Књижевне новине
ALERSANDAR LUKOVIĆ | .
Salon Muzeja savremene redakcije
ALEKSANDAR LUKOVIĆ je već odavno kana lisao svoje slikarsko oprodeljćoja, Ljudska figura ili bolje rečeno ljudska sudbina, čovek kao egzistencijalno biće — bile bi ošsnovnć preokupacije Lukovićevog figuralnog koncepta. -lovnovi, mađioničari, žongleri — to su Luko· vićevi junaci nadneti nad svojom sudbinom; oni izražavaju melanholiju, tragikomiku, gnevni prkos ili ironiju, a ponekad i lak. humor. Cirkusku arenu ı ambijent, oko nje, gde u stvari žive ovi ljudi u šarenim odelima, Luković tretira kao intimnu ljudsku pozornicu, kao icdan unutarnji prostor čovekovih ošećanja. Po tome kako Luković doživljava čoveka, tra. žeći ga u egzistencijalnom i socijalnom kon· letu, On nesumnjivo zalazi u ekspresionisti. \ umetničke sfere, Međutim, po formalnim c oma po intepretaciji onog objektivno i pojavnog ovaj slikar še nalazi na relacijama izvesne realističke varijante, Bez ekspresioni: stičke brutalnosti ı akcentuacije, bilo da, je reč o boji ili formi, stil Lukovićev je rafinovan, precizan i sveden na grafizam, otuda njegovć slike ponekad izgledaju kao bojeni crteži, Ne je. gove figure su fino stilizovane, protkane ton· skim odnosima po principu tamno-svetlog što im daje izvesnu pitoresknost. Ali takva njegova rešenja, zasnovana u mnogome na iskuštvima drugih likovnih disciplina: grafike i ćrtćža, jogu delovati u slikama i ponešto rutinerski, Sigurno je. da bi Lukovićevom slikarstvu jeđan pikturalniji doživljaj i postupak doprineo da njegovi junaci vitalnije odigraju uloge koje im je on dodelio. No, bez obzita na to, oni 1 ova· kvi kakvi su svojim tihim prisustvom oliča· vaju neke večne životne istine i predano dugogodišnje umetničko uverenje njihovog tvorca,
LEONID ŠEJKA .
Galerija Kolarčevog: narodnog univerziteta
UZ CIKLUS »Skladište«, mastao u periodu 1965. i 1966, pod kojim nazivom je organizovana ova izložba, Leonid Šejka je izložio i znatno starije crteže koji zajedno sa najnovijim profilišu njegov desetogodišnji rad u crtežu. Zaokupljen oblicima, njihovim »plastičkim značehjem i dojstvom u prostoru, Šejka, u ne koliko najstarijih crteža, poput ,strasnog kon· struktora ispituje razne mogućnosti u fiksi. ranju predmeta, u građenju oblika bilo onih najobičnijih upotrebnih stvari ili onih bizarno izvajanih njegovom maštom. U drugim crtežima sačinjenim kasnije — od 1957. do 1963. Šejka svc više proširuje, otvara ovaj, u prvom ređu, problem forme: uvećavajući broj pred. meta, dovodeći ih u razne međusobne odnose, fiksirajući ih iz različitih perspektiva on stvara skup predmeta, jedan poseban ambijent u kome se odslikavaju nesvakidašnja lica stvari, koja konstituišu smišljenu dinamičnu struktu· ru likovnog značenja. Imajući, pak, u vidu ciklus »Skladište«, rekao bih da sve ono Što je nastalo pre ovog ciklusa, bez obzira na vrednosti, predstavlja samo preludijum u osvajanju icdne svojevrsne multiplikacije predmeta. Sva njegova dotadašnja iskustva u ciklusu »Skladište« razvijaju se u punom smislu; sistem multiplikacije obogaćen je formalno i misaono. To stecište sazdano je od najrazličitijih stvari, vremenski dekomponovanih, koje se gomilaju gotovo do beskonačnosti, stvara· jući jedan složen »haoš« guste nervaturć, IŽ brušenih oblika povezanih unutarnjim jedin· stvom, duhovnom vezom i idejom koja taj čitav arsenal, čini se, otuđenih predmeta objedinju· ie u plastičku celinu iza koje stoji i nepoko-
·lebliiva vera u svet predmetnosti, u. njegovu
ekspresivnu i konstruktivnu moć.
Danas kada se u likovnoj umetnosti iznala· ze mogućnosti da se predmetnom svetu ulbyizgaju sveže transfuzije, da se »realnost« sagleda iz nove perspektive očima savremenika naročilo zagledanog u »obične« stvari i pojave, crteži Leonida Šejke mogu se uvrstiti i u jednu takvu intenciju, koja se u ovog autora doduše odavno naslućivala, a koja se u »Skladištu« na svoj način još određenije ovaploćuje sugestivno mas uveravajući u opravdanošt sVOg pošto janja.
Vladimir Rozić
· Jordan MOLOVIĆ
stamcd
i
jeziku
MEĐU NAŠIM lingvistima i filolozima raspravlja se o jezičkom standardu i njegovoj normi. Standardni jezik nije neki osrednji, prosečni jezik. Naprotiv, on je iznad običnog, svakodnevnog govora objedđinjujući sve što je u njemu dobro i potrebno da bi to zaista bio, tj. da bi se pomoću njega mogle izražavati ljudske misli i emocije. To, dakle, nije govor nijednog određenog našelja ni užeg područja, već sinteza i harmonična celina onih govora koji za to mogu poslužiti (napr. novoštokavskih u našem slučaju). Mesto termina standardni jezik obično se kaže: književni jezik, ali to su dve stvari i ne treba ih mešati.
. Književnim jezikom služe se književnici, pišci, a on može biti i stanđavdni i suprastandardni (upor. u ćstetici: naturizam i artizam), čak i supstanđardni, jer ima i loših pisaca, Prema tome, književni jezik može biti i standarđni, ali ne mora.
Takođe ne bi bilo adekvatno razgovotni, svakodnevni jezik zvati saobraćajnim jezikom, kako se ponekad čuje.
4 il, PA Ja Ub.
komađa, stvari, Btvarčioca,zd robljeniHi okamenjenihmustine mad gustina,
multipliknoija,basnoslovno množenje / |
; svaki posebni komad iščezava.
rasteri svih intensiteta,ct gužvi~?v? 10
Kludno nabrajanje,o seća,o gvoži XX
kubusi, pilobolusi,uvrtbke,ocilind?ji, svršetak brojmnmja, pakao dano .
kalupi besmislenih ispunjenosti) MD
kamo crne linije spelttra,bledn | INA gustina,cmn gunBtinam,beskonač | WE đeljenje đo impoderabilnog„,». 0 a
a Šejkm, u Znprebu 4-I-1o65 :
des
ii | |,
SO
tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina
Oba su ova pitanja značajna, ali i složena.
Kao što imamo više dijalekata, a ni najrasprostranjeniji i najrazvijeniji od njih, štokavski, nije svud isti, jer su mu izvesni đelovi arhaični u većoj ili manjoj meri, pa ni njegovi najmlađi, središni govori nisu u svemu jednaki, već neki oblici glase dvojako, ekavski i ijekavski, tako ima više i njihovih realizacija.
Mislim da ovo me bi trebalo zvati dvema varijantama našeg jezika (u 1. tački novosadskih Zaključaka stoji da imamo jeđan i jedinstven jezik, zar ćemo sad to negirati?), kao što ni pojeđine razlike u leksici nisu razlog za đeobu jeđnog jezika na varijante (jer se i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i drugđe mogu naći po dve pa i više reči za isti pojam, što ne smeta jezičkom jedinstvu), a što se tiče stručne terminologije, lako je od dvaju oblika izabrati jeđan, najađekvatniji (teško je kad ih nema nikako),
Još manje bismo ekavski izgovor mogli zvati srpskim a ijekavski hrvatskim, tj, poistovećivati ih s nacionalnom pripadnošću (v. Telegram br. 278, rubriku Jezik današnji), što bi bila besmisli-
(9 M IOAMAVa | . | Va | A RVOMI hi 4 NSO df) i 0 oke VACEA CIA A STARE || ala NR VOJ OB 4 |: ie “ || UP,
VINJETE
U OVOM BROJU TZRADIO LBONID ŠEJKA
ardadnom
tribina tribina tribina tribina tribina”
ca, je? bi u tom slučaju svi ijekavci (ti. i Bosan, ci, i Hercegovci, i Crnogorci) automatski postali — Hrvati (kojih ima i ekavaca), a Srba ijekava. ća ne bi uopšte bilo!
Ta dva vida našeg standardnog jezika, ekav. ski i ijekavski, ne možemo zvati ni beogradskim i zagrebačkim, jer nisu jedini ni najsavršeniji u Svojoj Vrsti, pa ne mogu biti ni reprezehtativhi. Ekavski se, npr., bolje i lepše govori u Va. ljevu nego u Beogradu, a zagrebačka, ijekavšti{na, koja nije izvorna, lošija je od sarajevske, mostarske ili banjalučke.
Prema tome, ekavski i ijekavski vid našeg
- savremenog usmenog i pisanog izraza ne može.
mio svoditi ma samo bo jednu realizaciju njihovu, beogradsku i zagrebačku, samo zato što su Beograd i Zagreb najveća naša naselja, jer te oba nalaze na periferiji novoštokavskog govor. nog područja i nisu najbolji njegovi predstlav, nici.
Kidati jedan jezik na dve: varijante bilo bi pogrešno, jer bi to značilo i dve norme, pa čak i dva jezika, tj. protivilo bi se onome što je u nauci ođavno dokazano.
U vezi s ovim, pomehuo bih i napis D. Btozov:ća, u Telegramu br. 284, koji je protivrečan počev od samog naslova („TI varijante, i jedinstven jezik“). |
„Očito je, veli Brozović, da šu varijante samo različite realizacije istog jezika“. :
Zatim kaže da „količina. tih razlika, iznoši samo oko 30% od ukupne jezične materije, a u sustavu u koji je ta matetija organizirana razlika praktički i nema“.
Čemu onda od muhe praviti slona?
prozović je naročito protivrečan kad kaže da bi naš jezik „ostao ono što jest“ i ako mu „oduzmemo Ve značajke varijanata, sVe što je njihova nadgradnja i stilizacija“ (tj. ona 30% razlika), ali onda taj jezik „ne bi bio više 5p0s0bah da služi hrvatsko i srpsko društvo na njihovu sadašnjem stupnju kulture i civilizacije“.
Važnija su, dakle, ta 300 razlika nego ohih 070, Što naš jezik čine jedinstvenim, tj. jednim! i
Brozović takođe priznaje da to nije lingvistič ki problem. Kakav je onda? I je li uopšte problem? A oko toga se diže tolika prašina, čak u ime znanosti.
Stoga i pitanju norme u našem standardnom jeziku valja. prići pažljivo i znalački. Norma se može određivati tek onda kad se utvrdi stvarno stanje u novoštokavskim govorima” na čijoj se podlozi formira naš standardni jezik, a uz to treba rešiti još jedno pitanje: šta uzeti kao merilo — #ovor sela ili grada? !
Jedni su za čuvanje vukovske tradicije, tj. U govoru sela je zdrav duh narodnog jezika, a dru. gi smatraju da to pripađa prošlosti, folkloru i daizvor i uzoF našem modernom standardnom jeziku , a i književnom, treba da bude govor građa ti. obrazovnih ljudi i jezik štampe, radija, televizije i filma, a ne prostog nepismenog sveta. (Ovo ipak nekako podseća na „argumenić“ nee gdašnjih Vukovih protivnika).
Neki od onih koji od gradskog govora žele da stvore standardni jezik, znajući kakvih sve loših pojava ima u jeziku naše štamDe, radija, televizije i filma kao sredstava najm35sovnije komunikacije, traže ga u delima boljih pisaca,
Gde je pravo rešenje?
Mađa je položaj grada u jezičkom pogledu sad drukčiji nego u Vukovo vreme, ne može 56 reći da je isključivo grad tvorac mođernopg jezika a u govoru sela da se ogledaju samo folklor i muzejske relikvije.
Danas je razlika između sela i grada i u jeziku sve manja, a rekao bih da selo još ima čak i neke prednosti, je? ono što se u gradskom govoru javlja kao novo i specifično, uglavnom sU dve stvari koje 5 našim narodnim jezikom i ne“
Nastavak na 12, strani
LJMAROJ ZEMLJI cvetaju bulke, kuršumi i jabuke, glad, pravi trpezu između zlatnih, vlati trava;
u. mojoj Zemlji pletu se venci od, mrtvih glava a stabla dyveća kao slepe žene hvataju se za TYuke.
U mojoj Zemlji btice su odavno prestale sa pesmom, bešni psi ližu pYve cvetove i suknje devojačke
dok vetar po (Jrobljima lista, knjige đačke,
u Mojoj Zemlji smi nesmetano putuje sunčanom cestoMb,
U mojoj sirotoj) Zemlji i zečevi suču oštre bajonmete
dočekuju ma njih kakvog starca il kakvo bolesno dete a mema hikog da im, pruži Yuku, privije na grudi,
jer sa psima u Mojoj Zemlji odoše da se bore ljudi.
Vijetnamska rapsodija
, DOE SE na sve strane prosipala svetlost
dok se ma majraskošniji mačim, zabavljao sućt ma mom čelu klaly su tek rascvali cvet; Z pljuštala je krv iz njegovog tela kao milost kao tek otvoyema furuma, toplog hleba. o, koliko je samo snage imao taj biljni bog ma Šmehi, ta pitoma i leba 2ber Što joj se još oko Yumeni kao tek otvoyvena furuna toblog hleba. Majko, umesto pisma, evo bola sa dlana žutd, ustani iz zemlje, vetar ti nosi njegove peludi; vatra se povlači sa zgarišta u maše grudi, prestaje da pali, hava, prestaje da beni i guta, ustant, majko, haše jutro je tu odmah, pored, buta.
Kontemplacija u travi
VRH PAPRATI kr» mi se zlati iz žila tek istočena oh, taj žuboy živi, ta muzika što mi se iz nje javlja
i kralj, bi Yažbojnike tganwla PO liću,
Bora
MLADENOVIĆ
Pismo dalekom
u letu bi prekimula, tomku pticu što se vYaća asečema,
da u prasku polomljenih granja i naših, Yamda,
isbeva, majpotresniju pesmu, o svetu
a 0Wda, nožem izbodema, presvisme ma sprudu, bez snova: taj slab ž%vezdami, ta muzika s kojom se krv od, mene obrašta bene mi prazne ispunjava — sve je što u ovom tremu imam,
što otimam, od, smrti dok peva moja onesvešćena mašta
Molba zemlji
dok boše kosti same polaze ma megdan korovu i bludi mrtva, misao iz mrtve glave rYaskoš movu budi
da ljudi svoje puteve zapamte;
taj suncokret zvučni što se vrh paprati zlati
krv moja što se kroz stabljike travki diže
dok odlazi od mene šuncu je sve bliže.
EMLJO, raspremi zelenu, postelju, hoću da legnem: jutro blistavo đa usnim, međ, koremjemy;
u, mojim, kostima, umesto srži, mrtvo se grči more brži, žedno zore da se mapije iz sna mi,
a nedra mi teška od cbeta do cveta blovć, »obtavim, kricima traže melem od sunca
što pod. tobom, Zemljo, onesvešćemo bunća;
plove moja već otrulela nedra,
plove i gube TYebra kao riba Kkrljušti
dok bljušti po njima ognjemo, kiša
a vatra, u pepelu postaje tiša od studđi; blove, blove, jer iz mrtvih ljudi kYv zove
poljupcem, smelim, u, utyobu da ti se zarijem, «64l, Zemljo. Yat me je zamorio — ne krijem, rasphemi Wii Ppostelju, hoću da legnem:
KNJIŽEVNE NOVINE