Књижевне новине

JEDAN POGLED NA

SNAŽAN AKORD U PRIPO:

A Petrovića potiče iz zemlje, ila, iz Raghokko Sot lođavajućeg dodira sa njegovim nepresušnim

životnim sokovima. Zemlja je opev. ljena u iskonsko-paganskim" adbakidNo a KOkN.IVR tlo dato u svojoj konkretnoj društvenoj i klasnoj strukturi, ono se svaki čas otima svome okviru i uzdiže do simbola paganskog ređa vređnosti. Čovek je čvrsto usađen i postavljen u svoje tlo, u zemlju, u kopno, kao bilo koji drugi proizvod ili živi stvor prirode koji ima svoj odgovarajući ambijent, bez kojega ne može da opstane i iz koga istrgnuft, neminovno propađa. On se ponaša baš kao i biljka čvrsto ulcorenjena u tlo, iz kojeg crpi svoju vitalnu moć,

Na toj osnovi niče u svesti zastrašujuća razlika između mora i kopna. Kopno, zemlja, tlo simbolišu čvrstu i sigurnu pozadinu, opipljiv i konkretan elemenat, isto onako određen i neoporeciv kao što je i sam čovek —d ravničar. More je, nasuprot tome, anonimna, nedokučna i pustošna provalija, u kojoj nema nikakve mogućnosti za održanje individualiteta, nepregledna stihija u dodiru sa kojom čovek tek oseti koliko je sitan, jadan, nemoćam i efemeran., Čvrsta uokvirenost tla čini vitalni osnov na kojem počivaju samosvest i sigurnost pojeđinca delujući kao oslonac i u doživljaju života i u doživljaju smrti.

Upravo iz takvog doživljaja zemlje i kopna kao bedema sigurnosti izvija se luk izmirenja i sa samom smrću: i mrtav, čovek ostaje tu, u zemlji, prahom i kostima svojim vezan za lo:

Kad se budete vratili u narod, i s narodom poživeli... kad se budete vratili i videli kako sve što se na zemlji rađa, u zemlju mora i da se vrati, T rosa, i seme, i stoka i čovek. To je zakon božji, TI nema života ma zemlji bez mrtvaca ha zemlji... Svi smo mi zemlji dužni svojim telom, zato ga i moramo vratiti njoj kad ga duša napusti... Kađ se ne bi pridržavali toga zakona, gde bi bio berićet, gde bi bio sav napređak, sVa muka ljudska i sve uživanje... („Zemlja“)

Život i smrt ulivaju se u pagansku simfo> niju sveopšte plodnosti i bio-kontinuiteta. Život je. toliko moćan fenomen da mu čovek i kao mrtvac želi da služi. On se, svojim telom, samosvesno opredeljuje za pripadnost majci pritodi, jasno prihvatajući konsekvence njenih zakonitosti. I čovečje telo ima da sudđeluje u održavanju večno kružećeg životoka. I kao što sam izvlači iz ila prirode sve plodove koji se u njenim nedrima začinju, tako je spreman da joj povrati, materijalnim i fizičkim prisustvom. svo=je elementarne razuđenosti i raspadnutosti, sve što joj. je oduzeo, + tako doprinese večnom opticanju života. Ljudsko biće nije nešto iznad prirode i ukupne bio-zajednice koju ona održava, U tim neprekidnim smenama živofa i smrti ispoljava se jedna iskonska, kosmička pravda, princip ravnopravnosti između svih članova brirodne zajednice života. i

Oluda seliak i seoski.život u pripovetkama Veljka Petrovića nemaju onu crtu {folklorne deskripcije kojom se odlikuje srpska realistička seoska pripovetka 19. stoleća. Uopšte, onog tipično seoskog, bilo u folklornom bilo u ratarsko-zemlioradničkom smislu reči, ima beskrajhe manje u njegovim pripovetkama negoli u bilo kojoj seoskoj pripoveci ma kog srpskog realističkog pripovedača 19. stoleća. Elementi ratarsko-zemlioradničkog. u njihovoj sitnorealističkoj i deskriptivnoj detaljizaciji, od interesa su za književnu imaginaciju samo u sredinama neđovolino muaterijalno i socijalno razvijenim, kakav je slučaj sa srbijanskim selom u to doba.

Vojvođansko selo, naprotiv. predstavljalo je već tada deo jedne socijalno i klasno neobičmo dinamične i razvijene društvene sredine. I vojvođansko selo i vojvođanski grad bili su već odavno podvrgnuti istim, zakonima ekonomskog Uzdizanja, prosperiteta i propadanja, čije se dejstvo u srbijanskom selu osećalo u najprimitivnijem obliku. Otuda je cirkulacija između šela i grada u Vojvodini bila tako živa da se niz problema iz jednog amb:jenta prenosio i xlomaćivao u drugom, brisale su se granice u pogledu mogućnosti odigravanja i razvijanja izvesnih događaja i scena karakterističnih za vojvođanski mentalitet i društvenu sređinu,

Selo i grad stvorili su jednu vrstu više drušlvene i sociialno-psihološke zajednice, koja je piscu omogućavala da mnoge svoje pripoveđačke motive obradi i ne označavajući da li je u Mitanju seoski ili varoški ambijent. Vojvođanška sredina je mnogo ujednačenija i homogenija u smislu osnovnih različitosti i — za mentalitet, karakterologiju i duhovnu sferu u drugim društvenim uslovima — skoro nepremošlivih ograda koje dele selo od grada.

Otuda je u mnogim pripovetkama Veljka Petrovića, često u onim najsnažnijim, potpuno nevažna bliža lokacija u smislu podele na grad ili selo: kao da u vojvođanskoj sredini postoji ledan socijalni i duhovni međuprostor u čijem šu izgrađivanju učestvovali i grad i selo, i kome je pečat dala jedna ekonomska, društvena 1 klasna struktura podjednako prisutna i u gradskom i. u seoskom ambijentu, tako da bi bripovedač sa istim pravom jeđan te isti motiv mogao plasirati u bilo koji ambijent. Mimo i iznad takve gradske odnosno seoske ambijentacije postoji jedna tipična, vojvođanska atmosfera i jedan vojvođanski mentalitet, čije priSUstvo daje pravu boju i osobenost ovim priPovetkama, i čija aroma natapa sve pripoveđač~

e teme i moklive. : -

U mentalitetu vojvođanskog seljaka, umesto 'lokalno-folklorne, prisutna je paganska crta. Seljak Veljka Petrovića nije samo društvena ledinka nego i pagansko-mitsko biće, koje iž Plodnosti tla i njive izvlači elemente jedne paganske vizije života. Kod njegovih paora kao |

od bogatih salašara živi potreba za neposrednim „dodirom, za saživljavanjem sa zemljom, Miljkamaz i životimjama. Oni sa paganskim strahopoštovanjem obožavaju zemlju, gledaju mlinare pobožno i ćutke, kao da su sveštenici koji obavljaju sveti obred kraj nltara. Obdelavanje ?emlje dobija na taj način težinu i važnost ritualnog obređa. Odnos seljaka i prema zemlji

prema njenim plodovima ritualno je obo-

KNIIŽEVNE NOVINE

I PLODOVI

al|}}'

VELJKO PETROVIĆ

jen: čovek koži je „srastao sa biljkama i pri„mio. njihovu prisnoću i pitominu“ mora sa bosebnim pijetetom da se odnosi i prema plodovima prirode,

Postoji jedan određeni poredak u prirodi, u cirkulaciji njenih plodova i dobara, i ljuđska ruka ne sme da ga naruši. Prirodni zakoni i nužnosti važniji su od ljudskih namera i sitničavih „intervencija“: žito mora da postane hrana jer mu je to svrha, jer mu je ta uloga dodeljena u prirodi; rastenje, cvetanje, donošenje plodova mora neminovno da sc završi kao otpremanže hrane onima kojima je potrebna. TI 'utoljavanje gladi ili žeđi isto je tako jedan od beočuga u cirkulaciji i raspodeli dobara i plodova u prirodi, i više nije važno kome će žito doći u ruke i poslužiti za ishranu, važno je samo da ono sačuva taj svoj praiskonski oblik upotrebne vrednosti, jer, ako ne postane hrana, ako propadne, nema većeg prokletstva i hule na boga.

I Veljko Petrović je kao Fokner, ali pre Foknera, stvorio jedan svoj idđealizovani grad, Ravangrad, jednu geografsko-urbanu lokaciju u kojoj se zbijažu i odigravaju |„Rkarakteristične scene uspona, ali još više propadanja, degenerisanja i izumiranja vojvođanskih porodica. Jedna slika tipičnog uspona ovako je sažeto ep-

ski iznesena: Gde se to kriju strasti, u ovim otvorenim bašta-

ma, u ovim vedrim očima nasmejanih i sitih prolaznika? Pa i sam njegov otac, stari Sima Pakaški, gđe je on ovde pocrpao onu srčanosth kojom je izvodio program svoga života? Ođ sinčića običnog „seljaka-pokućara, piljara i nadničara on je postao ugledđan trgovac, gazđa i gospodin. Počeo je, kao Grk Stojačko, pamukom i vunicom, pa svršio kao najjači trgovac seljačke čohe, lionske svile i brokata, zlatnih čipaka i rojti za bogatu paoriju; počeo iza magistrata, a svršio u svojoj kući, u najvećoj dđvokatnici ma velikoj pijaci, Počeo, kao gazđa, s malim majurčićem iza

groblja, a sađa, kao gospodin, i da bi postao pravi.

gospodin, završio s Latinčića salašem ođ sto lanaca na Bezđanskom drumu. I kao što mu je rekao na polasku, tako je i učinio: digao je na salašu vilu i park sa ribnjakom i dočekao ga u u radnji koju je pretvorio, od seljačke u gospodsku, u veliku trgovinu engleskih štofova, Neka mu sin buđe i u tome pravi gospodin Što se neće baktati s paorijom, koja je, inače, dobra mu» šterija. („Mica“) Pravu književnu draž predstavlja za ovog pisca tek fema materijalnog, ekonomskog i dru-> štvenog propadanja, sloma, životne promašeno= sti, bivših ljudi, degenerisanih bogataških sinova, zbivanja na temu patologije i dekadencije, kako pojeđinaca, tako i cele generacije, motiv · ppopađanža i survavanja ličnosti i porodica i celih staleža (inteligencija, trgovci, seljaci-došljaci). Pri tom je karakteristično da pisac nije utrošio mnogo stranica na ovu tematiku, a ipak slika društvenog propađanja i individualne dekadencije ostaje neugasiva pred našim očima. Koji su uzroci tog propadanja? Pisac ostavlja više mogućnosti: u pitanju je jedan društveni proce#, a neposredni uzroci ili su subjektivnoemotivne prirode, ili su neotkriveni, ili su vezani za naš patrijarhalno-hajdučki mentalitet, ili, još dalje, za skitsko-panonsko poreklo, za

Zoran GLUŠČEVIĆ _

PRIPOVEDAČKO DELO VELJMA PETROVIĆA

žednu psihološku strukturu koja ne može da opstane u novim društvenim uslovima. Opšta slika propadanja kao neizbežnog procesa epski je škrta, ali reljefna:

Posle đugog lutanja po svetu, vratio sam se opet u svoje rodno mesto, u Ravangrad. Rođaci su mi oronuli, postali sumorniji, mutnijih očiju, R meki se preseliše u staro i mepromenjeno groblje... Kuće menjaju brzo gospođare, jedno za drugim, i sve je manje privatnih domova, a sve više kirajđžija, činovnika iz tuđine, gospođa s Vvelikom poslugom a s malo dece, neoženjenih oficira i praktikanata. Tzumrle i rasule se stare DOrodjce ili se poženilo i izuđavalo s došljacima („Fotisnuti“). ·

Na jednom drugom mestu („Evo kako je bilo“) pisac bez ikakve ironije stavlja u usta glavnom junaku reči potpune neupućenosti u tajnu individualnog posrnuća:

Međutim otac — koji ništa nije uticao ma mene i koji je bio za mene samo jedan dobar i odličan tuđinac — posmu. Ni danas ne znam šta je bio uzrok njegovu padu, ali se sećam da je ta velika neđaća porušila naš dom do temelja,

M „Mikoševićevim sirenama“ pisac je najdublje psihološki i filosofski zaronio u problem dekadđencije, tražeći mu, delom, uzroke i u nacionalnoj karakterologiji:

Ljudska se đuša razvija, zre i stari, postepeno s telom, A ja nisam tako, i mnogi od nas Srba nisu, Naša duša završi svoj razvitak u dvađesetim godinama. Mi stalno, celo vreme, ostajemo meki, s rskavicom ma temenu, dok nam kosti tvrđnu; i, osećajući sve jače tu nejeđnakost, nesrazmer i disharmoniju, mi se isprva otimamo, lelujamo, pa se onda srušimo kao kuća od šupljih opeka... Mi smo Srbi upali ovamo među rapadnjačko građanstvo, u taj sistem života, moramo na silu po njegovim pravilima da živimo, ali se još nikako me snalazimo u njemu... Mi smo još uvek nomadi, balkanski brđani, pastiri, ratnici i hajduci, s ratničkim moralom; mo, donekle, nagriženi i pripravljeni cincarskim moralom orijentalnih čaršija. Ali ne samo moral i naš duševni sklop, već i naš telesni sastav nije još preobražen za građanski način života, Mi ne gubimo samo ravnotežu onda kada se izvučemo iz svoje patrijarhalne, zadružne, porođične topline, 8 kolena majke, koju otac ne poljubi nikad pređ nama, # kojom vazđa ozbiljno, skoro mrko govori, a čija neizrečena reč, ipak, presuđuje u kući, i sa strane sestara, kojima ne dopuštaju roditelji nikad da dođu do saznanja svoje lepe ! mlađe ploti,

Eno, bosanski regruti, Krupni i visoki kao borovi na Jahorini planini. A. čim ga odnesu u Grac, u Peštu ili u Beč, prozukne i izvali se... Šta je to? To je, gospođine, đa mi kao hajduci noćimo u gori, na steni, ođgrnuvši aneg i zagrnuvši se njime, da mi jedemo zelem od Juka, prlja-

vim ritama zavezujemo rane, pa ako mas me na-.

biju na kolac, ra kom psdjemo, što Turčin veli, najgrđe: 'kao vlah na kocu', doživljujemo stotu godinu, ali komfor građanskih odaja, žurajivost zarađe svakodnevnog, jednolikog napora, mi mne možemo đa izdržimo. Ah, gospodine... Mi smo upali amo, a ne znamo šta ćemo i kako ćemo, Pomerila nam se asvest o svojoj vrednosti i o vrednostima uopšte, Jednom smo nogom na Istoku, drugom na Zapadu, mozak nam je saturisan znanjem a srce opijumsškim halucinacijama, 1 obrazovani smo i sujeverni, i velmože smo i kmetovi, pola dobri, pola zli, pola još premi, a dopola već istanjeni i histerični — kuku nama, goOsbođine! — kako smo polovni ljuđi, svi, svi bez razlike, po-lov-ni, razumete? Po-lov-ni, Razumete me. I to je naša tragika!l || U gornjim ređovima imamo sažeto iskazamu antropogeografsku i sociološku analizu i definiciju uzroka dekadencije. U pitanju je jedno biološki još neformirano nacionalno biće, jedna nacija koja je još uvek u fazi kolebanja i lelujanja, podložna uticajima, neotporna, biološki nestabilna. Zatim razlike u ritmu i načinu života između dve sredine: patrijarhalno-–brđanske i ravničarsko-buržoaske, između patrijarhalnog morala i varoško-civilizovanih razneženosti. „Dinarski“ mentalitet, ritam života i način doživljavanja nije dorastao visoko rafinovanim i podrivačkim čulnostima gradske i građanske

AIO S MN IV A NV U U U UV,

Petar BLAŽIĆ

Rastanak sa poezijom

P ogzuo, peva mrtva tišina, čuješ li

To čovek u meni mre ljubavlju sna

To igra okođana ne biva naša · e

To postajem, sve sigurnije, ispijena čaša Tamhe svetlosti...

Poezijo,

plače goli život srYca, osećaš, li Znam, vreme je pokralo ključeve razuma Znam, i ja brevarih misao sopstvehog uma Znam, ostaću povijen međurečjem TOČLI Al moram, moram doći...

Poezijo,

'žena mi živo jutro porodila, veruješ li Na koraku lomnom suncu hodim Na vratu svome uže-reči vidim i Na kraju ništa voljeno nismo sačuvali Ljudi su nas, osmehom, pokrali...

Poezijo, peva mriva tišina, čuješ Ili

Poezijo, plače goli život srca, osećaš li Poezijo, čena mi živo jutro porodila, veruješ 1 Poezijo,... istina je!...

civilizacije, Na toj višestrukoj razlici u shvatanjima, tempu života i karakteru emocionaliteta dolazi do suđara patrijarhalnog „srpskog mentaliteta sa novom sređinom, koja ga korumpira, menja mu životne navike, raznežuje ga i dovođi do potpunog opadanja životnih i radnih moći, ili do prolaznih, početnih i trenutnih uspeha i uspona u prvoj generaciji, i neminovnog survavanja i propadanja u drugoj, sinovljoj, koja je lišena kako brđanske upornosti u sficanju i prigrabljivanju dobara, tako i sposobnosti, odnosno otpornosti, da se ne raspe u vrtlogu rafinovanih čulnosti.

I tip promašenog čoveka, čoveka bez kore-

„na, kako ga je sam pisac nazvao, iznikao je na

sličnoj razlici i međusobnom odudaranju dveju sredina, Osećanje otuđenosti i životne promašenosti, koje piščev junak Bunja formuliše praveći bilans svog jalovog života, prouzrokovano je upravo njegovim životnim neuspehom da u sebi premosti jaz, provaliju, između 'dve sredine: seljačke i čaršijsko=gospodske:

Tuđin sam došao među vas, i kao gubava OVC8&, izgnan i tuđin, uginuću. Ostavio sam ono što je moje bilo, usko, sirotinjsko, ali toplo i postojano, a nisam dobio ništa u zamenu, Ja sam lebdeo, venuo bez korena... Ja lebdim, otkinut od svoga korena. Ja propađam, i nema mi spaSa «s

Kao socijalni pisac, Veljko Petrović je u stanju da sa svega nekoliko rečenica. obuhvati i sažme sliku klasne ugnjetenosti i socijalne cbespravljenosti, da sa minimumom sredstava naslika mukotrpni paorski život u najkoncen-

tričnijem vidu dejstvovanja ekonomskih sila: Otac joj je bio mali seljak, malen i rastom i

imanjem, slabačak i za vojnika i za nadničara,

a od đva jutra ni živeti ni umreti. Još više še,

zato, spekao i ufitiljio, jureći za zarađom po

Baranji, Sremu i Bosni, za šljivama, MWrtolom i

višnjama, Ali šta se može bez para, uvek uz

drugoga dirindžiti, pratiti, na stoti deo, šajke 1

furgone, a pri deobi zavaditi se i ispasti iz „kom“

panije“, Pređan i bistar, ali šta to vređi, kad se nema čime? Drugi se Moristi tobom, a ti Kkrpež pa krpež. Izeo se prosto i crko od jada.

Na drugom mestu („Miška eregbiroš“), pisac je klasično formulisao osećanje klasne pripadnosti koje vojvođanske biroše svrstava, mimo svih nacionalnosti, u grupu obespmavljenih („Mi nismo ni Mađari ni Raci, mi smo biroši!“).

Veljko Petrović je realistički pisac sa modernim preokupacijama. Kao realist, on se služi sažetom epskom deskripcijom i karakterističnim detaljima koje poznaje klasična realistička škola. Njegova naracija, uvek vođena osobenim ritmom i sintaksično-jezičkom modulacijom, „odlikuje se sposobnošću da bitne i presudne stvari kaže najkraćim mogućim rečenicama, koje kao da su isklesane iz same biti kazivanog. Ima tu neke poslovičke škrtosti koja ne trpi nepotrebno razlaganje. Književni jezik naših starijih generacija Veljko Petrović je lepršavo i starinski graciozno preobrazio u, duho=vit i ležeran, po sebi privlačan način kazivanja, koji je i danas veoma čitljiv i elegantan, bilo da nosi u sebi gustu aromu i slikovnu punoću masnog seoskog tla, bilo da raspravlja o gradskim problemima, gde narativna lakoća i razigrano ćaskanje skoro nikad ne prelaze u feljtonistiku. Veljko Petrović je realistički pisac u čijem se delu oseća puls novog vremena, kroz čije kazivanje prodiru nemir i strepnja kao novi kvalitet svesti, kao unutarnja oznaka za rastrzanost i razrivenost, za izgubljenu psihičku stabilnost, Njegovi junaci su, međutim, najčešće čvrsto, neiskorenjivo vezani za tlo, za sređinu iz koje su nikli kao bilika iz zemlje, i samo pokoji nosi u sebi romantičan doživljaj razočaranosti, neko muklo i tamno prokletstvo Žživotne promašenosti ili neizdrživ pritisak i doživljaj samoće kao kosmičkog tereta i obespokojavajućeg ništavila.

Pripovetka „Evo kako je bilo“ pisana je sva u mahnitom, uzavrelom, autentičnom uzbuđenju, čija je tenzija majstorski odgžana od početka do kraja. U ritam sve veće neurotičke zaokupljenosti, koja prinuđuje na išpovest i pra zni se u obliku ispovednog monologa, utkani su i elementi krivice, tako da nam je pisac ue samo dočarao neurotički ritam nego izneo i svu sumu razloga za njegovo đejstvovanje u subjektivnom samoopterećenju krivicom. U pripoveci „Sve po starom“ prikazana je, izuzetnom epskom snagom, kolektivna psihoza, kolektivno ludilo i nemoć pojedinca da se otme valu rasnog pogroma. Jedna foknerovska tema prikazana foknerovskom snagom koja je ovđe, preBO EEE u epski kvalitet, dobila posebnu teinu. Materijalno osipanje i društveno propadanje svojih junaka Veljko Petrović daje bez sentimenta i plačevnosti, sa očuvanim mirom i ponositošću posmatrača. I kad mu je junak u subjektivnom grču, pisac je otmeno gosparski distanciran. On se nikad ne izjednačuje sa svojim junacima, mada uvek daje autentično subjektivne situacije, U njegovim pripovetkama oseća se specifično naše, panonsko-vojvođansko flo. Njegov stav prema prirođi ne završava se u posmatranju nego dobija intelektualnu formulu. On je jeđan od malog broja naših prozaista koji je razvio i saopštio svoju životnu filo= sofiju i muđrost. On je pesnik rustičko-paganskog rituala i u isto vreme pisac koji ne suprotstavlja selo građu niti prirođu civilizaciji, jer su i jedno i drugo ujedinjeni celinom prirodnih stremljenja. Promene i ođumiranja životnih oblika, čak i u degenerativnom viđu, u krajnjoj liniji su izraz potrebe za neprekidnim preobražavanjem, kroz koje silovito navire i OTUUVa. se elan nezaustavljive fvoračke plodnosti: Beskrajni su preobražaji u prirodi. Biće da je i

ono što se nama priviđa kao jalovo, u građu, u

civilizaciji, u mođernom životu, uopšte, samo jed-

na od milionitih metamorfoza nezaustavne, ne-

ugasne plodnosti i stvaranja... i

U njoj se izmiruju sve protivnosti razrešene kao spoljni prividi, a svi poluuspeli ili izopačeni oblici života dobijaju relativan smisao i pečal prolaznosti: u pitanju je tvgračko putovanje bez početka i kraja! ie