Књижевне новине

NITI

'PESME B. L. LAZAREVIĆA na svoj način predstavljaju izuzetak iz opšte poetske produkcije kod nas. Lazarević uporno ostaje veran jednom načinu kazivanja i iskazivanja; izdvojivši se iz bučnog meteža on teži da do kraja iscrpe već otkriven majdan pre nego Što se upusti u traganje za novim. Ima, rekli bismo, u. ovoj upornosti pečeg svečanog i isposničkog; kada već i pesnički poletarci s jedva šačicom zapaženijih stihova svaku neveliku plaketu proglašavaju za novu fazu u svom stvaralaštvu. Dodamo li tome da Lazarević uprkos ·pravolinijskom toku svog poetskog kretanja nije neproduktivan, da je natprosečno prisutan u književnom životu (ograničavamo termin prisutnost zasad samo na kontakt s čitalačkom. publikom), ohda se sam po sebi nameće zaključak da njegov dosadašnji Opus sadrži takve unutrašnje prostore koji mu omogućuju latentan, no nesmetan razvoj.

Zbirka „Srušeno vreme“ neposredno se nadovezuje na knjigu „Zakonik“. To se oseća ne samo u zvuku i intonaciji (Lazarević i dalje koristi svoju strofu specifičnog ritma), već i u tematici, pa i u rečniku. Čini se da je ovo druga predstava u istom dekoru, na „istom „mestu, Poetski rekviziti ostaju isti, jedino njihova upotreba nešto varira i ovo vešto variranje i preplitanje ukazuje da pesnikovo traženje nije došlo. do bespuća, da se, naprotiv, pred njim još uvek granaju putevi koje treba ispitivati.

Svuda je ovde prisutna čovekova borba, ne samo za opstanak već i za humanizaciju, potvrđivanje ljudskog: dostojanstva i davanje punog smisla imenici čovek i pridevu ljudski. Ali to bi, u krajnjoj liniji, bio cilj svake prave literature. Treba zato videti u kolikom obimu pesnik ostvaruje svoj program i potvrđuje kredo, koliko se kroz njegove stihove transformišu takva shvatanja i htenja. .

Od prvih stihova zbirke, od prve pesme („Dokazi“) Lazarević se okreće sveobuhvatnom, ključnom problemu egzistencije u vezi s prolaznošću i iščezavanjem. Kroz opevani poraz („s 1 više nijedan dokaz — nemam — o postojanju“) pesnik kao da nagoveštava varljivu igru

DA JE NEKO Milovanu Danojliću pre malo godina, tačnije u vreme njegove zbirke „Noćno proleće“, prorekao da će ubrzo, samo u dvema svojim. pesmama, jednoj pokraj druge („Balada o neproživljenom danu“ i „Balada preostalog: vremena“) ispisati i ovakve stihove o prolaznosti: „Prolazi naše vreme mimo stvari“...

„Svezanih očiju minusmo, sanjari“... |. „Prohuja vreme da ništa ne fače“... „Hudo nam prođe jedan dan na zemlji“... „Na šta da upotrebimo

preostalo vreme“... „Čas istine od prolaznosti stvoren“ i tome slično — po svoj prilici bi se žestoko razljutio. Razljutio bi se i izgovorio mu jednu svoju pesmu, u to doba . aktuelnu, („Ako je“) koja u fragmentima glasi:

Ako je prolaznost

Neka buđe makar iznenađu;juća

Prilagođena vođemjima i umiranjima

„Ako je prolaznost

-120, su joj bar vazloži meshvatljivi i grozni

Neka joj je budućnost weumitna i skladma

Ako to potraje pobeći Ću.

Bombu ću kupiti pušku ću poljubiti

S vetrom, ću se kartati

Nadaleko da se čuje jesen da odjekuje. I bilo bi to odista šarmantno, danojlićevsko suprotstavljanje ustaljenim normama i „večnim temama“ ., Nije, međutim, stvar recenzenta, niti je to uopšte smisleno kada je o poeziji i pesnicima reč, da utvrđuje meru nekakve doslednosti koja malo čemu bitnom služi. Navodenjem se htelo samo podsetiti na jednog od pesnika druge srpske posleratne generacije, na jednog među buntovnicima i osvežiteliima poezije koji je tada bučno uleteo u literaturu zahvaljujući svojoj darovitosti i trenutnoj duhovnoj i Mterarnoj klimi. Kako bilo, Danojlićeva prva zbirka „Urođenički psalmi“ (i poveći broj pesama iz potonjih) bila je, i to je ostala, gotovo istorijski đatum i podatak o Jednom mladalačkom, raspusnom temperamenU i verbalnoj raspomamljenosti, o jednoj

–_d="",":+–+- meuuagnuuancszi Seaaranai urana genau ziza ya ne -a

POBUNA U TIME BGZISTBNCIJE.' u ime Jednog pravog, potpunog. života, prevashodno je pesnička povlastica. Nije u pitanju samo pobuna protiv konvencija, književnih i društvenih, mada, iskreno rečeno, mi uvek na to Dpomišljamo kada nam je pesnik sagovornik. Ovde Je reč, pre svega, o jednom činu stvaranja boji besništvu daje posebnost u onom trenutku kada ono nastoji da dosegne neposrednost prirode, Taj čin naslućuje pravi život iako ga ne mo“e doseći, jer je odsutan. Ali bez obzira na to, Oe opravdava jednu nađu koja je uvek u početku nečitka! Dar VM

Saznanje da je pravi život uvek prikraćem, a nije sa ove, smrtne, strane, stvara u pesnika Osećanje koje je zaista pobunjeničko: izmeđii Dredmeta i prisustva oni biraju prisustvo! I sve Ok bude veran ovom metafizičkom zahtevu moderni pesnik neće biti nezanimljiv. Jer, konačno, šta je poezija do li nagoveštaj nevidljivih

nosa, ljudskih, ne samo stvaralačkih.

Ja, naravno, ne mislim na one svakodnevne pokrete života koji sačinjavaju »isprazni deXOr prividnosti«. Prava poezija, ona koja S žima ljudske drame i sudbine, uvek je LLSN Topizama kojima je život previše zamršen. Da ! jedan poetski, životni oblik opstao u,VrĆmenu, mora po logici stvari, sve oblike života da sažme u celinu. Zato nam se danas čine LN Tim i pomalo smešnim htenja pojedinih mlađih pesnika, da od prizemnog Života SivVOTC Sgendu, moderni mit, nekakvu tobože pravu Pesničku zagonetku. 7 U Sani akva htenje nagoveštava eru poesMiČke neodgovornosti, mentalno doba u kome Irijumfuje snaga na račun pesničke čistote. Branko Miljković je bio jedan od retkih pesni54 naših koji sc suprotstavljao toj fizici poezi!e. Isteran „iz podneblja pogodnog za život«. | je pao u prostore gde vlada metafizička stu den. Od njegove pesničke pobune živi veliki dgo savremenog srpskog. pesništva. ji

im razumc se ne želim da potceninj na-

Dore pojedinih pesnika, koji su, kao na primei

9židar šujica, preduzeli drugčije duhovnc avan lure. Tako je taj napor, tvrdim bez pakosti,

KNJIŽBVNE NOVINE

pobede i poraza, Takav nagoveštaj postaje u daljim pesmama sve vidljiviji. No čitava ova egzistencijalna situacija projektovana je kroz subjektivno prisustvo Ssamog pesnika. Za njega kao da je čitav život njegova životna igra, ali dovoljno raznovrsma da odrazi i izrazi brojne dileme i sukobe svake ljudske situacije suočene (u datom slučaju s našim) vremenom,

Ponekad „poraz. pretegne nad pobedom. Ciklus „Komedije“ ispevan je sav u takvom raspoloženju s ukusom gorčine i nemoći, ali ne i očajničkom., Lazarević pribegava oprobanornn sredstvu — humoru. Nemoćan da izvojuje definitivnu fizičku pobedu zadovoljava se moralnim trijumfom, uzdižući ga do vrhunskog postulata. Pobeda ne može nadkhriliti sve poraze:

„Pobedo, pod ruku · dok me

pridržavaš,

suviše je dockan

“da idemo od sad

ji protivurečnosti i glasnoj hirovitosti, DOPUAVG HRRGVGb snažnog, talentovamog pesnika protiv društvenih normi, racionalnog poretka stvari, literarne situacije itd. U mnogočemu, iz današnje perspektive se to jasnije viđi, bio je to i bunt radi bunta. Podignutom emo=cionalnom temperaturom ovaj pesnik je, u stvari, savladavao svoje nesnalaženje u vremenu, osećanje da je izvan tokova, ili preciznije, da su u pitanju tokovi kojima on po svojoj prirodi ne može da pripadne (koje i kakve tokove je on pretpostavljao postoiećima nije bilo osobito jasno, ali to se i nije tražilo). Uprav5 ono, dakle, od čega je jeđan drugi pesnik iz te generacije, Božidar Timotijević, stvarao svoj posebni šarm, atmosferu mladalačke zbunjenosti, snenosti i ponesenosti, da bi se docnije i po formi i po pesničkoj viziji sve više priklanjao klasičarskim obrascima, Danojlić je, tađa, nadvladavao i prevazilazio prenaglašenim temperementom. ad Kako danas, posle nekolikih zbirki, kada bi tiranija temperamenta morala da uzmakne

više zanimljiv nego što je značajan, Kkritičaru poezije koji nastoji da definiše vrednosti. ostaje da utvrdi: korene pesnikovog nadahnuća, opravdanost mjegove pobune i tužnu lepotu njegovog savršemog gneva. ' ui

Ali pre toga, mora, izgleda, da se postavi jedno pitanje: nije li pesnikov duh, koji samo povremeno u Šujice svetluca, nekako nasilno uveden u pustolovinu, pošto je prethodno Uušpešno otrgnut od onog malo. pre pomenutog dekora prividnosti? Po svemu sudeći — jeste. I sve što dolazi kao rezultat tog »nasilja«, sve te: čudne jezičke figure što se pojavljuju pred nama kao da su potvrđa. »psihičke izgubljenosti koja nagoveštava pesnikovo nadrealističko poreklo. Nije slučajno, danas je to. doista Če. sto, da upravo takvo psihičko stanje koje.počinje jednim revolucionarnim poletom, umesto u apsolutu, kome se programski približava, završi u nezadovoljstvu. A nezadovoljstvo, kao strast koja preovlađuje, može u jednoj srećnoj okolnosti da se manifestuje i kao kreacija.

Na žalost, nadrealizam, koji i za Šujicu pred-

sjaja i bede ljudskog bivstva. .

zajedno i da me uz sebe uslišiš.

Moja vema vojska svih poraza dugih

čeka me sad brižno velika toliko

da je ti

ne možeš

nikad da nadkriliš.“

Jer pobeda (za Lazarevića Pobeda) nije samo varljiva i prolazna. Ona je i slepa, nerazumna i ćudljiva, njena lepota je pelen i otrov. Zato „kako su časni porazi ponekad veći i od Pobede!“ Ostavimo zasad ovo pesnikovo traganje za smislom pobede i poraza, dakle rezultata borbe,

Balade o tri vremena

Milovan Danojlić: „BALADE“ „Nolit“, Beograd 1966.

pred čvršćom duhovnom pozicijom i formira~

nijim idejnim Rkoncepcijama, izgleđa Danojli- ~

ćevo pesništvo, treba da pokaže zbirka „Balade“, · Putokaz mogu, ponovo, da budu na počet-

ku citirani stihovi iz ove zbirke. Jer, i savr-.

šeno neambicioznom čitaču biće jasno da je Danojlić svoje traženje usmerio baš ka „večnim temama“ čijem tretmanu i čijoj aktuelnosti se nekada protivio. Vreme je gotovo u svakoj njegovoj pesmi prisutna komponenta: ono je komponenta potpuno različitih konteksta u kojima čitalac treba da otkrije i različite referencije. Tamo gde je u pitanju „čisto“ bavljenje problemom vremena, suočavanje sa fenomenom koji vlađa svim oblicima i vidovima života (prvi ciklus »Haotično nadanje«) Danojlić je veoma dobar. Izvanredan čak. Pesme poput „Učestvovanje u tuzi“

Železnička 'čekaonica, gnezdo usred, oluje.

Kao stava kazaljka, za prozorom, trese se . suha vlat.

Mlak vazduh, ambulante: vreme u meni

Neuspeh pobunjenog čoveka

Božidar Šujica:

„VREME I TEMELJI“ „Nolit“, Beograd 1966.

stavlja »događaj u sudbini roditelja«, poslednji je uspeliji primer kako se ova stvaralačka okolnost pretvara u mistifikaciju. .

Istina, nadrealističke sklonosti Božidara Šujice u »Prestupnim „noćima« bile su, ipak delotvorne. Podsetile su nas da još jedna žeđ za čudesnim. može da bude itekako nova, i senzibilna. No iskreno govoreći mi smo čitajući tada Šujicu više uživali u njegovim neobičnim čarolijama, u iznenađujuće lepim verbalnim efektima koji su poput bleska munje ostavljali trag u nama. Pesnikovo nezađovoljstvo koje se moglo razabrati i zapaziti primalo se kao nc što sasvim normalno u njegovim godinama; kao da nije imalo dublji, ontološki smisao. Danas, kada poeziju ovog pesnika posmatramo iz Dpcerspektive njegovih novijih pesama, sabranih u knjizi „Vreme i temelji“, psihologiju takovog mladalačkoe bunta čini se da bi trebalo detaljnije proučiti. Za sada neka to bude naznačeno u eksplikaciji: strast da se bude protiv, u kovitlacu nagomilahih snaga koje prisiliavaju pesnika da sarađuje sa podsvesnim, dovela je Šujicu u priliku da svoje pesme, rejmonov

ON Lirski krug B. L. Lazarevića

B. L. Lazarević: „SRUŠENO VREME“ „Bagdala“, Kruševac 1966.

a kao što je već rečeno »Srušeno vreme« je po- ] najviše poema o čovekovoj borbi, i pogledajmo kamo ga još vode niti pesme. Vreme je, kao što je već naslovom implicirano, jedna od njegovih bitnih preokupacija u ovoj knjizi. To je mestimično i jasno iskazano; nikakve tajne nema u stihovima

„U suton

kući

časovnik — ptica vreme otkucava...“

Ali ovaj pastoralni štimung ne traje dugo. Pesnik s vremenom srupa u borbu, odlazi u prošlost, a i budućnost („.. u ono što se — dogodilo — još nije“). U takvim slučajevima i vreme je čas tu, pred nama, pa se odjednom gubi i skriva, ali pažljivije tragajući otkrivamo njegovu neminovnu prisutnost. U pesmama se često javlja noć, ona caruje i prekriva sve. A nad njom, kao poenta svega, pobednički likće vreme određujući njene dimenzije. Posle poraza, na krajnjoj ivici jave, dolazi se do apokaliptičkih vrata beznađa, do praznine. Iza toga sledilo bi opet pitanje, nedoumica, kao na početku knjige, i time se zatvara ovaj lirski krug B. L. Lazarevića.

Lazarević je pesnik intime. Njegova raspoloženja nikad nisu odveć glasna. Njegov svet trava (raskovnik!), ptica, pauka, reke i „noći, ali i svet pobede, poraza i smrti dat je kamernom, orkestracijom maestra koji zna težinu i vrednost reči. Kao glumac, majstor dikcije, čiji šapat dopire i do poslednjeg ređa u gledalištu, tako je i Lazarević u stihovima jasan i razgovetan. IT tamo gde mu ponestaje daha, te čitave pesme bivaju prekrivene maglovitom koprenom kojoj možemo tek naslućivati odgonetku, pesnička fraza ostaje čista i zvučna.

Ivan Šop

boluje. Napoređo sa ovim traje i jedan, drugi sat. Ta mučna svečanost gde meprestano se i i trudim, Da se ne osvestim, kroz reč iznenadmu i britku. Sve smo izgubili wu danima mekim ludim... Zločinstvo i bratstvo u nama sađa vode bitku.

Strašni su, kobni putevi kojima idemo ćutke Rasporedom, sunca i zvezda ožalošćena rodbina Trideset slučajnih putnika ko nepomične lutke Na zidnom satu Balkana: milijardu, godina.

Zorndaju zrakom teški, dyvemi bumbari U očima se hvata kamenog bezvremlja mrena... Tišina i veče grme. U stvari Pokorno slušamo tutanj prolazećeg vremena. autentična su ekspresija jednog nepromenjenog

odnosa čovekovog pred kosmosom, pređ silama

koje ne može da povinuje svojoj volji. Danojlićeve ambicije kreću se, međutim, u drugom pravcu — on želi da aktualizuje taj problem, da ga 'situira u konkretne okolnosti, on isuviše želi da bude angažovan pesnik. I tu počinju nesporazumi.

Kada bi se, naime, pokušala raščlaniti koncepcija njegove zbirke, tri bi punkta privukla pažnju, tri pesnikova problema koje je izneo

· pred čitaoca. Sem bavljenja „apstraktnim“ fe-

nomenom vremena, Danojlić ima na umu i konkretan kompleks vremena, tako da su problemi: kako se osloboditi prošlosti („.Iznutra sam vezan gužvom davnašnjih uza“,.. „U postelji me, nepomičnog, i u mukama 'prošlost evo drži gvozdenim svojim rukama“), kako se uključiti u sađašnjost („Evo me usred dana koji je nekud skrenuo“... „IS“ ključen iz sađašnjosti...“, „Kome se privoleti Nastavak na 4. sftrani

Bogdan A. Popović

ski rečeno, urežeu materijuodkoje su stvoreni snovi. Besumnje to je pozicija pesnika sanjara. Ali ne treba izgubiti iz Vida činjenicu da su svi revolucionari, u stvari, najVeći sanjari, Šta mari što je samo u njihovom snu njihova revolucija moguća! · Teško je, zaista, reći zbog čega je u Šujice pobune poprimio bizarnost bezrazložno revolta. Neodoljiva potreba da se savršeno ı potpuno iskaže osujetila ga je, izgleda, da svoj užasni gnev izdigne do filozofskog stava. A možda Je za jedan takav podvig ipak neophodna obimnija mašta. Zadivljen nebom po kome su bile prosute simbolističke zvezde Šujica je, umesto pesničke akcije, kao što se očekivalo u pesmi, pomoću proizvoljnih asocijacija reči i slika, demonstrirao samo uznemirenost. To je bilo, istina, dovoljno da se pesma organizuje u nekakvu zvučnu celinu, i da takva kakva je postane glas nade u podneblin opšteg uznemirenja. Ali to je, istovremeno, bilo isuviše malo da svojom pesmom, koja sugeriše samo zabrinutost vlastitog lica, učini značajniji korak u pravcu njegovog spasenja. A to je bilo neophodno. Jer da bi pobunjenom čoveku verovali, on mora da bar neke svoje nade konstituiše kao sasvim realne, moguće, verovatne. Tragati za realnom dimenzijom čovekove pobunc u novijoj poeziji Božidara Šujice, znači ispitivati pesnikovu metafizičku potrebu za jedinstvom, potrebu koja je počela u užasnom odbacivanju konačnog sveta, u nama i oko nas. Tamo gde to odbacivanje nije bilo potpuno, gde zahtevi formalističke logike nisu uspeli da uguše poreklo njegovog stvaralačkog, revolta, pesnikov pokušai da pronnđe, kako bi Kami rekao, jedan ljudski red u kome će svi odgovori biti humani, to jest razum: ' formulisani, dobiće akcente sasvim modernog «dela. Štaviše Šujica ćc uprkos sebi i svojim sklonostima, umeti da uobliči taj današ jedino mogući zahtev za nemogućim, zahtev za ljudskim jedinstvom. Ovim želim da ukažem ne samo na miNasavak na 4. strani

Miodrag Jurišević