duha kad ga imituju i nasleđuju nedaroviti đuhovi. Kađ jeđno vre= me upadne u takvo vreme, a žo se dešava redovno za i posle bojave kakvog većeg stvara= oca, obično se, pojavljuje i rađa kakav dar sposoban đa deakađemizira već uakađemizirane oblike i da se poveže za sveže oblike ranijih vre= mena dođavši i Svoj otisak prstiju duha.

Tako treba shvatiti tu večnu problematiku „starog“ i „novog“, „mođernog“, „modnog“, „haprednog“, „konzervativnog“ i tome sličnog. I kad se sa toga viđika gleda na pojave iz kraja pro=šlog i početka današnjeg veka, i sve do polovine i posle ovoga veka, i na svih nekih ne znam koliko pravaca, struja, škola, podviga itd. jasno će se videti i da je Rajt u arhitekturi mnoga nasledstva nasledio, i holandski „De Stijl“, „Blaue Reiter“, i „Bauhaus“ i nađrealizam, i imažizam, i kubizam, i ekspresionizam, i impresionizam: u slikarstvu, u neimarstvu, u vajamstvu, u literaturi, u muzici, u baletu.

U pravim i origimalnim novinama je re= dovno jeđno, đa fo ponovim, veliko nasleđe. Takvi opusi, od neimarskih do muzičkih nose u sebi slojeve svega uspešnog i đobrog što je bilo u prošloshi. Novo i originalno je uvek samo je-

dan nov sloj preko nađ slojevima svih mileni-

juma, svih kultura. Kađ slušamo kakvo delo. Stravinskog, slušam, čini mi se, sve što je veli= ko u istoriji muzike, i, na svim tim, kao „novo“,

. oseća se ivoračka ličnost Stravinskog. Kadđ se

gleda kakva kuća Rajtova, iznutra i spolja, živi se kroz celu istoriju arhitekture, a kad se čita Gogolj kao da se čita sve veliko tamo od Upanišadđa i Ramajane. Ono što je sveže i novo u jednoj konstrukciji to je ličnost tvorčeva, njegovi otisci prstiju, njegov lični fecit, pinxit, njegova sopstvena ruka, njegov dah. To je sve samo jedan sloj nad vekovnim slojevima, samo jedan god i prsten kao što su oni koji se lepo naizmenjuju i. kruže kad se preseče .jedan hiljađugodišnji hrast.

Prirodno je što je to tako. Sve je u prirodi nasleđivanje. Iskustvo čovekovo je zbir iskustava svih civilizacija, i u svakom delu jedne zgrađe i u svakom pokretu jedne baletkinje, i u svakoj kompoziciji, i u svakom stihu jasno se vide i čuju i osećaju svi veći izrazi tamo od paleolita, od Laskoa i Sinikusa do danas. Bilo da je to način stupe Borobodura na Javi ili pagođe u Rangunu ili đagobe ili onaj na Persepolisu išli

Ljubomir CVIJETIČ

y v

esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej

Akropolju ili Forumu, i ve tako do Rajta, i tako u muzici, i tako u baletu, i tako u svemu: jedno se na drugo nadovezuje, vezuje, nasleđuje, nastavlja. Još u starome Vavilonu pre četiri milenijuma je rečena reč da je „život jučerašnjega dana život svih dana“. Jedan je etnolog (Richardson) tu skoro pisao da se tvist „moderni“ igra u neolitskom delu Nove Gvineje. Neolitska figura na lončariji, bukranijum, Pa danas se nalazi na lončariji. Ona nije više mađija, nije odbrana od zla, nego samo ornamenat, a i to se, redovno javlja kroz milenijume, to da je nešto bilo stvoreno zainteresovano i pragmatičko i, posle, postalo nezainteresovano, estetičko. Značenje se menja, i sam sadržaj, a forme ostaju. U filozofiji forme žo je, skoro, redovan wlučaj. i

NOVO T ORIGINALNO UVEK JE SAMO JEDAN...

NOV SLOJ PREKO NAD SLOJEVIMA SVIH MILENIJUMA, SVIH KULTURA

Pravo i organsko i živo novo uvek treba uzeti samo sa ovoga plana. Pravo novo, novo a la Stravinski, nosi odlike svih uspeha i svih dometa i Wvih vremena. Takvo novo je prastaro. Ono je suma svih frijumfa ljudske misli. Na takvom „nova” žigovi su svih đobrih' uobličavanja ljudske misli kroz sva vremena. Na toj liniji novo je i ono Lao Cea od pre dva i po milenijuma i ovo Stravinskog iz današnjice. Novo je na tome planu isto što i staro i moderno, isto što i klasično. Na jednoj i istoj tračnici su pisci Gilgameša, Odiseje i Vedđa i oni Hamleta, Komedije i Don Kihota, i oni Tolstoja i Unamuna kao i oni Sartra ili Jaspersa, i tako je i na planovima svih ostalih umetnosti. Na svakom Rajtovom neimarskom delu ili vajarskom Meštrovića ili mlzičkom Palestrine do Stravinskog — sve su odlike uspelih oblika od hetitsko-sumerskih oblika do mediteranskih — i ovih današnjih. Hrast je hrast od kađa je hrastova i vođa je voda od kada je. I sve ono što je bilo i zato je što je bilo, a kako je sve to bilo nije u ljudskoj moći da to zna. I tako je od neutrona do sunca. Tako je za ovo naše vre-

me koje znamo i za sve fo vreme zemlja se

okreće oko sunca za 365 dana, a mi ne možemo znati kako je bilo kađ se okretala 425 dana i kako će biti kad se bude okretala, recimo, za 300 dana. Mogu se praviti kombinacije i varijacije na vazne. ljudske, faunske i florske

teme, i prave se, ali to je sve jedna i ista

igra. Pokolenje izumre i list.sa hrasta padne, ali će ponovo isto lišće izrasti i ponovo će po-

· svima svojim rečima.

kolenje imati liste sastojke kao i ono koje je otišlo u zemlju, i zemlja će uvek biti ista i na, isti će način žir padati sa hrasta i svinje će ga jesti, Ono što dođe uvek bi htelo đa ođ njega sve počinje, jer se time čovek, busajući se u prsa, hoće lažno da potvrđi i da je nje» govo delanje „prvi put u istoriji“, To je, takođe, prirodno, ali to je samo ono „suviše ljud» sko“ što je Niče govorio, Čovek se busa u prsa olkađa je i uvek bi hteo da bude ono što

| Pije i da bude drugi „hov”, ali oko gleda kao · što je ođuvek gledalo i uvo čuje kako je oduvek

čulo: bar za ovo desetak tisuća gođina koje smo otkrili ispod zemlje i za koje smo vreme stvarali uspešno kulture i civilizacije. Za celo to vre me, sa interesovanjem čas više za ovo a čas više za ono, a čas više za nešto treće, protuberance na suncu su na isti način delovale, a morska se vođa i u njoj hobotnice i zubaci nisu bitno, izmenili: izuzev što su se rađali ljudi jakih volja i velike smelosti i govorili da se od njih dešavaju stvari „prvi put u istoriji“. Hybris.i Nemesis se tome cinički osmehuiu, i Biblija sa „ničim novim pod suncem“ i Da Vinči sa svojim beleškama, pisanim levom rukom i Šekspir T sve do „Bure“ njegove i tako od Li Taj Po-a i od „Pesme nad Pesmama“ i sve do Jesenima u istu se frulu svira i pokraj stotine raznih imena koje svako pokolenje đaje svojim izrazima. Menjaju se mode a mođaliteti ostaju i ođ Kleopatrine sandale hiljadu puta su se mehjale, a nožice ženske su ostajale iste i nijeđan se gležanj, ni jeđanm prst nije dođao ni izmenio. Novo je u svemu tome kad će se javiti kakav Lao Ce ili Šekspir koji će moći ni iz čega da stvore čitavu metafiziku i mitologiju i eshatologiju koju će naći i u prašniku kakvog božura ili kao Van Gog na nekim starim bocepanim cipelama. Sve je.u tome sa koliko je pobedonosnosti jedan đuh mo> gao đa preveđe i svoje materije 1 sa svoga jezika materiju fakozvane stvarnosti u materiju đuha preko đuha. Ceo je pobedni marš čovekov u tome; u fome koliko se materiji materije dđođalo materije svoga đuha; u tome koliko

se ima dara i koliko je čovek Vuk Manđušić.

Da li će se bežati u ppirođu ili u sebe ili u zdravlje ili u bolest ili u nebo ili u utrobu zemlje, nije pitanje. Pitanje je samo koliko je čovek viđovit da sagleda sve i koliko je lič» niji specchio životvoran i tvorački nastrojen. Tntenzitet sagleđavanja i intuiranja — that's the question.

Sa te fačke gledano, sve je veliko savremeno i mođerno i novo: Ođ Arjune u Mahabharate preko Hamleta do Karamazova. Na tome razdoblju od preko dve hiljade gođina još je puno takvih primera u kojima'se sve dešava kao da se sad dešava i u kojima je puls čovekova života pun i živ. Prospero Šekspirov govori isto, a i toliki drugi Šekspirovi ljudi na svim jezicima svih književnih i đrugih tokova kojima.se govori posle Šekspira za ovo četini veka, kao i ma Wvima jezicima sve tamo od Lao Cea:

„jer je jedan jezik svih velikih fvorevina. Iz

svakog takvog čoveka govore sva vremeha i svi prostori i govore slično intenzivno i životno i nadahhuto. Prisustvo prošlosti jedno je u svima velikim ftvorevinama sadašniosti: ođ jezgra i magme do svih kora u zemlji i svih sfera izvan zemlje. . ;

Postoje movosti, postoje movine, Naročito nastaju one kađ se jeđan misaono — emoćionalni pravac uparloži i sklerotiše neprestanom upofrebom jeđnog i istog trebiranja materije, Onda, ako se pojavi kakav darovit ]j neposređan duh, osvežava se materija i osmeljuje faktura i izlazi se iz okvira jedne ž“dstaljene škole, Najčešće se vraća na prošle renesanse i iz tih se preporoda fraže novine, a često biva da je i sam duh ustrojen da sve vidi na izvestan drugačiji i svežiji način. Na fo se nadođaje i sam jezik i sama reč, jer se i oni podmlađuju i obogaćuju vrlo starim primesama i novostvorenim rečima. U tom pogledu postoje mo> gućnosti.

I, tako, na vrtečki duha sve se vrti ma skoro isti način otkako je čoveka sa priborom tvo+ račkog duha, i igra se večito isto kolo, i tako fo ide do svega, do, recimo, i kulinarske umetnošti. Kađ čovek pregleda u Kkulinarskoj umet= nosti kmjige „starog“ rimskog kuvara Apicija i „Novog“ Eskofjea (Guiđe cullinaire) viđi se kako se i u toj umetnosti sve okreće oko istih stvari. I tako je i u vinima, recimo od našeg tikveškog, koje je voleo da pije Aleksandar Veliki, do onog rajnskog koje je voleo Gete.

I tako je u svemu što je ljuđsko, i to je u prirođi i u životu. Stvari i pojave, načini i maniri, metođe i logike... ne menjaju se mno> go kroz civilizacije. Uzmimo, na primer, onć himne faraonima, ili one sanskritske stome i epotre i upoređimo li ih sa ovim Hitleru ili Staljinmu i kome sve nisu književnici kadili iste se stvari ponavljaju skoro 1 na isti način.

Čas se, recimo, u slikarstvu, ono zove konkretno, čas objektivno, čulno, formalno, ap» straktino, enformel, neobjektivno, bespredmetno, i fovizam, i ekspresionizam, i impresionizam, i kubizam etc. ađ nauseam: ~ sve su to razni i različiti duhovi sa svojim ličnim žigom, ali je sve to jedna 1 ista igra sa jednim i istim elementima i bojama i, u njoj, jeđan je bolji, drugi onakav, treći je „kec“, i slično i dalje: ali je razlika samo u falentu, a sunce je jedno isto, i božuri su isti, i cela je stvar u tome da li kičicu povlači Da Vinči ili Van Gog ili kakvo mazalo, i đa li je specchio ieđan specchio falenta ili jedan kakvog .kičera“. Kad je specchio velikog đometa, onda Befhoven pravi “od pofločića Schwalbenbach čitav okean.

(Ođloma*k)

KORAL ZA FEDRU

STVARANJE PJESME

· osmehmu se, da pogled darova mi kad sudbinu molih

bez bola, Fedro, Svirepog ljubiš? Je li to bajka,

jer što želeh, čistija od, sunca, u, pustinji bedno izgore ma pesku. Dobri, mudri starci što

strpljenju učiste me svakog jutra a ja želeh,

što pre voljenog da viđim, šta dobih kad

poslušah vas? To su ipak veči. Osećam, ih, sada · pred pojavom, smrti. Nikad se ne vraća ono što se udi

„Suirepi, sad, sve znaš...“ edrG Ptico od riječi neka te let uhvati!

O, daleka ljepoto koju razumiju vid:

Sunce kome mismo dorasli,

sujetlost koja nas uništava. i

Stalna i medokučiva prijetnja smrti

i pjesma koja će je madživjeti.. o, ta,

pjesma toliko gusta i zvučna

dok ne postane stvaTma.

Zvijezda što se w nedđohvat benje.

Bijela, basna sasvim, nepostojama,

Ptico od meuhvatljiba plamena vatre tvoje wvijek žedam biću. Ti si moja tajna koju ću otkrit

kad, uništim sebe. -

ad zbogom, Sviepi. Umirem, bez glasa

(o voljeni Slepče kome ljubav uzaludmo mu,dđih!) A ova reč što tinja wu, meni meka ti srce ustalasa, — o voljeni Slepče umirem, bez glasa.

Mada sretasmo se često umiremo slepi ; ti za ljubav, ja za mudrost. Svako nešto gubi. Prolaznost je trajna kao i zabluda. Sreća koju Opet da se vodim prezrela bih život bez ljubavi, bezmernim osećajem, želim, ostade mađa. Svejeđmo što patih. „Lepa si? — bay jednom, da kaza. Da Zimska bajka dece i maivonih. Pred, smrt svi m

postajemo mudri. Izgubljeno razdire mam, grudi. I zadnji grč hoće ludost da prođuži. Smrt sve čini bednim. Hladmo, tupo telo wikom nije milo. O, setimo se da nam sudka istu sliku sprema,

(o, šta treba činiti da mas voli onaj bez koga sreća ne, postoji!) Prokleta sam, saznah vrlo Yrano. AV šta zgreših? U čemu je tajna? Gde su dveri u kojima, bez zlobe,

KNJIŽEVNE HOVINSE