Књижевне новине

MJ We

[3 ' „| 7)

· Nesnalaženje...

Nastavak sa 3. strane

\e Zove sudbina, do „tragičnog optimizma“ tu liniju, to probijanje Bandić samo notira,

va. Ne ume da prati, da osvetli, Lalićeva etika i eličnost definisana je, takođe shematski, bez nužne diferencijacije. Lalićevu angažovanost, odnosno tendencioznost ovako označava: wi. Lalić. ne, skriya svoju angažovanost na sfrani istine i slobođe, koja bi se čak otvoreno mogla nazvati tendencioznošću. S tom odlučujućom razlikom što je ta tendencioznost etička, iako joj je podloga nesumnjivo politička“. Toliko zbrke na tako uskom prostoru! Ne volim suvišna pitanja, ali me zanima da znam: koja je to angažovanost etička, a da, istovremeno, nije i politička; i obratno? Ba jčistija“ Bandićeva predstava Laliča zvuči

dno: „... Lalić se upustio u avanturu osvet-.

ljavanja niskih, infernalnih, mračnih nagona

čovekovih...“ Da to nije Lalić može biti. svakome jasno, osim, naravno, samom MBandi-.

ću. Njemu nije iasno ni to da je, formulišući suštinsko — Traljćev tragični optimizam („Ljuđi su orasni Liuđi su zveri. Ali ljuđi hoće da. dišu, da žive, U toi nšihovoj zajedničkoji potrebi za disaniem i slobođnim življeniem u svetu je mogućnost njihovog đaljeg ulivuđivanja: · 0samosvešćivanja i hHumnnizovanja.“) — dopro do granica primitivnog. 'Ono,: međutim, -što najviše opterećuje ovu Knjigu ješte Banđićevo uporno nastojanje da „oslobodi i“ Lalića realizma, đa ga „izvuče“ iz realizma, đa ga „očisti“ od realizma. Zašto on to činj? Prvo, zbog rđavog razumevanja đa biti mođernist. mači, a priori, he biti realist; i drugo, zbog jedne unapred propisane i prepizane teze koja, okvirno, izgleda ovako: sve što je danas ametnički vredno mora imati za svoj predmet — kosmičke relacije đobra i zla mora biti.::izraženo — univerzalnim 'jezikom Rkontemplativno-apstraktnog suočenja s apsolutnom sudbinom; biti istoričan — minus je, Biti političan — greh je, itd.. Konkretno govoreći, Bandić „izvlači” Lalića iz realizma — da bi ga „smestio“ i „ubacio“ u egzistencijalizam. U tome je suština njegove spekulalivne akcije. "Trenutno, on je opsednut ,egzistencijalizmom: trenutno, pomoćna sredstva njegovog kretanja kroz svet umetnosti jesu — duhovni liberali„zam. u, odposu na. formalne vrednosti, i — egzastencijalizam u odnosu na sadržinske, sudbinske. Zbog tih svojih egzistencijalističkih razloga on najviše .ceni „Hajku'; zbog njih — uz pomoć Hnidegećra i Jasnpersa pristupa „„Hajci“, uz .pomoć.Jaspersa i Marksa (!) — „Lelejskoj gori“, “Ali šta? Upada u alogičnosti i proizvoljnosti. On «koji treba da zna otkud "demonskn"i zlou čoveku — ne ume to đa zna. Kaže: „Demoni ili. nešto đemonsko kruži i luta svetom, prebiva u čoveku, širi se, nađima u njemu. · probijajući oonu duše, lelujiavi, meki plašt kože, izazivaiući lančane reakcije i eks„plozije, dovodeći do masovnih katastrofa, zloKina } ratova.“. Time baca veo, skriva put za razumevanie „Hajke“. i svakog drugog dela, "ali to je bez značaja: lakše je, modđernije i 'lepše biti poetičan"no istinit. _- Miloš, L Bandić je stntičan. Živi svet Lalićevog dela neizmenliivo ie mrtav u ovoj stu· diji. · Cela ::ona. „predstavlja niz „ponavljania. · Ono'što: je:šuštinski, ·rečeno za pripovetku »Na "Faria—2:"'rečenb? je"'f· zi: roman »Svadba«& iza 'rombn Zla: prbljećeć i ma roman »BRaskid«. Za ave Stor svuda_zistods tako. da se. saooštavitnjje Prnoglo wečeti· i okončati ma prvih desetak stre. mica. To svedoči da je Bandić žurno i neodgovorno prišao ovom poslu, i đa niie bio rukovođen ražložima Wnliževnog istraživania, već " razlozima Kriiževnom uspeha i slave. Pogrešio je! Jer, napisati 'sl"bu Knijgu o jakom i moć. nom stVaratcu' znači — pntceniti ma. Đ o g r e„Šin o pređstaviti, u najboljem slučaju: učiniti " mu medveđu uslugu: . | Dragoljub S. Ignjatović

Bez distinkcija... Ba Zi 2— Nastavak, sa 3. strane

·'tanie... Da „Ji, je razumno. povesti se zato » za nere{iom., što. se Šulianu događa, i negirati sve takozvano „moderna“ i takozvano ..intelek- tualistfičkn“ drugo, le. pitanie? Rekan bih da ta . Imereija „vođi..ka jednom antikulturnnom stavu, _.me zbog, intimnih „kritičarevih uverenja nego „~ bog. kritičkog. postupka, kniil mu ne nmogućuje ida nnoravi...selekciiu. Dam obiasni zašto je ne. što....mođernn“ dobro a drugo nije. da sem Dpo-

stntećih šablon rpetumpči primere kofii ih pre-

vazilpze. da fjasnile kaže omno o čemu govori - ds kožerorć —P6rčemu čuti. Jer, u poežiij se i. .hhtyad. Monk: mnnen fiz pneledniih poela ve: Ra orovčnilo: altkolikn je «veci čitplmem o tome - RodAvr, inteteg. ea" goezihr. PFonkceija kvritičnea le, .Prmeđ oetalož, da utvrdi šte je u nizu smislopa ta:nhvn,'a ŠšfA4 ku: iraime vredđnneti. Pogotovu ” ako se već.rkan: Šolinn, upušta u načinianja zna “ čaeateihb meahlam, Pan Šfe ie nn mnreimer, ndmos ?T trađiclie i mleme 'nrniekeile w snvremenneti. da bi ?amenmtmiiić{ "jednnstavnn nredmete. zakliučl, Niie' važno 'kakva je tradicija, nego kakva ' je poepijngne1 Paa

[ZM

7 Ta bite utvrđiln mera efikasnnsti ovog 'kritičkog postupka poirebno je upitaii se, konačne! oatDamni87TmnTenn ČAlPWom voip MeitHWe? Ako ' fmaman.ns nmu žiraže kulturnih prblikacila: za veoma: ograničen "broi čitalaca, enfevn samn m - "ličrmn zainteresovane. što | an sam naglašava Da « li: ie nićenva &ayereko-Žnrnnlističkn WrYltikn pomonoeln da. se.vinftenzivira Weontakit „mesmnik + mauditoerHum. vili, Čak, da se proširi? Uveren Sam" nije. Ta:i1t osnovi niie đobro postavljeOna koncipirana „kritika ·Ostaiaći' u granicama načinianja značainih problema, i poređ · pastniećih ·kvalitefa retkih u žurnalističkni kri · 'jei, ona takva kakva je· bila nije to ni mogla. Otela ie:j sama "i osnovi šnblon, primena kri+tičkih insteumennta koji ništa, ili gotovo ništa . trainjile — šte.bi se u svest čitalaca urezal» _ kao putokazv.kao podstiea} na intelektualnu aktivizaciju. kao stvarni činilac u odnosu moderni : pesnik-čitalae — ne mogu da usade. Smisao štampanin ove knjige. čije je granice i sam autor u uvodu jasno izložio, mogao bi. otud, Rita: a niega samog, da se sažme u ZA_ KUJUĆKU' Hvala Kalmanu Vajsu koji je Šoljanu“đaov/priliku „da te svoje kritike sabere i sagleda u cjelini“!

Bogdan A. Popović ·

e e 0 e !O :O :' o e 04:0:0-0% 0 0 0 O e 90.0 606060 0 00 00 64••+)400O b O e 0 0 eo-0 6 o 0-20 o ~ ".9“=

___IUOC KNJIĆA

Džon Raskin

Vrenmosti

„Kultura“, Beograd 1965; prevela Zora Minderović

KNJIGA „VREDNOSTI” Džona MRaskinmna, engieskog esejiste XIX veka. pripada onim knjigama koje su korisne ne svojim suđovima i zaključcima koje nam pisac nudi, već jednom svojom moći da nas same pokreće na razmišljanje o onim problemima koji su njen predmet. v „Vrednosti“ Džona Raskina imaju nekoliko domen

piščevog doista strasnog interesovanja: to su Slikar-

stvo, arhitektura 1 vajarstvo. književnost 1 sociolo+ Pija. ATL, te oblastt povezane su' jednim te istim Raskinovim stavom, ako se odbace ođstupanja. uočljive đevijacije i jedan sasvim poetizovan i mistifikovan odnos. Ono što je pisca užasavalo u njegovom vremenu to je bio tehnicistički mentalitet njegove epohe i njegovo sve upornije jačanje On ie ugrožavao ne samo prirodu i čoveka, udaljavajući ga sve više od nje, već 1 ono što je pređstavljalo samu ljuđskost u čoveku preplavljaiući mjegove građove MWužnim đahom tvornica, sakateći njegova boravišta s'varanjem krajnje funkcionalnih pređmeta koji su jadno postajali samo i jeđino sredstva koja se daju upotrebiti. sušavajući njegov materijalni proslor. 1 svodđeći ga na biće Čiji su duhovni vidici sve sičušniji u poređenju sa onima iz ranijih epoha. Upravo, čitavo đelo Džona

TRaskina, #* onđa kada govori o njemu dragim sli+ '

karima, 3 onda kada pokušava da emgleskom buržuju ukaže ma sivarmu nefunmkctonalmost njegovih soba. namečtaja, pređmeta kojima se služi. zgrađa i građova, ı onđa kıđa sa puno smisla za takvo što suprofstavlia mlađom Mil'omu starog Dantea, pa | onđa kađa izvodi Tovoljno precizme zaključke o posledicama Kkapitali-

Tanasije MLADENOVIĆ

Dogodilo se jedne decembarslre noći 1959.

. DONOR moći zjapi. Ja lišćem, đrhtim. bled, Ne pitam vihore britke kud tammi njiho» glaš

Odlozi niz mebo strogo? Kud korak i kud sleđ,

KRud telo i kosštur trošni demuti u, mrtvi čas?

bili kao ljudi delići kotura rmaašine društvenog razvitka koji ih je prevazilazio krećući se uz pomoć drukčijih vakonitosti različitim putevima, koje nisu umeli pređviđeti. , M

· Aleksandar MMBTOVIĆ

"Leonid Leonov : · „Jevžemija Hvamovma

„Zora“, Zagreb 1965. — S ruskog preveo Zlatko Crnković

USI, koa i svi Sloveni, nose u sebi duboku nos-

· talgiju za domovinom koju su napustili. Nisu spo-

sobni da'se uklope u novu Sredinu (kao đa im neđostaje amglosaksonski kozmopolitizam ili germanska okupiranost rađom). Ako jednom napus'e đomovinu oni tuguju za njima' dragim nebom, ljudima, tlom, atmosferom. Po iykiyaar 5707

O tuzi koja {e morila poštoktobarske emigrante (kao ukleti brodovi su lutali MKvropom mne mogući da nađu luku utočište — a& ma sve Strane su im se'

uhazivale luke pribežišta) već dugo razmišlja Leonid

'Leonov. Povest „Jevgenija Tvanovna“ je „počeo dam

piše još 19938 a objavio je u časopisu 1963. god. Tom temom se bavio punih 25 gođina 1 njje uspeo đa je iskaže onako kako odgovara njegovom renomeu. Rekao je da je fa tuga, ta' nošalgija ubitačns, ali to je morao posebno veći mosfere. .

Fabula Je jednostavma. dJevgenija Yvanovna beži iz revolucijom ugskovitlanč Rusije sa verenikom (stuđentom prava 1! oficlromy Stratonovim. Beže u sio> bodnu Evropu u kojoj nalaze Bamo beđu. Pošto su rasprođdali ono malo dragocenosti koje su imali Stratonov polazi đa nađe meki pošao 1! više se ne vraća. Jevgenija Tvamovns ostaje sama gu” Tstanbulu. Očaj je vodi kroz balkanske prestonice do Parizs.

—N U —

~ to se nije osetilo 1z at-·

Sablasno bonočno svetlo na vusti spustilo se dom, U mrkim. nemim senkama ja liščem tražim spas. U glavi jedno mi zvono odzbanja gneb i lom,

en0ooe eo o. 0-0-:0.0.0:0:9:0.0;0.0-.-0.9.0-0.90 0 0 O 000 0 0 0 0 09 o o 90 90.95

ž.

i de

stičkog muašiniziranogp ustrojsiva privređe, gde indu. strila oduzima ljuđims posao. s proizveđenim stfvarima znak njihovog tvorca čoveka. to delo le prožeto elegičnim jadikovamjem za prošlim vremenima, za starim majstorima za mistikom prohulalih vekova. gd je Čovek-silkar ra'ar ratnik. li pesnik. bu dući da je punijl one snape hkhoju mu je darovao sam način života i vođemja poslova mogao da je 1! posveti svome delu Raskimn bi hteo da pokaže da su „stara dobra vremena” Imala čovečniju umetnost, u srži koje je bilealo božansko. čovečniiu privredu. koja je u nehu ruku bila grana umetnosti. i čovečnije ratove U kojima je. isto tako, mogao više đa đođe do izražajp čovekov đuh, strast, emotivnost i misao,

Za Raskima MWtozenberg, jeđan od mnmjegovih biografa. kaže: „Isto kao Što je blo prorok moderne arhitekture, a istovremeno osuđivao materijale 6a kojima su mnjeni primcipi majsmelije | najuspešnije artikulisani. tako je hblo prorok ! države blagostanja. a odbacio je sredstva kojima se ona ostvaruje". Postoji dobra doza mnaivnosti u Raskinovim poktšajimx

da društvo liši omih preimućstava koje mu je teh>

nicizirana elvilizaeclijia pružila: Rada je svet gledac očima deteta sanjara koje nikako nije moglo da se naviknme ma svet odraslih pa i kada je poraslo. nosilo je uvek u sebi čežnju za onom kućom gde se svet ·'brvi zervztivnmost Džona Raska le ođ one vrste kojsm ne smeta. koja ne izaziva podsmeh. jer je u nju bila uložena strast čoveka koji bi hteo me da ruši već da građi.: da svet menja po sreću. ma ga Ispumni lLjubavliu. Dubokim poštovanjem Divljeniem ! Radđošću, Što je smatrao „svetim strastima“ koje su mamenjene

poeziji. Time om podseća ma one utopiste što su gradili sunčane gradove | ljudske pčelinjake, a sarmi

Zvezđo mračna, nestalna, tvoj zakom kud priveđe nas?

ONOR zora zjapi. Ja Trosom Yastačem moć,

Na dlan fmine polažem još jedem mrtvi list, Ne pitem kud vera, knd snaga. kud .nekadnnja moč Ko staklo se — uz zbek — razbija, a | vek nekad čist?

Surovo lice dana raskviva svih stvari lik, 5

- IJ hladnom, talasu sjaja ja lišćem prebirem, sleđ.. |. . O jasnu putamju meba lomi se pevati Hepšk, | U OT

, “'Dok-slukti :kostursfFošni i loYvam,"i Yutam, i bled: *

pu? uhazao mjepgovim ČŠstim očima Kon

.na ovaj način je pokušao da osmisli · istoriju

“Ki —

· Tu saznaje da ie mjen dragi. poginuo boreći se mw

afričkoj legiji i

O Parizu — kao w mekoj lepoj bajci — sreče. engleskog arheologa Pikeringa (om ima sve osobine princa iz bajke osim fizičkog izgleda) 1! postaje mu sekretarica, & makon izvesnog vremena ! suprugam. Pikering je vođi ma bračno butovanje u Rusiju.

Sentimentalna bura wu Rusiji dostiže kulminaciju jer sa vođiča dobilailw bivše muža Jevpenije ITvanovne, begunecs iz Istanbula. Siratomova On ih ko službenik INTURISTA. vodi kroz Gruziju i pDokušava dS se opravda ponovo osvoji maklomost Jevgenije Ivanovne (makar | Izarivanjem sažaljenmism), sli oma je wverma svoioj ljubavi prema dobrotvoru iz Engleske. Žel da što pre buđe u dalekoj 1 maglovitoj Engleskoj (ma fa? mačin će mjemama patnja dostići kulminaciju). :

Posle za Jevgemlju Tvamovnu, bolnog izleta a Wta slju supružnie Pilkering se vraćaju u Erglesku nakon nekoliko meseci u dalekoj Engleskoj. posle porođaja. umire Jevgenija Tvanovna. Lekari su postavili dilagnozu: Romplikacıije makom porođaja, Leomov kaže da je to mnostatglja. i

Leonov le ma ovoj povesti radio % godđinms. sli sam le svestan da je ons mneđorađema |I zato je oš zadnjim stranicama pokušao da mohiviše svoju fezu (o ruskoj tuzi za domovinom) odbacivanjem dHjag= noze međicinars 1 postavlianiem svoje dijagnoze +—

koju je nameravao da !'spriča. a;

Ako je leonov objavilo „Jevgeniju 'Tvamevnu” w časopisu ona milje morala biti preveđenša | objavljens a posebnoj kmjizi pogotovu mne Šurno. jer je &lčurno da će Leonov loš radđif mm ovom teltstu koš le blizu uspeha, ali još mlje đozreo. j

Aleksandar BADNJAREVIĆ

· Dobroslav Ružić Jo tr ie M OU

Bemdzubi

„Nolit“, Beograd 1965.

BLAGOJE ŽIVKOVIĆ izvršio je izbor iz Wnjiževne waoštavčiine Đobroslava Ružića. Ružić koji je u mlsdosti pisao humorističke kozerije, političke članke u čaljivom tonu, koji je bilo jedan od onih markovićevaca koji su se za ideje svoga učitelja zalagali Krov lteraturu i literaturom otišao je u zaborav onde kada je počeo da stvara svoju bpoliličku karijeru. WU devetnaestom veku politika je odvlačila najbolie srpske duhove i mnogi naučnici i pisci ođustajali 6t od svojih prvobitnih ambicija i postajali poli'ičari. To se dogodilo i sa' Dobrom Ružićem. Da li je to dobro ili ne, teško je stanoviti. Ono što nam je pružio ovim izborom Blagoje Živković kao da hms uverava đa je velika šteta Što je Ružić prestao da se bavi literaturom. ' : .

Đa se razumemo. Nije u Pltanju nikakav velik pisac, nije u pitanju nikakvo otkriće od epohalmog značaja. Ružič je pisac drugog ređa koji je napisao izvestan broj dđuhovitih Mkozerija koje nišu ličene Književne vređnosil: Kao Š'o nisu lišene literarne vrednosti Ružičeve Wkozerile. nisu nezanimijive mi kao podatak o vremenu t kome je Ružić delovao. One 60 karakteristične za ukus jedne epohe. Ma njima robe da se vidi kako su markovićeve! zamišljali društvenokorisnu literaturu. Kao što može da se viđi zbog čegsn to nije moglo d& postane literatura ltakvu BU S%\ hteli. Putopisac i feljtonist Ružić je bio pod Haipneovim uticajem. 'Taj ulicaj bio je blago'vorom kab što je bio | isuviše očigledan. Zato njegove kozerije { nemaju onu svežinu i originalnost Kakvu, recirmo, imaju &eoske pripovetke Milovana Glišića. Ali ato one imgsju toliko mnogo duha, toliko mnogo iskreĐog i plemenitog mlađalačkog zamosa za ideje pročreba, da se primaju kao glas savesti jednog pošteroa pobunjenika protivu nečega sea čim ne može de složi. .

Za istoričara svakako đa su majmteresantnije Tiužičeve uspomene. WU mjegovim uspomenama ljudi va koje znamo iz knjiga postaju živi sagovornici 1 nji hove ličnosti oživljavaju pređ nams. Tako oživljene mi ih zavolimo. A to nije mala veština za jednor prikazivača i nije malo priznanje jednom piscu, \

Blagoje Živković mnaupisao je opšimu stuđiju đeti Dobroslava Ružića. On je proučio ' Wuužićev život i Ružićevo delo i to isbričao na jeđan jednostavan način Wao što to Člne dobri ispitivači Prošfosti svoga maroda, Šio se Ružićeva knjiga našla preć nama 1 što je Ružičeva ličnost oživela u ovakvoj imterpreteciji me treba zahvaliti samo izđavaču. koji 6 setio Ružića da Izdđa. nego i Živkoviću koji. je umem đe učini da Ružić čitaocima postane drag. |

TPređinagp PROTIC

. Veso Radumilo | didvoremn wrada

„Veselin Masleša“, Sarajevo 1965.

„(EVO PESNIKA čija -je-poezila esiguram :nagoveštaj dmn

se rađi o.zraritom, „talenfiu-. Teo ip,pesnik semo.nasaiz” · gleđ kratkog daha: dah koji. je brekidam 411. nagio . završavam ne znači da. ije izgubljen w svojim, rittničkim prelazima koji označavaju ogromnu praznini Što se otvara da prigrabi vreme. — da ga ctuđi od stvarnosti — da u mjegovu punoču uhisme meku od stravičnih slika miz čije se Wrajeve lagano slivaju poslednja dva toma akhorda. Sve ove mužičko-vizuelne minijature. povezane zajedno. mogle bi, m čin* jedan dugačak lirski izliv — pračen spoljašnjim gsMlkama u viđu setnog nenameillivo: Rkomen*ara . == izliv koji meođoljivo poprima vokalne boje i sayvučje pratnje kakve balađe Jer tema je ta koja Drine nameće osećanje da su to samo preludi i muzičks= intermeca sastavljiems od nekoliko akorda: koji imaju Pbaladsku OSsmovU. a

'U osnovi ove lHrike je seta pomešana ss jezont, stravom, osamnim bezdnom,..tmurnom atmosferom tu. balice, tugom. j e #

= Podivljali nož

Obilazio je naša grla...” . i

No ono što je parađoksalno za ovu lirsku oeziju jeste da su slike kole izazivaju emocije i asocijacije na prošli rat, u omnovi epske, nekako udaljene ·oćl nas. na horizontima do kojih su nas doveh podzemni tokovi pesničkog lirskog odđraza \ičnih asocijacija M sećanja. Tako ovi preludi Mao da su stvarani u trenucima bunila — one Jave koje bolesnik nikad mee biti svestan 1 onđa intermeco u kome se pesnik buđi umoran 1 izmučen da nasm. ne muajući da emo prsustvovali njegovu buni u snu, posveđoči 1 premuca da se nešto grozno desilo u smu. nešto čega m mora da se seti i što mora da se spase od zaboravs. Na kraju tu je 1! sumce, sunce mekasko uWwllemo w izmaglicu jednog tmumog svitnnja koje jedva odlavi Bod snagom mjegove svetlosti ! toplote.

Borivoje MARKOVIĆ

NEPR ISIDINJE KONJI" Mihail Bulgakov |

Teatdralinij romi „Novij mir“, br. 8, 1965.

IMA KNJIGA koje, neđovršene iz bilo kojih razloga,

svojom fabulom, dinamičnošću |! wuzbudljivošću priDoveđanja osvoje čitaoca. a zatim ga oslave ožaločćenog što ne može da sazna da li se neki junak oženio. razveo {Il ubio Međutim, neđovršeni „Teatralni roman“ ne spada među hakve knjige Mađ pročita i poslednju stranicu (a ima ih |skoro sto velikog formata), čitalać. ne Žall što nije saznao kraj ove ili one ličnosti. već što jedan izvanređan pripoveđač nije stigao da kaže svoju poslednju reč, što više ne može da uživa wo niotmvaom velikom muaistorstvu. Nije poznato ni kad je Mihail Bulgakov pisao ovaj

- roman. ni zašto ma nlje završio. ni zašio se za njega nije znalo sve do danas. kada to đanas deli' dvađeset ·

i pet gođina od smrti autora „Tea{ralnog romana“, Još uvek je veoma teško de"i do njegovih dela 1

podataka o njegovom životu. Rođen je u Kijevu, gđe je završio' medicinski fakulteš Jedno vreme radio je kao lekar. a zatim je postao movinar. Prvu bripovet= ku objavio je 1919 a Šest godina kasnije napadnut je zbog zbirki pripovedaka „Đavolijađa“ | „Kobna jaja” i a „Bela garda" koji je kasnile prerađio u đramu ~-ni Turbinih" 1928 godđime napisao ie dramu „Zojkinm stan”. a 1958. „Rumeno osirvo” | „Trka“ koju le Shan proplasin sa „antisovjetsku polavu“ Zna se da le mapilsao loš drame „Molijer” M „Poslednii đani" i roman „Majstor — Margarita“ fu rukopisu). Umro je 1940.. godine, . E

„Teatralni roman“ je tragikomičan životopis đramBMOE piscem Maksuđova E EVOE šunaka TBuigakov Srađi ma granici stvarnog | nestvarnog. mogučeg | nemogućeg. tragičnop i komičnog. U tom teškom pošlu potpuno je uspeo i stvorio ličnost koja ođuševljavn svojim unutrašnjim 1 spolinim prihvatanjem sveta,

U nju je ugrađio đeo sebe. udahnuo joj svoi duh. .

dao joj 8Voj roman 1 pustio je u svet. Taj svet 1 svog junaka u njiemu Bu'gakov je dao u naglašeno grotesknom stilu, on je u {sti mah i tužam i Veseo, i stvaran i nestvaran. ali umetnički uvek ubedljiv ?)

brihvatljiv. Roman niko milje hteo đa štampa i Mak. sudov je miorao da ga preradi u dramu. Tako je dospeo U „Nezavimmo pororište” i u njegovim salama. hodnicima, pozornicama i kancelarijama našao svoje

divne snove. Imas u WMaksudovu 1 buno asutobiogražšskog — Bulgakov je svoj Mkritikovani roman „Bele Barda“ preradio w dramu „Dani 'Turbinih“, koja · še postigla ogroman uspeh u MHA'T-u, | on je obožavao pozorište, bavlo se 'režiiom. irseemaciiom. pa čak glumom + li se om ipak me može ppis!ovelti s Butorom. Posmatrajući ı ocenjujući svet očima SVOE junaka autor ga ne uzdiže da bi la ocena bila sutoritativnija, već dozvoljava sebi da mu se poneknd i podsmeva WGw predgovoru svom romanu Bulgakov napominje: „Ja, kojf dobro poznajem pozorišni Život Moskve. garantujem da mi takvih "pozorišta, ni takvih ljuđi, kakvi su prikazani t Đokojnikovom delu, mema niti je bilo“. 1 zaista. falvih pozorišta i tshwih 1judđi nije mog'o da buđe., ali k=dn se' ođbace hiper5o1% i naglašenost pojedinih ličnosti ? sltuacija. omđa'.e 3 „Nezavisnom pozorištu” može prepoznati MBAT wu Bođinama posle revolucije, i liwS}h koji sv #5 veaili. Tako, na primer, u parođijski prikazanim repeticijama. kojima rukovodi Ivan Vasiljevič, može e otkriti način rada Stanislavskog. · .

Jedna dubljis analiza našla bi w Bulpzakovifevom humoru mnogo zajedničkih elemenata sa Gogolievima, ali 1 move kvalitete koje mu je donelo vreme ' Žašo je Bulgakovljev smeh noviji, brefinieniji i inmteligentniji od Gogoljevog |

i · i Zoran BOŽOVVĆ

KNJIŽEVNE WOVINE

~ RP