Књижевне новине

rotiv pokušaja da se njegovo ređukuj ba ništa sem«& psihi ; Paaa 'Clorhk (Traum — Muster) je ipak bitan, .

Nemačkom dramatikom XX stoleća dominira Gerhard Hauptman, a njegovo delo je sve više postajalo »froiđovsko« u najnaivnijem smislu reči: pravi Kkreščendo abnormalnosti, histerija i Panovih orgija, Jedno novije, nefrojdovsko istraživanje njegovih ličnosti zaključuje da je on psihoanalizu primenjivao svesno i namerno. Rilke pokazuje samo pojedine, izolovane primere u svom delu, iako je frojdovštinu shvatio vrlo ozbiljno, pa čak i razmišljao da se preda analitičkom ispitivanju. Herman Hese, nosilac Nobelove nagrade kao ı Man i Hauptman, bio je 1964. na lečenju kod jednog jumgovca, a primenjivao je psihoanalizu u svojim romanima već od 1910, Pripovetke i pozorišna dela Artura Šniclera vode dotle da su sc Frojd i on međusobno nazivali „dvojnicima“, mada je Šnicler do mnogih psihoanalitičkih saznanja došao sasvim nezavisno od Frojda. Hugo fon Hofmanstal, pesnik prvog ranga, iako više poznat kao libretist Riharda štrausa, već se rano služio „psihoanalitičkim simbolizmom i priveo ga pažnji publike u svojim tragedijama »Elektra« i »Edip i sfinga«, još 1903. odnosno 1906. Vrlo uticajna nemačka. ekspresionistička drama — Verfel, Kaizer, Toler — otvoreno priznaje da je frojđovska, da

svoje metode dobija iz tehnike slobodne aso- ·

cijacije i opravdava svoju iracionalnost time što se poziva na važnost nesvesnoga, Arnold i Štefan Cvajg, Frojdovi dobri prijatelji, posvetili su mu pohvalna dela, a popularni romani Jakoba Vasermana doprineli su da se velika publika upozna sa psihoanalizom. Prema Frojđu je, naravno, postojala osobita naklonost u vremenu kad je nadrealizam bio na vrhuncu. Ovaj pokret, u francuskoj literaturi mnogo prođuktivniji nego u engleskoj, počiva na primatu nesvesnoga i sna. Pre nego što se odao literaturi, Andre Breton, Vodeća glaya pokreta, bio je Frojdova pristalica u psihijatriji. On je 1921. putovao u Beč da bi se upoznao s Frojdom, kome je posvećena i njegova. pesma »Komunikativne vaze«, Posle nadrealizma — takav utisak prenose francuski istoričari literature — frojdovština je upakovana i kao nefrancuska deportovana. Pa ipak se što-šta od toga u francuskoj literaturi posle u mnogom pogledu pojavljuje isto tako kao ı u engleskoj, amerikanskoj i nemačkoj. Postoji ista naročita naklonost za psihološki proces ı psihološku motivaciju (Moriak, Radige, Anuj); ista značajna analiza dečjeg mentaliieta, a pre svega onih u razvoju (žid, Bernanos, Kokto). Isto cvetanje se primećuje i u istraživanjima bolesne psihologije, scena snova i simbola. Bksperimentisanje s pojmom vremena je isto tako popularno kao i drugde. Može se preipostaviti da naročite naklonosti za Džojsa, Lo· rensa, Henri Milera i Foknera u Francuskoj u nekim slučajevima nadoknađuje direktno poznavanje Projda. Kod ponekih značajnijih Dpisaca je. direktan uticaj više nego verovatan. Židujersigurno .čitao.;.Frojda, a 1921. je tražio odobrenje da Frojdove radove objavi u »La Revue Francaise«. Njegovi 'analiza Dostojevskog je psihoanalitička. Romen Rolan je 1923. pisao Frojdu da je njegov rad pratio dvadeset godina, dakle skoro od početka. A Žil Romen, koji se služio unitrašnjim monologom, bio je u prijateljstvu s Frojdom i pr:ključio se čestiikama koje su mu upućene povodom Osamdesetog rođendana. Jaka frojdovska crta, koja je otkrivena u egzistencijalizmu, botvadyje Činjenic je Sartr veoma brižljivo studirao Hola iiazvio sopstveno skretanje u »egžlstencijalističku psihoanalizu«, koju primcnju)e u svome radu o Bodleru, A upadljivo obeležje francuske drame u ovom stoleću jč RO AR broj novih shvatanja o temama i snagz . i doba. Pored Pidoyap »Edipa«, Ziroduove „Blektre“ i „Amfitriona 38“, SOuoye SO o . „Puridike“ i „Medeje“ — nOSartrove „ :: braauju mit o Oresta i Elektri, a Koktoova »Paklena, mašina« je edipovski mit u frojdov' skoj verziji. Ove modernizacije, koje maglaša vaju bezvremensku relevantnost klasičnih m

VV

Danilo KIŠ

tova, odražavaju važnost koju teorija o kolektiv nom nesvesnom pripisuje mitu i mitologiji.

Odnos psihoanalize i Prusta, koji je možda najveći francuski pisac vremena, ostaje neizvestan. Niko me može prevideti da se Prustova dela čitaju kao namerno otelovljenje psihoanalize. s druge „strane, većina francuskih kritičara Je prihvatila da je ta sličnost čista slučajnost. U Prustovoj situaciji sve je govorilo u korist toga da je on poznavao Frojdove ideJe: njegova sopstvena neuroza i njegovo interesovanje za psihijatriju, kao i njegova navika da čita mnogo i brzo, Zasad to pitanje mora ostati otvoreno. Može se primetiti da prihvatanje Prustove nezavisnosti ipak znači igranje frojdovske igre: Prust tad postaje snažna Ppotvrda Frojdovih ideja. Isto to važi, razume se, 1 za druge pisce — Džojs, Lorens, Kafka i O'Nil, na primer — čija nezavisnost od Frojda je katkad pogrešno prihvaćana.

Izvesno poznavanje psihoanalize, izgleda da je to jasno, spada u opremu svakog inteligentnog čitaoca. Prirodno je da teorija ne može da snabde celu sadržinu jednog literarnog dela, ili njegov veći deo, — a i ne treba. Taj put vodi samo ponavljanju i monotoniji. Sam Frojd je predskazao da će njegove ideje tek tad naći svoje pravo mesto kad pisci o njima više ne budu bili svesni, Ali ideje nikad više nc mogu biti nevažne; one formiraju Pi-

ščevu predstavu o ljudskoj prirodi, a ljudska ·

priroda je uvek bila osnovna tema literature. Psihoanaliza sigurno nije dobila opšte priznanje ni od strane nauke, a ni od strane publike. Ali s druge strane, ona nema nikakvu ozbiljnu rivalku. 0 Frojdovština se katkad kritikuje kao divlja spekulacija bez osnova u činjenicama pogodnim za verifikaciju. Drugo — dosta zbunjujuće — često prebacivanje je da su sva njena »otkrića« bila opšte misaono blago, koje su pisci i filosofi već davno pre toga anticipirali. Ali izolovani apersiji, potrti protivrečnim apersijima, a mepodržavani nikakvom sistematskom slikom psiholoških funkcija, još ne čČine primenljivu psihologiju. Uprkos saznanjima romantičara Šopenhauera i Ničea, uprkos Paskalu, Bodieru i Dostojevskom, Frojdove teorije su, kad ih je objavio, skoro jednodušno odbijene, a „lekari i publika, označili su ih.

kao apsurd, da je devet dešelia duha RikVatNh: 'da postupci i stavovi sađrže ne-

poznate činjenice, za: čoveka s ulice i za leka-

ra ili literarni svet iz 1900. godine ni u kom slučaju nije bilo bajata novost. To je taman nova slika dinamičnog nesvesnog, što je Frojdov prilog literaturi. Izgleda da on nije pružao samo dokaz o moći iracionalnog, kako su je prepoznali njegovi prethodnici, nego jednu shemu njegovog načina funkcionisanja i uput stvo za razumevanje i kontrolu. Istraživanje tih skrivenih snaga — za šta je predložen termin »motivacionizam« — postalo. je glavna tema literature XX ·stoleća, Pored toga, danas smo konfrontirani s psihoanalizom (katkad st gurno u patetično iskrivljenoj formi) u mjuzikalima Rodžera i Hamerštajna, u zabavnoj literaturi, na televiziji, u kabareu i na filmu; knjige o. tome množe se u Svim knjižarama, Da li autentično ili lažno, psihoanaliza je oče-

vidno operativna psihologija mašeg vremena. Preveo Aleksandar Popović

Ruža: Sent Egziperi

R UŽA pohikla međ zvezdama ruža golfskih struja Meba

Muža sa meseca

lepa kao eksplozija čelika u vazduhu Ruža boje aluminijuma Tuža boje olovhog meba ruža boje kišonosnog ob olovnoplava ruža . ruža sa laticama od kazaljki Tuža ponhikla ıP pesku pustinje Tuža sa srcem dečaka fuža-čovek

laka gledamog odozgo

Tuža-sanjalica Yuža-peshik Tuža-ptica

ruža pogođena sačmom., u. sred čela gorda Yuža J e Tuža sa strukom od mitraljeskih cevi Tuža vatre ;

Tuža vetra

Tuža sa mirisom, ozona ruža sa fosoPt od znoja. Tuža iz sna

Donhoćna ruža

blavooka ruža Imišljena ruža,

sa mirisom benzina ruža boje čelika Izgubljena ruža

Tuža koju je pronašao jeđah dečak u svom srcu

KNJIŽEVNE NOVINE.

golema ruža koja je na hamburškoj izložbi cveća godine 1961. dobila zlatni pehar i aplauze

ruža macrtana Tukom dečaka ruža uzdignute glave

zrela ruža Xa KIM ruža meta ma Vojhičkim strelištima

mnaoružana Yuža

izfešetana ?Yuža

muška ruža :

ruža kao rukom zamahnuti propeler aviona koji se sprema da poleti

ruža s prašnicihna od šrafova

papira uža E

Puža-vrteška ut vuci zadihanog deteta

uža pohikla u glavi Anri Rusoa ruža s pesnikova groba

ruža koja je samu sebe oplodila čudesna ruža

ruža koja je samu sebe zalivala bremehita ruža : muška Yuža

ruža kupana mesečinom ruža zalivana olovnom. kišom ranjena Yuža

ruža s kosama ma Vvelru ruža uprkos vetrovima ruža-vahjena ptica

· ruža Vetrom odhnesena

međ zvezde odbegla Ytıža

uprkos zvezdama ruža

| | gičnim Ošećanjem sve: d:"Dbjavljivanje da j& devet ddedetia%P#YŠpada jo

[aun vizigs

PRETHODNIKM ESTRADNE POEZIJE ~

KADA ČOVEK u nekoj antologiji pronađe među ostalim i stihove Žarka Vasiljevića, ili oseti neodoljivu potrebu da se ponovo sretne i suoči sa njegovim knjigama, njemu se i nehotice, gotovo kao šapat, otme kao uzvik, jedan stih Milice Stojadinović Srpkinje, naše davno zaboravljene vrdničke vile: «Gle, ovo ti je sva Vojvodina«. Možda «nijedan maš. pesnik između dva rata nije imao toliko osećanja za lokalnu boju, za miris zemlje za koju je vezan, za njen dah i treptaj kao što je to bio slučaj sa Žarkom Vasiljevićem. Istovremeno malo je pesnika koji su bili tako malo lokalni, i tako malo regionalni kao što je to opet slučaj sa Žarkom Vasiljevićem. i

Žarko Vasiljević je imao jednu tužnu viziju svoga kraja i celog života posmatrao je sve ono što se dešavalo oko njega kao neku neminovnu i besmislenu smenu strahova i meprijatnih iznenađenja, istina i zabluda, neostvarenih želja i krupnih razočaranja. Jednom je za njega rečeno da je ceo život posmatrao, u stvari, kao pozorišnu predstavu, a da je život oko njega davao dovoljno mogućnosti i za tragediju i za. dramu i za komediju i to ide u red najtačnijeg što je o njemu rečeno, Jronija kod ovog pesnika je izraz blagosti prema svima onima koji pate i što su njihove patnje besmislenije, Vasiljević je prema njima sve pažljiviji i nežniji. Možda je reč nežnost prava reč za. definiciju Vasiljevićevog: odnosa prema svetu. Vreme dolazi i prolazi, ljudi se menjaju, odlaze, odlaze u nepovrat čitave generacije, a u stvari se ništa ne menja i predstava je stalno ista. Kada se sretnu i govore, liudi govore o minulim vremenima i tada im 'se čini da su srećni. Kada se govori o budućnosti onda ljudi ne govore o sutrašnjem danu, nego o jednom' danu koji će izvesno doći, ali koji isto tako može i da ne dođe Pred pustoši života ljudi tonu u svoju Jaž o životu, koja se za njih pretvara u istinu. Jedan crveni balon i još jedan crveni balon mogu da promene raspoloženje na gore ili na bolje isto onako kao što i čovek ne primećuje da je u svakoj radosti ostao po jedan trenutak njegovog Živola i da ga svaki naredni korak približava smrti. A ono osnovno što se provlači stalno to je »niko nam neće verovati da smo živeli, voleli i vikali upomoć« i da nam je često jedini životni sadržaj bio »ružičast oblak gonjen sa Dunava« i da je Petar Petrović koji je rođen jednoga sedmoga maja, tačno godine 1892. krenuo u šetnju da se iz te šetnje nije vratio zajedno sa svojim 7. majem koji je za njega imao sudbinsko značenje.

Jedan takav pesnik, sa tako duboko traičnim oseća ; ta od bol:

li

MKOMIENTAAR

Č morao da se . „Samo šronJjom Jer. ako

Svet tako izgleda i ljudi u svetu tako Žive, a tako žive, onda zaista tu ne može ništa da se protestuje, tu ne mogu da se govore krupne reči, jer bi te krupne reči bile isto toliko besmislene kao i način života protivu koga se protestuje. Ostaje samo reč ljubavi za te ljude, a i ona je besmislena kada ljudi znaju da ih pesnik voli, I dok čita Vasiljevićeve pesme čoveku se i nehotice javlja na licu neka vrsta grča i on oseća meku gorčinu koja ga ispunjava gotovo celog. On u stvari i nema utisak da čita zbirku pesama, nego je duboko ubeđen da sluša bujicu reči koja sobom mosi sve istine i zablude našega vremena i sve ono po čemu ćemo jednog dana moći da ustanovimo da li smo srećno proveli život na ovoj zemlji jli ne. Vasiljević je duboko uveren da srećnog života nema i da se za njega ne može više postaviti nikakva dilema u tome pravcu.

Nedavno je neko napravio otprilike ovakav vic. »Optimisti su ljudi koji tvrđe da su stvari na svetu nepopravive«. Žarko Vasiljević je verovao da su stvari na svetu nepopravive

i tim nepopravivim stvarima na ovom svetu suprotstavljao se jednom vedrinom koju imaju očajnici kada su načisto s tim da su izgubili bitku sa Živofom. Ispod vedre maske jednog Harlekina uvek se nalazi grč tuge nesrećnog čoveka. Borislav Mihajlović je jednom prilikom rekao za Žarka Vasiljevića da je u njegovoj poeziji bilo mnogo harlekinskog: iako u Vasiljevićevim stihovima vedrina služi zato da sakrije tugu, ironija zato da pritaji ljubav, podsmeh :zato da prikrije sažaljenje ispod maske tog Harlekina ipak se naziru i ta ljubav i to sažaljenje i najviše tuga koja hoće da se sakrije, : Ako se tako pogleda Vasiljevićeva poezij

onda postaje jasno zašto je ona uvek imala jednu tihu popularnost i nikada nije sticala neka zvučna priznanja. Vasiljević ne može da bude pesnik o čijim će se vrednostima mnogo glasno govoriti; Vasiljević je pesnik koji se tiho voli, upravo onako kao što je on voleo ljude i svet. Oni koji su ga poznavali sačuvali su o njemu dosta lepih uspomena, ali i njima je Vasiljević čovek pomalo zamutio pogled na Vasiljevića pesnika. Naša generacija ne zna živog Žarka Vasiljevića. Možda Je to nešto što će nam uvek nedostajati i što ćemo doživljavati kao osetan nedostatak u svome emocionalnom i intelektualnom iskustvu. Ali isto tako baš zbog toga naša generacilia danas sagledava poeziju Žarka Vasiljevića kao jednu veliku dramu nesrećnog sveta zbog toga jc njegov pesnik nesrećniji od toga sveta.

Predrag- „Protić

NBA 2

INTERINVIECO

SAUČESTVOVANIJA

U NEKOLIKO minuta, vesti prvog programa ·Rađio — Beograda saopštile su: Predsednik Republike, u svoje ime i u ime naroda SFRJ, uputio je kraljici Velike Britanije izraze najdubljeg saučešća povodom katastrofe britanskog aviona kod Ljubljane, Alžirski premijer Huari Bumedijan smatra da je agresija na DR ' Vijetnam do sada najopasnija po svetski mir od završetka drugog svetskog rata. Devizni promet u Skoplju, prema izveštaju banke, porastao je za (cifra)...

Posle ravnog glasa spikera, koji je pročitao vesti, zaigrali. su zvuci srbijanskog kola: emisije se nižu svojim utvrđenim redosledom. U jednoj tački, međutim, zaustavljaju se i prepliću asocijacije slušalaca ovih kratkih vesti:

· Posmrtne, ugljenisane ostatke 95 britanskih građana pokrivaju polivinilski pokrovi boje mora na koje su oni pošli da se dve nedelje u njemu kupaju; zaustavio ih je trenutak užasa i smrti, Kratke vesti i dugi komentari o vijetnamskom ratu održavaju kontinuitet asociranog užasa, — napalm pljuska koji zasipa te daleke džungle, pirinčana polja, decu, ljude krhkih tela i snažne istrajnosti. A izveštaj banke, o porastu deviznog prometa u Skoplju, ako i me privuče širu pažnju za finansije nezainteresovanih — 3podseća, da posle julske kataklizme od pre tri godine i hiljada uništenih života i domova, grad nastoji i uspeva, uprkos svojoj kobi, da živi normalnim jugoslovenskim privrednim, društvenim, kulturnim životom; ovaj izveštaj banke jedna je od bezbrojnih potvrda nadživljavanja uništenja — na skopski, jugoslovenski način. |

Uz ove asocijacije, nameću se, zatim, i neka pitanja: zašto se avion pun turista, koji se raduju susretu sa toplim nepoznatim morem, sunovraćuje u idiličnu četinarsku šumu i ubija svoje putnike? Zašto, na očigled čovečanstva, vijetnamska pirinčana polja fabrikanti topova pretvaraju u sigurno tržište SVOjih smrtonosnih proizvoda, i u poligon sa celim jednim narodom kao živom pokretnom metom? Zašto užarcna utroba naše planete od jednog mnogoljudnog lepog grada — pravi stratište? Zašto svakidašnjica sedme decenije dvadesetog vcka izriče i izvršava smrtne Ppresude, bez suđenja, porotc, bez optužnice ı optuženih. i

Nijedna anketa ne pokazuje tačan broj slušalaca pomenutih i sličnih vesti, ni beskrajnu skalu njihovih trenutnih reakcija — asocijacija i pitanja. Zato se u slobodnim i nedefinisa· nim pretpostavkama može otići još korak dalje: da li pre i više od verbalnih, intelektualnih, sentimentalnih, naisloženijih ili sasvim pojednostavljenih nemih ili izrečenih asocijacija i

y

pitanja — da li, znači, impulsi instinkta iritiraJu nagon za samoodržanje, Čoveka u njegovoj borbi za smisao i opstanak, i njegovo hamletovski intonirano pitanje, koje stalno ponavlja u burnim časovima istorije i svakidašnjice: biti ili ne biti...

Iza pomenutih vesti, dakle, može, a ne mora da sledi ozbiljan trenutak teške zamišligqnosti. Pa, da li taj mogućni zamišljeni slušalac hoće ili neće da još neki trenutak duže od tek minulih kratkih vesti ostane u svojoj dubokoj zamišljenosti, sa razlozima koji su Je izazvali, i sa svim psihološkim posledicama?

Ako to hoće — zvuci bezbrižnog veselog kola, ili disonantna bujica sa clektričnih gitara, odvući će ga ipak daleko u novo raspoloženje, u kome ostaje sasvim malo ili ništa od moralnog, više ili manje svesnog i spontanog solidarisanja sa žrtvama: vazdušne katastrofe, vijetnamskog rata, skopskog zemljotresa. A solidarisanje je već — pružena pomoć. Pre ili posle, verovatno će se vratiti svojoj solidarnosti. U jednom trenutku, povučen šarenim lepršavim zvucima, ipak ju je napustio. A ako neće da ostane u svojoj na prepad izazvanoj zamornoj zamišljenosti — pomenuti zvuci frule, harmonike brzo će ga vratiti u dobro, „spokojno psiho-rekreirajuće ~ navijačko raspoloženje posle prenosa fudbalske utakmice u kojoj je pobedio tim čija sc pobeda tražila, žestoko priželjkivala.

Naprotiv, samo nekoliko taktova, recimo, Betovenove pete, sudbinske simfonije, dovoljno stare da bi bila dovoljno popularna, rešili bi ovaj trenutni nesporazum sa ličnim slobodnim opredeljenjem za ili protiv sopstvene angažovanc zamišljenosti i humane solidarnosti. Uostalom, smrt značajnog državnika ili teške trenutke jedne nacije radio-stanice obavczno propraćaju zvucima muzike koja nameće ne samo patetična osećanja i ozbiljnost shvatanja, već i puno lično učestvovanje u saopštenom događaju, :

Posle tih nekoliko reči kratkih vesti, koje se više puta ponavljaju, nekoliko minuta sledeće muzičke emisije i (ne) voljne pažnje odlučuju, izgleda, više od samih slušalaca — da li će oni odmah otići dalje za svojim svakodnevnim brigama i radostima, ili će ostati na mcostu gde se, i bez poziva i prozivke, traži izjašnjenje i učestvovanje svakog ćoveka. j

A pre svega, može se, jednostavno, ncod: govorno i bez krivice — isključiti radio-aparat, najneposrednije i najrasprostranjenije sredstvo javnog informisanja.

Vladimir Stefanović

•