Књижевне новине
Norman KAZINS
prevedeni esej prevedeni esej prev
ERIH KOŠ postavlja četiri osnovna pitanja o piscu 1 njegovim problemima. Postoji možda ı peto pitanje: Kakva je uloga ili funkcija pisca u ljudskom društvu.
Pisac je bar u jednom pogledu sličan teologu. On nastoji da zadovolji ljudsku glad za besmrtnošću. On čitaocu ~ omogućuje da svome životu doda mnogo života. Slab pisac stvara ličnosti koje žive izvan čitaoca, postajući puki predmeti radoznalosti. Dobar pisac stvara ličnosti koje žive u čitaocu, postajući istinska proširenja čitaočevog sopstvenog, iskustva.
U ovom smislu pisac koji omogućuje čitaocu da postane emocionalno vezan za živote njegovih ličnosti ispunjava najveću želju čoveka, to jest da živi preko svog kratkog trenutka u vremenu. Pisac takođe omogućuje či taocu da se poveže sa ranijim životima kao i sa životima koji će tek doći. On snabdeva individuu slobodom izbora: Koju vrstu života želi da doda svome životu?
Drugi način da se ovo kaže je, razume se,
da se umetnost pisca kuša njegovom sposobnošću da prevaziđe lično sećanje. Sećanje je potvrda života. Čoveku se u stvari ništa ne dešava ukoliko to ne postane sećanje. Neki ljudi prolaze kroz život u stanju potpune antisepse: Ne dodiruju život niti život dodiruje njih: Umetnik-pisac oplemenjuje sposobnost individue da budđe u dodiru sa životom, da se slaže sa drugima, da njihova sećanja učini svojim. U ovom smislu, pisac proširuje stazu ka podsvesti i sećanjima omogućuje đa uhvate ono što bi inače bilo isključeno. . Druga retko veličana funkcija pisca je đa omogući čoveku da mirno sedi. Paskal je jednom rekao da je većina nemira i zala u životu rezultat čovekove nesposobnosti da mirno seđi i razmišlia. Naše vreme, međutim, verovatno u istoriji neće biti obeleženo po velikom broju ljudi koji su insistirali na mirmom sedenju kako bi se sledila ozbiljna misno. Jasno, ovo nije doba meditativnog čoveka. To je Žžurno, razroko, prodorno doba. Zamena za spokoj su poslovi od bilion dolacva. Gotovo svakodnev no, novi protivotrovi za kontemplaciju jizviru i iskaču iz tezgi. Tišina, u kojoj sc kritička Ooskudica oseća već širom sveta Više nego u ičem drugom, gotovo je pogana reč. Moderni čovek može ili mne mora biti zastareo, ali ie on izvesno žicom vezan za zvuk, i on trza isto tako prirodno kao što diše.
Prema. tome, pisac je u neku ruku terapcuf. „ler „njegova. umetnost, omogućuje ličnosti plodnu samoću — ponekad u srcu gomile. Pisac pruža čoveku šansu da se sredi. Psiholozi ovo zovu integracijom, ali sve što ona znači jeste da čovek ponekad mora biti sposoban da se suoči sam sa sobom. A ovo se retko kad može učiniti u jurnjavi — naročito kad čovek a praktično svemu u ime praktično niega. Kniiga je partikulizovana umetnost Piscn. Knjiga vežba a i popuniava duh: ona razbiia samoću kojin čovek oseća u grupi, ali isto tako pruža siainu uzainamnost u usamlienosti; ona se suočava sa fizičkim ograničenjima ŽIVOta ali isto fnko nastoji da ih prevaziđe; ona pomaže čoveku da shvati potrebu za snpokojem.
Postoji ioš iedna fumkciia knjige koja ost gurava pažniu i slavi. Ona je u vezi sa velikim femamn, velikim idejama, velikim idealima. Civilizacija me može mostojati bez progresa, proPres bez jđeja, ideje bez knjiga. Pisnc pomaže da se dođe do osnovne energije za ljudsko napredovanie. Aristofan je jednom protestovao Protiv, kako ih je on nazvao, »izdajnika scene“.
islio ie na one pisce koji misu najpotpunije uspeli da iskoriste prilikune samo da zabave narod nepo i da ga izmene i pokrenu. Problem pisca uvek je bio da poveća svoju korisnost,1 Svoju pristupačnost. Jer savršenstvo jzraza nijc dovolino. Pisac mora imati šta da kaže. On mo Ta biti kadar da prođe.
uviše mnogo Bisaca, bojim se, kao da okle va da se obrati onim širim vizijama za koje je čovek sposoban. Oni se ponose svojom spo: sobnošću da život vide onakav kakav je, ali Tezultat je u stvari krivotvoreni realizam koji zanemaruje smisaonije „vidove života. Čovek se pita da li su takvi pisci preokupirani ljudskim neurozama do stepena bitnog isključivanja ljudskog potencijala; ne odvajaju li se mož a u želji da izbegnu jevtinu sentimentalnost, od poštenog osećanja. BIA RM”
nad VOBa je Potreba za piscima KOJI 7 sanju mogu da vrate njegovu moćnu tra ici ju vođstva u krizi. Većina, velikih iskužlenjaa u ljudskoj istoriji stvorila je velike pisce oj Su priznali posebnu odgovornost SVOJIm vre menima. Oni su definisali probleme, Diiznava; li vrednosti stavliene na, kocku, dramatizovali prirodu poziva. U granicama današnjih a treba poziv pisaca je da sebe vide kao Pita, stavnike liudske zajednice. Jer središnje Di : nje s kojim se danas suočava svet nije stanj ove ili one nacije, nego GEE SUT i6
Opasnost koju je tako dobro op : zof Vajthed — obaanošt da događaji mogu ee vazići čoveka i ostaviti ga kao zadihan 1 8 Pomoćan anahronizam — sada je nešto CRO Više od govorne figure. Mi smo skočili ve : ve wnapred izmišljajući novi svet za život, a! i dalje imamo neadekvatnu koncepciju O, n“: Šoj ulozi u tom svetu. Mi smo se okruži id Sputali jazovima — jazovima između LEVO cionarne nauke i evolucionarne antropolop!Je, između kosmičkih drangulija i ljudskc , mUdrosti, između intelekta i savesti. Sukob JEO u znanja i etike koji je Henri Tomas Ba: Predvideo pre jednog veka sada je više nego obična čarka. „O
Šta očekujemo od pisca koji je suočen 54 ovim iznenadnim, ozbiljnim prevratom u mcetiaolizmu istorije? Možda ni jedan odgovor nc može da ima dovoljno elastičnosti da bi bio Sveobuhvatan. Ali mi izvesno od pisca možemo da očekujemo da odrazi novi duh doba, 9ji ukazuje na zbližavanje čoveka. Mi od nje ga možemo očekivati da postane glasnik gra-
KNIJŽEVNE NOVINE.
OD PISCA SE NE MOŽE OCEKIVATI DA
đanstva sveta. Od njega možemo očekivati da suzi jaz između individue i društva. Od njega možemo očekivati da skrati razdaljinu između individualne 'sposobnosti i kolektivnih potreba. . WII Našoj generaciji neđostaje filozofija. vitalnog sudelovanja u svetskoj zajednici. Koliko
se naglašava najvažnija nauka od svih — na-
Slobodan RAKITIĆ
VRH ZARNOG SNA ti vrtove uzgajam, Vinu se i voćka preko plodnog tla. Pih svetu vodu sred nebesna gaja! O, nestašno dete, samotan i plah Skrih se pod zlathe odore tvog sJajJa. Obujmi me krilom, sačuvaj od zla, Dok ponad sna ti vrtove uzgajam!
Vreme si čisto, mig i opomena, Sjaš kao da me zapljuskuje zora! Pogled ti umni, u obmani trena, Plamenom greje dubine mramo?a. Videh i dvore u dnu tvojih zena, Čuh vale negde zahuktalog mora! Vreme si čisto, mig i opomena!
Nosim te u sebi, o zlatno breme!
Sja zvezda smrti ı mebesnoj peh.
Sa tvoga lica čitam davno Vreme, Samotan pratim pogled ti misleni.
Žiško plavetna, sićušnog ogrej e, • Izbistri vid mi prahom zamagljeni! Nosim te ti sebi, o zlatno breme!
Ko plamna strela sinu vermo jato” Nad kojim sunce nepomično pati.
S lica ti berem proslavljeno zlato, Tvoj pogled kao da mi mladost vrati! Obnoć te krasi sazvežđe krilato! . Svagda će ko kap čista neba sjati
Pod svođom, hrama ozareno Jato ·
Letos je u Lahtiju, u Finskoj, šerđeset milja se vemo od Helsinkija, održana međunarodna konferencija pisaca pod pokroviteljstvom društva »Ejno Lejno«, koje nosi ime po čuvenom finskom pesniku, i u kome se okupljaju istaknuti finski pisci, Krit čari i umetnici, Pisci iz Evrope i Severne i Južne Amerike pozvani su da razmotre probleme i ciljeve moderne literature. Glavne referate, oko kojih se kasnije vodila diskusija, održali su jugoslovenski književnik Erih Koš, švedski pisac Jan Mirđal i
predsednik uredničkog odbora smeričkog časopisa „Saturday PReview« Norman Kazins. »Saturđay Re· view ie ove tekstove objavio u broju od 13. avgusta. Četiri osnovna pitanja o piscu i njegovim problomima koja |c u svom referatu postavio Erih Koš, i na koja se u svom izlaganju nadđovezao Norman Kazins, glase: Prvo pitanje: šta i čemu? Drugo pitanie: kako pisati? Treće pitanje: kada? Četvrto pitanje: zašto i čemu?
prevedeni esej prevedeni esej prevedeni esej prevedeni esej prevedeni e
uka o međuodnosnostima znanja — ona kri tička oblast izvan usitnjavanja u kojoj se znanje mora integrisati da bi imalo pravo značenje? Postoji li dovoljno osećanje individualne odgovornosti za grupnu odluku? Da li je individua sposobna da procenjuje novine i vidi vornosti nude barem nešto od aršina kojim
PREUZME CEO TOVAR LJUDSKE SUDBINE
dalje.od novina, da vidi događaje nasuprot ši rokom istorijskom toku? Jer krajnji 0. odjednom su postali sadašnji imperativi: S njima će se suočavati i oni će se postići u našem vremenu ili se mogu nikad ne postići. Ovo su odgovornosti koje se nadnose iznad njega i od pisca se ne može očekivati da preuzme ceo tovar ljudske sudbine. Ali te odgo-
pisac može da izmeri svoju ulogu i mesto u totalnoj slici našeg vremena. |
Pre dve hiljade četiri stotine godina svet je poznavao Zlatni vek u kojem ie razvoj individue smatran za prvi zakon života. U Grćkoj je on dobio oblik revolucije svesti, emancipacije intelekta od ograničenja korodirajuće neukosti i mentalne neaktivnosti. Još jednom, u naše vreme, na dohvatu čoveka je drugi Zlatni vek — ako samo bude mogao da ga pozna i dela shodno njemu. A pisci mogu da obeleže put.
Cilj mora biti građanstvo sveta. A transcendentalni cilj pisaca danas je, ili bi trebalo da bude, da pripreme čovečanstvo za pripadnost građanstvu sveta. Svet od pisaca traži vitalno međunarodno vođstvo u stvaranju forme i suštine zakona sveta. A u bitnim osobinama ovog vođstva pisac koji ie sam građanin sveta može da nađe najpotpuniji izraz i najveći odziv.
Ipak jedan od paradoksa našeg vremena je ı tome što građanstvo sveta, najvažniji ideal u ljudskoj istoriji ostaje neprodat. Jer građanstvo sveta. da parafraziram Viktora Igoa, jeste ideal čije je vreme došlo. Svet će postati jeđan ili sveta može uopšte ne biti. A ipak ide ali se ne prevode u dejstvenu realnost samo zato jer su potrebni. Oni moraju da se upale u liudskoj svesti. Oni moraju da razviju eksplozivnu snagu. Oni moraju da probiju svoj put kroz planine otpora, tradicije i ortođoksije. Otkuda dolaze iđeali? Kako oni dobijaju ovu snagu? Kako oni postaju opipljivi i dalekosežni? Zaštitnik, nabavljač — u stvari tvorac Klice i oplodilac -— ideala je pisac. To je njegova prirodna dužnost.
Isto je tako teško odvajati ideale od pisca kao što ie teško odvajati istoriiu od istoričara. Milton, Pejn, Garibalđi. Igo, Monteskje, Džeferson, Hjum, Alfiieri, Tenison, Spinoza. TagoYe, Ikbal, Konfucije, Kagava, Džon Stiuart Mil — to su samo neki pisci koji su doveli do topa da se ideali i ideje potpuno razviju u pre oblikovanju istorije.
Ali ono što je možda najveći ideal — ideal sveta pod zakonom — ljudskog društva kojim se upravlja i u kojem je čovek slobodan od rata — ovaj ideal tek treba da nađe svoju potpunu snagu i energiju. Pisci su ĐOtrebni. Građanstvo sveta će biti nemogućno bez njih.
Danas čovek njje bezbedan u prisustvu čoveka. Stari kamibalizam, ustupio ie mesto a8nonimnoj akciji u kojoj ubica i ubijeni ne poz naju jedan drugog, i u kojoj, u stvari, sama činjenica masovne smrti ima kao posledicu đa je ubjianje mnogih liudi manje prekorno od smrti jednog jedinog čoveka.
Kratko rečemo, čovek se razvio u svakom pogledu, ali niie razvio svoju sposobnost da se zaštiti od ljudske inventivnmosti. Njegovo znanje ic ogromno, ali ne obuhvata tvorevine mira. Stoga što pridaje važnost zaokruženom gledanju ha život, on proučava istoriju, filozofiju. religiju, iezik, književnost, umetnost, arhitekturu, političku nauku. Stoga što je zainteresovan za svoje blagostanje proučava antropologiju, biologiju, medicinu, psihologiju. Stoga što ga zanima tehnički progres, Dproučava hemiju, fiziku, inženjerstvo, matematiku. Ali on tek mora mir da učini osnovom u svom obrazovanju. Najvažniji predmet na svetu jedva da se može naučiti. Osnovne principe sadržane u stvaranju situacije sigurnosti, efektivna ograničenja nacionalne suverenosti, OSnovne elemente koji moraju ući u stvaramic zakona sveta — ako to ne sledi i ne shvati, ništa drugo što zna nmeće čoveku koristiti. Ali takvo znanie sad nije utvrđen i bitan deo ciljeva koje ie sebi postavio.
Pisac čije delo odražava ovai duh građanstva sveta u dobrom ie položaju da ljudsko znanje preobrati u ljudski progres.
Preveo Dušan Puvačić
SOPOĆANSKA RUŽA
Ko pticu ne ču, ništa mije čuo! Do tvoga doma večni sjaj vodi me, Do zlatnih dveri gde sam posrmuo Zasut penom vala devičanske plime Tog mora što sam u Shu udahtuo, Tog mora što ti obasjava ime!
Ko plicu me ču, ništa ije čuo!
O, teško onom koga pesma snađe! Odasvud pute vreme sastavilo, . Zalud mi more, zalud mi i lađe, - Zalud ti takoh ozareho krilo Kađ vedri napev nikad me ne nađe! Sve što se snilo, sdmo se wshilo! O, teško onom koga pesma snađe!
Zatamni i žarna ptica sred beskrajda, ' Zatamni stablo s voćkama Rkrilatim.
O, šta je to što te od svega izdvaja? Buru mog tela stišaj wmiljaftint Varkanjem pakla i varkanjem rajal Dok sjaš malik kriu puna zarnih vlati, Zatamhi i žarna tvar sred beskraja.
Ko da me u snu meka žud raspinje, Priklonih se tebi i vujnoj zvezđi.
Tu slušah, opčinjen, i more sihje, Tu pjanoga me tvoj bistri gled trezni, Dok s čela stresam ustreptalo ije, Usne ti takoh kretom neopreznin . Ko da me u snu neka žud raspinje!
O, pastorko večnosti, viđarice,
Dok mi zvezde beli prostor nude, Klečim, obamro, usred izmaglice. Lice mi malik licu ružne lude
Prenu viole drhtaj zlatne žice.
Vaj! ukroti nada mnom ljutu studen, O, pastorko večnosti, viđarice!
U tvoje vreme da 1 ću stići i ja?
O devo gorska u prozirnoj peni, Prosti mi,grehe! Od sna umilnija Čeđnost se tvoja had gorom rumehi, Huka ti se vita oko mene svija.
O devo gorska u prozirmoj peni
U tvoje vreme da 1 ću stići i ja?
O, uđostoj me mebesnih počasti! Dok beli labudi u ložnice sleću, Isceli bole sramotnoj mevesti, Daruj da vidim što videti meću: Otrezni sime od zla i obestil Od tvojih čari umreću, umr”ću! O, uđostoj me nebesnih pričesti!
Vrh zamog sna ti vrtove uzgajam,
Vinu se i voćka preko plodnog tla.
Pih svetu vodu sred mebesna gaja! ) O, nestašno dete, samotan i plah
Skrih se pod zlatne odore tvog sjaja.
Obujmi me krilom, sačuvaj od zla,
Dok potad sna ti vrtove uzgajam)!