Књижевне новине
7 /
DO: ROMANA sam došao iz potrebe. Nisam mogao da ga izbegnem. Evo kako se, otprilike, fo dogodilo: studirao sam filozofiju i, za to vreme, napisao mnoštvo pesama. No, ispostavilo se da je između ove dve vrste mojih aktivnosti” postojala ogromna praznina. Moja pbpoezija Je, u mnogom pogledu, bila poezija nereda, vrlo iracionalna, dok sam ja očigledno priželjkivao da unesem malo svetlosti u neobjašnjene teme filozofije.
Kad sam otišao iz Francuske, našao sam se sa ovom teškoćčom u sebi: kako sve fo povezati? Roman mi se učinio kao rešenje ovog lič-“ nog problema, od frenmnftka knd mi je proučavanje velikih pisaca XIN i XX "veka pokazalo da u njihovim delima postoji neopnziva primena ove Malarmeove rečenice: „Kad god ostoji pritisak na stil, postoji i stihotvorstvo“, i da Re u. nilima proizvođi jedna „refleksija“ koja može daleko da se rasprostre, makar to bilo samo izveshim načinom da se opišu stvari, tim smišljenim opisivanjem koje se unosi upravo u prođužetak savremene filozofske 'evolucije. koja u fenomenologiji nalazi svoj najjasniji izraz i najoštriju postavku svojih problema.
Pesnik se služi jednom prozodijom, bilo da je ona klasičnog tipa, koji se u Francuskoj, tre= nutno, sastoji u brojanju do dvanaest, ili nadrealističkog tipa koji se sastoil u davaniu niza protivurečnih slika; pesnik izmišlja nagoneći veči da se kreću unutar izvesnih oblika, trudeći se da ih organizuje prema zvučnim ili vizuelnim zahtevima; uspeva, tako, da pronađe njiThov smisao, da ih razgoliti, da im vrafi njihovo zdravlje, njihove životne sposobnosti.
Proširujući smisao reči stil, što se nameće počev od iskustva sa modernim romanom, uopštavajući je, posmatrajući je na svim razinama, lako je pokazati — služeći se dovoljno snažnim strukturama, poređivim sa strukturama. stihova, poređivim sa geometriiskim ili muzičkim struk· turama, nagoneći sistematski elemente da se krećn jedni'u odnosu na druge, sve dok je ne dovedu do onog otkrovenja koje pesnik Ošekuje od svoje prozodije — da je moguće užutar nekog Opis koji polazi od najpliće banalnošti, u, potpunošti . odrediti moći, poezije. .. , ga ne pišem, romane da „bih,.ib brođavao, nego da bih postigao jedinstvo u svom životu:
TIRIMBIMA
S000HJU
: GT OD ONIH koje smo davno sreli i zaVide, svrstavajući ih u red za nas. nesumnjivo mačajnih ličnosti, a da pri tom nismo hteli, niti mogli da svome izboru dođamo i razumne raž loge, vremenom su poprimili obličja kajva 3 wisu mogla. predviđeti. Kad ih se setimo i kakvom dokonom času rađije priznajemo VO gućnost da smo se mi menjali i pored toga o su bromene očigledno bile obostrane. Kao 03 deno cveće koje hoću iznenadimo dok se Pr“ odeva, zamenjujući svoje sunčane. krhke, aa dljive haljine, skrojene Za naš dnevni Pobeda“ drugim, koje ga pretvaraju u ljigavu, a vYvavu masu ugroženu svakim DO. Pr RČ kruži nađ tamnom vodom, tako i oni koj :: smo se divili, možda još za kraće vreme i česig bea vidljivih povoda, postaju ličnosti Oto Mao še ne poznajemo, već ih zamenjujemo š1!u 00 ili iz. rasejanosti nekim drugim iz sveta načih, DU zija. Zbog toga, veruiem, nikada nisam : previše da se raspitujem o Mitonu), JEO S mojih poznanika iz literature. Odbac o O sve Što bi moglo bliže da ga „određi, USMNg _e no što sam Želeo, zadovoliavninići se Pri |S dacima, koie sam Maadi|e lišio svega što najednostavniju ideju o i NOO da znam đa ie Miton ČOVEK Leč mnog porekla, naivišeg obrazovania, p ZODOBa muudv»vosti, velikog falenta i raznolikih SEE a : sti. Još važniie bilo je mole ON n; aa WMiten odbio nngovaranla svojih a e iatelia da se bavi literaturom i naukom, jer 'OVi; procenivši 88, želeli su đa i on RANU a van, verovali su da on to može đa postigne. : asl iše: | Kota aa u Miton pozaimio. On POOODE tako dobro o svim stvarima, ima a Vr OŠ savršen i jstemčan 1 ypopleđu svega 0 a potu našeg iezika, da čovek rizikuje da ga s
u onome što on dokazuje“.
Da. Mitona sam uzimao dovolino' hrabrog da sa ZaGOVsopstvenu anonimnost. Onaj Vi
kao primer čoveka dovolistvom podnosi d njegovog ku-
1% Mitton Damien, (1618—1680)
i
njemu. Bilo mi .
Stekao sam mnoga zneonja .
Mišel · BITOR
pisanje je za mene hrptenjača; i, da bih oživeo jednu rečenicu Henri Džejmsa: „Romanopisac je neko za koga ništa nije izgubljeno.“
- \BJ ovom trenutku. ne postoji kniiževna forma. čija bi moć bila tako velika kao što je moć.ro- ·
mana. U nirmu je maeuće spojiti — na krajnje precizan način, osećanjem ili razumom ~— ha iz gled najbeznačajnije događaje „svakodnevnog
· života i misli, intuicije, snove — na izgled naj-
uđaljenije od svakodnevnog jezika.
On je, tako, izvanredno sredstvo da se dr žimo uspravno, da nastavimo razumno da živimo "unutar jednog nazovi — strašnog sveta koji nas sa svih strana ugrožava.
Ako je istina da postoji intimna veza između sadržaja i forme, kao što su govorili u našim školama, smatram da je dobro insistirafi na činjenici da u razmišljanju o formi romanobDpjisac malazi sredstvo povlmaštenog udarca. sredstvo đa .prisili stvarnost da se otkrije, da otpočne svoju sopstvenu delatnost.
Svakako, neki naivni umetnici uspevaju da nas uznemire, ali većina od nas ne može da se zadovolji naivnošću; nastojanje da se na nju
vratimo bilo bi samo obmanjivanje: nema se·
više vremena. Primorani smo da razmišljamo o onome što činimo, dakle da svesno činimo pod. pretnjom · prihvaćenog zaglupljiivanja ili ponižavanja — od našeg romana jedan instrument novine i, prema tome, oslobađanja.
Jey, glupost i neznanie šćućureni su po svim uglovima i vrebaju nas, potpuno spremni da, mas unište. Zar niste svakog dana opkoljeni njihovim mirisom koji se diže sa stranica izvesnih · novina ili iz salonskih razgovora?
TI, ako romanopisac objavi svoju knjigu, taj osnovni zadatak svog postojanja, to znači da on apsolutno oseća potrebu za. čitaocem da. ga vođi ha dobro, za čitaocem kao saučesnikom njegove konstitucije, kao hranom njegova rašćenja i održanja, kao ličnošću, razumom i po gledom.
Svakako, on je sam svoj sopstveni čitalac, ali nedovoljan čitalac, koji ječi zbog neđovoljnosti i beskrajno priželikuje, dopunu nekog drudog i čak nekog nepoznatog drupOB:. id ' Da bi moj.glas mogao da,fraje, apsolutno mu ie potrebno da ga podržava njegov sopstveni
Svetozar VLAJKOVIĆ
kavičluka, koji podrazumeva svako opiranje da se uđe u istoriju, nisam mu zamerao, jer sam slutio da je u svom privatnom životu bokazivao primernu hrabrost. Kasnije, pošto sam se opredelio za posao koji po svojoj prirodi ne trpi anonimnost, pomalo sam zaboravio svogš Mitona, Ovaj zaborav, lako dugotrajan, nije bio potpun i dva neđavna susreta, savršeno različita, učinila su da on ponovo iskrsne zajedno sa mnogim pitanjima, koja mi se, da nije njega, verovakno ne bi u ovakvom obliku posta-
vljala, MuaV&
Prvi susret bio je sa jednim mlađim čovekom koji pokušava da prodre u svet literature. Biću toliko slobodan da tvrdim da je njegova ideja o tome kako se postaje pisac, i pored ioga što u džepu nosi diplomu katedre za svetsku Književnost, suviše jednostavna i romantična u odnosu na ozbiljna razmatvanja OVOE pitanja. On, koji je morao makar zbog dobrih ocena da stekne uvid u Yvađ velikih pisaca, ako već nije duboko poštovao njihovo delo pojavio
· se sa svoiom prvom pričom, tražeći da se ođ-
čita, oceni i objavi, ukoliko bi se utvrM da fig dobra. Susret je, đakle, bio poslovan. Za mene. je poslovnost ovog susreta pojačana ·uveravanjem da je priča pisana „iskreno i na osnovu iskustva“ i da on od ioga svakako ne očekuie veliki honorar „koji. dobiiaju već afirmisani pisci“. Dakle, slučai odviše jasan i uobičajen: trebalo je nekako zaraditi novac, & jedan od načina u ovom vremenu kad se be-
somučno obiavljuje svi i svašta, kad radio, tele-
'vizija, štamva. izđavačke kuće, film, pozorište, estrade, gutaju rukopise, bio bi za početak, na primer, pisanie jedne priče. Dovolino je bilo setiti se nekih događaja” iz šopstvenog. života, po mogućstvu jakih i tužnih, saopštiti ih onim redom kako su se odigrali. bez ulepšavanja, 1 evo literature. Takav se utisak stekao na OSsnOvu te priče koja ie, protiv svih pravila, odmah i pred niim pročitana i oceniena. Mladi Pprofesor književnosti ie imao svoje intimne muke, iako da su niegove pobude za pisaniem imale i plemenitu crtu: on je, naime, smatrao da ima
odjek. A prijat4lj!, poznanici nikako za to nisu
dovoljni, potrebno je da iz belog sveta, iz gomile — majke zabrinutosti i propasti dođe — čak i ako bi bili~vrlo slabi — ta uteha, to ohrabrenje. i
Taj odgovor će se prenositi na sve moguće mačine: Kritičkim člancima, razgovorima, pismima, dakle posredstvom imenovanih ličnosti koje se izdvajaju kao izvestitelji, kao preteče,
ali * mnogo prefinjenije, temeljnije — jednim
veoma sporim preobražajem koji će se odvijati wnutar same sredine u kojoj romanopisac živi, te sredine čiji su pritisci, čije su nesreće dovele do rođenja romana, pošto su ljudi malo po malo menjali svoj način na koji je vide i na koji se viđe, na koji gledaju svuda oko sebe, pošto su stvari, prema tome, uzele novu privremenu ravnofežu na čijoj će se osnovici. otpočeti jedna nova avantura.
'Postoji izvesna materija koja hoće da se iskaže; i, u jednom smislu, nije romanopisac' taj koji stvara roman, roman je faj koji sam sebe stvara, a romanopisac je samo alatka za njegovo donošenje na svel, njegov akušer; poznato je kakvo se znmanie, kakva savest, kavo strpljenje tu podrazumeva.
Počev od te nejasne, gotovo bolne predodžbe
o izvesnoj oblasti koja je u tami, koja mračno
zahteva da je nosimo do kraja Knjige, postoje pažnja, iščekivanja. postoje nadzer i vodstvo, postoje i savet i pomoć; fokom čitavog stvaranja postoji razmišljanje, dakle oformljavanje u muzičkom i matematičkom smislu te reči, u smislu u kojem. se ta reč upotrebliava u prirodnim naukama, razmišliahnje koje se može obavljati čisto, koje se može dovesti do jasnoće samo izvesnim brojem simbolizacija, shematizacija, samo unutar izvesne apstrakcije, Po mirenje filozofije i poezije koje se dešava unutar romana, na razini njegovog belog usijanja, uvođi u igru matematiku,
Ja mogu .započeti pisanje romana samo po što sam već mesecima proučavao njegov Yras=pored, samo u trenutku kad osetim da Dbosedujem sheme čija mi se izražajna efikasnost, u odnosu na ovu oblast koja me je u početku dozivala, učini najzad dovoljna. Naoružan ovom alatkom, ovom ·busolom ili, ako više volite, ovom privremenom. mapom, ja započinjem svoje ištraživanje, započinjem svoiu reviziju, ier same ove sheme kojima se služim, i bez kojih se ne bih usudio da krenem na putovanje — ono što mi one omogućavaju da oftkriiem, primorava me da i njih razvijam, i to se može dešavati od prve stranice, i može da se nastavi do p)slednje ispravke na otiscima, pošto se taj kostur razvija u isto vreme kad i čitav oršanizam, kad i svi ti događaji koji čine ćelije i telo romana, pošto bi svaka izmena deftalja mogla da ima posledice na celinu strukture. Prema tome, ja ne znam šta se dešava u jednoj knjizi, ja nisam sposoban da je približno ispričam, sem u trenutku kađa je jednom do= vršena.
Ovo malo 'svesti o romanesknom radu — ako smem da kažem — razotkriće ga utoliko ukoliko ga razotkriva, navešće ga da iznese svoje razloge, razviće u njemu elemente koji će pokazati kako je povezan sa preostalim „delom stvarnosti i po čemu je. on razjašnjavajući za taj deo štvarnosti.omanopišac počinje da sažnaje šta je {ičini0; roma (da "'kazuj6 ono Šid jeste,
„šta da kaže“. T to nije nemoguće. Ali, način ma koji je on pokušao da se izrazi toliko je stran literaturi đa na nju nije ni podsećao. Način, pak, na koji se borio za prođu svoje priče, kad mu je rečeno da se ne može objaviti, podsetio je na najoštriji vid večitog pitanja zašto pisci dobijaju novčanu nagradu za svoje suze, „zar ih izdržavati zato da bi uzdisali“. Trebalo ga je uveriti da mu je priča slabija i od onih koje on nije mnogo cenio, „iako su već objavljene“, da obiavljivanje jednog jedinog teksta zaista ne znači mnogo ni niemu ni drugima i da zato što neko drugi slabo piše njemu ne treba đa je dokaz sopsivene vrednosti. Sto puta mi je bio miliji jedan zidar, koji je došao, ne fako davno, i rekao da mu je dodijalo igranje karata u jednoj bolnici, da je seo da piše pesmzo herojstvu ljudi iz njegovog rodnog kraja, „pa ako imaju vrednosti“, pošto je on neuk da to sam oceni, „neka se objave“, a ako ne moše... on se neće ljutiti.
Ovaj susret sa mladim profesorom završio se mučno, iako, kažem, nije neuobičajen u našoj sredini gde se poslednjih godina razvio jedan muanir nasrtljivosti i samohvalisavosti, i ja sam, pomalo razdražen, krenuo svome prijatelju doktoru R... u ugovorenu posetu.
* #*#
Ono što olako i bez ustručavanja nazivamo poduđarnošću događaja katkađa je proizvod naše igoštrene svesti, prijemčive za mnogostruka bpri manja i munjevita povezivanja svega što u nju prodire. Događaja ima u izobiliu onda kad smo spremni da ih uočimo i što su mnogobrojniji verovatnoća njihovog poklapanis sve je veća. Ovaj put sam zatekao doktora R... usred gomile knjiga poređanih po podu njegove inače prenatrpane radne sobe, dobro raspoloženog, ali očigledno zauzetog poslom čiji je smisao samo on razumevao,
Posmatrao sam ga potom kako odabira Kknjige, bisane uglavnom na stranim jezicima, i slaže ih po nekom utvrđenom redu. Već desetak godina dolazim kod njega a da ga zapravo i ne Voznajem. Sve vreme provodili smo u Yazgovorima, pri kojima se sagovornici nedđovolino · otkrivaju. Znao sam da se bavi naukom, ali me njegova obaveštenost u pitanjima kulture znat no više privlačila. Nisam hteo đa ga uznemiravam, jer je on imao suviše poverenja u mene i nije smatrao obaveznim da me zabavlia u trenutku· kad ima posla. Zato sam prišao delu njegove biblioteke gde se ne nalazi stručna liferafura i počeo da razgledam. Među „manje važnim knjigama, zabačenim u donji red ormana, pronađoh neugledmu, debelu, raskupusanu svaštaru. Čim je otvorih otrrih da sam prodro u deo njiegovog života koii mi je dotle bio potpuno nepoznat. Niz zamimliivih crteža i beležaka otkrivale su istančanost njegovih pogleda na svet i beskrainu radoznalost koja je prevazilazila sva moja očelivoenia, Bilo je i stihova, vrlo dobrih stihova! Trudio sam se đa što više pročiFam pre no što on ovie ovu
· moju kr»đu. Niegova sklonost ka pisanju ije
bila samo čedan, neuk izraz njegovih intereso-
Giacomo SCOT'TI
za radnike
Pjesma
Allalinho: (Švicarska) odlomio se od brda pokopavši dđeveđeset radnika koji su građiH branu u Mattmarku. Među mrtvima je 55 talijanskih iseljenika.
(RHSJUe me jasnoća snijega a btice me pjevaju.
Riječ se mučno razvezuje iz grla
i pušta movo. korijenje.
Saas Almagell, Mattmavk. ~ : :
Mislim ma: radmike gore pokopamne · .
na moje zemljake wgašeme prije mego su mogli
uzdići prigovor, opsovati bprijekor. ee,
Saas Almagel\, Mattmark, ledenjak 3 . Ala? mhorn:
moji zemljaci misu ih znali mi izgovarati
ta njemačka imena, ta imena od leda
wu tuđoj zemlji.
Sad ih je smrt uklesala ma mjihove grobove.
Sad ih kvare u izgovoru, plačući, žene i kćeri
očevi i maike i kumovi.
Samo je bol savršemo talijanski, bez pogrešaka,
čak ni gramatičkih |
Ledđenjak Allalinhora, brana Mattmark
radilo se dvamaest sati wa dam
otac i sin, brat i brat .
svi zemljaci i svi umrli zajedno, u, jednom dahu
vjetra. |
Umire nesvjesmo. čovjek, hodajući duž života
Umire umomi Yadnik, emigramt zaustoljem
duž mosta!gije.
Ministri šaliu, bpatriotske telegrame
a udovice ih i me razumiiu, mepšsmeme;
mrtvi ih, 5 ne slušaju, problijedjeli u svom, pokoju,
Bila su tako mježna w friulskoj tišini | kestemovih, šuma. u, žamoru južnog sumca u. Tustoši Apenina nadrljama bisma muževa i sinova af pisma kaživana w pero bod barakama, teško sastavljama na Kkovčegu od kartona, ozbiljna i izmoiema, pisma, gramatički pogrešna pod beskrajnim, nebesima. Dvanaest sati ma dam za jedmu, uputnicu, ma.
mfeseć i jedmo toplo pismo — još jedan, mapoY, pe?To. Sađa su pisma od smnti od policijskih, službenika posljednja začudmna, Tisma. Smrt vazda govori tamo gdje je kruh, nmajtvrđli.
Ali ovo razmišljanje koje se odvija unutar jedne knjige samo je početak javnog razmišljanja koje će rasvetliti samog pisca. On nastoji da se odredi, da da jedinstvo svom životu, smisao svom postojanju. Taj smisao, očigledno, on ne može da da sasvim sam: taj smisao — to:je
"odgovor koji, malo pomalo —- među '1juđima
_- nalazi ono pitanje' Roje'je“roman. " Prevela Gorđana STOJROVIĆ-Badnjarević
vanja. Stihovi na koje sam naišao, a zatim.i kratki prozni tekstovi, uglavnom putopis i filozofska priča, pripadaju ozbiljnoj literaturi. Odjednom, setih se Mitona i učini mi se da nije bilo potrebno da toliko. strahujem od mogućnosti da sam ga nekađ davno izmislio. Teđan Miton, dovoljino hrabar da sa zadovolistvom pođnosi svoju anonimnost, bio je tu, predamnom., zanet predmetima koji mu odđuzimaiu godine i prolaze pored njegovog talenta pružajući mu za uzvrat neizvesnu mogućnost da ko zna kad objavi jeđan vredan naučni rad, koji njemu, uostalom, ne znači mnogo, jer će ga se osloboditi u trenutku kađ ga bude okončao. Setih sc i Onog „Ssirotog profesora svetske Kniiževnosti grčevito obuzetog strašću za afirmaciiom, želiom da po cemu proda svoju prvu priču „na pisanu iskreno i na osnovu iskustva i svih onih njegovih neposrednih konkurenata, brižnih što se može ne-uspeti u poslovima suza uprkoš velikoj potražnji na tržištu. Da li je zaista prošlo vreme velikih duhova, strpljivih i snažnih, spremnih da gođinama nose. pokrenute. iđeje, zatvorenih u svojim neovoznatim kutovima, nepriznatih ali. zadđovoljnih na kraju opredeljenjem za stvari vredne i moguće tek uz najveće napore i odricania? Nije li Miton nilhov saveznik, slaba ali večita protivteža onima što na> pišu tri stiha i odmah poiure da ih prođaju, nije li Miton suoprotnosi stilu savrememog. duha, nije li on takav kakav je ipak jedna dragocenost, jedna pouka, ohrabrenje za sve one koji ozbiljno rade? Ć
—Zašto mi nikad niste otkrili da bišete?
~— Ja i we pišem, reče doktor R.... Otkudas vam fa ideja?
— A ovo u vašoj svaštari?
On se nasmeja.
— Nemojte fo zvati pisanjem, dragi moj Zar se nismo toliko puta složili da je pisanje jedan od najsloženijih poslova . ı
— Ali, vaši tekstovi imaju vrednosti, Yvekoh. Lako bi se mogli objaviti, samo ako pristanete,
— Da se objave? Vi se šalite. Zašto da se objave? | Ba
— Ne šalim se. Siguran sam đa bi vaši stihovi i priče bili dobro primljeni. Nemojte smetnuti s uma da ono što radimo ne radimo samo za nas, za sebe. . ; .
On me pogleda sa izrazitim čuđenjem.
— Ja nisam pisac, Zaboravljate. da smo se više puta složili da druge me smemo vređaii svojim amaterskim proizvođima, i opterećivati ih, ako mi dopustite đa vas parafraziram, Opterećivati ih „svojim suzama“. Ako napišem, do> bru naučnu knjigu, kao što želim, to će, mislim, biti dovoljno s moie strane,.,
— Hteo bih još nešto đa vas upitam: da li ste neknd čuli za Mitona? · e
— Ne, reče doktor R, pričajte mi o njemu.
KNJIŽEVNE NOVINE
Konac kolovoza 196. Leđenjak ·