Књижевне новине
U PUSTOM ZAMKU
Wwelj esej esdj esudj esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej osej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej use esej
TALENAT je još jedam fenomen koji uporno ižmiće savremćnom raučnom mišljehju, možstoga što se njegova tajna krije na samom
u neizrecivih suština čovekove egzistencije. Nauka, koja se u ovim časovima mamutskog rascvetavanja ponaša kao da je svet nastao samo zato da bi ga ona raščinila, protumačila i ponovo sastavila, nailazi u ovom slučaju najpre na posledice čije uzroke mora da ispituje uvek na konkretnim primerima, što joj je teže od svega kad se uzme u obzir u kojoj meri ona počiva na apstraktnom razmišljanju. Zapazilo se, oštroumno, da kamen bačen u vis, na bilo kojoj tački ove planete, pada naniže. Posle toga uveden je pojam zemljine teže, MrOGLOČeDGJ su i prihvaćena objašnjenja OVO,
nomena i nauke ga nepogrešivo koriste Ka, god im je potreban. Danas, doduše, ima kamenja koje ne pada neizostavno natrag ako se već jednom baci, ali za njih važe dođatna pravila. Talenat, pak, otkriva se pojedinačno na osnovu pojedinačnih dela i nije obavezan za svakog čoveka kao što je sila zemljine teže obavezna za svaki kamen, pa je nauka u svome traganju prinuđena da se obrati čoveku i io čoveku-pojedincu,
U toku ORLaŠOYADJA velikih rezultata takozvane dubinske psihologije izgledalo je da su pronađeni ključevi darovitosti, meurotički strukturama ličnosti pridđavan je Rkapitalan značaj u mnogim razmatranjima ljudskih sposobnosti, ali su učenici Frojda i Adlera ipak razdvojili sublimaciju od talenta u stvaralaštvu. Danas svi znaju da se neurotici često bave umetnošću, ali da ih upravo sopstvene neuroze sprečavaju da dosegnu najviše tačke Umetničkog stvaralaštva. Govoriti, dakle, uopšteno o talentu već je po sebi jedna protivrečnost i ne čudim se više što već od samog početka pisanja ovih zabeležaka ypotiskujem, pred potrebom za izvesnim kKazivanjima, strah da će reči, kruneći se lagano, osipajući se wneprimetno okoštavajući na ogrešnia mestima, saopštiti istinu mučniju od mnogih ali ravnodušnu; dešava mi se nešto slično doživljaju onog slikara koji usred šume odjednom uočava da nije on taj koji posmatra drveće, već da biva posmatran drvećem. Ali, velike teškoće u pisanju nailaze tek kada treba saopštiti ono što smatramo da dobro poznajemo...
Budući da se prava priroda talenta još uvek skriva, psihologiji je zgodnije da ispituje sposobnosti. U tom pogledu otkriven je miz ZhvaBrujbćih podataka: ako ste rođeni u brdskim predelima i sa rečnikom od nmekoliko stotina jedinica siđete na kakvo plodnije tle svi su izgledi da ćete se razviti više no što ste mogli očekivati; ako vam: se roditelji ne odlikuju nekim izrazitim sposobnostima ne treba očajavati: u razvijenoj sredini, pod dobrim materijalnim i vaspitnim okolnostima, moći ćete da prevalite ogroman put i mi se nećemo začuditi vašem izvanrednom napretku. To su naučne istine. Neophodno je samo, smatra se, da radite, da stičete znanja, da kontrolišete svoj uspon, jer mogli biste inače da budete iz izuzetno obdarene porodice, u najpovoljnijim životnim uslovima, pa da ipak ništa me postignete.
Što se mene tiče, ovi podaci su vrlo verovatni. Šta više, niz primera iz naše kulturne istorije dokazuje ih nedvosmisleno. Koliko smo samo divnih pesnika, slikara, naučnika, relormatora i drugih sjajnih duhova izgubili prerano, pre no što su uspeli da svoje nesumnjive talente u potpunosti pretoče u dela! Koliko su oni, svesni neophodnosti žurbe, hitali đa načine ono što se da načiniti dok traju neodnegovane snage. Koliko se danas, u promenjenim okolnostima, mnogi naši mladi pisci, valiđa sećajući se tradicije, žure da što pre ispišu sve svoje knjige. I koliko zbog svega toga, sporije no što se očekuje, rastu naša kulturna. bogatstva. Pisac klasičar nikada ne žuri sa pisanjem i objavljivanjem svojih Knjiga.
Dobro je zaista što je utvrđeno da 37 različitih oblika lobanje ne odgovara istom iolikom broju sposobnosti, da ove nisu nepromenljive, da vi ne isisavate decenijama onog čoveka koji vas je odredio kad ste imali četrnaest godina. Nauka se smilovala i proširila granice skoro do njihovog nepostojanja, ali sve mi se čini da praksa, danas i ovde, nameće i etvara neka nova pitanja. Pre svega pitanje o neprekinutom toku izumiranja talenta, uprkos novim i neuporedivo boljim uslovima Života. Ranije smo gubili vredne ljude zato što se o njima niko nije brinuo, što su teško dolazili do komada hleba i čaše vođe u jednoj zaostaloj sredini koju su nadilazili i emotivnošću i mišlju. Pogledajmo samo tu poeziju između dva rata koja se uglavnom zaustavljala na ispovedništvu! Danas, međutim, u mašoj kulturi koja je za kratko vreme prešla onaj ogroman jaz što je odvajao od naprednih i najnaprednijih kultura sveta izrasle su klice jedne nove boljke, boljke mladosti pre svega, zbog koje mnogi talentovani ljudi mogu da propadnu. Reč je pre svega o uništavajućim deistvima jedne kulturne klime na rast talenata, 4 potom i o izvesnim mehanizmima koji je neprekidno proizvode i usmeravaju u štetnom pravcu. Nije neophodno pomenuti da mi imamo previše pisaca i da talentovanim ljudima uopšte nije teško da uđu u književnost. Ovo se odnosi i na ostale umetnosti. Teškoće nastaju kad se dublje zagazi u stvaralački proces, kad se izađe iz anonimnosti i kad se zbog nedostatka selektivnosti talentovani i manje talentovani odjednom nađu u istim obručima, kad vredne i manje vredne zahvate isti žrvnjevi javnosti. Ispitajmo sledeće:
— Koliko je osrednjih duhova. među titicajnim
Rkulturnim advokatima, tužiocima, sudijama
i izvršiocima? — Koliko se oni međusobno cene a koliko po-
štuju? | — Da li je lako oboriti nečiji ugled i vrednost
unutar kulturnih krugova?
— Koliko se to čini pravedno a koliko nepravedno? Ko se time bavi? r:
— Da ji sc veruje kritičarima? Koliko? Ko?
— Zbog čega je večernja štampa preuzela glaOPOež o pitanjima kulture? Čijom gre-
KNJIŽBVNE NOVINE
— Da li je moguće da u nas ima toliko talenata i genija ako se ozbiljno uzmu u obzir novinske kritike?
— Da li je moguće da se štampa sve i svašta ako se uzmu u obzir novinske kritike? Ko za to odgovara?
— Koliko, pak, ozbiljnih dela čeka ozbiljne kritike? ~ ONI
— Otkuda misao: »Jedini ispit na kome se kod nas ne pada jeste odbrana doktorske disertacije«?
— Kome se dodeljuju nagrade? Zbog čega? Kako?
— Putevi izlaska na strano kulturno tržište?
— itd.: ali, bolje ne ispitujmo, odgovori se naslućuju.
Velimir · LUKIĆ
Ž AGRLI ME ti što dođe Iz dubokih mesvestica, Putem, smnrti što si l.odo Ti bez duše i bez lica.
U ogleđaWM, što te vidim Kada lik svoj tamo tražim Magle duge, začaYrame
I tajne u duhu, skrite.
Kroz noći i sate mutne Hteo bih da s tobom, pođem, Niz ulicu, buste bolom Ispod krošnji zamesemih.
O vrati me u svet meki Gde treperi svetlost ona Što u suton ko međ curi I na ruke naše kaplje.
I sklopimo svoje kapke Ti bez duše i bez lica, Putem, smrti mi idemo Put dubokih, mesvestica.
Magla
O HLADNE večernje magle · Gde je vaš iščezli but, Tamo gde se pbrelamo, mebo IL leluja cvet maših disanja?
Pustite svoje obrazine
Neka kaplju, neka padaju
Neka pokriju maša sumorna lica, Neka uspokoje mutne nam duše.
Tako slušam, vaše hujanje Zatvaram svoje posivele oči. Sudbine kao da blaču sa Wvetrovima 4 suton se mepojmljivo ceri!
Svikk, smo se i me tražimo više
Ni ime ni reč, m+ bol ni prijatelja, A vi prolazite, ečernje magle Prolazite kao život, svirepo i daleko!
Dan
K IŠA me prestaje, kao što me btestaje
Pevušim je megđe iza zavesa, iza okma. ||
moja pesma
Uzalud uteha da najveće duhove i najkrupnije umove društvo sa zakašnjenjem prihvata — niko više u to ne Želi da veruje. Borba se otpočinje odmah, bez odlaganja, i, ako se ne varam, nad našim kulturnim nebom sada ima u izobilju naelektrisanih oblaka svake vrstc i glavni cilj svakog iole mudrog čoveka je izbegavanje iznenadnih varnica koje otuđa biju. Svi se slažu: okršaja takve vrste bilo je uvek i svuđa, pa i ovi naši su u izvesnom smislu odraz pregnantnih duhovnih nastojanja, ali mostoji i druga strana paroksizma. Ako je ne tražim u primerima umetnika koji su se, posustali, povukli iz borbe, vidim je u onim vrednim ljudima koji još uvek upinju svoje glasove u rastućoj galami, uzalud. Njihova pre-
Čitom, već pročitame Knjige I pamtim, već izgovorene reči,
Tako se sobom prosipa duga Puna ražznobojnih odlomaka života, O kiša ne može da je spere
Kiša ne pađa na maše uspomene.
Pod, mostovima madolaze reke
Na mokrim, klupama sede ljubavnici, Oblaci donose maša sećanja
Vođe odnose maše ljubavi!
Memento
| ! DI U TAMU. Neka te reči I glas i lice + sve to 2daTG.
Mene će oblak neki da leči
Mene će odneti otrovna DafTd,
Ja sa disanjem, spojim tako
U popodneva ću meka poći Ako mi telo plamen tako
Ko mraz i zima, i to će proći.
Već kao suton da se ceri I blizu mojih trepavica. Šuma je ova buna ženi Puna pakoswih, udvorica.
Za ljubav ko bi mašao slova Ko čitave reči tačne?
Odmaram se ma Dutu smoba Zatvaram, sve luke mračne.
Oblak će mene odneti nekud I vatra, možda, sjajna, mova! Ja traćim, vreme, grlim stud
I zidom, madu, bez dma i krova,
U tamu idi. Neka te ime
I ništa više na, sve me seća, Ko lišće živo u sred zime Pretvoriću te u plamen sveća.
Život
a
osetljivost raste, osećanje da se trpi nepravd takođe, sve manje se čuje u svećopštoj zbrci i buci. Oni drugi, e vredni, manje talentovani, već po samoj prirodi stvari nezšdovoljni su, jer su se, na sopstvenu nesreću, uvalili u posao koji im ne pripada, a koji je s druge strane 1695 od na jtyRiJia što postoje. I tako, pokušavajući da sve ove procese viđim sa strane, ponekad imam utisak đa najjača buka rađa svojevrsnu tišinu, da na izgled rasplamsale književne i umetničke borbe u stvari predstavljaju odslstyoyoo ii stvarnih borbi, da proizvođenje čitavih ivizija »talentovanih« i »genijalnihe umetnika stvarno predstavlia novo sredstvo za efikasno usmrtćivanje talenata. Pripadnost nekoj od. onih grupa ortaka, zadrugara, kooperanata, liferanata, akcionara, prib OPISU RCA VDIEBi kojoj je neki patrijarhalni pesnik dao blago i nežno ime klan za umetnike, uistinu, predstavlja obavezu pozajmljivanja svoga talenta potrebama klana. Nepripadanje klanu, ovđe i danas, predstavlja još veće rasipanje snaga u potrazi za sporednim putevima koji vođe priznanju. Namerno izbegavam. da pridam veći značaj postojanju ovih grupa, jer njih treba shvatiti kao neminovnost: da ne postoje ovi sadašnji takvi kakvi su, postojali bi neki drugi. Opasniji od pravih klanova su rastureni klanovi, opasniji su za pisce i druge umetnike, koji, znajući đa negde moraju pripasti, iznenađa gube tle, troše ogromne snage utvrđujući kome pripadaju i ko im pripada. »Kada nesloga,i razmirice, i podvojenost počnu da se ispoljaVOJ otvoreno i smelo, znak je da je vlada izgubila poštovanje...« (Bekon), ali dok se utvrdi ko je i koliko izgubio poštovanje vreme prolazi u muci, a moglo je proći u stvaralačkom rađu ili bar u stvaralačkoj borbi. Izgleđa da je poslednjih godina došlo do velikih promena u strukturi naših takozvanih klanova. Verujem da su mnogi umetnici zbog toga bropatili, iako je unapred valjalo znati da se DOslovne grupe u umetnosti teže održavaju od grupa koje sobom nose stvaralačke programe. Osim ako stvaralačkih programa nema, ali tada ni poslovi dobro ne idu. Kao projekciju toga stanja sve češće zapažamo polarizujuće izlive: bezrezervne, grčevite napade jednih i duboko ćutanje drugih. Sređine nema, dakle ni dijaloga nema. Izvestan vid gluvoće, jedna svojevrsna fišina preti da uguši svakoga ko još ima dobru volju; više nego ostalim kulturnim poslenicima tišina ove vrste preti ljudima ođ talenta. Nauka, od koje se mogu đobiti izvesni odgovori, zastaje na polovini puta, ali to je i ispravno, jer, na kraju krajeva, nisu jedine i najvažnije vrste sposobnosti i talenta vezane za umetnost. Od koga dalje tražiti odgovore? Od. umetnika? Od kulturnih političara? Nauka ima bar fu prednost đa se služi objektivnim metodama. Sa onima pak, koji još uvek veruju da i o ovakvim temama valja govoriti, rado bih razgovarao o onoj divnoj i stravičnoj priči o klepsidri u pustom zamku: kapi vremena polako padaju u nepovrat, slivaju se u jednoličnu reku beskonačnosti, ogledaju se u kratkotrajnom letu samo ma iskrivljenim zidovima izvajanog stakla, a nikoga da spazi, nikoga da izvuče pouku iz njihovo» opominjućeg žubora.. međutim, bojim se da je ova priča suviše poznata.
IZ A-G REJ A-J
"Al svaka sema tad, nestaje I zimsko mebo + ružin trn.
Ruke upravih brema, švodu Kroz prste zima ustreptavo, Čarolije ti Yeči mose
I ruka ti kraj magle spava.
Veče
M
Imena što se smenjuju ko doba. Mesec što madire krož uspomenu.
Večernji časovi što vode Wu, sbefo U mepojammo polje samoće!
I kada, disanje miriše ko kosa Ko metakmuta i mevima mora.
“ALO svetlosti i list knjige Bezbolne reči i dim, cigarete
Kraj lampe semke kao sati idu, Pepeo cigarete trumi se ma Tuci U kutu žar, to gori duša I mwiko meće da se ogreje.
Molitva K
Onda žnaš: dolaze vesnici leta, I proletnji časovi ma obračum te gome neopoziv.
Ko trošne obrise zime posmatraš svoje trajamje I znaš protekle su večeri i večeri i I dowi uvek isti. Znaš da se smamjuješ
I iđeš ko zna gde, ko zna kud.
Pa zato kad izmaglice odu
Uvek ko dim veliki, il zlatni, ogroman plod }I tajnu, nosiš da odeš put dalekog, dalekog Ostrva, put meprobuđenih mora
Put nepoznatih, soba, gde treperi miris kose
ADA poslednje izmaglice odu, I u veme kao žayv uđe miris probuđemog lišća
i »vezđa,
Da takneš sve što misi takao
P ROSPI bo meni svoje čini Odnesi sobom, moje oči, I pusti vetar đa me sprži
Ho swnce što iz smrti diše.
Neko će reći podme da je Neko će suton videti crm.
Da kažeš sve što nisi rekao Da daš sve što nisi dao!
I zato te svaki put kao molitou, ponavljam, O proleće, odnesi me iz moje skučenosti. Ublaži moju umeremost, moju osredđnjost Učini život mepoznatim, a mepoznato večnim!