Књижевне новине
POZOJIS IE
„Familija Sofronija Kirića“ J. Ignjatovića
i D. Đurkovića i
„Važno je zvati se Ernest“
O. Vajlda
PRIJATNO JE SAZNANJE da se malazimj» suočeni sa predstavomi koja u pretehzijama možda prevazilazi mogućnosti svoga asmsambla. Otuda Srpsko narodno pozorište zaslužuje pohvalu što se svesno pomerilo iz svog frađicionalnog špokojstva i samozadovoljstva da bi se upustilo u hneizvešsna fraganja kojima nije cilj samo. pravljenje spektakla već i sagieđavanje dubljeg smisla teatarske igre, „Familija Sofronija Kirića“ je stoga daleko više nego jedan scenski ćksperiment sa prilično .originalnom inspiracijom: „oživljavanje starih građanskih portreta kakve možemo videti i doživeti još samo u Galeriji Matice srpske.
Dimitrije Đurković je želeo da preko ovih dragocenih umetničkih Jela u asocijacijama osveži sećanje na ono već zaboravljeno vreme sent andrejskih srpskih mentaliteta, Pomažući se literarmim uspomenama Jaše Ignjatovića — on je učinio mnogo toga kako, bi poznati likovi, događaji i običaji poprimili dimenzije prostora. Unutar toga proficanje vremena postaje osnovni faktor dramskog intenziteta sa jKkojira se prodire u psihu živih ljudi, To redđiteljskom tretmanu daje na trćnutke izrazito scenske valere u Rojima še meša ironija sa ljubavlju, nestrpljenje sa epskim dužinama, doživliaj m meditacijom, efemernost i autenmtičmost vizuelnih senzacija. Pa ipak, na kraju dođe špohfano do pitanja — zašto ova bpredstava ne deluje kao celovito umetničko ostvarčnje? |
Možda razloge valja tražiti pre sveča u sredstvima sa kojima se koristiln režija: prvo je istaknuta jedna mresuma teža a zatim je ona uporro dohkazivana bomoću neprekidnih kretnji, često sasvim nemotivisanih, brojne statisterije, stilizacija, vriske, maski. kostima, površnih impresija, bolećive i·nekontrolisane slubiektivnosti koja je dominirals 1ıı holovitnim Rhombinacijama bez ređa i ukusa. Otuda se stiče ulišbk da je to više kostimirana Proba nego prava predstava koja će svoju osobenost werpsti u svemu js: sćostvenog i originalnog. pošmanja' života. SVEO "TJ predstavi, noravno6, ima izvanrednih detalja i čistih scenskih formi. Ali. one su zatrpane i paralisanće inle da 16 nemb9gyuće krož brTO tivurečna sšažimsnja doći do žzajeđ• ničkog izraza u Wwojem će dđominirati suština predstave. Reditelj { nosvetmo vrši destrukcije u svome delu. ligovima i događajima ođužima životro dejstvo, tako da teško obstoiavcju na scemi kao kvalitet određene štvamoshMH. Predstava ih uobšte ne apsorbuje tako da se ova vojvođanska trasedila rastočila u niz živih slika. TU njima se mešaju proizvoljnhe #oelialne cpservaćije sa površnim psihološkim skicama, tako da je nemoguće ktvoriti potbuhi zaključak o pojedinim akterima. Pogotovu što je ambijent „sazdan pre od standardnih pozorišnih rekvizita nego elemenata koji nas uvode u bitne okvire jednog sasvim određenog vremena. To je teško prihvatiti kao sentandrejski svet i cela ova mašinerija može vrlo.lako
Mako Činiti
da se adaptira i za potrebe svakog drugog ambijenta. Oslobađanje od nevažnih stvari ovde je shvaćeno kao otuđenje od suštine a ne kao približavanje mogućnostima predstave, tako da i ti portreti na sceni brvo izgube funkcionalnost a zatim počinju čak i da mmetaju. Tužno je to kada reditelj sam na pozornici uništi svoju najplemenitiju zamisao. Zašto? Da.li je to posledica nesposobnosti da se sagledaju Ignjatovićevi ljudi? Možda nemo gućnost da se uđe u taj švet, a istftovremeno i ostane po strani. Nišu li zbog toga i pomešana dva ražličita veka?
Savremeni teatar he počiva na lepim zamislima i idejama koje šu same sebi kredo. Da ljudi imaju različite sudbine, da im še događa
koješta u životu i da ih stvarnost
redovno pobeđuje — nije ništa novo. Ali, uspostavljanje ljudskih relacija sa tim svetom moglo je da dobije značenja koja se uklapaju
u nekakve naše relacije. Nije valj-="
đa predstava načinjena zbog šenfi-. mentalnih sppnRBBA 7 | DOPKOVIE Ne: ha žalost, izgubio kontrolu nađ sćenom i prepustio zbivanja stihiji kojoj je došlo do opšte tehničke i glumačke pometnje. „Neupućenom gledaocu teško je odgonetnuti kada se neka scena događa u enterijeru a kada na ulici, da li je važniji statišta u bozadini ili glavni akter u prvom blanu? Ako se već ukiđaju ograničenja i sve u tom brostoru izjednačava bo svojoj funk ciji, kvantitet ipak ne može đa se pojistoveti sa kvalitetom ekspresije. To še posebno odnosi ma masovne scene koje deluju mučno i stilski krajnje konfuzno.
Intimne sceme u porodičnom kru gu Sofronija Kirića su daleko čišće, suptilnije i van njih i ne treba tražiti vrednosti ove predstave je je sve u domenu preživljenih ša« blona i eklektike — a s tim manirima se moderni teatar ne ophodi sa gledalištem!
Iz te hipertrofirane mase valja svakako izdvojiti Stevana Šalajića:
ma,
to je bio ušteeptali i u isti mah pasivni i delikatni Šamika, bez feminiziranih pokreta sa kojima je u svim ranijim „dramatizacijama „Večitog mlađoženje“ opterećivan. Njegov ealizam je prigušen ali dovoljno štabilan i precizan u svakoj reči, tako da se ovaj besprekorno realizovani lik nije dao navesti na izopačenje. Petar Vriipra=ški svog Sofmonija Kirića sazdao je na elementamim ljudskim karakteristikama. Ovo mu je pomoglo da na momente postigne potresnu impresivnost, ali u celini — glumačka samoukost mu nije dozvoljavala da preraste šftandardhu korektnost., Dah svežine u predstavu je unela svojom , pojavom Mija Adamović kao Lenka, ćerka Sofronjija Kirića. Mlađa glumica sa svojim šarmom i ustreptalošću, uzdržanim bpokretiprefinjenim „manirima, lepim glasom i osećanjem za kostim i intenzitet scene, učinila je od 8PpO0» redhe uloge veoma prisutan lik, TU
„stilu, su „bili još Sofija. Perić-Nešić . (Gospođa Sokolović) i Slojan Jova= 2 nović (Hrečar) ~ ?
Ostali — pokušavali su uzaludno da se izdvoje ekstremnostima koje su se kretale od grčevite socijalne melodramatike Đorđa Jelisića, preko deklamatorstva i lažne patetike Slavke Tošić, neuravnote= ženo mehanizirane „igre „Anđelije Vesnić do grotesknosti Ljubice Ravasi i sladunjavo romantične patnje Milice Radaković.
U fragmentima zanimljiva scenografija Vlade Marenića i potpuno provincijalni kostimi Božene Jovanović. *
Za Branka Plešu kao reditelja komedije „Važno je zvati se Ernest“ bilo je osnovno da onog trenutka čim oseti delovanje reči zatvori situaciju glumačkom igrom. Na taj način je izbesmuto svako
{ Ž
drugu
pesmu. u poslednju živu. Yeč đa& stvijem,
to što oni dybeće da Yaste, diže bolesne + kljasšte nije mi 3uhće mi 5646, Već 5l16boda.
Rapsodova ljubav
AZVALIO sam svoja, pb\ućt,
kao psi bodra mojoj žemi i, gle — košmar ludi: mjem, bol iz krvi obraća se meni: reči sam, dala tebi a smove sMmu, pa kad monsumsks kiše preštanu, kad, prestane da peče smrt vruća, kađ krvave ptice za horizont minu vratite se zgarištu i (yoblju, vratiti se pesmi i vinMAL
Izvadio sam, šree samohramo i dugo, dugo, đyžao ga tu Yuci al pre mego što je dah šuomo vastrgoše ga, psi i Vući.
Prkosni preludijum
OŽE, pljuni mi u Yo, u ovom, dawu slamu, krv bilju wudim, kletvom vulkame tvoje izazipam, pepeo buđim dok snivam, dok blivam, po bespuću; ja, nosim, reč kao zastavu ?bYuWĆU. Bože, pljuni mi u Tamu,
KNJIŽEVNE NOVINE
jer ona i đauvola tamu
đo gqgorkih suda, ·
do uza . s
prepbumnmih, plača,
i ljutog drača
20ato
u 09D0m, danu,
šlanu, kvo ja cveću Wudim,
Amanet sinu
(ZAO SAM sunce slepim, usnama umesto očiju, i bio 2ađovoljah što se i to može još činiti, što sunce postoji Još ma užavryelom, nebu;
bystimo, sam kopao suvu zemlju đa jauk sakYije?, a ona mia kao polip krv bila iz odvaljenih nokata kao mesvest mamila me da joj kosti dam, za, dd?.
Meso sam svoje kiđao sa myšavih, hogu, da, sina, odhyanim, i opet blakao od sreća što još mesa, što još sima imam, je» moja cvetna mwWžnja neće 30 Tom, biti zakopana.
A1 jutro puYrpuYno kad, svanu, očnjake kad, mi zabode Wu, kV, hoć mi guozdenom, čizmom, žgohječi mezžaštićeho SsYcCe štifeh da izgovorim: sime, mač je u tvojim venama.
Labudova pesma
|| A PEVAM «a ko me %6 više duši, stežem. viliće đa bol bregrizem,
kao kamen Yošav ma, duši
a kad, bolovi minu, Čujte me, ljudi, ja bevom, za deseti rođemđan svom, siu.
Epitaf
U MIREM, nastavi.
Petar VOLK
eko + ·
BRANKO PLEŠA
TI FETAR, SLOVENSKI U VAJLDOVOJ KOMEDIJI „VAŽNO JB ZVATI SE ĐRNTST"
apstraktno i broizvoljno određivanje suštine Vajlđovog dela. Oslobođenost duha od svih konvencija dovrela je ovaj nihilizam do apsurđa: io še više ismejavaju snobovsake naravi, satirične opservacije postaju mpovršnije, manje ubojite pa čak i prijatne, Zar ovaj neobični wisac u svojim negaćijama hije Otišao do lMwajnosti koja preti pa'jevinom i totalnim uništenjem, đa bi se posle toga i sam spokojno vra tio realnosti. Ako nema iluzija kaWo onda živeti? Zato verovatno ova predstava i traži SVOj smisao u razigranosti, a to je upravo ono što omamljuje, zbunjuje, pa često i navodi na bogrešne zaključke.
Od Plešine režije nije ni trebalo očekivati đa će ovu komediju optevetiti Yrealističnim wobjektivizacijama. Rođena je u jednom luzavrelom duhu i zato joj on i određuje
igru
bropbonrcije Moje nijednog trenutka ne mogu da še bpoistovete sa DTIvodnim Sšlikama stvari. Nije slučajno Petat Pašić scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta ispunio vrlo pažljivo odabranim predmetima, h Mostime do tančina precislrao Vladislav Lalicki — jer sa= mo tako su se mogli uklopiti u predstavu koja traži potpuno stilsko jedinstvo. Igra bi trebalo da buđe suština stvari, događaja i aktera, tako đa njene mogućnosti stalno izmiču. Kako se uhvatiti za ona blaga farsična pretapanja ili naizmenično variranje komičnog i Satiričnog kada Vajld jedino sebi pridaje heko značenje? Na tome i počiva ova scenska struktura kojoj je Pleša dodao svoju ljubav i odanost glumačkoj umetnosti, U njegovoj interpretaciji stoga ima više instinktivne spontanosti nego racionalnosti. Režija je uspela da 1 brotivurečnosti morala i bsihologije zajedno sa svim | paradoksima ljtdiskih"odnosa, "usaglasi sa interpretacijom do te mere da nam ništa ne izgleda toliko sablasno i isforsirano da ne bi moglo biti i prirodno. Zabavljajući se tako svakim detaljem, reditelj se izložio opasnosti da bude ponekad i preterano subjektivan. Pojedine situacije delovale &u suviše samostalno pa su otuda malo poremećene bile njihove funkcije u uopštem izrazu. Zapravo, forma se suprotstavljala dinamici scene, tako da je u drugom i trećem činu ponestalo temba i oslabila je impresivnosi, đuhovitih obrta.
Perica Slovemski je konačno dobio ulogu koju može da odigra Uu velikom zamahu: njegov Endžerhoh Monkrif se mora bprihvatiti kao ličnost za sebe koja neposređno i jednostavno, a uz to i neobično ubedljivo, objašnjava samog autora. On je rasterećeh svih scenskih uslovnosti tako da nam se nudi ličnost čija mlastičnost vešto natkriljuje sve one RkaraMteristike sa kojima se ukrašava lik jednog tipičnog dendija. Slovenski nema poitebe da spolja naglašava snobizam, jer je asimilacija tih raznih pojmova toliko savršena da su sve njegove reakcije inspirisane iznufra, To njegovom Endžemonu daje potrebnu superiornost i eleganciju, pa je suvišno i opisivati njegov izraz kada se zna da je potpuno 1 domenu pravog attizma. Sa njim se savršeno skladno dopunjavao Branko Pleša u liku Džona Vortinga. Sa dovoljno lucidnosti, uvek negđe između komike i OoZbiljnosti, inspirativan i raspoložen, spreman ma pensilažu i blagi cinizam, ali i iskremim zanosom, delovao je čaš kao svellost a čas kao šenka. Menjajući pozicije oni su zaokružavali svaku situaciju i činili sve da gledaoci ovu komediju bprihvate što sšspontanije i lakše,
Između njih se nalazila Blaženka Katalinić kao ledi Breknel u svom bunom sjaju: sadržajna komika, u-– vek bujma i naglašena, ali i kad treba strogo disciplinovaha, supćviornošt u festu i ftolerantnost u situaciji, tako da je njeno bogato iskustvo svuđa bilo prisutno. Čak i u najkonvencionalnijim replikama oha je ušbevala da buđe neobiČna i sveža. | .
Predštava, kao retko. koja, nije uopšte imala slabog glumačkog mecsta; za njen uspeh veoma mnogo su učinili Dubravka Perić (uloga Gryendolin kao da je pisana za njenu glumačku indiviđualnost), Radmila Đuričin, Kapitalina Erić, Miodrag Radovanović, IVO Jakšić i Mlađa Veselinović.
38-55
Buva kao katarza
IZVINJAVAM SE, čitaocima što jednu. ovako malu i ovako skromnu rubriku ispunjavam jednim tako velikim umetnikom kao što je Lola. Đukić,
SERIJA
NAŠ SAVREMENIK, čitalac ili televizijski gledalac, tako malo zna o tome kako živi Ivo Andrić, da li piše mašinom marke »Oliveti« ili jednostavno rukom, koje pisce voli da čita i kako ga služi zdravlje.
U zamenu za to nekoliko revnosnih novinara svakoga dana obaveštavaju ga kako se oseća Lola Đukić, gde je letovao 1951., a gde 1953., šta misli o mladim dramskim piscima, šta im zamera, šta za njega znači satira, a šta. umetnost, šta poljsko cveće, a šta pevanje Arsena Dedića, kome je sve bio kum, a kome direktor... I još mnogo važnih detalja. Ne znam kako bih provodio svoje dane da me sredstva masovne komunikacije ne obaveštavaju redovno o nenadmašnom kralju malog ekrana, jugošlovenskom Diku Paucelu.
Evo već nekoliko nedelja teče serija »Crni sneg« u kojoj autor demonstrira svoju moć da savlada sve dramske rodove, koliko god ih ima, i ja, zajedno sa nekoliko miliona Jugoslovenha, svake subote veče pešačim do prijatelja koji imaju televizor, da bih se učio kako se to radi, da mi se slučajno ne dogodi da napišem nešto što će značiti pesimističko skretanje ili netipičan događaj za našu stvarnost. ;
Tako sam naučio mnogo korisnih stvari, između kojih je naročito važna pouka o tipičnom ambijentu naše današnjice, to jest onom zamku, izgubljenom negđe u Šumadiji, gde se razgolićuje psiha naših savremenika, gde se rešavaju egzistencijalni problemi koji tištć modernog čoveka i moderni svet.
Pošto nas je obavestio da nema razloga našoj zabrinutosti, i da ćemo večeras imati srćću da vidimo nastavak koji se zove'»Spasilac«, Radivoje Lola Đukić nas upozorava da je pred-
video naše reakcije za večeras, naš smeh, naš.
plač, naše razmišljanje.
Na ređu je bila tragikomedija. )
Pitam se kako ova serija deluje na neke dečake iz Prnjavora, iz Kostajnice, iz Bihaća, pitam se kako ona deluje na dečake, koji će možda sutra biti pisci drama? Ako jedan čovek ima toliku moć, da tvrdi kako je u stanju da napravi sve vrste drama, ako se taj čovek pojavljuje pre svojih emisija, ako ti dečaci Veruju televiziji (a oni joj veruju, kao što smo mi verovali Šekspiru i Šou), rezultat mi je već poznat i ja ga se užasavam. Zašto? Zbog toga što je reakcija tih dečaka, budućih dramskih · isaca, sledeća: »Ovako se piše tragedija, ovako se piše tragikomedija! Počinjem da pišem i podražavam normalno najslavniji uzor. Ovoga trenutka to je autor serije »Crni sneg«, Da nije tako, zar bi televizija dozvolila da pre svake emisije autor održi svoj uvod, koji nije toliko besmisleno lep kao onaj Hičkokov; već uvod izrečen ozbiljnim glasom, sa namerom da mu se veruje«.
Plašim se da ćemo dobiti plejadu mladih pisaca vaspitanih na »Crnom snegu« — što zna či na primerima televizije »tipa Mirjam«.
Ove redove pišem zbog toga, što jednoga dana, kada neko otvori kombplete starih novjna i potraži glas iz epohe Lole Đukića, ne smem da rizikujem, a da mu ne ostavim trag o tome šta sam video u toj Seriji. Jer, istoriji
ij bi sasvim drugačije izgledala da onaj dečak iz
Andersena nije odjedanput viknuo na ulići pre-. punoj ljudi što aplaudiraju: »Kralj je nagl«
Radije bih pravio viceve na račun serijć »Crni snege — ali to je na žalost nemoguće! Cela stvar me isuviše rastužuje.
Plašim se za naša merila, koja kada je reč o televiziji uvek upotrebljavaju anketu. Zašto sc plašim? Zbog toga Što najlepši Šekspirov stih pada pred sudom brojnih televizijskih gledalaca, kada se poredi sa genijalnom Sekvencom Lole Đukića, u kojoj Čkalja, pronalazeći buvu na vratu lepuškaste seljanke, ka: že: »Nemoj nikad da sediš pored Žiku!l«
Anketirajte subotnje gledaoce i uverićetć se:— veliki broj njih voleće više pronađenu bu• vu, kao katarzu, od najlepšeg Antigoninog stiha. Svestan sam da izričem težak sud, ali čemu onda brojna pisma, čemu popularnost ovih pseudodramskih tekstova, koji ne samo Što. nisu dramski, nego čak nisu ni pseudo.
Postavlja se pitanje: da li smišljeno podilaziti ukusu milionske publike u zemlji koja se nalazi među prvima po broju nepismenih u Evropi, ili pokušavati tu publiku podići na jedan ozbilian nivo, pružajući joj dela istinskc umetnosti. Da li u ime slatkih subotnjih večcri, u ime praznog smeha nad jednom buvom, stečenom »od Žiku«, stvarati stil koji sve više preti da postane jedini, isključivi televizijski stil, proglašen nekom strašnom zabludđdom, za narodni, za srdačan, za iskren i za još mnogo moćnih epiteta? i
Ne morate se složiti sa ovim što pišem napisao sam to za nekog nepoznatog čitaoca, koji će za petnaest godina pronaći stari komplet »Književnih novina« u trenutku kada, umesto jednog, buđemo imali pedeset autora »Crnog snega« i nijeđnog autora »Antigone«.
Momo Kapo Broj lične karte 683332 Bgd.
7