Књижевне новине

LIRIKA U IPIRBJEVOJDUJ

PJER ŽAN ŽUV

VEOMA CENJEN T VEOMA USAMLJEN. sa znatnim uticajem na Savremena kretanja francuske poezije i u svemu izgubljen i tajanstven, pesnik Zuv je možda tačnije od ma kog drugog zapadnoevropskog pesnika izrazio krize Zapađa našeg veka, krizu duha i kulture u sredini kojoj je pripadao, neprekidno opsednut stravičnim naslućivanjima zla'i Kataklizme, zaplašen crnim silama. Fošto je živeo u vreme stalnih konvulzija, kada se čovek suočio sa mogućnošću propasti civilizacije, Žuv je svoj humanizam i svoju poetiku stvorio na osnovu svesti o katastrofi, u svetu stalno prisuthoj, koju sobom nosimo kao deo vlastite sudbine. U čuvenom predgovoru, čuvenoj svojoj Knjizi pesama „Krvavi znoj“ iz godine 1935, Žuv je naznačio tri\ bitna pravca svoje pesničke akcije: spiritualnost, hesvesno i Katastrofa, Obraćajući se psihoanalizi Žuv je svemu pretećem suprotstavio mistiku jednog Huana de la Kruza i Tereze Avilske, surovu tamu erotizma i seksualnosti, podsvesno i iracionalno. Po njemu, svet je poprište sukoba Erosa i Tanatosa od čijeg ishoda zavisi civilizacija. U toj svetlosti, pesnikovo tretiranje čiste seksualnosti postavlja se drukčije, iako se ne da poreći da je tom tretiranju prethodilo Frojdovo panseksualističko učenje o funkciji libiđa: „Crna Venera“, koja se kao fantom zapadnjačke poezije provlači od Bodlera đo danas, „pričesnica crnih malja“, grešnica i zlokobnica, pretvara se kod Žuva u Menadu koja nagoveštava sumrak lepote i gsenzibilmosti, Pred svim tim pretnjama, zaronivši kao i Klodel u katoličanstvo, Žuv se obavio strahom, svojim Krvavim znojem, svojim pasivnim otporom.

Osamnaesıt knjiga pesama, deset romana, Albanu Bergu, Bodleru,· prevodi Helderlinovih pesama, gedija, glosa Tereze Avilske, pesama Euđenija Montalea, zantno delo najstarijeg živog, a uz Sara, Persa i Bretona, nika današnje Francuske.

Šekspirovih trato je imponajboljeg Des-

CRNI POVRATAK U ŽIVOT

AEFO SU SENKE dublje od krvi Ako je kro mnogo dublja od semke

Neka se smrkne ma vubovima crvene ti krvi U moć se devičansku ovuda ulazi

Svellosti soje ovde ona rasplamsava ~

Dok puzi kroz prostor i beskraj i moć Ovde ona stresa svoje tuinjeve

Ogrtače i veliku golotin,ju,

Ovde se sve rađa sve Yaste |} voli Kyoz ništavilo u Ničemu i w moćnom Ne.

Lizbe

G LIČNOSTI SU mas zavele u detinjstvu Pa bejasmo li istog roda

Zbivala su se čuda kojih smo se stravili Na perimama u plaču i Krvi Yrumemo]

Bejasmo li istog roda kad sretoh tvoju belimu Iste li suze lismo u kavezima

Kakoi-mas mapadi u tajnim sobama Razdolitiše, kao naše misli?

O mrtva čujem meobičme zvuke

O živa i mrkocrvema sagnute butine . Tvoje životinjske oči kazuju mi (crvema kadifo) To što jedam, gemije me sme mi da zamisli.

Barceelonska bludnica

SUDI SE DA UĐEŠ za mmom kroz ta vrata oevokotava U Kuda samo wreli čavao pogleđa može ući

Među, mojim nogama čeka te Mrka pećima sa vulkamskim, masom

Crnih. dlaka ja sam bričesnica

Neljudski pogled, malouwmna sumca

Pod mekim čovekom, dwvađeset puta pređoh mo?e Gusto morsko tle i modrinu, i tkanine

Tvoj obasjani ud, moje nesrećne kugle I oko oboremo ispod, krašemih, usta . · To su moja užiamja moji vetYovi mo] očaj

Mrak te spasao svemir te „sazdao Mušterijo! Nas dvoje zaplašeni i Pojavićemo se kao jedmo w c?moj wvečmosti.

Helena zbori

ODI ME: KROZ ovaj prolaz moći

Čedni ljubavniče setni ljubavmiče Pored dvoraca ovijemih, čežniom Ispod, šuma tela mirisa i miline Koje mramorje voda preseca ! Najužasnijih koje se mogu videti! Ko si ti meiskazivi sime i čista slasti Što rumeni, ud, kriješ ispod, ogrtača 0 Šta hoćeš dna mi uzmeš iz međara koje živeše U mom ugibu Tbumnom semki smrti Zašto dolaziš u čestay đolima mojih kamenitih?

Naizad jj

N27AD SVETLOST postaje bezmeyna u oktobyu, Pyređeo je prozračam, i hestelesam

Senke bođu zemlju do srži

T.odmici dđodđiyuju oči a kolika opekotima

Prelepa modra zora me ostavlia dam

Od presijavanja duge i od ljubavi zaista se dhti

Pređ tom plavom

Prozračmnom ljubavnicom visina. #%* * *

OČ JEDNOM zbilja evo me čudmog : Mrni tvoje dojke te mističke kugle u mirisu

Ti;pupkiie od obline proleća

Od vužičaste smrti mabreklih žila

Poyeđ tvoje bradavice žemo iz dolima,

Melemo moja! TI tvojoj kosi vidim

Kako se mađima Đurpurma i magnetna uža 0DOg sveta TI strašnom me?čimu, i Tletemicama detinjstpa

mnimnfni mwiddm, stazu Kroz slavu, i dim,

Raspuklimaı života užu jezika. | Preveo: Milan Komnenić

više eseja o Mocartu,“

PIŠU: ALEKSANDAR. POPOVIĆ, STANOJLO

BOGDANOVIĆ

) BISERKA RAJČIĆ TI NIKOLA TRAJKOVIĆ

;

___ IZLOG

CASOPISA“

MERKUR

* Korigovana kritika ; o Kafki

'GOVOREĆI u septembarskom broju ovog nemačkog časopisa o nesuglasicama u dosađašnjoj kritici o Kafki, koje nisu tajna, Peter Demec (Demetz) kaže da je hiljaduglava gomila tumača svih sekta i boja jurišala napred, a za njom se kretala mala povorka filologa, koja je razmišljala o liku teksta i o stvarnosti: i tako su kola dugo bila upregnuta ispred konja. Najprovereniji veteran među mlađim fumačima Kafke Klaus Vagenbah (Wagenbach) ostvario je mudru zamisao da ne ostavi neokušanu korekturu tih disproporcija, Vagenbah je rukovodio sednicama Kolokvija o Kafki, koji je Berlinska akademija umetnosti organizovala kao nastavak Konferencije a Kafki održane u Liblicama kraj Praga 1963. Berlinski kolokviij je plodno i trezvemo uveo u novu etapu zanimanje s ovim najzagonetnijim među svim Pražanima, ako mne i među svim modernim „piscima. 'Na Kolokviju su učestvovali istoYTičari literature, kritičari i filolozi iz mnogih zemalja.

Razgovori o međunarođnom uticaju OVOg praškog pisca bili su predmet neposrednog interesovanja. Prevodilac Marta Robert potvrdila je da ie Kafka u Francuskoj još velika ne poznanica, jer je isuviše olako i bez mnogog razmišljania svrstan među egzistencijaliste i nadrealiste. j

Koliko god je potrebno —

i misl: Demec — Kafkino delo

stalno posmatrati zajedno s društvom, istorijom i topogra– fijom njegovog rodnog mesta,

VAPROSY LITERATURY

Značaj ruskog avangardizma

U SVOM TBORBMTSKO-ISTORIJSKOM OGLEDU (pod znacima navoda) „Eksperimetalna literatura“ (objavljenom u avgustovskom broju) P. Panjijevskij, pozivajući se čak i na „Tajmsov literarni dodatak“, nastoji da dokaže da je avangardna literatura 20-tih i 30tih godina prolazna „pojava. On, između ostaloga, tvrdi da je „princip „gotovih formi“ umetnosti određivao, tako reći, ulogu montažnog kabineta“, da je taj literarni tok više zaustavio nego što je ubrzao razvoj literature, da je potisnuo mnoge autentične vrednosti. S tim istim ciljem je autor, izgleda, postavio pitanje: šta je to eksperimenat u literaturi i kome je on namenjen. Avangardizam dvadesetih i tridesetih godina našega veka je, prema Panjijevskome, iza mođernizma s kraja XIX i početka XX veka; ali, „ako se uzmu prvi put stvorene forme koje su ostale(...) avangardisti, bez najmanje kolebanja, treba da budu stavljeni na prvo me=sto“. U tome on vidi principijelnu razliku između Uajlda i Džojsa. Malarmea i MBretona, Sologuba i Hljebnjikova. Avangardisti se nisu zadovoljavali estetizacijom života nego su, kako im je izgledalo, otkrivali novu epohu, nisu bili poklonici umetnosti kao umetnosti, nego su nastojali da saopšte osećanje majnovijeg na čina živofa i to ne u individđualnim nego u opštim formama. Tako je, kao i kod starijih modernista, forma bila nosilac umetničke ideje, oni su težili da njome predstave ne sebe ili pojedine celovite umetničke likove. nego svoju epohu a niome duh svoga vremena. Time su se razlikovali od svojih prethodnika kao što su bili Avoliner, L. Andrejev. A, Bieli i od prelaznih figura kakva je bio Blok.

No, autor napisa se me zaustavlja na tome. On iznosi istorijske pođatke koji Su Dposlednjih „decenija „uglavnom prećutkivani. Tako. na primer, iako izričito tvrdi da nije u pitanju nikakvo kopiranje, on bpođseća da je roman B. Piljnjaka „Gola godina", „klasično delo u svom rodu. zrelo i dosledno pisano novom tehni~

ipak još ostaje pitanje, na koji način i koliko su ta znanja od značaja za literarno. razrešava nje. Možda je „lingvistički“ put obnovljenog istraživanja miljea najplodonosniji, jer ništa nije presudnije za Kalfku pisca od njegovog „naročitog praškog nemačkog „jezika, u kome je sublimirana istocrija, sociologija i nacionalni raspon. Njegov jezik — kaže Demec — izgleda kao jed no mestc u

· kome snaga porelhi postaje neposredno opipljiva i deloftvormna; sve drugo, pa i onih

pet ili šest čeških zamkova, od kojih jedan Kafka treba da je izabrao za prauzor svoga zamka, ostalo je kamen i nije pcstalo literatura. U 'tome je sasvim izuzetna šansa praške germanistike, jer ko bi bio kvalifikovaniji da strpljivo i u njegovim promenljivim funk cijama opiše jezik praških pisaca usred slavenskog naroda.

Jedan od još malobrojnih ži vih „Pražana“ Johanes Urzidil u svome delu „Otud ide Kafka“ (Da geht Kafka. — 1965) istražuje idiome Pražana, pokušavajući tim putem ikroz detalje da osvetli prošli svet, ne padajući pri tome u verovanje u uzročnost., A knjiga Gustava Jamuha (Janouch) „Franc Kafka i njegov svet“ (Franz Kafka und seine Welt. — 1965) sakuplja bogat materijal, koji iznosi na uvid sve čudnovato završeno i nepromenljivo svojstveno u toj produktivnoj sferi: ulice u getu, bakalnice, dokumenta o životu učenika, pravnika i ·neumornog šetača Kafke; kafanu Arko (centralno sastajalište praške nemačke literature); novinare i anarhiste. Paula Lepina i Franca Verfela; tamnooke žene... Sve je ovo sabrano da kao u nekom starom {filmu prikaže lik grada te majčise što ima kandže (kako je pisao Kafka). (A.P.)

kom“, štampan 1920. godine, istovremeno, dakle, sa najekstravagantnijim pokušaj:ma zapadnih pisaca, ali zbog nepoznavanja ruskog jezika na Zapadu i zbog popularnosti Tolstoja i Čehova a kasnije i Dostojevskoga, nije imao zasluženu reputaciju. „Ne treba sumnjati, kaže, da bi L. An-

drejev „u Rimu bio Brut" ili,

gromoglasno ranije olfkriven, kao Kafka. Isti je slučaj s Bielim i s drugima.“ Telegrafski, isprekidan, metalan slog je, kaže dalje Panjijevskij o pozitivnim stranama nove tehnike, „dozvolio Piljnjaku „da jako sažme i skoncentriše polje osmatranja ili, kako se u kinematografiji

kaže, da „ukrupni plan“... jer ·

autor učestvuje u radnji, svaKko posredno povezivahje i objašnjavanje je izlišno jer on jednostavno čuje svoje junake koji su pored njega“. Kasnije je taj bostupak, izmenivši se i smdirivši se, ušao u „normalnu“ literaturu (Aleksej Tolstoj). I, konačno, uvo-

đenje stvarnoga. (namesto us-.,

lovnog, fiktivnog) „ja“ autor objašnjava „potrebom da se raskorak između makar i najdublje fantazije i realne akcije, koja se u ono vreme snažno osetila. savlada „pomoću autorove ličnosti, To je SsvoOjom prozom nagovestio Piljnjak i svojom poezijom ostvario Majakovski. Ali je Piljnjak, kome je nova forma bila glavni cilj, „ u tom smislu takođe anticipirao traženja zapadnog avangardizma“. (8. B.)

ZYCIE LITERACKIE

Simbolizam Leopolda Stafa

OVAJ KRAKOVSKI LIST U BROJU OD četvrtog septembra doneo je vrlo zanimljiv esej poznatog poljskog kritičara „Jež: Kvjatkovskog o s'mbolističkoj fazi ILeopolda Stafa kao i o glavnim karakteristikama poljskog simbolizma uopšte.

Kvjatkovski simbolizam karakteriše kao poeziju taine, poetiku s'mbola. Da bi formulisao Stafovu simbolističku poetiku „Kvjatkovski najpre analizira pojam simbola, jedan od najkomplikovanijih pojmova svetske literature. Simbolizam u Poljskoj. isto kao i u Francuskoj, nije bio samo književni pravac; to je pre svega bio pogled na svet, „religija“, „pravo“. Upravo po toj opsesiji fainom, .„dubinom“, metafizičkom suštinom stvari, metafizičkom istinom Staf je simbolista par excellence ne samo u poljskim razmerama. Što se uticaja evropskog simbolizma na njega tiče, svakako je naijači francuski, Daleko ie manji uticaj simbolizma m'stičnog tipa, ka kav je bio Meterlinkov, iako ie ovaj uticao na ogromnu većČinu poliskih modernista. Zanimliiv ie i odnos Stafa preman s'mbolizmi Malarmeovog tipa. Enigmatičnost Malarme= ovog tipa bila ie strana Stafu, jer se nije slagala sa njegovom koncepcijom komuni-

uo ira apezirer rerna NE e "Nereda ru ua LES NOUVELLES LITTERAIRES

Večita „kriza“ romana

ZANIMLJIV JE nedavno objavljen esej Mišela „Remona — kaže R. M. Alberes, redovni hroničar ovog časopisa. — „Kriza romana“, da, ali to nije — veli on — moj naslov, još manje Mišela Remona. To je naslov koji su već stotine pisaca upotrebili do sada. Možda je on već postao neka vrsta „morske zmije“, koju Književni hroničari leti u vreme „mrtve sezone" potežu? Kad god se ne zna o čemu bi se moglo pisati (a to se događa već od 1890) govori se o „krizi romana“. Samo, posle toga, kao za neko čudo, roman se uvek nekako oseća bolje.

Bila je to danas već slavna anketa Žila Irea iz 1891. godine. Tada je konstatovana prva kriza romana. Zatim Kardonela i Veleja 1905. godine o „dekadenciji romana i njegovoj skoroj transformaciji“. Godine 1910. Luj Dode, sin Alfonsa Dodđea, u svom listu „Action“ pisao je o novoj krizi romana; a pređ prvi svetski rat Andre Bili neobično se bio zabrinuo zbog „njegove „tađanje evolucije“ (1911). Prvi svetski rat nije se, takoreći, ni završio, a Andre Tibode zainteresovao se pomovo za „krizu romana“. Između 1925. i 1928. imamo alarmantni esej „Jedan HKnjiževni rod je u opasnosti“ od Rene Boaleva, a Eduar Estone piše „Da li je roman u opasnosti?“, dok Anđre Teriv konstatuje „Roman je u opasnosti“, Tađa već i Morijax. ba Danijel-Rops stupaju ne scenu sa istom temom. Čak i

4 > JU <

a OI) a

kativnosti poezije. Izvesni pokušaji malarmeovskog tipa simbolizma vidni su jedino kod poliskog moderniste Vaclava Roliča Lidera. To je i normalno, jer kao što smo rekli Staf je od poezije zahtevao komunikativnost, zato je i fascinacija metafizičkom i „psihološkom“ tajnom morala biti daleko jednostavnija. Kod Stafa se pre radilo o poetici impresionističkog tipa, poetici „velike simbolističke metafore“, prenošenju akcenta sa zvučno-muzičkih elemenata na vizuelno=plastične. Ali glavna tačka pomeranja simbola prema alegoriji ie tek motiv „po“ sebnosti“ duše. Teško je pri tom govoriti o višeznačnosti simbola tog motiva. Duša-psiha je u poetici poljskog modemizma skoro svakodnevna stvar, znači ne simbol već mit, koji je zatim postao obična alegorija. Pa ipak treba dodati da je simbolično-alegorička poetika poljskog mođernizma i pored svega u umetiničkom sm'slu aristokratska. To je i zato što poliski modernizam u celimi nije odbacivao problematiku Dodsvesti, Razlika je u tome što se inleresovanje za podsvest, izražava u „svesnijim“ i racionalnijim formama nego kod belgpijskih simbolista a Mkasnije kod nadrealista. Tačnije rečeno izleti u podsvest ne završavaju se samo owvsesijom greha, krivice. Po mišljenju Kvjatkovskog time se objašnjava i otkriva „hrišćanska, religiozna“ struktura Stafove

imaginacije. (B. R.)

Univerzitet se meša u polemiku, i slavni profesor PFerdinan Strovski piše o svojoj maloj „krizi romana“.

Ubrzo zatim imamo serije članaka pod naslovima „Svađa oko romana“, „Pitanje romana“, „Čisti roman“, pa gomile knjiga, stotine eseja, bezbroj članaka, „Roman umire“ uzvikuje Pol Gzel 1928, dok Emaniel Berl konstatuje iste godine da je već blizu „kraj romana“.

Jer, na kraju krajeva, u kojoj epohi on nije bio cvetajući, i nijega čitao ceo svet, od „šiparice do starog Tito ra"? Baš .u vreme između 1890. i 1940, kađa su se i Mstoni i Boalev, i Teriv žalili, mnogi novi romani su štampani u više desetinn hiljada, Da često i u više stona hiljada primeraka. To ie vreme u kome su se iav' li Prust, Bernanos, Malro. Moriiak, Žilijen Grin itd. Mikada voman metafizički. mornlistički, socijalni, psihološki nije bio živliil; a u isto vreme kvitičari i esejisti objavliivali su mu kraj, smrt, propast. Zato, ako mu i sad omet isto pripisuju i ove 1966. budimo nepoverljivi! Remonova knjiga ima 540 strana, daje utisak doktorske teze. Ali je vrlo zanimljiva, naročito kad sa citatima pokazuje kako se razvijao Troman između 1890. i 1920, a zatim „između 1920. i 1966. Ne treba se mnogo čuditi danas ni Natali Sarot, ni Morisu Blanšou, ni Mišelu Bitoru, ni Alen Rob-Grijeu. I 1910. gođina imala je svoje „nove“. Današnji „novi“ romam. nije nikao iz poslednič Wiše. Rob-Grije lepo i skrommo kaže: „Ne želim da danas budem «ništa „manie čudan nego što ie Andre Žid izgleđao svojim čitaocima 1900.

godine“. N. T.

»%

=; 5) TOM KA ZR

re ryyry : HE

0 "OVOM | Ž Ml 40