Књижевне новине

POEZIJA MKAO WIAGIJA |

Nastavak sa 3. strane

hjom zemljom u izmaglici;

čujem glas izgubljenog u Šumi i hitrim korakom idem ka mestu poziva, osvrćem se više pula + zastajkujem da bih odredio njegov položaj; .

čujem huku mora u lanjskim šetnjama, u

pustoši promakle godine u očevidnim .

~ znacima; čujem tvoje jecaje dok sediš sa licem na

kolenu u travi jednog popodneva među životinjama

ima 'Snage da, sažimajući vremena i zapostavljajući tri apstraktna helenska jedinstva, obuhvati svu složenost života koja i nije logična i poput barokne čipke izatkana, već se valja kao moćna heterogena masa. Baveći se clementarnim silania prirode pesnik uvek nađe efektan obrt kojim ih podređi snazi osećajnosti. Za čitaoca, ipak, neki problemi ostaju nerešeni: čime se argumentuje celovitost pojedinih ciklusa u ovoj knjizi? imaju li oni zaista neku tematsku Rkohezivnost? postoji li neka postupnost u razvoju ideje, neka gradacija ta'ko karakteristične pesnikove osećajnosti? ili, postoji li, možda, čak i transformacija celokupnog odnosa 'pesnikovog prema svetu i, samim tim, transformacija pesnikove ekspresije tog sveta? To je ono što kod prvih čitanja ne biva sasvim rasvetljeno, mada nas ritam pesnikovog magijskog kazivanja neodoljivo privlači. Ciklus »Hleb koji nam bi ponuđen« može, izgleda mi, u navali tih pitanja da bude najbolji putokaz. Ima nešto u tom ciklusu što naš asocijativni aparat' neprestano upućuje ka »Bibliji«, ka najpoetskijem „njenom delu »Pesmi nad pesmama. Ako 1 ništa bitnije (a veze sa Biblijom svakako nisu beznačajne) onda nas ona do danas nerešena nepozna-

. nica: predstavlja li »Pesma« reči Solomonove, ili je to pesma o Solomonu, govore li u njoj dvoje ljubavnika ili samo jedan, ili je čak i hor devojaka prisutan? — može podstaći na razjašnjenje. Jer, upravo su to mogućnosti. to su, približno uzevši, varijante koie možemo primeniti u tumačenju (ako je baš neophodno?) ovog ciklusa. Njegovi su činovi, dđa tako kažemo, govor pesnikov o moru, kolevci Života, oličenju trajnosti i permanentnosti Života, o moru kojim se tumači snaga ljubavi prema ženi i sa kojim se upoređuje, govor čoveka i govor Žene. Taj ciklus ima i dramski obrt u poslednjem svom činu. Prikazavši pesnički bujnost vitalnih snaga čovekovih i smisao njegovog aktivnog odnosa prema životu, pesnik je dočarao i tragično finale svih nastojanja:

. Kad dođoh

sa knjigom i rTužicom trepereći

u slatkom dahu do vode, videh

da otkaza Ti posluštnost more

i shaga u našem razgovoru bi ukroćehna. Drukčije svetlosti nađoh u polju: decu što krilima me doticahu

i videh da ću umreti. A ista krila udarahu po vodi i nešto

mora bi u tvojoj haljini i nešto mora u Tvoju ulrobi, i nešto ljubavi

u nagom tvom sahjarenju.

A srce ispunjeho ghevom te #ozdravlja, ljubavi U tome je, pored svega, i humanistička

i etička vrednost njegovih tekstova.

Očevidno je da su se isti elementi, pa čak i iste verbalne kombinacije (ne računajući nepromenjeni medijum u kome se »dešavala« Ristovićeva poezija) u sve četiri njegove knjige ponavljali i da su u ovoj najnovijoj dobili svoje potpunije značenje koje je ranije, možda, nedostajalo. Nama je bilo jasno i jasno nam je da se Ristović držao svoje ranije izrečene maksime o »..,. odgovornosti pred svim elementima prirode«. Knjiga „»Venčanja« je donela još jednu dopunu. Objasnila je često naglašavanu prišutnost pesnikovu .u tom. složenom kretanju prirode. Na jednom mestu pesnik kaže:

Vidim drvo u Hjegovoj delatnosti, moja reč poshije značenje drveta i tumači ga...

To može samo da znači da je poezija, budući i sama integralni deo životnog procesa, ona najviša moć čovekovog duha koja daje pravo osmišljavanje i pravo »značenje« pojavama. To je, čini mi se, i najeksplicitniji deo Ristovićeve poetike.

U ovom tekstu spomenuto je da se Ristovi-'

ćeva knjiga »Venčanja« doima kao iskonska”

poezija i, čak, da ima ritam magijskog kazivanja. Da mne bi bilo nesporazuma ovoj konstataciji potrebna je dopuna. Time se,. naime, nije mislilo na oblike primitivne misli koji se javljaju u počecima pesničkog izražavanja. Sasvim suprotno tome: Ristovićev Ppesnički jezik, pun simbola i širokih „pesničkih značenja, umetnički 'je u najboljem smislu reči. Ali to je jezik koji podseća na ritual, na „molitvu i invokaciju, na magiju (»Da bude „poniženo more mueđu ljudima na zemlji, /da ptice mora budu izložene biču i poruzi, /da veselost ispuni srca onih koji. prilaze ružeći more, /da duh mora u ženi bude jedina preda mnom ruža mora...«) To je poezija shvaćena kao magija koja nastoji da u nesavršenu realnost unese savršenstvo, to je poezija koja u vreme dominacije ratia unosi dah umetničke spontanosti i nepretencioznosti. Na taj način ona je i društveni instrumenat koji teži da kompletira čovekove ideale,

Prema svemu, ova se knjiga · Aleksandra Ristovića može smatrati onim najvišim, najsloženijim i najživotnijim slojem dosadašnjeg njegovog pevanja i, moglo bi se reći, sintezom sveg onog što je ovai izuzetni pesnik stvorio. U ovome pravcu,

tanušne i jedva vidljive granice — u manir,

Bogdan A. Popović”

mislim, on više ništa ne fre- · ba da kaže, jer bi jedna ovako zaokružena ce- · lina veoma lako mogla da se skotrlia preko .-

Vladeta Vuković

Wiilutin Bojić

Filozofski fakultet, Priština 1966.

. USKORO. (NOVEMBRA IDUĆE GODINE) navršava se pola veka od smrti Milutina Bojića, pa zato već sada oživljava naše inleresovanje za ovoga pesnika, s kojim nas zbližava i Vukovićeva disertacija:

Vuković je uočio da tvorac »Plave grobnice« predstavlja graničnu pojavu u povesti naše poezije. Pesnikov granični položaj obeležen je i njegovom smrću, koja pada u jeku

| prvog svetskog rata — u godini Oktobarske revolucije, dakle — u prelomnom momentu kada se dva razdoblja i dva duha neopozivo luče jedan ođ drugog. Situiran na toj granici, Bojić je u svojim dramskim pokušajima evocirao nacionalnu prošlost, ali je u isti mah analizirao i socijalnu savremenost (komadi »Gospođa Olga« i »Lanci«).

Pod uticajem ovakve situacije, on se stihijski udaljavao od: buržoaskog nacionalizma, mada bi se teško moglo prihvatiti da je stigao do nekog određenijeg »internacionalističkog stava«. Stepen ovog udaljavanja označava sledeći stih, ispevan usred ratne ostrvljenosti: »Sve su „zemlje nama. i drage i srodne«. Štaviše, dospevši do toga stepena, pesnik »ne vređa i ne ponižava neprijatelja“. “Takva granična situacija zbližava Bojića sa engleskim »rovovskim pesnicima«. Ona je poeziju naterala da se najneposrednije suoči sa krvavom temom rata. I, s obzirom na ovo suočavanje, Bojićeva poezija ostaje, u našoj književnosti, najadekvatniji pandan VakovljeVičeVoj prozi (»Trilogija«). ' Ovu Bojićevu graničnu ' situaciju prikazaje Vukovićeva monografija koja se “pruža'i u dimenziju 'esejistike, i koja tu dobija prizvuk „jedne tople poeme o pesniku. Esejištička dimenzija obuhvata, na primer, vcoma veran i upečaljiv, u kontrastima dat pejzaž Beograda s kraja prošlog veka. Ovakvim. pejzažom uokviren je pesnikov portcet, u kome 'se takođe razabire jedan kontrast, bremenit tragičnom ironijom. U tom čoveku, naime, prebivala jc sreća; Životnost, ljubav, vedrina; on je »tri sata pred smrt verovao u svoje ozdravljenje«, Međutim, baš njemu

. je bilo suđeno da stvara i da sagori u vremenu apokaliptičke nesreće. Vuković je Bojićev lik sažeo. u tačnoj

' Kkarakteristici: pravi pesnik, iako ne veliki poeta. A svoju analizu Bojićevog graničnog položaja on” je zaključio ne manje tačnom konstatacijom .da je Bojićevo delo obrazovalo »most od pesničkih shvatanja Rakića i Dučića ka drugim mođernim tokovima'u srpskoj poeziji«.

Pisac monografije prezentira neke nove biografske i psihološke podatke, koji pomalo iznenađuju čitaoca, obasjavajući izvesne nepoznate (ili manje poznate) osobine Milutina Bojića. Među njima, posebnu pažnju zasluživali bi podaci o Bojićevom interešu za hemiju i za Verharenovu poeziju, Još veću pažnju pobuđivala bi teorijska rekonstrukcija Bojićeve poetike, koja bi suštinskije osvetlila ulogu Bojićeve poezije kao '»mosta« između dve epohe; međutim, takvu „rekonstrukciju me nalazimo u ovoj Vukovićevoj omanjoj knjizi koja je, u Srb samo separat iz njegove monografije.

Jako tek »torzo«, ta knjižica je dđobrođošla i aktuelna. Za razliku od standardne književne povesnice, Ona nas ne. vraća Bojiću; baš obratno, ona toga ri

bližava današnjem čitaocu. ; TEA Š

Ivan Šamjakin

Srce na dianu »Narodna knjiga«,

Beograd 1965;

prevela Danica Jakšić

BELORUSKI PISAC Ivan Šamjakin svojim romanom »Srce na dlanu ostvario je nesumnjivo značajno i zanimljivo delo, koje je 1964. godine predstavljalo jednog od najozbiljnijih kandidata za Lenjinovu nagrađu. Svestan da u

NEPREVIEDIENE KNJIGE

William Shirer

TheMRise and Fall of the Third Reich

»Simon and Schuster«, New Vork 1960.

U VREME kad zapadnonemačknm država i vlada pokušavaju da .ozakone nacistička zlođela, knjiga kakva je Širerova »Uspon i pad Trećeg Rajha« koja kao moto nosi rečenicu Džordža Santajane »Oni koji zaboravljaju prošlost osuđeni su da je ponovo prožive«, zaslužuje u punoj meri našu pažnju. Objavljeno pre pet godina, ovo delo mnogo Je hvaljeno a često i kuđeno: zamera mu se da je za jednu ozbiljnu istoriju nedovoljno potpuno i objektivno, a Ida za jednu reportažu ima premnogo naučnih ambicija. Naša je obaveza da primetimo da se narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije jedva i spominje, a činjenica da se o pokretima otpora protiv fašizma u Širerovoj knji-

| zi uopšte šturo govori ne može da posluži kao dovoljno opravdanje. Ovaj i niz drugih momenata oduzimaju Šireru pravo da se nazove istoričarem drugog svetskog rata, pa i istoričarem fašizma. Međutim, ako se njegova knjiga shvati kao obimna reportaža sa istorijskim načinom izlaganja i pomalo pretencioznom sklonošću za donošenjem sudova, onda ona „iz tog aspekta postaje izuzetno značajan literarni dokument, čijem se autoru mne može osporiti poznavanje duha i strukture fašizma i koji insistira na nizu vrlo relevantnih momenata kakvi možda u okviru jedne objektivno pisane istorije odgovarajućeg obima ne bi našli mesta.

Vilijem L. 'Sirer bio je dopisnik američke radio-mreže iz Berlina do. samog izbijanja rata između Nemačke i Sjedinjenih. Američkih Država, Odmah po povratku, još 1941., objavio je syoj »Berlinski dnevnik« koji je ubrzo postao bestseler, mada je u ono vreme postojala čitava poplava sličnih knjiga. Ne pokušavajući, poput nekih svojih kolega (na primer: Howard K, Smitb; »Last Train from Berlin«), da velikim uopštavanjima i sintezama najraznovirsnijih poznatih . ili samo njemu poznatih a za ostale novih podataka ·stvori sliku fašizma, on je jednostavno predao izdavaču svoj lični dnevnik, svoje zapise o svakodnevnim susretima i događajima. Tako je u najvećoj meri došla do izražaja njegova sposobnost posmatranja, uo„čavanja i odabiranja najkarakterističnijih fakata, i spo'"sobndst" organizovahja ih fakata u okviru jednog preva-

T7I0C KNJICA

e dani .- i . : s OrPFBOWrrU FEW Jr ENE IIa Ir ana IAN

soliteru šAVpemendia društvu postoje mnogobrojne dileme koje su daleko od toga da se mogu prevideti ili mehanički rešiti, on postavlja niz problema društvenog i in-

· diviđualnog karaktera sa kojima suočava svoje junake. Sa

jedne strane, tu su ostaci nedavno srušenog kulta ličnosti, tu su ljudi koji su dejstvujući dugo vremena kao delovi birokratskog aparata i sada „opterećeni balastom astaljinske epohe«, ali, ipak, ljudi kojima se ne mogu Dporeći zasluge u izgradnji zemlje. Protivstavljeni njima su

_ nosioci novih tendencija, oslobođeni pritiska jedne ugnje-

tavajuće dogme, koji obaraju »relativne istine«, i teže ka rehabilitaciji dugo mnegiranih, opšteljudskih vrednosti. Na liniji toga sukoba egzistira jedna nit Šamjakinove fabule, nit koja prezentira aktuelne probleme društva u krupnom planu.

Diskušija koja se među sovjetskom kritikom i Čitalačkom publikom o ovom delu dosta žučno vodila tiče se, uglavnom, individđualnih problema, ali problema koji su time i društveni za jednu socijalističku zemlju. Šamjakinu se, eksplicitno ili implicitno zamera što ncke dileme nije, ako ne razrešio, ono bar stavio na put razrešenja, kao što je to učinio sa odnosom staro — novo, tj. birokratsko — nebirokratsko u sovjetskom društvu. Stoji, na primer, problem nezadovoljnog, buntovnog mladića, koji i pored toga što je sin veoma angažovanog pisca i majke koja je istaknuti pedagog, u mnogo čemu, bar formalno podseća, na zapadnoevropske, »mlade gnevne ljude,

Ovaj beloruski pisac, hteo je, pre svega, da istakne i pokrene neke savremene dileme ljudi svoje zemlje, da im priđe ljudski toplo, načinom, upravo, karakterističnim za jed. nog slovenskog pisca, da naglasi jeđan optimizam koji je humanistički u suštini, optimizam zasnovan na veri u čoveka 1 u njegovo »Srcć«e, na razumevanju njegovih slabosti i moralnih devijacija. Bez iluzija da svoje junake može nalaziti samo u redovima onih koji se ponašaju isključivo u skladu sa utvrđenom »logikom društva«, dejstvujući pozitivno ili negativno u odnosu na njegov ideal, ali uvek predvidljivo i jasne motivisano, Šamjakin smelo odbacuje takva ograničenja. Njegovo delo je upravo protest protiv svakog shematizma, bilo wu društvu bilo u književnosti, a u ovom smislu i protiv svakog parolaškog optimizma.

Vlastimir PETKOVIĆ ~

Aleksandra Nučić Gudelj

Kuća uelipsi vrta »Naprijed«, Zagreb 1966.

KROZ OVAI ROMAN prepliću se različite niti. Dominantma je atmosfera lirskog kazivanja, koja čitavom delu daje izvesnu poetsku obojenost, ali Aleksandra Nučić Guđelj upliće u svoj roman i društvene replike koje vođe ka sa-

· tiričnom posmatranju porodičnih odnosa, Sve to ona pri-

kazuje Kroz. viđokrug i unutrašnji monolog devojčice te na

. taj način ima pretenzije da nam predstavi i viđenje sveta iz perspektive najmlađih.

Bilo bi suviše usko ograničiti ovo delo na bilo koju od pomenutih komponenata, Ali treba naglasiti da ove komponente ne čine sklad koji bi vođio ka znatnijem dome• tu; rezultanta svih elemenata ne čini zbir, već linije teku uporedo i odvlače pažnju čitaoca svaka na svoju stranu. To, svakako, slabi krajnji dojam o' delu, pa i sama poruka' mlade spisateljice ostaje nedovoljno naglašena — ovo pod uslovom .da. je. ona sama. želela da d& svojoj poruci vidnije mesto.

Aleksandra Nučić Gudelj nesumnjivo vešto vlada rečima. Njene rečenice šu uvek tečne i melodične, njene metafore su blistave i prečišćene, kazivanje je na prvi pogled majstorsko. Međutim, naličje ove proze daje znatno drukčiju sliku. Neđostatak prostora onemogućuje nam da pokažemo koliko su pojedini fragmenti, pasusi, pa čak i pojedinačne rečenice i fraze samostalne celine, bez punije organske veze sa fabulom romana. Moglo bi se izvršiti premeštanje kraćih ili dužih odlomaka s kraja na kraj knjige, a da se to i ne oseti. Očigledno da je autoru nedostajala prava snaga da sve ove elemente objedini u prozu čija bi organska celovitost bila neraskidiva,

Dodamo li tome još i knjišku jednostavnost (naročito pri analizi porodičnih odnosa i posmatranju sveta stari-

shodno literarnog teksta. Upravo ti kvaliteti ispoljili su se i u »Usponu i padu Trećeg Rajha«, mađa je ova knjiga nastala kao plod dugogodišnjeg studiranja i razmišljanja i mada je sasvim drukčije koncipirana. Širer je umeo izvanredno vešto da odabere i, organizuje dokumente, tako da njegov tekst mestimično poseduje temperaturu majvrsnije umetničke proze, Neka z»poslovna« pisma koja ic širer odabrao neodoljivo podsećaju na Kafkin svet »normalnog užasac i potvrđuju teoriju po kojoj je on bio vizionar najbliže budućnosti. Evo, na primer, pisma koje je, po Šireru, jedna firma uputila upravi jednog logora koji je trebalo da bude osnovan u blizini Beograda: »,..imamo čast da vam podnesemo planove naših usavršenih krematorijumskih peći koje rade na ugalj i koje su u dosadašnjoj upotrebi potpuno zadovoljile, Predlažemo vam instaliranje dveju krematorijumskih peći u okviru planiranog objekta, ali vam savetujemo da prethodno utvrdite hoće li 2 peći moći da zadovolje vaše potrebe. Mi vam garantujemo efikasnost i solidnost naših peći, vrhunski kvalitet upotrebljenog materijala i preciznost naše izrade...« Tli: »Za donošenje tela na samo ognjište pređlažemo vam jednostavno upotrebu jedne metalne viljuške... Za transportovanje tela do peći predlažemo vam laka kolica čije smo nacrte priložili. ..a«

U vezi s gornjim je i drugi bitan kvalitet Širerovog dela: on je, jasno kao malo ko, uspeo da sagleda jednu suštinsku karakteristiku fašizma koju je na primer Bert

Breht prevideo: da su u nacizmu mnogo opasniji i mnogo

Brana CRNČEVIĆ

· svoju projekciju za svaki

PIGŠITERIĆUJIPTIS

Kad prođe dan shvatite da je to jedan dan života

jih), možemo zaključiti da je Aleksandra Nučić Gudelj, potvrđujući svoj talenat prozaista, kao romansijer pala na ispitu. Osetljivo tkivo romana iščililo je pred naletom nje. nih lirskih opservacija, koje tako ostaju pred nama same, bez dovoljno rasporeda, nemoćne da nam saopšte bilo šta i da objasne same sebe, Pokazujući zavidnu literarnu pi. smenost, spretnost za stvaranje lirskih štimunga (i gde im je bilo mesto i gde su, čini se, bili gotovo izlišni) Alek. sandra Nučić Gudelj potvrđuje da sama tehnika nije do. voljna da bi se stvorilo delo sposobno da opstane i ostane,

Ivan 8&O0P

Kongivatin Paustovski

Mnjiga lutanja

»Veselin Masleša«, Sarajevo 1965;

prevela Ina Krstanović

\ PAUSTOVSKI u »Knjizi lutanja« sažima tradicionalnu naKlonost prema opisu prirode i modorni fenomen podsvesnog, »automatskog« teksta. Ono što njegovom tekstu daje posebnu prozračnost upravo je jedan čudesni, njemu sa-. mo svojstveni realizam, koji nastaje na širokom planu pomerenih granica između svesnog i podsvesnog. Nit nje. gove priče ne sputavaju nikakvi okviri i međe, pričanje je »slobodno, smjelo«, za njega je »jedini zakon autorova volja« (K. Paustovski).

»Khjiga lutanja«, hronika o piščevoj životnoj odisejii susretima ša ljudima, predstavlja novu dimenziju jednog zrelog majstora pripovedanja. Ona id* u red onih biografsko-memoarskih dela koja se pišu u zenitu stvaranja iu kojima se ili prave retrospekcije na pređeni životni put, ili otkrivaju istine koje ranije nisu bile kazanć, Bio. grafski elemenat »Knjige lutanja« u suštini je samo, formalan povod da pisac kao savremeni posmatrač sumira sav onaj bogati i dinamičan život postrevolucionarne sovjetske epohe. »Knjiga lutanja« je povest o onim danima sovjetske kulturnc istorije u kojima je »staru«, predre. volucionarnu umetftnost zamenjivala jedna nova, koja se tek rađala. To je vreme tek utihlih svađa između raznih umetničkih grupacija i »izama«, vreme »NEPa«-a (davanje inicijative privatnoj pwprivređi) i industrijalizacije, vreme žurnalističke boemije i bosjačke oskudice koje je rađalo nove umetnike: Olješu, Iljfa, Babelja, Bagrickog, Bulga-

kova, Roskina, Feđina, Dovženka i dr... To je period rasta sovjetske inteligencije i kulture. "Jedina sadržajna linija koja stvari i đogađaje u kKnji-

zi postavlja u izvestan poređak upravo je »piščeva slobodna volja«. Paustovski je u mogućnošti da govori o svemu: što ga u datom trenutku inspiriše. Jednom je to utisak o Babelju ili Olješi, drugi put nadđabhnuti opis »tajanstvene« Meščorske šume, treći kratka etida o cvetu geranije na stolu u nekoj moskovskoj krčmi. On ima utisak. Počinje od sporednog detalja da bi kasnije prikazao puni događaj. Govoreći o pesniku Bagrickom priča počinje o mahnitoj ljubavi jeđnog velikog umetnika prema pticama koji svoje honorare uvek preračunava u cenu »krletki, mravljih jaja i sjemcnja za kanarince«. Poglavlje o Majakovskom:' počinje · od »bakarnih blokeja« koji su Paustovskom ostali u škćanja

iz dvorane Doma pisača kad'je pesnik ležao na odru,. Blo-

keji su "bili izlizani i blistali su na suncu: »Pesnik je koračao zemljom krupnim koracima i malo nemarno. Bakar se izlizao od takvog koračanjac.

U »Knjizi lutanja« pojam »lutanja« ima svoj simbolički smisao. Ceo vek ljudski i sve delanje je neprekinuto Hutanje. Paustovski podjednako »luta« i kad je na svojim svetskim putovanjima od Zakavkazja, preko Italije do Provanse, i kad kao nepriznati početnik „obija „pragove moskovskih novinskih redakcija. On »luta« kako u traganju za tajnama »Meščorske šume« i »đevonskog vapnenca:, tako i u svojim naporima da nađe pravi izraz reči.

To je život umetnika shvaćen kao lutanje. Lutanje ža smislom koji nije nepoznat, ali koji uvek iznova traži svoju potvrdu.

Ostoja ĐURIĆ

re O eur uar rary art aTee aa errue re et—— i vale er rar nezasuprrEr year rei aurora iaraerrT Dete apeaati Cer reurinar Orne ere \imuaenr a ema arise ir rar

nečovečniji od pgpangstera tipa njegovog Artura Uija bili birokrate Himlerovog tipa. Širer je to shvatio još u vre me »Berlinskog dnevnika«. U »Usponu i padu Trećeg Raiha, u istom poglavlju e nacističkim zločinima, „znatan broj stranica posvećen je »međicini« u logorima .uništavanja. Precizno i wupečatljivo prenoseći sadržaj svedočan• stava i dokumenata, Širer se zgraža nad zločinačkim cinizmom »eksperimenata« u kojima su zarobljenici, većinom sovjetski, satima držani u ledenoj vođi, a zatim obamrli izlagani dođiru nagih žena. Širer ne sumnja da su neposredni autori ovakvih đela morali biti sadistički manijaci, ali on nas, neprestano, eksplicitno ili implicitno, organizacijom ieksta, uverava da ta činjenica kao karakteristika sistema nipošto nije najbitnija. Uz opis ovih jezivih činova on navodi i neuporedivo jeziviju istinu da su oni obavljani sa sasvim ozbiljnom namerom. da se utvrdi kakvu ı koliku zimu će nemački vojnik na stočnom frontu moći da izdrži i kakvim sredstvima mu 5 ruože najefikasnije pomoći. šŠirer podseća da za ponovno nasštajanje jednog takvog ili sličnog poretka nije neophodno da se izrodi generacija zlikovaca, već je sasvim dovoljno da se stvore odgovarajući društveni i istorijski uslovi. U tom smislu, a shodno rečima koje nosi kao moto, Širerova knjiga je ozbiljna opomena, i u vreme kad prevodimo memoare svih mogućih nacističkih feldmaršala trebalo bi i nju prevesti.

Tvrtko KULENOVIĆ

manje, a ne jedan dan života više.

Nikada tirani nisu umirali od smeha, uvek je smeh

umirao od tirana.

U budućnost se ne ide bez prošlosti.

Od muve nikakvim razvojem ne može postati

avion.

| Nema te stvari za koju ne bih živeo. |

) ! KNJIŽEVNE NOVINE